Претражи Живе Речи Утехе

У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“. Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић) Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић) Повезана вест: Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима! Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве. Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике. На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника, деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна. Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности. У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику. Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих. На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век). Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље. На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви. По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић. У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836). У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету). У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године. Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља. Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници. У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII - XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати. Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године. Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899). Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. Звучни запис разговора Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра. Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово). Извор: Радио Слово љубве

О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска