Претражи Живе Речи Утехе

Као што Христос грли све људе, тако мајка Црква грли сваког човека који жели да упозна Христа. Нико од нас нема право да спречава било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми, „добри хришћани“ – морални, чисти и добри "поглавари" породица, праведни професионалци, лако као фарисеји желимо казну грешника, желимо њихово одбацивање, будемо обузети светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо и ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије. Као фарисеји који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо површине хришћанског живота и док мислимо да смо у праву пред Богом, често живимо антихришћански и антицрквено . Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, ограничавајући духовни живот на држање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из свог живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо попустљивост и разумевање, ни речи о опроштају и једнодушности. Много пута чујем од „добрих хришћана“ ове антихришћанске речи: „Оче, ја сам праведан и добар, захтевам да и други буду, иначе нека се врате одакле су дошли!“ Какав си ти хришћанин који имаш претензије на друге? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако отпушташ друге? Замислите да је Христос имао ову логику. Тешко нама! Јер пред Христом смо сви криви. Пред чистотом Његовом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. О каквој правди се онда усуђујемо да говоримо? Хоћемо ли правду? (Хајде да боље размислимо). Зар милост није боља? Хоћемо ли казну или опрост? Хоћемо ли шамар или загрљај? Немојмо се заваравати, као што нам је потребан опрост од Бога, као што од Бога тражимо милост, попустљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да се понашамо према другима. У супротном, све наше врлине и морални живот нам ништа не доносе. Спасење иде кроз друге, запамтимо то. Спас у нашој аутономији и индивидуалности не постоји. Да ли желиш да се спасеш? Христос нас и данас пита. Ако хоћеш, онда спаси брата свог, воли га, подржи га, олакшај му бол, постани му рај, не улази у његов живот спреман да га (узгред речено ради њега) разапнеш, него буди спреман да га разапнеш себе са њим, чак и са оним који живи далеко од јеванђелске речи. Нека свако живи како хоће, верује како хоће. Није твој посао да га осуђујеш. Твој посао је да га волиш, да се молиш за њега, да му својим примером покажеш Небо - не укоравајући га безобзирно, већ кроз свој живот, своју доброту, кроз светлост свог осмеха. Христос никоме није давао „упутства“. Код свакога је ишао, јео са њим, разговарао с њим, не одбацујући, не окрећући се ни од кога. Показао је да воли и да је ту за све. Својом љубављу довео их до покајања и учинио их својима. Када имате лошу вољу према другом, сигурно је да, чак и ако вам каже нешто исправно и мудро, нећете то чути. Напротив, успротивићете му се. Лоша воља је штетна за наше односе и за наше животе уопште. Зато што нам не дозвољава да видимо истину и светлост коју има наш ближњи. Неправедни смо према другоме, а сами себи затварамо у тамницу своје злобе. Старац Герман Ставровунски нас саветује: „Одбаци свом снагом и са што већом понизношћу исповедај све сумње и маштарије које ти ђаво усађује, јер те одвраћају од ближњег.' Нема места у Царству небеском за оне који у души немају места за љубав према непријатељима. Не задржавајмо у себи зле мисли које имамо о особи. Исповедимо их са покајањем и смирењем. Јер, ако их не напустимо, онда ове мисли добијају снагу и корен у нашим срцима, и тиме се у нашем уму и срцу јача зла воља према другом. На тај начин сами себе осуђујемо на пропаст, пошто у Царству Божијем нема места за страсну особу. Нема изговора за зле мисли, шта год да нам је друга особа урадила. И сам Господ нас томе учи кроз Свој Крст, проповеда нам то у Својој доброти и праштању. Ако заиста желимо да будемо пријатељи Христови, позвани смо да стално да живимо како је Он живео. То у пракси значи да ћемо и ми бити добронамерни у односима са другима, спремни на праштање, спремни на загрљај, са духом попустљивости, са понизном мудрошћу, са осећајем разборитости и једноставности. Не стварајмо свој лични пакао својом лошом вољом. Штета је изгубити вечност са Христом, јер смо у овом животу изабрали суровост над попустљивошћу, строгост над милосрђем, злобу над добротом, мржњу над љубављу, себичност над понизношћу, неумољивост над праштањем. аримандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Најчешће долазимо у цркву на празнике, да се помолимо, да одамо поштовање светима. Молимо се, али Бог не чује наше молитве. Свети нам не помажу. Зашто? Зато што смо навикли да живимо двоструким животом, а то болно стање нам не смета, нити га осећамо као погрешно. Мислимо да је довољно одглумити неку врсту обреда у цркви, пред иконама, да људи виде колико смо побожни, и да ће нам то донети благослов и испуњење наших молитава и захтева. Али Господ није дошао да створи позориште, него цркву, није дошао да створи глумце, већ вернике, своје ученике, ћелије свога Тела – Свете Цркве. Није нормално живети, на пример, у брачном неверству, и очекивати да ће светитељи чути ваше молитве. Није нормално да се опијаш, идеш у казина, чиниш зло вољенима, рођацима, комшијама и колегама, а да притом идеш у цркву, и мислиш да си верник. Много пута сам чуо притужбе верника на исповести, који се жале на неподношљиву атмосферу на радном месту. Та злонамерност околине се појачава када примете да се неко од њихових колега прекрсти пре јела, или је на столу црквена књига, или нешто везано за Цркву. А онда, као да сви демони излазе из пакла и следе вређања: Пих, види га верник, крсти се пре јела, моли се, чак и пости... шта овај ту глуми, како се понаша, као да је он једини верник, а шта смо ми...и још милион таквих саркастичних коментара, да би убили дух и оно мало вере, да се други постиди и боји да се прекрсти. Исто сам приметио када млади људи дођу у цркву, а онда наиђе неко кога познају, одмах реагују изненађено. Јер за демонску логику нема ништа лоше у одласку гатарама, у казина, шмркању кокаина, мешању у туђе бракове или одласку у јавне куће, али ићи у цркву - то је већ проблем. А најтрагичније је то што људи који упућују ове коментаре себе сматрају верницима и скоро сви долазе у цркву на празнике. Да се овакве ствари дешавају у секташком окружењу, или међу људима друге вере, онда бих то и разумео. Али када овакав притисак и злобу према вери испољавају људи који су крштени, венчани, који славе славу, који долазе у цркву на празнике – ја то не могу да прихватим. Јер то је равно богохуљењу и сатанизму, а тај грех је страшан и носи велике последице по онога ко хули. Ово је и одговор на питање зашто Бог не чује наше молитве, и зашто нам светитељи не помажу. Не знам откуд ово схватање да је довољно отићи у цркву, запалити свећу, и обавити неколико ритуала и то те чини верником. Обична демонска обмана, која нема додирних тачака са нашом светом вером православном. Жив је Бог, живи су и светитељи које видимо на фрескама и иконама, и вера је жива ствар, живи однос према Богу и светима Цркве. Нема православља ван Литургије, нема вере без поста и молитве, без исповести и причешћа, без стицања врлина, без промене нашег живота. Бог само на тај начин даје благодат, а када ту благодат примимо са вером и поверењем, хришћанским животом, постајемо слични Богу, тј. постајемо обожене личности, постајемо свети, а то је крајњи циљ вере, крајњи циљ живота у Цркви. За разлику од овога, када живимо без Бога и Његове благодати, доживећемо многе бродоломе у животу, имаћемо склоности ка душевним болестима, патити од развода, остављаћемо децу на улици, да задовољимо свој егоизам . Замолимо Господа за благодат, нека нам се ум просветли и избистри, хајде да практикујемо веру под руководством свештеника наших, устројмо свој живот по Јеванђељу Христовом и тада ћемо видети сву ширину и дубину вере, сву скривену лепоту у Цркви, и тада ће наше молитве бити примљене и услишене од Бога. Амин. свештеник Јани Мулев приредила: Ј. Г. извор

Да ли је могуће живети заједно без гаранција? Упознали смо се у цркви, венчали, родили троје деце, али се брак ипак распао. Зашто заједнички ставови и религиозност не гарантују срећу и да ли је потребно чувати породицу ради деце, одговара свештеник, психолог и стручњак за парохијско саветовање Петар Коломејцев. Препоручио бих будућим супружницима да читају Ану Карењину. Пажљиво, са белешкама на маргинама. Толстој, као хришћански моралиста, с једне стране, и велики уметник, с друге стране, уочава ту невероватне ствари. На пример, како се сударају два света, две породице - Левин и Кити. Како су ове слике спојене у једну. Овај роман може умногоме да прошири схватање људи о томе шта их тачно чека у породичном животу. Он учи главној ствари - да будете спремни да уништите своју слику брака и слику свог партнера. Рецепт за добру и здраву везу је да се не ослањате на своју слику и представу о другом. Браку треба да приступите као ситуацији у којој морате да упознате другу особу, научите да разумете њен језик љубави, научите га свом језику љубави, схватите како изражава своја осећања, какве изразе осећања очекује од вас. — Кирило Јерусалимски има речи: „Ако крстиш човека, а он није верник, онда га Дух Свети неће крстити. Ако су људи верници и уздају се у Бога, тајна ће им помоћи. То постаје извор њихове снаге. Ако је људима венчање шлаг на торти, авај, ништа се неће догодити само од себе. Моћ свете тајне се манифестује када људи верују у њу. У браку човек мора да прихвати Христову жртву и напусти дух овога века (себичност). Ако су у вама јаки егоизам и себичност, онда ће ово стање доћи у оштар сукоб са целокупном структуром породице. Хтели то или не, морате научити да дате себе. - Игра са једним голом никада не траје дуго. Свако има своју резерву самопожртвовања која неће бити исцрпљена све док је друга особа слаба. У стању смо да покажемо чуда стрпљења, издржљивости, понизности, чекајући да наша друга половина ојача и научи да се носи са проблемима. А онда би требало да дође до резултата. У супротном, доћи ће до надуваног егоизма. Ако особа почне да се надима од сопствене важности и стрпљења, онда ће је једног дана то уништити. Јер ће то неминовно довести до процвата егоцентризма. Када човек живи по принципу „поступи стриктно по правилима, добићеш част и славу“, једног дана ће се сломити. У психологији постоји концепт дисфункционалне породице. Једна од улога преживљавања у таквој породици је херој. Ово је перфекциониста који вуче конце на свом академском учинку и успеху. Важно му је да све изгледа добро у очима других. До одређене тачке, одобравање и свиђања других функционишу. Они то појачавају јер су дивљење и одобравање пријатни. Утврђује се у помисли да је добар момак, коректан отац велике породице. Али једног дана човек се умори од ове улоге. Одједном му постаје тешко и незанимљиво. А поента овде уопште није у религиозности. Ако начин на који живите долази изнутра, ако вам је у природи да будете отац много деце, ако не можете и не желите да живите другачије, онда ће вам помоћи венчање. Главна ствар коју треба да разумете и запамтите је да, поред голог перфекционизма, мора постојати још нешто што доноси радост и задовољство. — Толстој има дивну причу „Отац Сергије“. Аутор у њему показује да је мотивација која је аристократу одвела у пустињачку келију била недовољна. И слава која је хранила његов хладни подвижнички дух једног дана је избледела. Чим се све у човеку смирило, он је пао у грех и вратио се у свет. Пао је на малим стварима. „Доказаћу вама аристократама да се можете свега одрећи, презрети и постати светац“, била је мотивација главног јунака. А резултат? Само садашњост нам даје снагу, мобилише нас за било каква дела и храни нас. Ако вас мотивише слава и завист ваших непријатеља када имате много деце, онда је ово преслабо. Мора да постоји нешто више у идеји да имате много деце. — Познавао сам оца Михаила Шпољанског. По занимању инжењер бродоградње, по вокацији свештеник, а по животу писац. Када су он и његова супруга остали без своје деце, почели су да прихватају туђу. Њихова парохија је била велико породично обданиште, у којем су супружници са интересовањем посматрали свако дете. Помогли су им да расту, дали им љубав, и вратили смисао и вредност њиховог живота. За ове супружнике је била радост гледати развој сваке особе. За обоје, много деце није било оптерећење, то је био њихов начин живота. Породица је као кућа у којој стално нешто треба крпити, обнављати, довршити. Као башта коју треба неговати и обнављати. Постоје примери код којих се одмах види да двоје људи не може заједно. Једном таквом пару нисам саветовао да се венча. И даље су инсистирали. Венчали су се, а само после годину дана су се развели . Али има и примера када су људи раскинули, покајали се за своје грешке и почели да живе новим животом. — Идеја да нема потребе за разводом заснива се на јеванђелским стиховима. Али не смемо порицати чињеницу да су понекад везе толико токсичне и трауматичне за децу да је развод родитеља бољи од таквог брака. У свакој породици засебно треба добро размотрити питање одржавање везе по сваку цену и том приликом прво се морају узети у обзир интереси деце. Све се у животу лечи. Али исцељење не обећава да неће бити ожиљка. Свако од нас треба да има лични простор, јер другог је могуће разумети само са дистанце. Тек из даљине схваташ да други није исти као ти. Ако имате простора, у вашој глави почиње да се појављује план како да изградите мостове ка другом. Дакле, ако ја волим да живим на овај начин, онда се то свиђа и мојој жени? Почињемо да разумемо и упознајемо другог са свешћу о личним границама. Љуби ближњега свога као самога себе, каже Свето писмо. Позвани смо да разумемо сопствене потребе, жеље и тежње. Само ако научимо да волимо и разумемо себе, своја ограничења, можемо приступити другоме са овим обрасцем. Само тако ћемо моћи да видимо потребе и жеље другог. Има мудрих људи који одлично разумеју да не можемо без кризе. Стога, у кризном стању, одлазе за помоћ код психолога. Уопштено је паметно не презирати помоћ специјалисте. У нашој парохији постоји покрет „Кана“. Ово је заједница породичних људи који се састају, разговарају шта треба избегавати, где вреба опасност, како брзо изаћи на крај са тешким ситуацијама и деле своја искуства о томе како су се носили са својим проблемима. А када чујете ове приче, када видите како се човек брине о свом браку, када сазнате које су ствари за њега биле алармантне, онда почнете да размишљате у себи: „Да ли бих ја то могао?“ Почињете да се мењате, растете, градите и не сматрате своје проблеме јединственим. https://www.pravmir.ru

Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа. Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека? Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте. Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење. То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу. Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом? На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност. Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима). Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“. Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси. Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе. Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе. Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива. Извор: Теологија.нет