Претражи Живе Речи Утехе

Апостолско читање (Рим. 2,10-18) говори о питању суда и савести. Бог „искушава срца и утробу“ (Пс. 7:10). Судњи дан ће бити изненађење јер ће Бог судити о скривеним склоностима срца. Пресуда неће бити иста за све. По речима Господњим, од оних којима је много дато, од њих ће се много и тражити (уп. Лк. 12, 47-48 . ). А апостол потврђује: „Они који су сагрешили без закона и без закона ће погинути; а они који су сагрешили под законом биће суђени по закону“ (Рим. 2,12). Другим речима, док је Божија милост привилегија, она је и крст јер води на суд. Свако ко га прими мора да буде веран и да чува свето наслеђе које му је Бог поверио. Свeти апостол Павле каже да је било незнабожаца који су, не знајући Божје заповести, Јеврејима чинили добро јер су имали божански закон природно записан у својим срцима. И свој коментар на Јеванђеље по Матеју, св. Јован Златоусти почиње речима да, ономе ко чува своју савест и има чистоту срца и ума, није потребно Свето Писмо, јер Дух Божији вуче божански закон директно у његово срце. Управо је то био случај са старозаветним праведницима пре него што је дат Мојсијев закон. Они су угодили Богу јер су Његови савети били урезани у њихову савест и они су их слушали. Али шта је савест? Човека је створио Бог на директан начин својим светим рукама и примио је у своје ноздрве Дух живота. Ова чињеница показује да је Бог имао посебну и непосредну бригу за своје разумно створење. У Рају је човек уживао у созерцању Бога. Њему није била потребна писана божанска реч, јер се Бог јавио пред њим и човек се угледао на Њега. Створивши човека по свом лику и подобију, Бог је у њега усадио топлу и светлу мисао, искру која му је налагала шта је угодно, а шта противно његовом Творцу, да му омогући да распознаје мисли и да га води путем Његове воље. Ова светла мисао назива се савест или „природни закон” (Рим. 2,14), међутим, ова искра је угашена под блатом страсти. Тако откривамо да је савест инхерентна човеку чак и при његовом стварању. Али, такође видимо да савест није нешто статично. У зависности од живота особе, она отупљује или постаје осетљивија. Грех углавном отупљује савест. Све више слаби њен глас. Прекрива њену светлост и постепено је гаси. Што више не слушамо глас савести, то он више слаби. Често зло почиње од непажње у малим стварима. Али, ово назадовање замагљује ум и отупљује срце. Постепено почињу да се занемарују и озбиљније ствари; од малих преступа падамо у велике грехе, док се ум не помрачи и доведе у пропаст. Отупљује се савест и када смо уроњени у свакодневне бриге, када нам се живот протраћи у лудилу животних задовољстава. Зато они, који желе да се приближе Богу, своде своје потребе и бриге на најмању могућу меру, како би осветлили своју унутрашњу искру и уронили у светлост унутрашњег живота. Све док презиремо савест и прихватамо мисли које долазе од непријатеља, у контакту смо са његовом деструктивном енергијом. Напротив, када са највећом пажњом пратимо нагоне савести и тражимо да ухватимо сваки знак Духа, ми смо у сталном контакту са енергијом Божијом која чисти, спасава, освећује. Мали падови, када се човек не покаје, воде до већих. Али је и супротно. Када човек чува своју савест у малим и наизглед безначајним делима, његова психа, природа и воља јачају и он постаје способан за веће духовне подвиге. На пример, немамо сви издржљивост да останемо будни целу ноћ. Али помолимо се по могућности – сат, пола сата, па и десет минута, али не занемаримо молитву сасвим. Ако истрајно и непрестано чинимо оно што нам наше моћи дозвољавају, у души се постепено гомилају снага и светлост. Наше поштено и скромно стремљење привлачи благодат која нам помаже, и почињемо да се радујемо разговору са Господом, не марећи за време или телесну умор. Када светлост савести почне да трепери, да би поново запалио њен пламен, човек мора марљиво да ради на испуњавању заповести. Да би се излечила и обновила савест, човек мора да доживи бол, страх и стид. Бол је почетак смирења, страх је почетак љубави, а стид почетак покајања. Енергија благодати и свака реч која долази од Бога прерађују савест и чине је чистијом. Оне од човека чине теолога. Стога је од виталног значаја да препознамо мисли, тј. да разумемо одакле долазе мисли које се приближавају уму човека. Постоје три врсте мисли. Прво, мисли које долазе од Бога. Они нас надахњују, оплемењују савест, просветљују ум, греју срце, оживљавају нас и приближавају Богу. Друго, постоје природне мисли које су неутралне. На пример, када смо гладни, долази нам на памет мисао да треба да једемо; када смо уморни, да морамо спавати итд. Треће, ту су демонске помисли, тј. оне које долазе од непријатеља и воде у пропаст. Такве мисли треба директно одбити молитвом. Један од разлога зашто је трансцендентална медитација опасна по духовни живот је тај што се њеним практиковањем настоји ослободити од свих мисли. Сходно томе, потискује и глас савести. Одричући сваку мисао, човек одбацује и мисао која долази од Бога, одбацује енергију благодати. Он затвара уши своје душе за глас Господњи и тако престаје да живи пророчким животом. У свом Јеванђељу Господ се на веома сликовит начин бави темом савести. „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.“ (Мт. 5, 25-26). Противник је савест са којом се човек мора помирити док иде путем овог живота. Али, за свакога ко је игнорише и не живи у миру са њом, савест постаје неумољиви судија заувек. Њен глас, пригушен у садашњем животу, претвара се у вечни вапај "Ах, јао мени!" , када на дан Његовог доласка види Лице Господа Исуса. Зато је Св. Андреј Критски уверава: „Ништа на свету није суровије од савести“. Оци тврде да своју савест морамо васпитавати у три правца – ка Богу, ближњему и створеном свету. Свест према Богу је тајна. Стога, у овом читању апостол каже да ће Бог судити „тајнама људским“ (Рим. 2,1). Оно што ће нас на Судњем дану оправдати или осудити биће наши скривени унутрашњи садржаји, наше мисли, расположења, покрети срца, осећања. Садржај срца се открива пре свега у молитви, у њеној количини и пре свега у њеном квалитету. Односно, открива се у времену које посвећујемо нашем разговору са Богом, као и у томе колико су речи молитве надахнуте смирењем и да ли су израз захвалности и љубави према Господу. Савест према Богу се испољава у молитви, али се молитвом и чува. Када се сложимо са злим мислима, ми ожалостимо Божијег Духа и отуђујемо се од Њега. Напротив, када у молитви одбацујемо предлоге непријатеља и „покоравамо сваки ум Христу“ (2. Кор. 10, 5), показујемо своју љубав према Господу и своју одлучност да се држимо „речи уста ти... са путева смутљивих“ (Пс. 16,4). Савест према ближњем се чува када пазимо да не огорчимо брата ни делом, ни речју, ни покретом, ни погледом, ни мишљу; такође када ближњему не правимо препреке и не изазивамо његову савест; када је наше присуство скромно и не узурпирамо његов духовни простор спектакуларним приказима наше тобожње побожности. Када говоримо о нашој браћи, генерално, у све што радимо, у све што кажемо, у све што мислимо, морамо додати дозу љубави. Ако следимо ово правило, на крају ћемо наследити велики део божанске љубави. Коначно, чувамо своју савест онда када материјална добра користимо за своје потребе са страхом, штедљивошћу, страхопоштовањем и пре свега са молитвом и захвалношћу Богу, а не да их злоупотребљавамо својом похлепом. Тада је благословена цела творевина, „јер је свака Божија творевина добра, и ништа се не одбацује, све док се прима са захвалношћу, јер се освећује речју Божијом и молитвом“ (1.Тим. 4:4-5). Да смо сви чували своју савест према створеном свету, не бисмо дошли до страшне еколошке кризе која прети животима земљана. Наравно, добра савест према ближњему и према творевини произилази из добре савести према Богу. Када верник задржи ова три вида савести, живећи у складу са Богом, са својим братом и са створеним светом око себе, почиње да испуњава главну сврху коју је Бог поставио пред човека – да буде цар и свештеник свега створеног и да се уз благодарење и мољење узнесе ка Богу. припремила : Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Понекад пожелим да седнем и попричам у миру са познаницима које видим на „оној страни“. Без вике, без агресије, само у виду стрпљивог приближавања једних другима како бисмо разоткрили питања која нас деле. Други пут кажем себи: „Не, то је илузија. Нећу издржати такав разговор! Посвађаћу се са особом и онда нећу наћи мир још дуго после тога“. Видите... у разговорима сам превише емотивна или агресивна, поготово ако знам да ме одређене теме и проблеми деле од неког, да смо са „различитих страна ограде“, и унапред се негативно постављам за накнадну дискусију о овим темама. Ипак, занима ме да сазнам како људи размишљају, који су њихови најјачи аргументи. Важно је знати да у свађи не можете логичким аргументима убедити онога ко је емотивно везан за одређени поглед на свет или филозофију. Ако су моју пријатељицу од малих ногу учили колико су вакцине штетне за људе и колико је опасно вакцинисати своје дете, не верујем да ће је било који мој логичан аргумент уверити у супротно. Ако вакцина заштити 999 људи од тешке болести, а код једног изазове тешку реакцију, пажња јавности ће запамтити тај појединачни случај. Такође, не знам шта је разлог дубоког уверења да ће те Бог по сваку цену заштитити од сваке болести ако имаш јаку веру, па не треба ти сам да штитиш себе и своје најмилије. И зашто је то селективно примењено на неке ситуације (нпр. вакцинација), а не на друге? Ако је човек доследан таквом светском погледу на живот, требало би да пређе улицу на црвено светло и да се не придржава саобраћајних закона, зар не? Али не верујем да би чак ни најватренији антиваксер поступио на овај начин. Могу само да нагађам одакле таква недоследност у поступцима, јер сам и сама склона да овако живим. Одговор лежи у неразборитости, у лењости срца и ума и у неспремности прихватања слободе (која се своди на одговорност према себи и онима око себе). Да ли сте приметили како олако дефинишемо било коју ситуацију као добру или лошу без да видимо резултат? Нестрпљење нас тера да желимо резултате наших избора и акција овде и сада. Такође, жеља да се измери и категорише апсолутно све како би се унели мало јасноће у сложене процесе света, наводи нас да све видимо црно-бело. Категоризација је жеља да се сложени свет поједностави у образац који можемо без напора да уклопимо у себе. Ово важи за све сфере живота, било у бизнису, фармацији, образовању, ратовима или идеологијама. Недостатак дискреције Лакше је сварити информацију да је неки лек (или вакцина) лоше утицао на наше познанике, па је боље да га не узимамо (или да се вакцинишемо), него да разборито проучимо више информација о њему. Јер ово захтева размишљање, консултовање стручњака и на крају послушност онима који разумеју случај боље од нас (у овом случају, лекара). Рекламе се ослањају на тврдње које публика брзо свари. Неке компаније захтевају да њихови запослени знају напамет мото компаније. Вође тоталитарних режима своју моћ граде на вери народа у пароле и декларације. Без сумње, човек мора да са веже за неки систем моралних правила, да има јасну разлику између добра и зла. Није случајно да се у бајкама за малу децу витези јасно разликују од зликоваца или кукавица. Проблем настаје када се навикнемо на спремне одговоре и пробављену храну и ту останемо. Невољност да се буде слободан Вапимо за слободом и правима, а често нисмо спремни да прихватимо одговорност коју та права носе. Слобода може постојати само када смо јасно свесни последица неке акције или нечињења. И спремни смо да преузмемо одговорност за то. Зашто дискусије и дебате са људима који се не слажу са нама не функционишу? Разлог је што смо издали оно најбоље у себи и заменили га страстима. Верујем да, када би свако од нас, кроз призму савести, тестирао свој поглед на свет, веру и мотиве свог срца, дистанца међу нама не би била тако велика и болна. Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. извор

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин началствовао је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Покрова Пресвете Богородице на празник Светог Прокопија Декаполита. Приликом Литургије свештенство првог и другог архијерејског намесништва ваљевског приступило је Светој тајни исповести, коју су обавили архимандрити Михаило (Биковић) и Данило (Јокић), старешине манастира Јовања и Плужац. Поучно литургијско слово о љубави, другом имену за Бога, произнео је протонамесник Александар Вучај, парох друге обреновачке парохије. Реч љубав је за православне хришћане и презвитере Цркве Христове много више од речи. Љубав је Бог – надсуштаствена Тројица, Христос Логос, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој, али и ван ње. Христолика и духоносна љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част скупо плаћена Христовом крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника. Као таква јесте залог и талант, који ће нам Господ тражити у дану своме, беседио је протонамесник Александар Вучај. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да бисмо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом. Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос. Аршин сваке наше речи, дела и живота, јесте љубав и то распета. Љубав која не тражи своје. Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. То је љубав која води у васкрсењски живот, развејава таму, људски очај и безнађе, отвара очи пред лицем Христовим и води у радост вечности – део је сјајне проповеди протонамесника Александра Вучаја. Обраћајући се са братском љубављу свештенству из Ваљева, у коме је и сам некада службовао, отац Александар Вучај истакао је да не смеју дозволити да „губе људе у бесмислу светске стихије“, будући да их служба обавезује да „лове људе у мреже љубави, божанског живота и човекољубља“. Јер, нагласио је он, сваки човек је микрокосмос, икона Божја гладна и жедна љубави, а свештеници су призвани да својим јеванђељским животом, трудољубљем и жртвом, сваког човека приведу за трпезу Господњу да се у Духу Светом зарадује и загрли победитеља смрти, Господа Христа. Посебан осврт, својеврстан вапај, отац Александар Вучај учинио је на велики проблем нашег друштва – масовни одлазак младих људи из земље, позвавши браћу свештенике да проповедају „да се не живи само о хлебу, већ и од сваке речи која излази из уста Божјих“. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, које су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава! Проповедајте им живога Христа као смисао живота. Молите се за њих или бар од оних неумољивих тражите реч да тамо далеко неће заборавити ко су, своју веру и свој идентитет – поручио је протонамесник Александар Вучај. У завршници проповеди, протонамесник Вучај је подсетио на страдање наше Цркве у земљама региона, истакавши колоне верника у Црној Гори, који бране светиње упркос некада лошим временским условима, као изливе љубави Божје и благодати. Из највећих страдања ницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светога. Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји, закључио је отац Александар Вучај. По завршетку исповести, у парохијском дому Покровске цркве Епископ Милутин одржао је братски састанак са свештеницима. Извор: Радио Источник