Претражи Живе Речи Утехе

Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.

Predsednik Helsinškog komiteta u SAD kongresmen Rodžer Viker i član Doma za spoljne poslove Kongresa SAD Eliot Endžel nominovali su osnivačicu Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda Natašu Kandić i FHP za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu. "Više od 25 godina, FHP se bori za pravdu za žrtve ratnih zločina i protiv ekstremnog nacionalizma i etničkih tenzija na Zapadnom Balkanu", navodi se u tekstu nominacije, objavljene na sajtu Komisije za bezbednost i saradnju u Evropi Helsinškog komiteta u SAD. Dodaje se da je temeljito dokumentovanje ratnih zločina, koje je obavio FHP, postalo od esencijalnog značaja za obezbedjivanje pravde, kako za Medjunarodni krivični sud za ratne zločine u Hagu, tako i za nacionalne sudove za ratne zločine. "Glavni počinitelji, uključujući političke i vojne lidere, prvi put od Drugog svetskog rata odgovarali su pred medjunarodnim pravosudjem. Preživele žrtve i traumatizovane zajednice u kojima su živele dobile su priliku za obnovu. Zemlje regije bile su ohrabrene da se pridržavaju vladavine zakona i da prihvate nasledje strašne prošlosti", navodi se u obrazloženju. U tom tekstu se navodi da je u Srbiji bilo previše onih koji su odbijali da prihvate činjenice o počinjenim ratnim zločinima i demonizirali žrtve, dok je većina stanovništva ćutala, ali da je FHP, pod vodjstvom Nataše Kandić, javno govorio o zločinima. Dodaje se da danas Nataša Kandić ostaje inspiracija za nove generacije mladih profesionalaca koji vode FHP. "Ne možemo zamisliti da ijedna osoba i organizacija na Zapadnom Balkanu više zalužuju Nobelovu nagradu za mir od Nataše Kandić i FHP-a i sigurni smo da bi takvo priznanje doprinelo miru i pomirenju u tom i drugim regionima u svetu koji se suočavaju sa sličnim problemima", navodi se u obrazloženju.

МОНАХ КОЈИ ЈЕ УЧИНИО ПРАВИ ПОДВИГ - ОТКУПИО 15.000 ОСУЂЕНИХ ИЗ ЗАТВОРА Архимандрита Гервасију (Раптопулоса) из Солуна су предложили за Нобелову награду за мир. За последњих 35 година, он је откупио из затвора више од 15 000 људи, на шта је потрошио више од 4 милиона евра. После неколико разговора с њим, један познати преступник-рецидивист је решио да оде на Атон. Коментаришу руски затворски свештеници. Доброг свештеника су имали прилику да упознају и московски затвореници. 2010. године, о. Гервасије је служио у храму Покрова Пресвете Богородице у Бутирском затвору. То је била, вероватно, прва у Русији, служба свештеника разних земаља у затвору. За успомену, госту су дали икону „Спаситељ у белом хитону“ (хитон - дуга бела старогрчка кошуља до пета), коју је некада насликао мученик који је робијао у Бутирки (затвор у Москви), митрополит Серафим (Чичагов). Зато што је отац Гервасије посветио свој живот помоћи затвореницима, они су га прозвали светим. „Светац затвореника“ је плаћао казне за сиромашне људе, који су направили мале преступе, што им је помогло да избегну затвор. Новац за помоћ затвореницима, оцу Гервасију су давали многи грчки и инострани добротвори. Поред откупа људи, свештеник је помагао и онима који остају иза решетака. Његовом заслугом затвореници су добијали одећу, обућу, средства хигијене и чак стоматолошку помоћ. За само 35 година свог рада, он је потрошио на помоћ затвореницима више од 4 милиона евра За неке људе, сусрет с оцем Гервасијем је доводио до потпуног преображаја њиховог живота и дубоког покајања. Како извештавају средства масовног информисања, недавно је отац Гервасије посетио преступника из Грчке, који издржава казну у Румунији. После неколико разговора рецидивиста (човек који је поново извршио преступ за који је већ био осуђиван) је замолио оца да онде на Атон и да се замонаши. Данас се он још налази у затвору, али свакодневно извршава монашко правило и обележава црквене празнике. Међу затвореницима има много бивших хришћана Повраћај људи вери у време издржавања казне је масовна појава, примећује протојереј Константин Кобељев, старији свештеник Покровског храма у Бутирском затвору. Последњих неколико година, проценат оних који се причешћују у храму је много већи, него на средњем московском нивоу. Причешћује се око 68% људи, од оних који су дошли на службу. - Истовремено, - додаје отац Константин, - међу затвореницима има много људи који су раније били верујући, али их је овоземаљско одвукло на странпутицу и престали су да се исповедају и причешћују. По речима оца Константина, људи своју веру у много случајева задрже и после ослобађања, али због одсуства система рехабилитације, они често не могу да нађу себи место у животу и поново се нађу иза решетака. Делимично, у решењу проблема рехабилитације могу помоћи манастири. За то су неопходни добро припремљен игуман и добронамерно настројена братија. Тада је рехабилитација у потпуности могућа, - сматра заменик председника Синодског одељења за манастире и монаштво, игуман Стефан (Тараканов). – Главно је да то за манастир не буде наредба „пристигла одозго“, зато што ће тада рад бити формалан и неће дати резултата. За још једну опасност игуман Стефан сматра превелик број бивших затвореника у манастиру. - Ако је то 1-2 човека, онда је рехабилитација сасвим могућа – говори о. Стефан. – Али ако је половина братије из те категорије, онда ће се пре мењати облик самог манастира, а не бивши затвореници. Ипак, тачан број бивших затвореника међу манастирском братијом, представник Синодског одељења није могао да изнесе, зато што се таква статистика не води. Изгледа, да је најпознатији манастир који ради с ослобођеним затвореницима, по његовим речима, Антонијево-Сијски манастир у Архангелској области. Враћали смо у нормалан живот разборите затворенике - 2000-их година код нас је било, скоро непрекидно, око 60 послушника, од којих су велики део чинили бивши затвореници, - сећа се архимандрит Трифон (Плотников), који је 18 година био настојатељ Антонијево-Сијског манастира, а данас је на челу Одељења социјалног служења Екатеринодарске епархије. По речима бившег настојатеља, првих година постојања обитељи, када се језгро братије још није оформило, на бивше затворенике се, понекад, могло ослонити више него на послушнике који су се припремали за монашки пут. - Они су много пута спасавали манастир, преузимајући на себе много тога и много су се трудили у обнови манастира и обнављању монашког живота, - додаје архимандрит Трифон (Плотников). – Ипак с њима није било лако, нимало лако. Некада смо се осећали као да седимо на бурету барута. Ипак, атмосфера је била прилично добра. Како ја понекад кажем, ми смо враћали у нормалан живот разборите разбојнике. Сачували смо многе од тих, који су били на путу да постану практично професионални разбојници. Манастир може да препороди човека – сматра архимандрит Трифон, али постоји једно велико „али“ – захтева се његова жеља и унутрашњи (духовни) рад на самом себи. - Манастирски живот, богослужење, покајање, молитва – све то толико помаже, - сматра отац архимандрит. – Човек, сам, мора веома много да „изгара“, да би се то остварило, а манастир му у томе само помаже. По аутоматизму нико не постаје бољи. Али, наравно, није способан сваки манастир да ради с бившим затвореницима, упозорава о. Трифон, зато што такав рад захтева „зној и крв“. У Сијском манастиру, рад с затвореницима није почео по сопственој жељи, већ стицајем околности – у области има много затвора и људи који излазе на слободу су понекад куцали на манастирска врата. По речима оца Трифона, ти људи нису имали куда да оду и било им их је толико жао, тако да у манастиру просто нису имали другог избора, но да их приме. - Ето, он само што је изашао из затвора, он се боји света – све у свету се изменило, док је он лежао у затвору. Он је усплахирен, као сатерана у угао звер, - сећа се отац архимандрит. – И куда да иде? Он мора негде да иде, бар на кратко време, бар на недељу. Поживеће, прилагодиће се. Гледаш – већ је некако постао веселији и другачије гледа на људе. - Веома је пријатно, што на овом свету има таквих људи какав је отац Гервасије, - закључио је отац Трифон. – То је подвиг, помагати затвореницима, и дај Боже да таквих људи као што је отац Гервасије буде што више“. Напомињемо да ће се 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, у Москви одржати добротворна акција „Дан милосрђа и саосећања са свима који су у затворима“. На тај дан, у сваком храму престонице ће, после завршетка Божанствене литургије, да буде одржан молебан за „православне хришћане, који су у затворима“. У храмовима истражних затвора престонице, православни свештеници ће одржати празнични молебан и честитати затвореницима празник. Кирил Миловидов, 11. 10. 2012. Превод с руског: С. М. 22. 12. 2012. Извор: архива манастира Лепавина

Од 1943. до 1945. око 48.000 Јевреја који су живелу у Бугарској било је спасено од из руку нацистичког терора, захваљујући делом заменику председника бугарског Сабрања Димитру Пашеву, егзарху Бугарске Цркве Митрополиту Стефану, Митрополиту врацком Пајсију, и Митрополиту пловдивском Кирилу (касније постао Патријарх), који је убедио тадашњег цара Бориса III да заштити своје јеврејско становништво. Возови холокауста стигли су 10. марта 1943. године, али планирана депортација никад није извршена. Од 2003. године у Бугарској се 10. март обележава као „Дан спасавања бугарских Јевреја“. Сада је Бугарска Православна Црква номинована други пут за Нобелову награду за мир. Како извештава сајт Бугарске Патријаршије, номинација је званично послана Нобеловом одбору раније у јануару на иницијативу бившег израелског министра здравља и генерала др Ефраима Снека, професора права на Универзитету у Хаифи Моше Кешета и адвоката Моше Алонија, уз потписе преко 200 преживелих бугарских Јевреја. Пуно појединаца је ризиковало своје животе да херојски сачувају Јевреје од смрти и прогона током Другог светског рата, али је Бугарска Православна Црква била једина верска установа на територијама које су биле под нацистичког влашћу која је званично објавика став у смислу подршке јеврејском становништву. Бугарска Православна Црква је била номинована претходно, 2013. године, на седамдесетогодишњицу спасавања бугарских Јевреја, а номинацију су поднели Лачезар Тошев, заменик председника сталне делегације Народног сабрања у Парламентарној скупштини Савета Европе. Добитник овогодишње Нобелове награде за мир биће саопштен у октобру. Извор: ОСР (превод - Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице