Када је религиозност равна богохуљењу

Најчешће долазимо у цркву на празнике, да се помолимо, да одамо поштовање светима. Молимо се, али Бог не чује наше молитве. Свети нам не помажу. Зашто? Зато што смо навикли да живимо двоструким животом, а то болно стање нам не смета, нити га осећамо као погрешно. Мислимо да је довољно одглумити неку врсту обреда у цркви, пред иконама, да људи виде колико смо побожни, и да ће нам то донети благослов и испуњење наших молитава и захтева. Али Господ није дошао да створи позориште, него цркву, није дошао да створи глумце, већ вернике, своје ученике, ћелије свога Тела – Свете Цркве.
Није нормално живети, на пример, у брачном неверству, и очекивати да ће светитељи чути ваше молитве. Није нормално да се опијаш, идеш у казина, чиниш зло вољенима, рођацима, комшијама и колегама, а да притом идеш у цркву, и мислиш да си верник. Много пута сам чуо притужбе верника на исповести, који се жале на неподношљиву атмосферу на радном месту. Та злонамерност околине се појачава када примете да се неко од њихових колега прекрсти пре јела, или је на столу црквена књига, или нешто везано за Цркву. А онда, као да сви демони излазе из пакла и следе вређања: Пих, види га верник, крсти се пре јела, моли се, чак и пости... шта овај ту глуми, како се понаша, као да је он једини верник, а шта смо ми...и још милион таквих саркастичних коментара, да би убили дух и оно мало вере, да се други постиди и боји да се прекрсти.

Исто сам приметио када млади људи дођу у цркву, а онда наиђе неко кога познају, одмах реагују изненађено. Јер за демонску логику нема ништа лоше у одласку гатарама, у казина, шмркању кокаина, мешању у туђе бракове или одласку у јавне куће, али ићи у цркву - то је већ проблем. А најтрагичније је то што људи који упућују ове коментаре себе сматрају верницима и скоро сви долазе у цркву на празнике. Да се овакве ствари дешавају у секташком окружењу, или међу људима друге вере, онда бих то и разумео. Али када овакав притисак и злобу према вери испољавају људи који су крштени, венчани, који славе славу, који долазе у цркву на празнике – ја то не могу да прихватим. Јер то је равно богохуљењу и сатанизму, а тај грех је страшан и носи велике последице по онога ко хули. Ово је и одговор на питање зашто Бог не чује наше молитве, и зашто нам светитељи не помажу.
Не знам откуд ово схватање да је довољно отићи у цркву, запалити свећу, и обавити неколико ритуала и то те чини верником. Обична демонска обмана, која нема додирних тачака са нашом светом вером православном. Жив је Бог, живи су и светитељи које видимо на фрескама и иконама, и вера је жива ствар, живи однос према Богу и светима Цркве. Нема православља ван Литургије, нема вере без поста и молитве, без исповести и причешћа, без стицања врлина, без промене нашег живота. Бог само на тај начин даје благодат, а када ту благодат примимо са вером и поверењем, хришћанским животом, постајемо слични Богу, тј. постајемо обожене личности, постајемо свети, а то је крајњи циљ вере, крајњи циљ живота у Цркви. За разлику од овога, када живимо без Бога и Његове благодати, доживећемо многе бродоломе у животу, имаћемо склоности ка душевним болестима, патити од развода, остављаћемо децу на улици, да задовољимо свој егоизам .
Замолимо Господа за благодат, нека нам се ум просветли и избистри, хајде да практикујемо веру под руководством свештеника наших, устројмо свој живот по Јеванђељу Христовом и тада ћемо видети сву ширину и дубину вере, сву скривену лепоту у Цркви, и тада ће наше молитве бити примљене и услишене од Бога. Амин.

свештеник Јани Мулев

приредила: Ј. Г.

извор