Претражи Живе Речи Утехе

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће. Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја. Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље. Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету. Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања. Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају. Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима. На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод. Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас. Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела. Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“. Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред! Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе. Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја. Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље. https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/

У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу. Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије. Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Дана 4. децембра 2019. године, евхаристијским сабрањем у манастиру Лепавина прослављен је празник Ваведења Пресвете Богородице у храм. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су архимандрит Данило Љуботина, протосинђел Венијамин, јеромонах Василије Србљан, пртојереј-ставрофор Јово Лазичић из Епархијe бањалучке, протојереј-ставрофор Љубинко Аничић из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј-ставрофор Слободан Лалић, јереј Мирко Милисавић из Епархије бањалучке, јереј Миломир Гвојић, ђакони Зоран Радић и Александар Лукић. Многобројни вјерници који су стигли из свих крајева Хрватске, Републике Српске и Словеније, у побожности и духовној радости прилазили су икони Пресвете Богородице Лепавинске, а потом је највећи дио њих приступио и светој тајни причешћа. Окупљеном сабрању вјерника бесједом се обратио митрополит Порфирије говорећи о значају и тајни прослављања празника када су Јоаким и Ана довели своју трогодишњу дјевојчицу пред јерусалимски храм, а она дошавши у двориште храма, на запрепаштење свих, прошла кроз Светињу и закорачила право у Светињу над Светињама. -Пресвета Богородица кад год је била упитана одговарала је: нека буде воља Божја. Шта је воља Божја за нас и наше животе? Она је исказана у заповестима Божјим. Свака врлина, свако добро, за које се опредељујемо засигурно је по вољи Божјој. Кад год се определимо за нешто што је у складу са заповестима Божјим то ће Бог благословити и то ће сигурно бити израз воље Његове. Неопходно је, и важно, само да се кроз веру, једанпут за свагда, одлучимо да смо Христови, и онда никада нећемо имати ни најмању дилему. Никада се нећемо питати између тога да ли да се распнемо или да сачувамо себе у комфору, да ли да се жртвујемо за ближњег или да задржимо то што имамо за себе. Нећемо се двоумити између тога да ли да чинимо добро или зло. Нећемо имати проблем с тим да ли је врлина оно што је наш циљ и наш живот. Неопходно је да се једанпут за свагда определимо за Христа. Сигурно је да ћемо и поред тога имати падове, јер смо ипак људи слаби и немоћни. Сигурно је да ћемо грешити, сигурно је да ћемо имати промашаје и у односу на Бога и у односу на ближње али то неће бити важно јер ће наше опредељење бити христоцентрично и зато ћемо имати увек из сваког пада и сваке странпутице чему да се вратимо. То ће бити пут који води ка Христу, то ће бити пут Христов. А тамо где је чврсто опредељене Бог ће увек просветлити наш ум и загрејати наше срце да препознамо свој грех, своју слабост, своју немоћ и да онда кроз покајање вратимо се Богу, истакао је Митрополит. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања! Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин. Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3). За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста. На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија! Извор: Православие.ру

У недељу Православља у метоху манастира Кикос у Никозији, митрополит Кикоса и Тилирије Никифор беседио је о улози Православне Цркве у савременом свету, наглашавајући „неопходност држања Цркве изнад етнофилетичких међусобица и супротстављања сваком фанатизму и шовинизму“. Тим поводом митрополит Никифор изразио је жаљење због „нарушеног јединство Православља на васељенском нивоу“. „Питање давања аутокефалности ПравославнојЦрквиу Украјини изазвало је тешке и озбиљне последице које су затровале међуправославне односе и већ су раниле Тело васељенског Православља. Та криза се убрзано погоршава, претећи да, уколико благовремено не буде спречена, створи раскол који ће суштински и заувек разбити јединство Православља и донети несагледиву штету. У тој драматичној ситуацији ниједна од помесних Православних Цркава не сме ћутати и бити равнодушна, јер све оне заједно чине Тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Слушајући Апостола Павла који каже: „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1.Кор. 12,26),све Православне Цркве морају да подигну свој глас, да се уздигну изнад колебања и личних интереса, како би се одговорно одредиле наспрам тог горућег питања пре него што буде касно. Православна Црквакроз је кроз своју историју прошла многе кризе. То не чуди, јер је Црква богочовечански организам, а видљиви, спољашњи део њене тајинствености чине људи са својим несавршеностима. Главни узрок свих црквених криза је дух самодивљења и егоизма, славољубља и фиксације премапрвим местим...“ „По мом скромном мишљењу“, нагласио је Преосвећени, „решење поменутог проблема који данас потреса Православље само је једно – просто, али недостижно: крвљу обојени закон љубави и смирења. Без светог Христовог закона, објављује Достојевски, братска љубав никада се неће зацарити, а закон Христов јесте смирење и љубав. Дакле, дужни смо сви ми православни јерарси, а тим пре они међу нама који су на челу Православних Цркава – нарочито они који носе најтежу титулу Патријарха – да искуство љубави и смирења Христовог, које живимо у светом богослужењу, преточимо у свакодневни живот уколико желимо да избегнемо сукобе и поделе, а да би завладало јединство и једнодушност. Потпуно васпостављање јединства Православне Цркве и избегавање једног болног раскола представља насушну потребу, не само Православља него и цивилизације и историје. Зато смо дужни сви ми православни јерарси да делујемо у духу љубави, негујући дијалог љубави, чији циљ би био укидање личних укочених ставова – по речи архиепископа атинског Јеронима – разјашњење евентуалних неспоразума и, пре свега, снажење јединства Православља“, додао је. „Непоколебиво верујем да је једино решење насталог украјинског проблема, које ће за резултат имати учвршћење Православља, у најхитнијем могућем сазивању Свеправославног сабора или, уколико то није могуће, синаксиса (сабрања) Првојерарха Православних Цркава који би разговарали растерећени од политичких притисака, у духу разума, у циљу коначног разрешења украјинског црквеног проблема који угрожава јединство Православља, онако како је то забележено у Црквеном Предању и како налажу свештени канони“, изјавио је митрополит кикоски Никифор. Извор: Ромфеа (с грчког превела Валентина Аврамовић)