Претражи Живе Речи Утехе

Вера нас позива да престанемо да толико калкулишемо својом логиком, знањем, знањима и моћи. Она нас позива да се препустимо Промислу Божијем. Када верујем у Христа, то значи да сам већ пустио Христа да дође и уради шта жели у мом животу. Престајем да се опирем, престајем да бринем. Особа која истински верује у Христа као свог Спаситеља и Искупитеља већ је „спознала“ Његову љубав, која превазилази нашу логику и заиста делује на чудесан начин у нашим животима. Вера рађа наду, а нада постаје поуздање када Христос дође у наше срце и испуни га миром и радошћу. То је инстинкт нашег срца који жуди за вечношћу и животом, за заједништвом и Рајем. *** Нажалост, свакодневни живот чини да заборавимо да имамо Оца небеског, да Бог постоји. Много пута показујемо речима и делима да, не само да имамо мало вере као што је имао Апостол Петар, већ Га се и одричемо, одбацујемо Његову љубав и заштиту, негирамо чак и Његово постојање. Немојмо се правдати да живимо у свету и да зато имамо разлога да Га заборавимо, да не испуњавамо Његове заповести, да не будемо у добром духовном стању. Имајмо храбрости и искрености да не оправдавамо себе, већ да признамо своју слабост, болест, недостатке. Можемо остати са Христом, чак и ако се нисмо стриктно држали Његовог закона; али, бар не правдавајмо своје неверје, немојмо оправдавати своју лењост, летаргију, грех. Господ ће прихватити смирено и скрушено срце, неће га презрети. Он ће прихватити особу која је „промашила“ да живи побожно, али је живела без уображености и охолости, без гордости, осуде и хвалисања; имала је недостатке, али их је надокнађивала свешћу о својој грешности. Није оправдавала нити амнестирала грехе које је починила, напротив, даноноћно је тражила милост Божију и давала све од себе да побожно живи. Лако исповедамо своју веру, своје поверење у Бога, када нам је све у реду. Поента је, када нешто крене по злу у нашим животима, да не будемо обесхрабрени, да туга због искушења не умртви нашу наду, да логика не омаловажи Божју љубав; јер ако се то деси, онда је наша вера била површна и нисмо успоставили однос са Богом, већ смо Га желели из користи. Односно, да нам послови иду добро, да имамо здравље, да постигнемо своје циљеве, да победимо своје непријатеље. Верујем у Бога значи да верујем Богу. Вера у Бога није најсавршенија ствар. У једном тренутку вера у Бога мора да се претвори у љубав према Богу. То значи да, не само да Му верујем, већ Му се потпуно предајем, успостављам однос са Њим. То значи да мој циљ није да постанем добар роб и слуга да би ме Он наградио, већ да комуницирам са Њим увек и свуда, чезнем за Њим и да не могу да замислим мој живот без Њега. Нека моја вера у Бога постане љубав према Њему. Онда се све мења. Тада прихватамо Бога, не као судију и казњитеља, нити као газду и „чудовиште“, већ као Оца, Пријатеља, Оног Који нас увек чека, увек нас зове, увек нам опрашта, увек нас грли. Бог нас воли, али, да ли смо ми то разумели? Иако нисмо, Бог нас ипак воли. Зато смо и ми позвани да волимо Њега. Ништа мање. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање. На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности. Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут. На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”. *** Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити. Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше. Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех. Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу. Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот. Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима. Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим. Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај. Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили. Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу. Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости. Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања. архим. Павлос Пападопоулос https://www.bogonosci.bg

Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Свештеник је управо завршио састанак са црквеним одбором. Већ је било вече. Киша је учинила да улице блистају на месечини. Сео је у ауто и одвезао се кући. Био је веома уморан. Физички али и психички. Цео дан је слушао проблеме људи покушавајући да их усмери, да их не увреди док је давао опроштај и наду. Пошто је прошао скоро цео пут до куће, изненада је притиснуо кочницу испред продавнице сендвича. Сишао је и са два-три брза корака ушао у радњу. Киша је била појачана. Његове кратковиде наочаре су се замаглиле. Скинуо их је и обрисао одећом. У радњи није било других муштерија. Две девојке иза касе и младић који је вероватно однео наруџбине по кућама. „Ја бих два сендвича са ражњићима...“ рекао је свештеник. Две девојке су се погледале, спремне да се шале. Свештеник је отишао до фрижидера безалкохолних пића и узео два. Ставио их је поред касе. Сендвичи које је тражио, били су спремни. „Колико сам, молим вас, дужан...“, обратио се девојци која је тапкала по тастатури касе. Али уместо цене , свештеник је добио питање... „Оче, знате ли који је данас дан? Да ли сте заборавили? Свештеник је био збуњен… „Који је дан…“? „Петак је, оче... зар није пост? Требало би ваљда да нам дате добар пример и да не једете месо у посном дану...”. Свештеник спусти главу. Из новчаника је извадио износ који је видео исписан на каси. „Задржи кусур... Волео бих да се молиш за мене, ја сам страдалник пун страсти...“ рекао је и изашао из радње. Девојка је приметила да свештеник, излазећи из њихове радње, није отишао до свог аута. Била је задовољна оним што је рекао и то је натерало и њу да изађе... „Али где ће он...“? рекла је гледајући другу девојку која је била збуњена читавом сценом. Свештеник је кренуо у супротном смеру од своје куће. Брзим кораком за неколико секунди био је на месту које је желео. Код контејнера за смеће. Киша је почела да постаје још јаче. „Брате, могу ли да те прекинем мало...“ биле су речи свештеника тамнопутом човеку који је тражио по ђубрету. Човек је испустио кесе које је имао у руци. Кренуо је ка свештенику. Стао је тачно испред њега. Очи су им делиле исту кишу, исти ветар, исту хладноћу... Свештеник ништа више није рекао. Испружио је кесе са сендвичима и газираним пићем. Тамнопути није наставио са претраживањем контејнера. Није могао да верује да му се ово дешава. Мало дете, вероватно његов син, који је стајао поред њега, пружио је своје мале и мршаве руке, узео торбе и почео да их гледа. Свештеник се, снисходљиво климнувши главом, окренуо и отишао. Дошавши до свог аутомобила, који је оставио испред радње, сачекало га је изненађење. Девојка, која му је упутила, примедбу изашла је да види где је отишао... видела је све. „Оче… извини…“. Али није стигла да заврши. Свештеник ју је узео за руке и прекинувши је рекао: „Не буди тужна... моли се за мене, лаку ноћ“. Девојци су засузиле очи... две-три сузе су јој се скотрљале низ образе док је гледала како свештеников ауто нестаје у кишној ноћи. Тамнопути човек и његово мало дете сада су пролазили супротним тротоаром, смејали се и јели оно што им је свештеник понудио. Девојка је ушла у продавницу. "Јеси ли добро"; упитала ју је колегиница. „Велико је зло брзо и лакомислено судити само по ономе што видимо...“ рекла је дрхтавим гласом . https://www.vimaorthodoxias.gr

Готово нико не види твоју сузу. Готово нико не види твоју тугу. Скоро нико не види твој бол. Али сви виде твоје грешке и спремни су да те оцрне као немилосрдне судије. Ово је истина са којом је свако од нас позван да се суочи. Зато не задржавајте се на речима људи. Очи људи траже мане и страсти да оптуже и осуде, не гледају у срце да виде дубину човека. Они не траже поводе да опросте, да се загрле, да сажале, већ да разапну и понизе. Људи ће лако кривити јер не желе да се суоче са сопственим грешкама и гресима. А питање је, зар не би требало једног дана да постанемо људи. Да ли смо и ми једна од оних група људи који олако оговарају и осуђују своје комшије? А то говоримо зато што много пута осећамо да смо и увређени и невини и жртве клевета и оговарања, а истовремено постајемо клеветници и оптуживачи других, јер не знамо ни њихов бол, ни њихово покајање, ни живот њихов. Зато у свој живот треба да уложимо пажњу и разборитост, молитву и ћутање, како бисмо престали да чекамо да прокажемо другога за било коју његову грешку, и да будемо спремни да брата покријемо разумевањем и љубављу. Тако ћемо придобити другог, тако ћемо му користити, и тако ћемо се заштитити од разорне страсти осуде. Буди благ према другима, да би Бог био попустљив према теби. Јер је сам Господ рекао да ће оном мером којом судимо, њоме и Он судити нама. *** У Цркви, нажалост, владају „прописи“; правила су обожена; „спољашње добро сведочанство“ постаје само себи циљ, индивидуална морална чистота постаје идол. Хришћани траже „видовите свештенике“, фанатичне моралисте, „харизматичне старце“ који ће их духовно водити. Зато и не слушају свог пароха. Понижавају његове речи, његов рад, његову службу. Не цене његово присуство јер делује људскије, слабије, истинитије, обичније него што би требало да буде. Слушају само славне свештенике, монахе, игумане, архијереје који себе истичу као поседнике истине, мудрости, „светоотачког учења“. Наша грешка је што не тражимо Христа, већ нешто што би нас узбудило, као пророчанство, чудо, старца са дугом брадом. Да смо тражили Христа, онда бисмо слушали и нашег пароха, ценили бисмо његов труд. Тада бисмо читали Јеванђеље, не тражећи дубоко богословље, већ као књигу која садржи Истину живота, начин живота, „тајну“ нашег спасења. Тада бисмо брата гледали са попустљивошћу, са праштањем, с љубављу. Тада би наш живот мирисао на аутентичност а не лицемерје, етос а не етику, понизност а не себичност, човекољубље а не тврдоглавост, исправан суд а не осуду, побожност али не пијетизам, саосећање, а не равнодушност, на доброту, не на порок, на стрпљење, не на кукавичлук. Хајде да се мало самокритикујемо и престанимо да осуђујемо друге, ко год да су, шта год да су урадили. Свако ће бити одговоран за свој живот, своје понашање, своје изборе. Одговорићемо Христу, а не неким наводно изабраним расоношцима и мирјанима који су поставили судове вере, мерећи духовност сваког по својим страсним и антихришћанским критеријумима. https://www.bogonosci.bg

Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/

Он је био човек групе. Задиркивања, бестидност, шале и још много тога били су на његовој дневној листи подвига. Године су пролазиле, а он се никада није повезао ни са једним човеком. Никада никоме није веровао. Сви су га желели за друштво, али он сам никога није схватао озбиљно, није осећао да је неко његова сродна душа, његов пријатељ, њеко њему близак. Негде у тридесетим, упознао је девојку. Упознао ју је скроз случајно у неком непознатом друштву. Ова девојка је имала нешто другачије, нешто "чудно". Био је заинтригиран. Кад би се затекла у његовом друштву, он је прекидао са глупостима, заустављао безобразлуке на које су га други наводили ради забаве. После неколико месеци смогао је храброст да је позове да изађу. Она је прихватила, пријатно га изненадивши. Није очекивала да ће је он позвати на састанак са њим. Од првог састанка схватио је да има посла са девојком која дубоко верује у Бога. С друге стране, он би ставио нешто „црквено“ у уста само да би се ругао или критиковао. Девојчине речи су му биле слатке. Њихови састанци су се наставили. Девојка је увек била насмејана и весела, а он забринут и узнемирен. Говорила му је о Богу, о животу у Цркви, о истинској и несебичној љубави. Одмарао се у сигурности њених очију. Никада је није дотакао, све док му на последњем састанку није рекла: „Волела бих да се молиш за мене. Следеће недеље ћу имати веома озбиљну операцију срца!' Њене речи су замрзле његов поглед. Несвесно је ухватио за руке. Било му је незамисливо да је изгуби. „Да, молићу се“, рекао је дрхтавим гласом. Девојка је устала, загрлила га и отишла говорећи „позваћу те“. Није рекао ништа. Дошао је дан операције. Ујутро је устао сетивши се да „мора“ да се помоли. Обећао јој је. Али није знао како. Није знао ниједну молитву. Сетио се како га је бака обучена у црно водила као дете у мали манастир поред његовог села. То је било можда једино место које је сматрао беспрекорним, правим и чистим. Упутио се тамо. Било је подне. Ускоро ће девојка бити оперисана. Угасио је мотор аутомобила и тако угасио и радио који је све време свирао. Тишина. Пажљиво је изашао из аутомобила и још пажљивије затворио врата аутомобила. Ова тишина је имала нешто свето, као да је скривала нешто драгоцено. Први пут у животу доживео је овако нешто. Тишина, у својој његовој бризи. Наставио је да корача до храма. Неколико свећа је треперило. Стајао је пред вратима Храма, када се пред њим појавило ведро лице његове баке. Кад је био мали, узела би га руку и доводила овде да упале свеће. Толике године и све ове свете успомене пале су у мрак заборава. Као да их није ни доживео. Прекрстио се и ухватио за кваку да уђе унутра. Врата су се отворила, а са њима и врата његовог срца и извори његових очију. Плакао је у овој невиђеној тишини. Био је сам у Храму. Његове сузне очи дуго су истраживале агиографије, светиње, иконостас, кандила, клупе. Пред њим се тајно ширила једна неземаљска и истовремено позната присност. Осећао се као код куће, као да је у наручју своје мајке. „Боже, исцели ову девојку коју толико волим. Помози јој... помози и мени.” Минути су пролазили. Седео је и даље и осећао дубоки мир. Нешто му је говорило да ће све бити у реду. После неког времена је устао, поклонио се иконама и отишао. После два дана јавио му се један од рођака девојке. "Све је прошло добро. Не брини!". После два дана отишао је да је види у болници. „Изгледаш другачије“, рекла му је чим га је девојка угледала. "Хвала ти! Показала си ми пут тамо." Био је то последњи пут да ју је видео. Пољубио ју је први и једини пут у чело, осмехнуо јој се и отишао. Од тада је прошло много година. Дошло је време да тај младић оде из овог живота због своје старости. Заспао је седећи на степеништу Храма у коме је својевремено пролио толико суза. Заспао је након година самовања у мантији. Све је почело од секуларног и преобразило се кроз небеско друштво Божије Благодати. И све почиње поново сада, у Светлости, у Љубави, у Вечности. Иза врата Храма. Дрвена, затворена и тиха, причала су о свему што су видела и чула. А он, монах, сада непомичан, указивао је на грешке које је учинио, на епитимију коју је проживео, на љубав коју је дао и примио, на дане ћутања које је доживео у овој светињи. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-piso-apo-tin-porta-toy-naoy/#

Догматизујемо многа питања у животу. Чак и ја понекад ухватим себе да сам апсолутно непоколебљив у погледу одређених ставова, иако не би требало да будем. Мислимо да на тај начин нешто постижемо, показујемо самопоуздање, одлучност и стабилност, док на крају показујемо скученост ума и срца, а са тим и тврдоћу, коју изазива наш его. Важно је да не правимо компромисе око неких питања, посебно оних која имају директну или индиректну везу са духовним идентитетом. Непроменљивост је неопходна у односу на љубав према Христу и ближњем. Заиста треба да будемо непромењени у смирењу и једноставности, у погледу послушности Цркви и нашем духовном оцу. Заиста не треба сумњати у нашу веру и поверење у Бога. О свему другом можемо да причамо, да саслушамо мишљења, да размишљамо. Наравно да ћемо чути различита мишљења о одређеним животним питањима, али када је вера у питању, то није нешто о чему треба преговарати. Неко може имати другачије мишљење о Христу од онога што Црква учи, и то је његово право, чак и ако то не можемо прихватити. Једно је да свако има право да изрази своје мишљење о одређеном питању, а друго је прихватање мишљења које је у супротности са нашом вером. Свако има право на своје мишљење, али то не значи да је други дужан да га прихвати. Постоји разлика између то двоје. За нека питања треба бити категоричан – нема места половичности, компромису и уступцима. Сам Господ је био кротак и разговарао је са свим људима, али је морао да каже „Тешко вама!“ фарисејима да би показао свој став. Није рекао: „Поштујем ваше мишљење и не говорим ништа“, већ је оштро осудио њихово лицемерје, болесну религиозност, безумну схоластику. Христос је на земљи имао једноставност и зато је био тако приступачан. Није био далек, зао, чудан, хировит. Слушао је свакога, али се није са сваким слагао. Некима је одговарао, пред другима ћутао, с некима је био категоричан, према другима је показао компромис, једнима је говорио директно, другима у параболама. Укратко, потребно је расуђивати. Ако немамо расуђивање, с једне стране, расправљаћемо о томе колико тачно треба да траје Света Литургија, или колико би дуга требало да буде брада или коса свештеника, а на другој страни ћемо правити компромисе са животом у телесним задовољствима, амнестирајући своје страсти под изговором да су се времена променила, и нећемо проговорити ни реч о познавању канона. Страшно је што изостаје покајање! Свештеник ће према некоме показати трпљење када се покаје, али када нема покајања, то трпљење ће му нашкодити. Чињеница је да постоје људи који не препознају грех у себи. Једино што им је потребно је сагласност Цркве са новим задацима, односно промена Христа, који је већ застарео и није савремен, није модеран! Неки оспоравају боју одежде коју свештеници треба да облаче на одређени празник, или да ли на вечерњој служби треба певати одређене стихире. Истовремено, ти исти људи, разматрају да ли се на Светој Литургији хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову! Свему томе недостаје расуђивање. Ми само показујемо извесно знање без искуства са Христом. Расуђивање не може доћи без самоспознаје, самоспознаја не може доћи без понизности, а смирење не може доћи без благодати Божије која нас просветљује и освећује кроз послушност Цркви и Спаситељу нашем Исусу Христу и руковођењем од духовног оца. https://preminportal.com.mk/duhovnost/odgovori-na-sovremeni-problemi/26104-rasuduvanje