Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.

У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, дана 09. фебруара 2020. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су, протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. На крају сабрања, Епископ г. Герасим је произнео беседу о митару (царинику), који је био понизан и својом смиреношћу оправдао се пред Богом, а и фарисеју који својим хвалисањем није постигао циљ (Лк 18,10-14). Извор: Епархија горњокарловачка

-Из тескобе светских метропола у бескрај ковиљске светиње- Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки г. Исихије, био је гост у овонедељној емисији "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Гостујући по први пут у наведеној емисији, Владика Исихије је открио свој животни пут. Услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео је у иностранству. Поред Москве, где је и рођен, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове свештене обитељи манастира у Ковиљу, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископа мохачког. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. Преосвећени епископ мохачки је у емисији „Личност и заједница" говорио о својој жељи да ступи у тада новоосновано братство ковиљског манастира, о годинама духовне и материјалне обнове Светоархангелског манастира, о прераној смрти блаженопочившег владике Јеронима као и о односу психологије и духовништва у нашем времену. У првом делу емисије владика је говорио о свом животу и многобројним животним путевима и изазовима. Казујући о почетку равноангелног монашког живота, викар Епископа бачког је посебно истакао значај Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу, који је према његовом сведочанству "крајичак неба на земљи". Са пуно хришћанске љубави Епископ Исихије се присетио првог сусрета са Митрополитом Порфиријем, тада јеромонахом, који га је 30. децембра 1990. Лета Господњег и крстио у Светоархангелској обитељи, а који је од тада, до данас остао његов духовни отац. "Смрт владике Јеронима је за нас био велики губитак, али живећи као хришћани, ми знамо и осетимо да смо са њим остали у молитвеној вези", истакао је Епископ Исихије, присећајући се лика и дела блаженопочившег епископа јегарског Јеронима који је остао запамћен као врсни литургичар и обновитељ богослужбеног благољепија свештене обитељи у Ковиљу. Говорећи о значају духовног руковођења Епископ је подсетио да је "духовништво данас у великој потражњи, јер народ долази у Цркву, многи имају недоумице и свакоме од нас је потребан духовни отац који може да нас руководи, како бисмо се на истински и правилан начин изграђивали ходећи путем спасења." На питање о значају заједнице "Земље живих" која делује по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Владика Исихије је истако да заједница врши јеванђелски подвиг који у први план ставља човека и његово целокупно оздрављење и враћање Богом дане целовитости. Извор: Телевизија Храм / Ризница литургијског богословља и живота

Дана 4. децембра 2019. године, евхаристијским сабрањем у манастиру Лепавина прослављен је празник Ваведења Пресвете Богородице у храм. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су архимандрит Данило Љуботина, протосинђел Венијамин, јеромонах Василије Србљан, пртојереј-ставрофор Јово Лазичић из Епархијe бањалучке, протојереј-ставрофор Љубинко Аничић из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј-ставрофор Слободан Лалић, јереј Мирко Милисавић из Епархије бањалучке, јереј Миломир Гвојић, ђакони Зоран Радић и Александар Лукић. Многобројни вјерници који су стигли из свих крајева Хрватске, Републике Српске и Словеније, у побожности и духовној радости прилазили су икони Пресвете Богородице Лепавинске, а потом је највећи дио њих приступио и светој тајни причешћа. Окупљеном сабрању вјерника бесједом се обратио митрополит Порфирије говорећи о значају и тајни прослављања празника када су Јоаким и Ана довели своју трогодишњу дјевојчицу пред јерусалимски храм, а она дошавши у двориште храма, на запрепаштење свих, прошла кроз Светињу и закорачила право у Светињу над Светињама. -Пресвета Богородица кад год је била упитана одговарала је: нека буде воља Божја. Шта је воља Божја за нас и наше животе? Она је исказана у заповестима Божјим. Свака врлина, свако добро, за које се опредељујемо засигурно је по вољи Божјој. Кад год се определимо за нешто што је у складу са заповестима Божјим то ће Бог благословити и то ће сигурно бити израз воље Његове. Неопходно је, и важно, само да се кроз веру, једанпут за свагда, одлучимо да смо Христови, и онда никада нећемо имати ни најмању дилему. Никада се нећемо питати између тога да ли да се распнемо или да сачувамо себе у комфору, да ли да се жртвујемо за ближњег или да задржимо то што имамо за себе. Нећемо се двоумити између тога да ли да чинимо добро или зло. Нећемо имати проблем с тим да ли је врлина оно што је наш циљ и наш живот. Неопходно је да се једанпут за свагда определимо за Христа. Сигурно је да ћемо и поред тога имати падове, јер смо ипак људи слаби и немоћни. Сигурно је да ћемо грешити, сигурно је да ћемо имати промашаје и у односу на Бога и у односу на ближње али то неће бити важно јер ће наше опредељење бити христоцентрично и зато ћемо имати увек из сваког пада и сваке странпутице чему да се вратимо. То ће бити пут који води ка Христу, то ће бити пут Христов. А тамо где је чврсто опредељене Бог ће увек просветлити наш ум и загрејати наше срце да препознамо свој грех, своју слабост, своју немоћ и да онда кроз покајање вратимо се Богу, истакао је Митрополит. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Из беседе о. Илије Ромића, старешине Храма св. Кирила и Методија у Нирнбергу У име Оца, Сина и Светога Духа, драги људи нека је благословено ово наше сабрање,када још увек траје васкршња радост у овој недељи која се зове Недеља слепога, по овој јеванђељској причи коју смо малочас чули. Наиме, на почетку јеванђељске приче, Господ Исус Христос и његови ученици пролазећи кроз неку улицу наишли су на слепог човека, па су апостоли заправо били ти који су први скренули пажњу на овог човека са оним ,,трик“ питањем: ,,Рави, ко сагреши он или родитељи његови, те се роди слијеп? (Јн 9,2) “. Ако ћемо бити искрени са собом и ми се тако често питамо када сретнемо неког убогог човека који је на некаквим мукама, па помислимо отприлике : како ли се овај замерио небу и земљи, те овако пати и страда? Међутим, Господ Исус Христос да ли због тога што је савршени Бог и савршени човек, одговара : ни он не сагрјеши нити родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн 9,3). Дакле, Христос нам јасно даје до знања да он ,,таквим очима“ какве ми имамо и које на такав начин користимо, не гледа на људе и на свет. Грех и грешност, није оно ,,примарно“ што Христос види у човеку. И тада се дешава једно ново стварање. Као што некада Бог од праха земаљскога ствара Адама-првог човека, тако Христос својом пљувачком и блатом враћа вид овом човеку (Јн 9,6). Да ово јеванђељско казивање није тек тако некаква бајка, како се данас каже са ,,хепи ендом“ већ је реална прича као што је и овај наш живот реалан, па како то обично бива у животу, појављују се фарисеји да све покваре. Историјски гледано, фарисеји су били једна група екстремних Јевреја,који су унаоколо ишли држећи под мишком Тору-Мојсијев закон и тражили само како коме да се упетљају у живот, да га брже боље осуде и прогласе за грешника и отпадника од свега божанског , позивајући се при том на Мојсија и на тзв. ,,халаху“ а то је духовна традиција која почива на ауторитету њихових старих, отаца, предака итд. Фигуративно речено, фарисеји се гледали само како ће коме ископати очи и у главу му ставити своје очи, да тим њиховим очима дужни су да гледају на божанске списе, људе и свет. Не дај Боже, да погледаш нешто својим оком, одмах следи казна и суд,на послетку и глава да се изгуби. Међутим, кад су видели овај случај, увидели су брзо да су немоћни и да не могу себи никако објаснити чињеницу како човек који је од рођења слеп може у једном трену прогледати, па су позвали његове ,,старе“ тј.његове родитеље да прочачкају историју и испитају чињенице. На послетку када није ишло, дошло се до очекиваног решења, Онај који му је вратио вид и за којег се не зна откуда је (Јн 9,30) он је засигурно грешник и још горе учинио је то у суботу (Јн 9,16), прекршивши тако Мојсијев Закон! Драги људи, изгледа да у животу постоје два пута: пут Исуса Христа и Његове љубави и пут закона и правила тј. пут фарисеја. На овом првом путу увек и на сваком месту, у сваком човеку и у свим догађајима и стварима око себе, гледаћеш лик Господа Исуса Христа. А на другом путу, увек, на сваком месту,у свим људима,стварима и догађајима, видећеш ,,грех, грешке, грешност, мрак“. Да се не лажемо, очас посла сви се нађемо на овом другом путу. Интересанто је да овај слепац није поставио Исусу Христу питање : Господе, зашто сам је слеп, због мојих или родитељских грехова, него то питање постављају апостоли! Прошле године, у минхенској Цркви пришла ми је једна Гркиња са својом кћерком. Кћер, жена од неких тридесетак година на тешким мукама. Шта је било? Живела је у Франкфурту са неким нашим Србином, младићем који је скренуо са разумног пута, пожелео као многи данас да постане славан и богат преко ноћи, па је почео да ,,дилује“ дрогу. Сваки пут кад је ова млада Гркиња молила да престане и да се загледа у себе и види куд иде, он ју је злостављао. Толико удараца у главу јој је задао, да јој је оштетио мозак. Данас болује од маничне депресије и има честе нападе епилепсије. А њена мајка на све то каже: ,,Све је добро. Све је то нама дао Исус Христос.Проћи ће то“. Не каже : ,,Дао Бог или то је наш Крст. Него јасно и гласно: То је нама Господ Исус Христос дао“. Она и у томе види Христа, па је и то добро. Дај Боже да и ми тако прогледамо, да свуда и у сваком трену видимо лик Господа Исуса Христа! Зато, било би добро да кренемо одавде, са овог места. Знате, када су апостоли чули да је Господ Исус Христос васкрсао било им је тешко да у то поверују, јер су хтели да га виде. Једном приликом када се Господ још није вазнео на небо, били су на Литургији, причестили се и видели Господа Христа ту са њима на Литргији, јер им се ,,отворише очи и познаше га (види: Лк 12-35) “. Зато и ми певамо сваки пут када се причешћујемо ,,приђите и видите како је благ Господ“. Господ Исус Христос нас није напустио,него је ту са нама У Цркви, на Литургији. Зато људи, заволимо Господа Исуса Христа! А љубав, између осталог, подразумева и чежњу, чежњу да некога видиш и непрекидно гледаш. Ко је тај који воли своје дете, па каже : ,,доста ми је да га видим пар пута годишње и то је то“. Или, када човек воли неку своју жену па јој каже : ,,волим те, али строго пази можемо само пар пута да се видимо“. То би била нека наша ,,православна халаха“. Исто тако ми као да говоримо Господу Исусу Христу: ,,волим Те, али желим само да Те видим једном током божићног поста и два пута током васкршег поста“. То није љубав! Да нам Господ да чежњу да га видимо, волимо и да се Њиме причeшћујемо сада , увек и у векове векова. Амин! Христос васкрсе!