Претражи Живе Речи Утехе

Постоји много заједница вере, не само у домену религијског него и у световној култури. У нашем садашњем свету, највећи број њих је у међусобном додиру и претежно показују склоност ка узајамној трпељивости. Међутим, постоје и знаменити изузеци; вероватно је да ће се под политичким и друштвеним притисцима нашег доба њихов број повећати. Изузеци, пре свега, припадају световно-политичком типу вере. Ови укључују не само тоталитарне него, као реакцију на њих и у одбрану себе, и демократске типове. Постоје изузеци и у религијском домену: званична доктрина Римске цркве као искључивог носиоца права на истину, и негативни начин на који протестантски фундаментализам гледа на остале облике хришћанства и на друге религије. Нетрпељивост као карактеристика вере може се лако разумети. Ако је вера стање врхунске бриге, и ако се свака врхунска брига мора испољити конкретно, посебни симбол врхунске бриге учествује у њеном врхунству. Симбол учествује својим безусловним карактером, мада сам по себи није безуслован. Ова ситуација је извор идолопоклонства, али и извор нетрпељивости. Један израз врхунског пориче све остале изразе. Он постаје – скоро неизбежно – идолопоклонички и демонски. То се догодило са свим религијама које своје конкретне изразе врхунске бриге схватају преозбиљно. То се догодило и хришћанству, мада се симбол крста супротставља само-уздизању конкретне религије до врхунства, укључујући ту и хришћанство. Предност класичног мистицизма је што не прима конкретне изразе нечије врхунске бриге озбиљно, те, према томе, може да се огреши о скуп конкретних симбола на којима се заснива свака религија. Таква равнодушност према конкретним изразима врхунског је толерантна, али јој недостаје снага да преобрази егзистенцијална искривљења вере. У јудаизму и хришћанству стварност је преображена у име Бога историје. Искључиви монотеизам пророка, борба против ограничених богова паганства, порука свеопште правеђности у Старом и свеопшта милост у Новом завету – све је то створило одбојност преме идолопоклонству у јудаизму, исламу и хришћанству. Ове религиие правде, историје и ишчекивања краја нису могле да прихвате мистичку трпељивост Индије. Оне су нетолерантне и могу да постану фанатичне и идолопоклоничке. То је разлика између искључивог монотеизма пророка и трансцедентног монотеизма мистика. Питање је: Да ли сусрет вере са вером мора да води ка трпељивости без критерија или ка нетрпељивости без самокритичности? Ако се вера схвати као стање врхунске бриге ова алтернатива се превазилази. Критериј сваке вере је врхунство врхунског које она покушава да испољи. Самокритичност сваке вере је увиђање релативне ваљаности конкретних симбола у којима се она појављује. Из претходног се може разумети значење преобраћења. Термин „преобраћење“има конотације које га чине тешко употребљивим. Он може да значи буђење из стања у коме недостаје (или где је скривена) врхунска брига и прелаз у стање будне свести у њој. Ако је то преобраћење, свако духовно искуство је искуство преобраћења. Преобраћење значи и замену једног скупа веровања са другим. Преобраћење у овом смислу нема врхунску вредност. Оно може, али не мора, да се догоди. Оно је значајно једино ако је, у новом веровању, врхунство врхунске вере боље сачувано него у старом веровању. Ако се то догоди, преобраћење је од великог значаја. Најважнији пример сусрета вере са вером у западном свету је сусрет хришћанства са облицима световног веровања. Јер, световност не постоји без врхунске бриге; према томе, сусрет са њом је сусрет вере са вером. При том сусрету, два начина делања су прилагођена ситуацији, док два друга нису. Први од начина који одговарају ситуацији је методолошко истраживање оних елемената сукоба којима се може причи истраживањем, а други је сведочанство о елементима сукоба који воде преобраћењу. Комбинација ова два начина је одговарајући приступ сусрету вере са вером. Тиме се признаје да врхунска брига није предмет доказивања, као и да се у испољавањима врхунске бриге налазе елементи који могу бити предмет разматрања на чисто когнитивном нивоу. Овај двоструки начин се мора користити у свакој борби око значења симбола вере. То би растопило фанатизам који се тиче конкретних испољавања вере, и потврдило врхунску бригу као предмет тоталног човековог учешћа. Преобраћење није ствар јачег аргумента већ ствар личног потчињавања. Оно о чему се може расправљати је на другом нивоу. Ако мисионари покушавају да преобрате мноштво из једне вере у другу, онда они покушавају да допринесу јединству вере у човечанству као целини. Нико не може да буде сигуран да ће се такво јединство остварити у људској историји; нико не може да оспори да је такво јединство жеља и нада човечанства у свим раздобљима и на свим местима. Нема другог начина да се досегне ово јединство осим разликовањем врхунства по себи од онога чиме се оно испољава. Пут ка свеопштој вери је стари пут пророка – називање идолопоклонства идолопоклонством и његово одбацивање у име онога што је стварно врхунско. Таква вера можда никад неће моћи да се изрази једним конкретним симболом, мада се свака велика религија нада да ће да обезбеди свеобухватни симбол којим ће се човекова вера универзално изразити. Таква нада је оправдана само уколико религија остане свесна условне и не-врхунске природе сопствених симбола. Хришћанство изражава ову свест симболом „крста Христа“, чак и поред тига што хришћанске Цркве запостављају значење овог симбола приписујући врхунство сопственим изразима врхунства. Коренита самокритика хришћанства најбоље га оспособљава за универзалност – док год има ту самокритичност као своју животну силу. Извор: Теологија.нет View full Странице