Апостолско читање (Рим. 2,10-18) говори о питању суда и савести.
Бог „искушава срца и утробу“ (Пс. 7:10). Судњи дан ће бити изненађење јер ће Бог судити о скривеним склоностима срца. Пресуда неће бити иста за све. По речима Господњим, од оних којима је много дато, од њих ће се много и тражити (уп. Лк. 12, 47-48 . ). А апостол потврђује: „Они који су сагрешили без закона и без закона ће погинути; а они који су сагрешили под законом биће суђени по закону“ (Рим. 2,12). Другим речима, док је Божија милост привилегија, она је и крст јер води на суд. Свако ко га прими мора да буде веран и да чува свето наслеђе које му је Бог поверио.
Свeти апостол Павле каже да је било незнабожаца који су, не знајући Божје заповести, Јеврејима чинили добро јер су имали божански закон природно записан у својим срцима. И свој коментар на Јеванђеље по Матеју, св. Јован Златоусти почиње речима да, ономе ко чува своју савест и има чистоту срца и ума, није потребно Свето Писмо, јер Дух Божији вуче божански закон директно у његово срце. Управо је то био случај са старозаветним праведницима пре него што је дат Мојсијев закон. Они су угодили Богу јер су Његови савети били урезани у њихову савест и они су их слушали.
Али шта је савест?
Човека је створио Бог на директан начин својим светим рукама и примио је у своје ноздрве Дух живота. Ова чињеница показује да је Бог имао посебну и непосредну бригу за своје разумно створење. У Рају је човек уживао у созерцању Бога. Њему није била потребна писана божанска реч, јер се Бог јавио пред њим и човек се угледао на Њега.
Створивши човека по свом лику и подобију, Бог је у њега усадио топлу и светлу мисао, искру која му је налагала шта је угодно, а шта противно његовом Творцу, да му омогући да распознаје мисли и да га води путем Његове воље. Ова светла мисао назива се савест или „природни закон” (Рим. 2,14), међутим, ова искра је угашена под блатом страсти.
Тако откривамо да је савест инхерентна човеку чак и при његовом стварању. Али, такође видимо да савест није нешто статично. У зависности од живота особе, она отупљује или постаје осетљивија.
Грех углавном отупљује савест. Све више слаби њен глас. Прекрива њену светлост и постепено је гаси. Што више не слушамо глас савести, то он више слаби. Често зло почиње од непажње у малим стварима. Али, ово назадовање замагљује ум и отупљује срце. Постепено почињу да се занемарују и озбиљније ствари; од малих преступа падамо у велике грехе, док се ум не помрачи и доведе у пропаст.
Отупљује се савест и када смо уроњени у свакодневне бриге, када нам се живот протраћи у лудилу животних задовољстава. Зато они, који желе да се приближе Богу, своде своје потребе и бриге на најмању могућу меру, како би осветлили своју унутрашњу искру и уронили у светлост унутрашњег живота.
Све док презиремо савест и прихватамо мисли које долазе од непријатеља, у контакту смо са његовом деструктивном енергијом. Напротив, када са највећом пажњом пратимо нагоне савести и тражимо да ухватимо сваки знак Духа, ми смо у сталном контакту са енергијом Божијом која чисти, спасава, освећује.
Мали падови, када се човек не покаје, воде до већих. Али је и супротно. Када човек чува своју савест у малим и наизглед безначајним делима, његова психа, природа и воља јачају и он постаје способан за веће духовне подвиге. На пример, немамо сви издржљивост да останемо будни целу ноћ. Али помолимо се по могућности – сат, пола сата, па и десет минута, али не занемаримо молитву сасвим. Ако истрајно и непрестано чинимо оно што нам наше моћи дозвољавају, у души се постепено гомилају снага и светлост. Наше поштено и скромно стремљење привлачи благодат која нам помаже, и почињемо да се радујемо разговору са Господом, не марећи за време или телесну умор.
Када светлост савести почне да трепери, да би поново запалио њен пламен, човек мора марљиво да ради на испуњавању заповести. Да би се излечила и обновила савест, човек мора да доживи бол, страх и стид. Бол је почетак смирења, страх је почетак љубави, а стид почетак покајања.
Енергија благодати и свака реч која долази од Бога прерађују савест и чине је чистијом. Оне од човека чине теолога. Стога је од виталног значаја да препознамо мисли, тј. да разумемо одакле долазе мисли које се приближавају уму човека.
Постоје три врсте мисли. Прво, мисли које долазе од Бога. Они нас надахњују, оплемењују савест, просветљују ум, греју срце, оживљавају нас и приближавају Богу. Друго, постоје природне мисли које су неутралне. На пример, када смо гладни, долази нам на памет мисао да треба да једемо; када смо уморни, да морамо спавати итд. Треће, ту су демонске помисли, тј. оне које долазе од непријатеља и воде у пропаст. Такве мисли треба директно одбити молитвом.
Један од разлога зашто је трансцендентална медитација опасна по духовни живот је тај што се њеним практиковањем настоји ослободити од свих мисли. Сходно томе, потискује и глас савести. Одричући сваку мисао, човек одбацује и мисао која долази од Бога, одбацује енергију благодати. Он затвара уши своје душе за глас Господњи и тако престаје да живи пророчким животом.
У свом Јеванђељу Господ се на веома сликовит начин бави темом савести. „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.“ (Мт. 5, 25-26).
Противник је савест са којом се човек мора помирити док иде путем овог живота. Али, за свакога ко је игнорише и не живи у миру са њом, савест постаје неумољиви судија заувек. Њен глас, пригушен у садашњем животу, претвара се у вечни вапај "Ах, јао мени!" , када на дан Његовог доласка види Лице Господа Исуса. Зато је Св. Андреј Критски уверава: „Ништа на свету није суровије од савести“.
Оци тврде да своју савест морамо васпитавати у три правца – ка Богу, ближњему и створеном свету.
Свест према Богу је тајна. Стога, у овом читању апостол каже да ће Бог судити „тајнама људским“ (Рим. 2,1). Оно што ће нас на Судњем дану оправдати или осудити биће наши скривени унутрашњи садржаји, наше мисли, расположења, покрети срца, осећања.
Садржај срца се открива пре свега у молитви, у њеној количини и пре свега у њеном квалитету. Односно, открива се у времену које посвећујемо нашем разговору са Богом, као и у томе колико су речи молитве надахнуте смирењем и да ли су израз захвалности и љубави према Господу.
Савест према Богу се испољава у молитви, али се молитвом и чува. Када се сложимо са злим мислима, ми ожалостимо Божијег Духа и отуђујемо се од Њега. Напротив, када у молитви одбацујемо предлоге непријатеља и „покоравамо сваки ум Христу“ (2. Кор. 10, 5), показујемо своју љубав према Господу и своју одлучност да се држимо „речи уста ти... са путева смутљивих“ (Пс. 16,4).
Савест према ближњем се чува када пазимо да не огорчимо брата ни делом, ни речју, ни покретом, ни погледом, ни мишљу; такође када ближњему не правимо препреке и не изазивамо његову савест; када је наше присуство скромно и не узурпирамо његов духовни простор спектакуларним приказима наше тобожње побожности.
Када говоримо о нашој браћи, генерално, у све што радимо, у све што кажемо, у све што мислимо, морамо додати дозу љубави. Ако следимо ово правило, на крају ћемо наследити велики део божанске љубави.
Коначно, чувамо своју савест онда када материјална добра користимо за своје потребе са страхом, штедљивошћу, страхопоштовањем и пре свега са молитвом и захвалношћу Богу, а не да их злоупотребљавамо својом похлепом. Тада је благословена цела творевина, „јер је свака Божија творевина добра, и ништа се не одбацује, све док се прима са захвалношћу, јер се освећује речју Божијом и молитвом“ (1.Тим. 4:4-5). Да смо сви чували своју савест према створеном свету, не бисмо дошли до страшне еколошке кризе која прети животима земљана.
Наравно, добра савест према ближњему и према творевини произилази из добре савести према Богу. Када верник задржи ова три вида савести, живећи у складу са Богом, са својим братом и са створеним светом око себе, почиње да испуњава главну сврху коју је Бог поставио пред човека – да буде цар и свештеник свега створеног и да се уз благодарење и мољење узнесе ка Богу.
припремила : Ј. Г. (Поуке.орг)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.