Претражи Живе Речи Утехе

Иако храм сведочи на свој начин о присуству Бога или божанства на земљи, ниједна религија се не испуњава својом храмовношћу. Свака религија носи много замисли које су пре храмова које зида, испод и изнад њих. Храм сажима основне елементе религије коју заступа, али је истовремено и једна антрополошка чињеница: човек има неки општи нагон да прави света здања, као што прави надгробна обележја, приноси жртве, или устоличује оно што највише поштује. Где год се нашли распознаћемо храм од секуларне грађевине, али поређење храмовних типова између себе, рецимо хришћанских и хиндуистичких, мислим да не води ничему. Може ли се поредити ватра која гори у Бенаресу на обали Ганга са ватром запаљеном у Олимпији или пред храмом весталки у Риму? Елемент је исти, али симболика је друга, а једно и друго се дешава на разним светилиштима: сагоревање материје, успостављање или препознавање симбола. Хришћански храмови у поређењу са хиндуистичким имају разрађенији унутарњи простор. Унутрашњост хиндуистичког храма као да је предвиђена за пролажење, а не за остајање. Остаје се на плочницима, по балустрадама, око вештачких, лустралних језера поред храмова, око њих стоје људи, као у двориштима намењеним истовремено људима, сведоцима природе, подземља и небеса. Али готска црква са својим каменим, скулптуралним призорима, или румунске цркве у Молдавији осликане по спољној страни зидова, окренуте су онима који су остали напољу, људима, облацима, води која протиче, трави која расте, диму који се диже у небо. Тако мислим да сви храмови имају двојну природу: споља су споменик, доказ могућности једног метафизичког догађаја усред природе, унутра – откривање наше најдубље умности која омогућава сусрет са божанским, преко оног што је и у нама самима запретено, уписано у склопљену књигу значења, и садржано у клици надања и хтења. Ту равнотежу космичког и душевно-духовног, највећу могућност да се са телом и духом цркве изједначим као оно што јесам, дакле као појединац, садрже мале цркве попут оних моравске школе: Љубостиња, Каленић, Лазарица, Наупара, или касно-византијске цркве у последњој престоници царства, у Мистри. С њима напоредо стоје ране јерменске и грузијске цркве које су и створиле прототип хришћанске цркве распрострањене од Закавказја и Мале Азије до малих романских цркава у француским покрајинама (Поату, Сентонж) на Атлантском прибрежју. Улазак у храмовни простор одговара несвесним потребама наше маште, или их осујећује. За наше очи може да буде сметња премного белих површина, као на пример у иначе привлачној баварској касно-барокној цркви Вис (Wies), или је унутрашњост цркве превучена тамом, као у иначе достојној цркви светог Андреје у Мантови. Белина унутрашњости цркве Сан Ђорђо Мађоре у Венецији ублажена је великим зеленкасто-модрим зидним сликама Тинторетовим. Али и несвесни захтеви за покретањем нашег тела утичу на то како ћемо се осећати у њеном унутрашњем простору. У црквама са кружно описаним централним простором имам осећање да нећу моћи да раширим руке. Ниске таванице спречавају да се усправимо оном невидљивом вертикалношћу нашег тела која нас у цркви обично подсети на себе. Неке цркве са много преграда стварају на нама нелагодност, као да у њима можемо да залутамо (I Frari у Венецији, катедрала у Кремони, Свети Петар у Риму). У Риму сам се најбоље осећао у цркви Санта Марија Мађоре: имао сам осећање да број корака које треба да учиним од улаза до олтара тачно одговара мојој потреби за кретањем кад уђем у црквени простор ове цркве, налик уосталом на базилику светог Димитрија у Солуну. Боје на њеним побочним мозаицима, као и умерена висина њиховог покровља, давали су хармонију са златастим резимеом, која је тачно одговарала физиологији мога чула вида. Има, разуме се, цркава које волимо и у којима се добро осећамо због уметничких дела које садрже, али то је сасвим друга тема и захтева друкчији прилаз. Неретко је црква један музеални простор, али да би деловала као целина, да би била место на којем желимо да будемо, простор у којем желимо да се задржимо, она мора да делује на наша чула као и на наше несвесне импулсе, да покренемо неки део нашег тела – лагодно. У великој цркви Светог Марка у Венецији увек ми је било тесно. У Санта Марија дел Фиоре у Фиренци нисам знао у ком правцу треба да пођем, црква Сан Миниато изнад Фиренце као да се састоји само од засењујуће мермерне фасаде и мрака иза ње. Стајао сам као скамењен међу стубовима Партенона, изложен његовом сунцу чији сјај је још једном стизао из Фалерског залива. У храм Басаи (Vasé) на врху срца Пелопонеза стигао сам као да сам затекао богове на логоровању. Било ми је резервисано свештено место те вечери када су одсјаји вечерњег сунца стизали са Јонског мора чак на овај врх. Знао сам како би требало чинодејствовати. У рушевине храма на острву Егина ушао сам као да сам ја открио тај простор. У тесном ходнику његове унутрашњости осећао сам се као да сам ушао у утробу нечег живог. По његовој галерији (једини хеленски храм са надзиданим спратом) мотали су се духови не само Грчке, него и Египта. У Ротонди светог Ђорђа у Солуну било ми је као да ти зидови немају спољну страну: све постојање те вечери се свело на те мозаике у куполи где су међу стубовима стајали равноправни византијски аристократи и царски пауни, непомични и гостопримљиви у исти мах. https://teologija.net/hramovni-prostor/?fbclid=IwAR3hyd2iSEYutqH2gg_qux86iXcLZsOvc07ve_8GYWUvCRQ59Fj8nOhqe4U

Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић

Начелница Пулмолошке клинике Клиничког центра (КЦ) Јелена Боровинић Бојовић казала је “Вијестима” да никад није довела у ризик пацијенте и колеге, па ни присуством на сахрани Митрополита Амфилохија у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. “Никада и ни у једном тренутки нисам довела у ризик нити пацијенте, нити своје колеге из простог разлога што од 16. марта буквално 24 сата дневно радим са ковид пацијентима због чега сам у више наврата редовно тестирана на присуство антитијела, имунизована сам на вирус, те због великог броја антитијела ИгГ нити могу да угрозим друге, нити могу да угрозим себе”, рекла је она. Епидемиолози са којима су “Вијести” разговарале објаснили су да то што је др Боровинић Бојовић тренутно имунизована и да има јака антитијела значи да је у неком тренутку била инфицирана коронавирусом. Начелница Пулмологије у КЦ потврдила је редакцији и да се старјешина Саборног храма у Подгорици о. Драган Митровић лијечи у КЦ од коронавируса. На питање да ли је упркос томе, како су објавили неки медији данас, изашао из болесничке собе да би испратио посмртне остатке Митрополита, др Боровинић Бојовић је казала да је Митровић и сада на лијечењу, али да није напуштао простор ковид центра. “Он се и сада налази на лијечењу, добро се осјећа и сви параметри и налази су у значајном побољшању. Оно што се види на фотографији је простор ковид центра. Отац Драган Митровић ни у једном тренутку није напуштао ковид центар. Кретање пацијената у оквиру ковид центра није прецизирано протоколом КЦ”, рекла је она “Вијестима”. И из Митрополије црногорско-приморске је негирано да је отац Драган био на сахрани Митрополита, како су то објавили неки медији. “Протојереј-ставрофор Драган Митровић није посљедњих дана учествовао нити уопште био присутан на богослужењима или у храмовима у којима смо испратили Митрополита Амфилохија, нити на Цетињу, нити у Подгорици”, казали су “Вијестима” из Секретаријата Митрополије и додали да би “било неодговорно и према себи и према другима да неко напусти лијечење од овакве болести и оде међу народ”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако храм сведочи на свој начин о присуству Бога или божанства на земљи, ниједна религија се не испуњава својом храмовношћу. Свака религија носи много замисли које су пре храмова које зида, испод и изнад њих. Храм сажима основне елементе религије коју заступа, али је истовремено и једна антрополошка чињеница: човек има неки општи нагон да прави света здања, као што прави надгробна обележја, приноси жртве, или устоличује оно што највише поштује. Где год се нашли распознаћемо храм од секуларне грађевине, али поређење храмовних типова између себе, рецимо хришћанских и хиндуистичких, мислим да не води ничему. Може ли се поредити ватра која гори у Бенаресу на обали Ганга са ватром запаљеном у Олимпији или пред храмом весталки у Риму? Елемент је исти, али симболика је друга, а једно и друго се дешава на разним светилиштима: сагоревање материје, успостављање или препознавање симбола. Хришћански храмови у поређењу са хиндуистичким имају разрађенији унутарњи простор. Унутрашњост хиндуистичког храма као да је предвиђена за пролажење, а не за остајање. Остаје се на плочницима, по балустрадама, око вештачких, лустралних језера поред храмова, око њих стоје људи, као у двориштима намењеним истовремено људима, сведоцима природе, подземља и небеса. Али готска црква са својим каменим, скулптуралним призорима, или румунске цркве у Молдавији осликане по спољној страни зидова, окренуте су онима који су остали напољу, људима, облацима, води која протиче, трави која расте, диму који се диже у небо. Тако мислим да сви храмови имају двојну природу: споља су споменик, доказ могућности једног метафизичког догађаја усред природе, унутра – откривање наше најдубље умности која омогућава сусрет са божанским, преко оног што је и у нама самима запретено, уписано у склопљену књигу значења, и садржано у клици надања и хтења. Ту равнотежу космичког и душевно-духовног, највећу могућност да се са телом и духом цркве изједначим као оно што јесам, дакле као појединац, садрже мале цркве попут оних моравске школе: Љубостиња, Каленић, Лазарица, Наупара, или касно-византијске цркве у последњој престоници царства, у Мистри. С њима напоредо стоје ране јерменске и грузијске цркве које су и створиле прототип хришћанске цркве распрострањене од Закавказја и Мале Азије до малих романских цркава у француским покрајинама (Поату, Сентонж) на Атлантском прибрежју. Улазак у храмовни простор одговара несвесним потребама наше маште, или их осујећује. За наше очи може да буде сметња премного белих површина, као на пример у иначе привлачној баварској касно-барокној цркви Вис (Wies), или је унутрашњост цркве превучена тамом, као у иначе достојној цркви светог Андреје у Мантови. Белина унутрашњости цркве Сан Ђорђо Мађоре у Венецији ублажена је великим зеленкасто-модрим зидним сликама Тинторетовим. Али и несвесни захтеви за покретањем нашег тела утичу на то како ћемо се осећати у њеном унутрашњем простору. У црквама са кружно описаним централним простором имам осећање да нећу моћи да раширим руке. Ниске таванице спречавају да се усправимо оном невидљивом вертикалношћу нашег тела која нас у цркви обично подсети на себе. Неке цркве са много преграда стварају на нама нелагодност, као да у њима можемо да залутамо (I Frari у Венецији, катедрала у Кремони, Свети Петар у Риму). У Риму сам се најбоље осећао у цркви Санта Марија Мађоре: имао сам осећање да број корака које треба да учиним од улаза до олтара тачно одговара мојој потреби за кретањем кад уђем у црквени простор ове цркве, налик уосталом на базилику светог Димитрија у Солуну. Боје на њеним побочним мозаицима, као и умерена висина њиховог покровља, давали су хармонију са златастим резимеом, која је тачно одговарала физиологији мога чула вида. Има, разуме се, цркава које волимо и у којима се добро осећамо због уметничких дела које садрже, али то је сасвим друга тема и захтева друкчији прилаз. Неретко је црква један музеални простор, али да би деловала као целина, да би била место на којем желимо да будемо, простор у којем желимо да се задржимо, она мора да делује на наша чула као и на наше несвесне импулсе, да покренемо неки део нашег тела – лагодно. У великој цркви Светог Марка у Венецији увек ми је било тесно. У Санта Марија дел Фиоре у Фиренци нисам знао у ком правцу треба да пођем, црква Сан Миниато изнад Фиренце као да се састоји само од засењујуће мермерне фасаде и мрака иза ње. Стајао сам као скамењен међу стубовима Партенона, изложен његовом сунцу чији сјај је још једном стизао из Фалерског залива. У храм Басаи (Vasé) на врху срца Пелопонеза стигао сам као да сам затекао богове на логоровању. Било ми је резервисано свештено место те вечери када су одсјаји вечерњег сунца стизали са Јонског мора чак на овај врх. Знао сам како би требало чинодејствовати. У рушевине храма на острву Егина ушао сам као да сам ја открио тај простор. У тесном ходнику његове унутрашњости осећао сам се као да сам ушао у утробу нечег живог. По његовој галерији (једини хеленски храм са надзиданим спратом) мотали су се духови не само Грчке, него и Египта. У Ротонди светог Ђорђа у Солуну било ми је као да ти зидови немају спољну страну: све постојање те вечери се свело на те мозаике у куполи где су међу стубовима стајали равноправни византијски аристократи и царски пауни, непомични и гостопримљиви у исти мах. Миодраг Павловић Извор: Теологија.нет

Данашњи 29. март ће за све припаднике војске и грађане исламске вероисповести остати упамћен по томе што је у оквиру ВМА отворен месџид. На тај начин ће од данас, како запослени, тако на првом месту и пацијенти - муслимани, имати одређено место за молитву. У присуству представника Министарства одбране и Војске Србије, руководства ВМА, представника војнодипломатског кора свих исламских земаља које имају амбасаде у Србији, те изасланика САД и Руске Федерације, амбасадора Републике Србије у Саудијској Арабији ЊЕ Мухамеда Јусуфспахића, војних свештеника Војске Србије, православног, римокатоличког и муфтије београдског и војног Мустафе еф Јусуфспахића, меџдис је Реису Исламске заједнице Србије Сеаду еф Насуфовићу на коришћење предао државни секретар у Министарству одбране Републике Србије Александар Живковић. Од 2013. године, када су на дужност у Војсци Србије примљени први свештеници (тада 10 - 8 православних, 1 римокатолик и 1 муслиман), ово је трећа муслиманска богомоља у нашој војсци. Прва је отворена 5. децембра 2013. године у бази 28. Механизованог батаљона Војске Србије у касарни "Рифат Бурџевић" у Новом Пазару. Неколико месеци касније, у марту 2014. године у касарни "Бањица", у седишту 126. бригаде ВОЈИН, отворен је други месџид и ево данас, на радост свих муслимана Србије и трећи на ВМА. Након свечаности отварања, тачно у подне клањан је џума-намаз. Реис Насуфовић је пре молитве са минбера одржао хутбу, а затим се верни народ помолио. У име Форума Поуке.орг и лично, свим колегама из Војске Србије исламске вероисповести и свим муслиманима Србије, нека је хаирли овај петак и овај молитвени скуп и ова богомоља којом муслимани Војске Србије на симболичан начин обележавају 1440. хиџретску годину. Живели! Милан РАКИЋ, Поуке.орг фото: мј Мустафа еф Јусуфспахић, главни војни имам, via ФБ

По извршеном чину освећења уследила је Света Архијерејска Литугрија, у којој су Епископу жичком саслуживали архијерески заменик протојереј ставрофор Љубинко Костић, намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, јереј Александар Јевтић, војни свештеник 98.вб потпоручник Владимир Благојевић и протођакон Александар Грујовић. Чину освећења и Светој Литургији присуствовали су начелник штаба Копнене Војске пуковник Владета Балтић, командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић са колегијумом, команданти батаљона и дивизиона Друге бригаде, бројни припадници шест батаљона и дивизиона који се налазе у касарни Јован Курсула, као и представници локалне самоуправе и полиције. Епископ жички г. Јустин је у надахнутој беседи истакао значај личности и дела Светога краља Стефана Дечанског као духовног заштитника српске државе и српске војске. Живот Стефана Дечанског је живот једног великог владара, војсковође, краља, али и мученика који је пострадао од својих најближих. Господ је Светога Стефана силно прославио, јер крај његових светих моштију дешавају се небројана чуда и исцелења, а његова задужбина манастир Високи Дечани вековима одолева насртајима свих противника. Након Свете Литургије за све присутне уприличен је славски ручак у војничком ресторану касарне Јован Курсула. Било је лепо видети свештенике и војнике на једном месту заједно окупљене око трпезе љубави. Даће Бог да се и наредних година поново заједно окупљамо и да прослављамо Господа и и његовог угодника Светога краља Стефана Дечанског. Желимо искрено да заблагодаримо свима који су дали свој допринос да наша Војска добије још један молитвени дом за своје припаднике. Благодаримо Команди Копнене Војске и Команди Друге бригаде што су препознали и подржали потребу да људство касарне Јован Курсула добије свој богослужбени простор. Благодаримо Епископу жичком г. Јустину који је благословио и у свему подржао формирање нашег молитвеног дома. Благодаримо члановима ЕУО Епархије жичке који су здушно помогли опремање богослужбеног простора са потребним црквеним предметима и књигама. Благодаримо војном свештенику Владимиру Благојевићу који је својом руком иконописао две прелепе олтарске иконе и све време својим великим трудом активно помагао да се формира наш молитвени дом. Благодаримо старијем воднику Милошу Коцићу, десетару Слободану Кокотовићу и мајстору Ненаду Стоиљковић који су заслужни за израду иконостаса. Благодаримо сестринству манастира Кончул код Рашке на прелепо израђеним украсним платнима за олтар и иконостас нашег богослуженог простора. Благодаримо свим припадницима Друге бригаде и свим људима добре воље који су својим трудом и прилозима омогућили да се формира и опреми наш молитвени дом. Верујемо да ће наш нови молитвени дом у коме ће војни свештеници служити Свете Литургије и вршити Свете Тајне бити велики духовни ослонац за све припаднике Српске војске који су ангажовани на многобројним задацима у циљу чувања и одбране наше земље и нашег народа. Извор: Епархија жичка

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског, обавио је у понедељак 20. новембра 2017. године чин великог освећења новоуређеног параклиса посвећеног Светом архистратигу Михаилу, смештеног у згради Команде РВ и ПВО Војске Србије у Земуну. Преосвећеном Владици Антонију су саслуживали протојереј-ставрофор Божо Бакајлић - архијерејски намесник земунско-новобеоградски, протонамесник Слађан Влајић - главни војни свештеник у Восјци Србије, јереј Анђелко Додер, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Зоран Николић. Након освећења параклиса, служена је Света Литургија. У пригодној беседи, Владика Антоније је говорио о мисији коју обављају ваздухопловне снаге Србије, упоредивши њихов задатак са службом анђела. ”Као што анђели чувају људе на земљи, тако и припадници ваздухопловних снага Србије чувају српско небо, а самим тим и све људе који живе у нашој земљи”, нагласио је владика. Управо због тога, по речима Епископа Антонија, није нимало случајно да новоуређени параклис у згради Команде ваздухопловства Србије у Земуну буде посвећен небеским силама и Светом архистратигу Божијем Михаилу. фото: Саша Милутиновић ФБ, Vujičić Hadži Marko FB, Antonije Pantelic FB

Свету литургију, уз саслужење новосадског свештенства, служили су епископ шумадијски и војни господин Јован и епископ Бачки Иринеј. На крају Свете литургије, честитајући велики хришћански празник Васкрс, владика Јован се пригодном беседом обратио присутнима.– Данас смо овде да прославимо најрадоснији празник Васкрсења Христовог, и да у тој Васкршњој радости осветимо и ово богослужбено место, и то је радост на радост – рекао је између осталог владика Јован, додајући како треба сви да се радујемо што је војска добила ово богослужбено место.Изградња богослужбеног простора у касарни „Александар Берић“ започета је током протекле године заједничким снагама припадника Речне флотиле и њених бројних пријатеља. У знак захвалности за ангажовање током изградње и опремања богослужбеног простора епископ Бачки Иринеј уручио је Архијерејске Грамате Признања Речној флотили, Граду Новом Саду и Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију. Значајно место у новоосвећеном храму припало је иисторијском артефакту, ковчегу са Покретном капелом Шајкашког батаљона чије традиције настављају припадници Речне флотиле. Освећењу богослужбеног простора поред бројних припадника Речне флотиле и чланова њихових породица присуствовали су и командант Прве бригаде Копнене војске бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, представници градских структура и бројни гости.