Претражи Живе Речи Утехе

Мислим да све што се дешава има своју позитивну страну. Сада скоро свака особа има прилику не само да напише и објави оно што је написала, већ и да пронађе публику која ће то прочитати. Пре двеста, сто па и педесет година ово не би долазило у обзир. Инстаграм, Твитер - можете пронаћи своју друштвену мрежу, формат постова у њој и стећи популарност једноставним преношењем својих мисли у речи и текстове. С друге стране, да, читалац је сада "свејед", али морамо признати: да бисте били читани, морате писати занимљиво. Није тајна да многи људи који пишу на друштвеним мрежама пате од проблема са правописом и интерпункцијом. Мислим да свако ко жели да буде читан мора добро да пише. У порукама пријатељима или породици грешке се обично опраштају, али у текстовима намењеним широкој публици боље их је избегавати. Да бисмо помогли онима који имају проблема са писменошћу, постоје разни аутоматски уређивачи и подешавања за паметне телефоне и рачунаре који уместо нас аутоматски стављају велико слово на почетак реченице, размак после тачке и наглашавају грешке у речима . У таквој ситуацији је тешко писати неписмено, иако то неки успевају. У доба компјутера и друштвених мрежа, писање престаје да буде оно што је у самој својој суштини: све је замењено куцањем помоћу тастатуре. Могуће је да се у школама и даље воде белешке руком, али је чињеница да то неће дуго трајати. С друге стране, последњих година влада велико интересовање за калиграфију, постоји много курсева који уче како се лепо пише, иако од школараца нико не захтева ни леп рукопис. Мислим да сада није проблем толико у писању, колико у општем нивоу културе. Говоримо и пишемо врло примитивно, користимо клишее, исте фигуре говора. Емотикони често постају исти клишеи у писаном говору. Нисам против њихове употребе и не сматрам их претњом за писање, али ако човек пише искључиво са њима, то значи да не може своје мисли преточити у речи. Ако емоџи или иконице помажу да се истакну нека наша осећања или искуства, зашто не? Емоције је веома тешко пренети у писаном облику, а емотикони нам помажу да их исправно разумемо. Такође су од велике помоћи када немате времена да детаљно одговорите. Али ако је лакше послати емотикон него писати жени: „Драга, много те волим и недостајеш ми! Ускоро долазим, пољуби децу!" - то је проблем. И што чешће замењујемо речи нечим другим, то ће нам бити теже да изразимо мисли, то ће нам говор бити лошији. Језик се мења. Читајући Достојевског, на пример, приметио сам да у његовим делима реч „вероватно“ не значи „можда“, већ „сигурно“, и морао сам поново да читам реченице са овом речју јер сам другачије схватао њихово значење. Деловало би као мала ствар, али ово је доказ да се језик трансформише, речи добијају нова значења или губе стара. Постоји мода за одређене речи или стилове говора, али она временом пролази и остаје у говору појединих људи. Мислим да ће ера емоџија проћи, а у писаном говору ће остати само најнеопходније иконе. Порука пуна емотикона обично је досадна. Не мислим да ће људи увек овако писати и да то много штети писању. Много више јој шкоди неписменост и невољност да се читају књиге. То је оно што лежи у срцу многих проблема, а не уређаји, друштвене мреже или новонастали жаргон. Из личног искуства знам да се проблеми писмености увелико смањују ако се пуно чита. А ствари су много боље са размишљањем, јер читање даје храну за размишљање. Захваљујући књигама, у вашој глави живе ваши омиљени ликови, аутори књига и њихове идеје. Најтужније је што православци овде врло мало читају, из неког разлога верујући да вернику није потребна световна литература, из ње неће моћи ништа корисно да науче. Ово је велика заблуда са којом се треба борити. Данас постоји велико интересовање младих за језик и писмени говор, на мрежама има много популарних канала посвећених језику, књижевности и реторици. Постоје курсеви који вас уче како да правилно пишете, они се плаћају, али су ипак тражени. Постоји много клубова у којима се вежба јавни наступ. Посебно је лепо када их воде млади људи који су недавно завршили школу, али имају велико знање и спремни су да га поделе са другима. У принципу, не волим када се млади грде. Млади су другачији, а ми, верници, треба мање да се фокусирамо на лоше и да судимо. Постоји и много курсева који подучавају како се пише белетристика, и такође су веома популарни. Део нашег друштва се развија, део деградира. Неки користе могућности које интернет пружа за добро, други за штету. Шта је разлог? Неспремност да се развија. Родитељи који одговорност за развој деце пребацују на наставнике. Неспремност да добро радимо свој посао. Људи не желе да науче нешто ново, а то се одражава на писање и ниво образовања. Сваке године је све више могућности за развој, али их мало ко користи. Све врсте шала и мимова су много популарнији од научних сајтова или онлајн галерија. Али, како је лепо разумети на ком делу је филм базиран или под чијим утицајем је радио овај или онај уметник! Тада се чак и улични графити неће показати као бесмислена мрља, већ нови облик уметности. Свети Ћирило и Методије су створили писмо, које је постало основа за развој словенске културе. Наше писмо, наш језик заслужују да се проучавају, користе компетентно и воле. Да бисмо то урадили, читајмо добру, квалитетну литературу и престанимо да будемо лењи - а онда нас чека много занимљивих ствари. јереј Димитриј Паламарчук приредила: Ј.Г. извор

Братство манастира Светога Прохора Пчињског(који броји 3 монаха и 4 искушеника) на челу са Епископом Врањским Господином Пахомијем, који врши дужност игумана ове свете обитељи,на свом братском састанку који је оджан 05.09.2019 године је одлучено да монаха Јустинијана замоли, да напусти манастир и Епархију Врањску, због његовог трајног непоштовања реда и поретка у Манастиру (Уредба Светог Архијерејског сабора о унутрашњем животу мнанастира из 1964 године). Братство манастира које поред служења у манастиру Светог Прохора Пчињског одржава и манастир Паљу код Клисуре општина Сурдулица, изненађено је неутемељеним писањем листа Курир. Из манастира нико није побегао због инсинуација на личност Епископа и игумана ове свете обитељи, описаних у тексту овога дневног листа, већ је монах Јустинијан благо речено удаљен из манастира, због горе наведене уредбе Светог Архијерејског Сабора . Обавештавамо доброжетеље манастира Светога Прохора Пчињског да није истина да је манастир напуштен , већ манастир живи по устаљеном канонском поретку где се врше све типиком прописана богослужења и свакодневно света Литургија. Братство манастира Светог Прохора Пчињског Извор: Епархија врањска

Јавни позив се расписује за литерарне радове у форми поезије или прозе на тему “Косово и Метохијо – ако те заборавим или те издам, нека ме заборави и усахне десница моја!”. Позивамо све наше епархиоте, студенте, средњошколце, вернике и родољубце да се јаве и приложе своје песме, кратке приче, приповетке и есеје. *** Циљ позива: Одбрана Косовског завета од заборава и отуђења Јавни позив је отворен до Видовдана 2018. године Адреса на коју се шаљу радови: Љубица Петковић, црква Лазарица, 37000 Крушевац или на [email protected] Технички услови: Прозни радови не треба да имају више од 10,000 карактера. Стручни жири ће изабрати најбоље радове, и резултати јавног позива ће бити објављени на званичном сајту Епарије крушевачке. *** Најбољи радови биће објављени на званичном сајту Епархије, штампани у епархијском часопису “Православна Вера и Живот“ и у зборнику текстова и песама у издању Епархије крушевачке. Из канцеларије Епархије крушевачке

Наводна изјава Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја не одговара садржини разговора који је Светост водио са новинарком ових новина. Из свеукупног контекста његових одговора посебно оштро је истргнута конструкција која се нашла у опреми текста на насловној страни. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј говорио је искључиво о значају Пећке Патријаршије као древног историјског седишта Српске Православне Цркве и о Београду као њеном административном седишту. Коментаришући могућност да будући поглавари Српске Православне Цркве имају седиште у Пећи, Његова Светост ниједном речју није поменуо себе, нити је о томе уопште било говора. Формулације које су се нашле на насловној страни ових новина „Нећу да се селим на Косово” и „Тражићу да Патријарха бирамо као и до сада, а не двотрећинском већином” не одговарају садржини вођеног разговора нити одражавају лични став Његове Светости, већ је реч о резултату новинарске жеље да се изговореним речима придода другачији, сензационалнији, смисао. О томе најбоље говори и чињеница да ове имагинарне изјаве, искоришћене за медијски атрактивну најаву, нема чак ни у тексту који је објављен на страни шест ових новина. Ово сведочи и о тенденциозној намери да се кривотвори истина. Овакав манир којим се неистинито и сензационалистички преносе изјаве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја наносе велику штету угледу Патријарха и Српске Православне Цркве. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква