Претражи Живе Речи Утехе

Апостолско читање (Рим. 2,10-18) говори о питању суда и савести. Бог „искушава срца и утробу“ (Пс. 7:10). Судњи дан ће бити изненађење јер ће Бог судити о скривеним склоностима срца. Пресуда неће бити иста за све. По речима Господњим, од оних којима је много дато, од њих ће се много и тражити (уп. Лк. 12, 47-48 . ). А апостол потврђује: „Они који су сагрешили без закона и без закона ће погинути; а они који су сагрешили под законом биће суђени по закону“ (Рим. 2,12). Другим речима, док је Божија милост привилегија, она је и крст јер води на суд. Свако ко га прими мора да буде веран и да чува свето наслеђе које му је Бог поверио. Свeти апостол Павле каже да је било незнабожаца који су, не знајући Божје заповести, Јеврејима чинили добро јер су имали божански закон природно записан у својим срцима. И свој коментар на Јеванђеље по Матеју, св. Јован Златоусти почиње речима да, ономе ко чува своју савест и има чистоту срца и ума, није потребно Свето Писмо, јер Дух Божији вуче божански закон директно у његово срце. Управо је то био случај са старозаветним праведницима пре него што је дат Мојсијев закон. Они су угодили Богу јер су Његови савети били урезани у њихову савест и они су их слушали. Али шта је савест? Човека је створио Бог на директан начин својим светим рукама и примио је у своје ноздрве Дух живота. Ова чињеница показује да је Бог имао посебну и непосредну бригу за своје разумно створење. У Рају је човек уживао у созерцању Бога. Њему није била потребна писана божанска реч, јер се Бог јавио пред њим и човек се угледао на Њега. Створивши човека по свом лику и подобију, Бог је у њега усадио топлу и светлу мисао, искру која му је налагала шта је угодно, а шта противно његовом Творцу, да му омогући да распознаје мисли и да га води путем Његове воље. Ова светла мисао назива се савест или „природни закон” (Рим. 2,14), међутим, ова искра је угашена под блатом страсти. Тако откривамо да је савест инхерентна човеку чак и при његовом стварању. Али, такође видимо да савест није нешто статично. У зависности од живота особе, она отупљује или постаје осетљивија. Грех углавном отупљује савест. Све више слаби њен глас. Прекрива њену светлост и постепено је гаси. Што више не слушамо глас савести, то он више слаби. Често зло почиње од непажње у малим стварима. Али, ово назадовање замагљује ум и отупљује срце. Постепено почињу да се занемарују и озбиљније ствари; од малих преступа падамо у велике грехе, док се ум не помрачи и доведе у пропаст. Отупљује се савест и када смо уроњени у свакодневне бриге, када нам се живот протраћи у лудилу животних задовољстава. Зато они, који желе да се приближе Богу, своде своје потребе и бриге на најмању могућу меру, како би осветлили своју унутрашњу искру и уронили у светлост унутрашњег живота. Све док презиремо савест и прихватамо мисли које долазе од непријатеља, у контакту смо са његовом деструктивном енергијом. Напротив, када са највећом пажњом пратимо нагоне савести и тражимо да ухватимо сваки знак Духа, ми смо у сталном контакту са енергијом Божијом која чисти, спасава, освећује. Мали падови, када се човек не покаје, воде до већих. Али је и супротно. Када човек чува своју савест у малим и наизглед безначајним делима, његова психа, природа и воља јачају и он постаје способан за веће духовне подвиге. На пример, немамо сви издржљивост да останемо будни целу ноћ. Али помолимо се по могућности – сат, пола сата, па и десет минута, али не занемаримо молитву сасвим. Ако истрајно и непрестано чинимо оно што нам наше моћи дозвољавају, у души се постепено гомилају снага и светлост. Наше поштено и скромно стремљење привлачи благодат која нам помаже, и почињемо да се радујемо разговору са Господом, не марећи за време или телесну умор. Када светлост савести почне да трепери, да би поново запалио њен пламен, човек мора марљиво да ради на испуњавању заповести. Да би се излечила и обновила савест, човек мора да доживи бол, страх и стид. Бол је почетак смирења, страх је почетак љубави, а стид почетак покајања. Енергија благодати и свака реч која долази од Бога прерађују савест и чине је чистијом. Оне од човека чине теолога. Стога је од виталног значаја да препознамо мисли, тј. да разумемо одакле долазе мисли које се приближавају уму човека. Постоје три врсте мисли. Прво, мисли које долазе од Бога. Они нас надахњују, оплемењују савест, просветљују ум, греју срце, оживљавају нас и приближавају Богу. Друго, постоје природне мисли које су неутралне. На пример, када смо гладни, долази нам на памет мисао да треба да једемо; када смо уморни, да морамо спавати итд. Треће, ту су демонске помисли, тј. оне које долазе од непријатеља и воде у пропаст. Такве мисли треба директно одбити молитвом. Један од разлога зашто је трансцендентална медитација опасна по духовни живот је тај што се њеним практиковањем настоји ослободити од свих мисли. Сходно томе, потискује и глас савести. Одричући сваку мисао, човек одбацује и мисао која долази од Бога, одбацује енергију благодати. Он затвара уши своје душе за глас Господњи и тако престаје да живи пророчким животом. У свом Јеванђељу Господ се на веома сликовит начин бави темом савести. „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.“ (Мт. 5, 25-26). Противник је савест са којом се човек мора помирити док иде путем овог живота. Али, за свакога ко је игнорише и не живи у миру са њом, савест постаје неумољиви судија заувек. Њен глас, пригушен у садашњем животу, претвара се у вечни вапај "Ах, јао мени!" , када на дан Његовог доласка види Лице Господа Исуса. Зато је Св. Андреј Критски уверава: „Ништа на свету није суровије од савести“. Оци тврде да своју савест морамо васпитавати у три правца – ка Богу, ближњему и створеном свету. Свест према Богу је тајна. Стога, у овом читању апостол каже да ће Бог судити „тајнама људским“ (Рим. 2,1). Оно што ће нас на Судњем дану оправдати или осудити биће наши скривени унутрашњи садржаји, наше мисли, расположења, покрети срца, осећања. Садржај срца се открива пре свега у молитви, у њеној количини и пре свега у њеном квалитету. Односно, открива се у времену које посвећујемо нашем разговору са Богом, као и у томе колико су речи молитве надахнуте смирењем и да ли су израз захвалности и љубави према Господу. Савест према Богу се испољава у молитви, али се молитвом и чува. Када се сложимо са злим мислима, ми ожалостимо Божијег Духа и отуђујемо се од Њега. Напротив, када у молитви одбацујемо предлоге непријатеља и „покоравамо сваки ум Христу“ (2. Кор. 10, 5), показујемо своју љубав према Господу и своју одлучност да се држимо „речи уста ти... са путева смутљивих“ (Пс. 16,4). Савест према ближњем се чува када пазимо да не огорчимо брата ни делом, ни речју, ни покретом, ни погледом, ни мишљу; такође када ближњему не правимо препреке и не изазивамо његову савест; када је наше присуство скромно и не узурпирамо његов духовни простор спектакуларним приказима наше тобожње побожности. Када говоримо о нашој браћи, генерално, у све што радимо, у све што кажемо, у све што мислимо, морамо додати дозу љубави. Ако следимо ово правило, на крају ћемо наследити велики део божанске љубави. Коначно, чувамо своју савест онда када материјална добра користимо за своје потребе са страхом, штедљивошћу, страхопоштовањем и пре свега са молитвом и захвалношћу Богу, а не да их злоупотребљавамо својом похлепом. Тада је благословена цела творевина, „јер је свака Божија творевина добра, и ништа се не одбацује, све док се прима са захвалношћу, јер се освећује речју Божијом и молитвом“ (1.Тим. 4:4-5). Да смо сви чували своју савест према створеном свету, не бисмо дошли до страшне еколошке кризе која прети животима земљана. Наравно, добра савест према ближњему и према творевини произилази из добре савести према Богу. Када верник задржи ова три вида савести, живећи у складу са Богом, са својим братом и са створеним светом око себе, почиње да испуњава главну сврху коју је Бог поставио пред човека – да буде цар и свештеник свега створеног и да се уз благодарење и мољење узнесе ка Богу. припремила : Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена. Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде. Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: “Не бој се, Захарија”. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17). Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време. Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22). А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65). Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76). А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: “Неће ли тај бити цар Јудејски?” И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: “Горо Божја, прими матер с дететом!” И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану. https://svetigora.com/sveti-prorok-zaharija-i-pravedna-jelisaveta/

Гост новог издања емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца у Епархији тимочкој. Гостујући у наведеној емисији аутора и водитеља Слободана Стојковића, отац Захарија је говорио о греху и покајању, нагласивши да је преумљење поступни пут ка преображају и промени на боље, тј. ка усрднијем врлинском животу који свој смисао и циљ налази у светотајинском животу Цркве. Према речима игумана Захарије покајање је радост душе јер се човек целога живота бори са грехом у себи, а та борба би без љубави Божје и помоћи Његове била бесмислена и без плодова. Говорећи о степенима греха и греховности, уважени гост је истакао да нема малих и великих грехова, већ да је сваки грех промашај циља, одвођење на стрампутицу и довођење до разних видова духовних девијација. Потребно је да сваки хришћанин уђе у дубине своје душе, да размисли о свом начину живота и тиме ће доћи до спознаје да смо сви грешни. У делима светих отаца и учитеља Цркве налазимо важан детаља где видимо да су сви велики подвижници и угодници Божји себе сматрали за најгрешније и свегрешне, истакао је отац Захарија. Поред многобројних пастирских поука и животних савета, уважени гост је говорио и o савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, те указао да је Црква Христова једина лађа спасења и да у заједници са Господом имамо постојану потпору и помоћ. Пред крај овог надахнутог разговора протосинђел Захарија је говорио о манастиру Свете Тројице у којем се прославља име Божје, а који у предивном амбијенту надомак Књажевца представља духовну кошницу која већ овде и сада рађа дивне плодове који су највидљивији у живој литургијској заједници која се свакодневно сабира у овој прекрсној светињи. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије Врлинослов биће протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца. Тема емисија је исповест и грех. Емисију пратите на Телевизији Храм у среду 23. јуна у 21 часова и 10 минута. Аутор и водитељ емисије је Слободан Стојковић. Ово издање Врлинослова као и свако друго можете погледати и на званичном Јутјуб каналу Телевизије Храм.

Родитељи Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Захарије беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре Свете Ане, матере Пресвете Богородице. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, РОДИТЕЉИ СВ. ЈОВАНА ПРОРОКА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена. Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде. Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: „Не бој се, Захарија“. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17). Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време. Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22). А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65). Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76). А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: „Неће ли тај бити цар Јудејски?“ И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану. Извор: Ризница литиргијског богословља и живота