Претражи Живе Речи Утехе

На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православљу, овај текст може да буде опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања емоција. Лекари знају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако је потребно да мењамо на боље. Али никад је не би требало потискивати и ућуткивати. Препознајмо времена и начине кад наш унутрашњи свет, са својим, може бити непријатним и мрачним садржајима, би могао да се пројави, али грех би био сакривати га од ближњих и од себе самих. Хришћанско смирење је једно, а апатија је друго. Смирење је прихватање лоших осећања и животних ситуација, труд да се они разумеју и реше, стално се држећи благодати Божије. Те смирен човек износи из своје ризнице, из своје душе, све емоције и борбе, но оне су охристовљене. Апатија је психичко стање без страсти и афеката, без узбуђења и искрене заинтересованости, то је равнодушност. Смирење је – пунодушност, душа је пуна Светог Духа. Христос је у више наврата бурно реаговао али никада без смисла и разлога, никада без самоконтроле и разумевања Својих поступака. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16) . Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17), али пре тога је сео и сплео бич, дакле, ниједна емоција никада није овладала Њиме. Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо и у тој љубави се сусрећемо са Христом, другим човеком и са собом самима. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; за њега ћемо жртвовати време, труд, улазићемо у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење, иако је увек најсигурније држати се Васкрслог Христа који нам се у Причешћу даје. Такође, људи имају различите карактере и темпераменте. Не реагују сви увек исто. Једни ће упркос свему одржати и унутрашње и спољашње смирење, другима је и једно и друго тешко, па улажу већи труд и тиме испољавају веру... И тако даље. Избегавајмо да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Да не помињемо што се људи разликују по темпераменту. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће ваљан и постојан, али то не можеш знати док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је да будемо смирени, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима, чини се, нико није потребан.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали. Марко Радаковић http://avdenagom.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg

Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада. Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Крајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности. Дипл. психолог Милош Благојевић Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Епархија жичка