Претражи Живе Речи Утехе

Текст са Фејсбук странице Манастир Рибница - Монах Арсеније: "О лажним богомољама и лажним богомољцима Прави богомољац није никаква необична нити тајанствена појава, већ је то прави православни хришћанин,односно ревнитељ своје вере и љубитељ свога народа. Богомољачки покрет носи своје корене из неформалних богомољачких група насталих у војводини половином 19. века, који се затим ширио по свим крајевима Србије, да би коначно настао и добио своје име – Православна Народна Хришћанска Заједница, 1920г. на великом сабору у Крњеву. Богомољачки покрет је у својој пуној форми и делатности настао као труд св. владике Николаја Жичког. Свети Сабор Српске Православне Цркве њему је, као најупућенијем, поверио старање и развој овог покрета. На првом месту да га очисти од спиритизма, раскола и јереси, који су увек били присутни и представљали опасност од појаве секташког застрањивања. Св. Владика је овај покрет успешно водио пуних 20 година, а који је постао једна од најдивнијих појава у целом свету. Нажалост, у трагедији другог светског рата и потоњег доласка комуниста на власт, Св. Владика је морао да напусти Југославију. Тада је богомољачки покрет остао без свог родитеља. Наравно, било је ту и других епископа који су такође схватали вредност тог покрета, и богомољци су наставили своје делатности и молитвена окупљања током друге половине 20 века. Али, као што то обично бива, када је нешто чисто и свето, и у богомољачки покрет је временом почео да се увлачи дух спиритизма и секташтва. Додуше, он је увек био ту, и чекао свој моменат да поново крене да руши оно што су чисте и свете душе, на челу са владиком Николајем, градиле током дугог низа година. Тако да смо данас дошли до једне готово невероватне појаве масовног ширења јереси спиритизма, на целој територији Србије. Те такозване „богомоље“ налазе се у приватним домовима, где долази до окупљања људи који су наизглед православни хришћани. Зидови су у тим одајама прекривени иконама, крстовима и кандилима. А највећа обмана је у томе што они себе представљају као настављаче богомољачког покрета Св. Николаја Жичког. Често поседују, и то увек показују новопридошлима, и писмени благослов и печат месног епископа. Писац ових редова је био запрепашћен када је кренуо да се више интересује за ову појаву, и о томе слуша од оних који су тамо одлазили и припадали тим заједницама. Вероватно се не бисмо ни одлучили да пишемо о томе нити упознали са деловањем те секте, да се није догодила једна тешка трагедија, током овог лета, у једном граду у Србији. Наиме, једна млада жена, супруга и мајка малог детета, је задњих годину дана повремено долазила код нас на духовне разговоре и саветовања. Деловала је као ревносни и искрени православни хришћанин, и ми смо је као такву и прихватили. Додуше, она никада није своју душу дубље отварала, на чему ми свакако нисмо ни инсистирали, већ су то била обична питања у вези брака, подизања детета и црквеног живота. Нама је донекле била чудна та затвореност, али то је право сваког човека, па чак и у односу са духовним лицем. Но, колико је то корисно или штетно, друго је питање. На један дан пред сам кобни догађај, дотична је, после дужег времена, дошла у посету са мужем и дететом. Одмах је било јасно да се налази у изузетно узнемиреном и тешком стању душе и духа. Чим је мало дошла к себи почела је, у крајње очајном тону , да од нас тражи опроштај, зато што нам раније није открила њене одласке у ту „заједницу“ и учествовање у тим „молитвама“. Нама одмах није било јасно о чему говори, о којим заједницама и каквим молитвама и, на наше смирено питање о чему се заправо ради, она је почела своју причу, односно исповест. Пре неколико година, она је први пут, са својим мужем и још једном блиском рођаком, отишла, по препоруци једног „побожног и смерног богомољца“ у ту „богомољу“. А затим у другу или трећу, док нису стигли у једну од познатијих, у том свету, у Сурчину крај Београда. Када су ушли у тај дом, у приличној тајности, одмах им је био предочен писмени благослов са печатом епископа, као некаква врло битна потврда да они нису никаква секта већ благословена богомољачка кућа. Затим су ушли у одају где су се обављале молитве. Свуда су биле иконе и кандила а на поду се налазио тепих. Било је ту око 20-так људи, сви по изгледу смерни и побожни православни хрићани, који су тврдили да редовно иду на литургије и причешћују се. Затим су сви клекли на под, а главна особа и духовни вођа, жена од својих 70 година, извесна Славица, је такође клекла, затим подигла руке, као кад свештеник започиње Св. Литургију, и почела са „молитвом“. У том тренутку као у некаквим грчевима и телесним трзајима, ушавши у стање слично трансу, са потпуно измењеним гласом, она је почела да се обраћа свима, као да из ње говори, час Христос, или Богородица и Св. Сава, или већ у зависности од дана и надахнућа. Док су за сво то време, које је трајало близу пола часа, сви присутни на коленима плакали, а неки и ридали. И ова млада жена је такође плакала, објашњавајући нам, да заправо уопште није знала зашто плаче. Када се све завршило, било им је објашњено да дотична Славица поседује велики дар од Бога, да може да „види“ и „чује“, и да буде у директном контакту са „духовним светом“. А као круна свега, да се она, као и још неки који поседују тај дар, углавном жене, зове, односно има некакав чин –„Црква Благодати“. Значи да поновимо, та жена назива себе „ЦРКВОМ БЛАГОДАТИ“!!! Ту у сурчинској богомољи је у то време била још једна таква жена по имену Рада, од неких 55 година. Затим им је речено да, ово што су видели, ником не говоре, поготово не црквеним лицима, јер они то неће „разумети“. Заправо они који припадају тој заједници, а сада су и они ту примљени јесу „изабрани“ од Бога, а да су сви остали нижег духовног стања и да то не треба њима откривати. Када је та млада жена завршила своју причу и опис тих сеанси, и колико је још пута одлазила тамо и на слична места, нама је, са великом муком и тугом, било јасно колико се та млада душа могла тамо страшно демонизовати и духовно упропастити. Тада нам је, са ужасним страхом у гласу и очима, рекла да ју је „ђаво у потпуности обузео и да јој нема спаса!“ Тај глас, који јој је говорио, и издавао наређења директно из срца, задњих дана јој је у пар наврата наређивао да баци дете са терасе, а затим да и она скочи, а онда би јој говориио, да је баш она изабрана да са Христом, који долази за „двадесет дана“ спасе свет! Тако да јој је час говорио да је изабрана од Бога, а час да треба да се убије...!!! Класична и тешка демонопоседнутост. Ми смо јој, престрављени од ужасног изгледа и још ужаснијих њених речи, строго замерили што је прихватила њихово инсистирање да нам то не открије и не исповеди. А затим смо јој наложили да под хитно, још тог поподнева, оде код свог парохијског свештеника и све потанко исповеди испод епитрахиља, са надом да ће господ имати милости. Поред тога смо покушали да чујемо да ли она још увек сматра да је изабрана да са Христом спасе свет. Она је после кратког оклевања , на наше тешко разочарење , ипак изговорила да ЈЕСТЕ изабрана! Дали смо јој још пар конкретних савета у вези читања јеванђеља, псалтира и поста, не би ли се донекле ослободила те страшне прелести, односно духовне самообмане. Нажалост, и на нашу велику тугу и ужас, она је сутрадан починила ту страхоту, готово дословно како јој је зла сила наређивала. Ускоро смо сазнали да је она те вечери отишла у цркву на исповест, али да јој демон то није дозволио и да је, пред саму молитву, истрчала из цркве и више се није вратила. Овде ћемо на кратко цитирати речи блаженопочившег патријаха српског Павла, из његовог текста о „прелести спиритизма“. Он каже... Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да познају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве.Већина њих долазе у цркву на богослужења, учествују са православнима у молитвама, светим тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнањаи доживљавања, и тек у својим посебним скуповима „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања...“ А по речима московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности – лажним кључевима!“ Ми смо у нашем раду са људима, у задњих десетак година, имали прилику да сазнамо, од оних који су пропатили од сличних менталних проблема, да се јасно могу чути гласови који говоре или наређују одређене ствари. Те гласове, који се у психијатрији називају аудио халуцинацијама, људи описују као да чују у самој својој глави или да долазе са таванице, испод кревета, из фијоке, у самим ушима, али до сада још никада нисмо чули од неког, као од ове младе жене, да долазе из самог срца. То нас је навело да дубље поразмислимо о овом феномену.Свети оци наше Цркве уче да се, пре крштења, антихристов дух налази у самом срцу човековом, а да се, после крштења и примања печата дара Духа Светога миропомазањем, истерује из срца. Нашим каснијим грешним животом, демону је допуштено да нас тиранише али му благодат крштења више не дозвољава повратак у само људско срце. Зато, из свега наведеног, закључујемо да се одласком и учествовањем на оваквим спиритистичким сеансама, односно хулом на Духа Светога, поништава крштењска благодат, да долази до духовног пада и до „разкрштења“. А тада се, на велику несрећу, Сатана враћа у људско срце, и одатле поново може да загосподари целим људским бићем. Од људи који су тамо одлазили, чули смо да постоје и вође тих заједница, углавном мушкарци, који немају такав „дар од Бога“ као оне претходно описане „благодатне жене“. Међутим, и они на тим скуповима, клечећи испред осталих, подижу руке и за време „замољавања“ падају у све већи занос, клањајући се, преклињући, плачући и и тражећи од Бога „помоћ и спасење“! Но, Црква и Свети Оци нас уче да ми, док смо сами у својој монашкој келији или у своме стану, можемо се кајати пред Богом, молити га за опроштај својих грехова, плакат, падати на под пред иконама, ударати се у груди, и слично, али да то, на молитвеним скуповима и богослужењима, никако не требамо радити пред другима. На тај начин се само исказује наша гордост и жеља да се покажемо „ побожнији“ од других. Када смо са другима, наше емоције и побожност задржавамо, у пристојном понашању, у дубини нашег срца. Све остало је спектакл уображене сујете и демонске прелести у коју, такви лажни богомољци, увлаче и друге наивне и неупућене. Све ово пишемо из превелике туге за оном младом мајком, која је, посећујући и учествујући у таквим скуповима и јеретичким сеансама, демонизовала себе, и тако страшно упропастила свој живот и тешко израњавила и хендикепирала своје дете, које је неким чудом остало живо, после тог језивог пада. Ти лажни богомољци, односно вуци у јагњећој кожи, заиста понекад имају благослов епископа или свештеника. Но, они до тога долазе својим лукавим претварањем, извештачено преподобним, спољашњим изгледом и лицемерним и лажним, смерним и скрушеним наступом. А добронамерне владике и свештеници, мисливши да пред собом имају праве и ревносне вернике, са радошћу им дају благослов за њихове скупове. А ови опет, са своје стране, перфидно крију своје право лице и делатност, као што ђаво крије свој реп. Сазнавши од неких, који су се покајали за своје учешће у тим скуповима, за места где се налазе те лажне „богомоље“, овде ћемо изнети списак само неколико, од многобројних које су се запатиле у овој нашој Србији. -Село Бусије, код Батајнице, -у Батајници на два места, -село Лединци, код Сремске Митровице, одмах прекопута Цркве, -село Бегеш на салашу, по стотине људи, -село Лаћарак, код Сремске Митровице, духовни вођа, извесна Јасна, око 50 год. старости, -у Београду, на насељу Видиковац, извесна Мирославка, 77 година, -у Бешки, -у селу Буковац, код Новог Сада, иза Петроварадина извесна Драгица, од око 52 године старости, -на Убу, по 50 и више људи, на скуповима... Занимљив податак, до ког смо дошли, је да су све те лажне духовне вође, односно спиритистички медијуми, доживели пре тога смрт својих најближих. Интересантно би било направити психолошку студију тих личности. По нашем расуђивању, могуће је да су они, после тих траума, осудили Бога због губитка својих вољених, и да су у свом гордом безумљу прешавши на антихристову страну кренули у освету Богу и рушењу Цркве Божије, отимајући наивне душе из окриља светог православља. Овде ћемо још једном цитирати нашег светог патријаха Павла, из његовог ауторског текста „Прелест спиритизма“... Но, морамо признати да, у томе што су ови људи напустили правоверје, има кривице и до нас свештеника. Својим непромишљеним поступцима делујемо збуњујуће на вернике тако да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас вернике, који желе пунији и интезивнији религиозни живот, препуштамо њима самима. Завршимо богослужење на застарелом и неразумљивом језику, не проговоривши речи објашњења прочитаног Св. Писма, и повлачимо се, а верник остаје сам са проблемима своје вере, без јеванђелског одговора која им постављају разни сектанти и атеисти. И када нас упитају, ми им одговарамо са досадом и суво: „Не слушајте их, то су јеретици и безбожници!“, без изношења разлога и озбиљнијих објашњења. Без свега онога што је вернијима давао изворни богомољачки покрет, није чудо да они, које све то озбиљније интересује, потраже објашњење код спиритиста или суботара и осталих секташа. „Корак у безверје, одатле је кратак“. Ми искрено верујемо да је ситуација, код нас црквених лица, по овом питању, од времена када је блаженопочивши Патријах писао ове редове, неупоредиво боља, али је и препреденост и безочност ових лажних богомољаца, са своје стране, још више напредовала. Стога смо се усудили да напишемо овај текст и да још једном замолимо и упозоримо верни народ да се клоне свих тих „тајних и скривених“ скупова, јер ако је нешто Богу угодно оно не треба скривати већ пружити свима на спасење. А само оно што је Луциферово дело, који је отац свих лажи и људске пропасти, чини се у тајности, иза закључаних врата и у некаквој конспирацији. Зато никада не пристајмо и не верујмо онима који нас маме својом извештаченом побожноћу у некакве „богомоље“ мимо Свете Цркве, говорећи нам да смо „изабрани“ и да то нипошто, никоме не откривамо. Наша вера је вера светлости и дневнога видела, а Сатана се крије у тами свога пакла. Будимо деца светлости која се не крију ни од кога, а за децу таме се молимо као за нашу прелешћену и заблуделу браћу и сестре, да се покају и врате на светлоносни православни пут спасења – док још има времена!"

Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале. Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.

Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије: Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини Боравећи у Кијеву у својству представника Православног богословског факултета Универзитета у Београду на конференцији на Кијевскoj духовној академији, 26. марта 2019. године потписник ових редова имао је несвакидашњу прилику да разговара са Његовим Блаженством Митрoполитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем, предстојатељем Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Ваше Блаженство, молимо Вас да благословите све оне који буду читали овај интервју. Желим свим читаоцима Божји благослов, здравља и нека милост Божја увек буде уз сваког од нас. Ваше Блаженство, до каквих је промена дошло у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије за време Вашег предстојатељског служења? За време вршења црквеног послушања као предстојатеља Украјинске Православне Цркве није било неких значајних промена и измена. Црква традиционално живи својим молитвеним животом, има активну службу у друштву и бави се милосрђем. Ипак, сматрам да је у овом периоду ојачала молитва због оних силних страдања које нам је Господ допустио да преживимо, као што су рат и политичке промене. Такве ситуације нас приморавају да више пажње усмеримо ка молитви. У данашње време свет је веома усложен и неопходна му је молитва. Данас је постало уобичајено да се људи међусобно осуђују и свађају, али веома мало је људи који се моле, који својом љубављу обједињују све око себе и међу собом. То је неопходно данашњем друштву зато што нас грех раздваја, а недостатак молитве чини да грех побеђује. Због тога је наша Црква усугубила своје молитве. Свако од нас је укрепио молитве у том периоду да би њом и покајањем уништили и искоренили зло које се налази у нашим срцима и међу нама и које нас удаљава и од Бога и од других. Стога се увек враћамоо молитви, нарочито у данашње време. Такође, увек помажено онима који пате, нарочито онима који су пострадали у току ратних дешавања. Покушавамо да помогнемо и материјално, али више пружамо психолошку подршку и духовну помоћ, јер је то служење наше Цркве и оно чему нас је призвао Господ. Које бисте од догађаја издвојили као најзначајније у току Вашег служења као предстојатеља Украјинске Православне Цркве? Могао бих да кажем да је један од таквих догађаја литија коју смо организовали у тешко време међусобног конфликта између Истока и Запада у Украјини[1]. Литија је имала почетак са Истока из Светогорске лавре у Доњецкој области, а са Запада од Почајевске лавре у Трнопољској епархији. Ове две литије су прошле преко целе територије Украјине и удружиле се у Кијеву[2]. То је било веома дирљиво зато што су људи ишли током лета, по врућини, многи су се придруживали литији, ишли са децом, чак су и инвалиди сходно својим могућностима учестовали у литији, тј. сви су дали своју лепту (Лк. 21,2-3) у том заједничком молитвеном догађају који је ујединио народ у нашој држави. И када су се учесници литије сусрели у Кијеву на Владимирском брегу тада се није могло без суза гледати на то како су људи телесно уморни од пута, али духовно испуњени и срећни, грлили једни друге и радовали се што могу да се виде и да буду заједно. Да ли сте имали прилику да посетите Србију за време Вашег предстојатељског служења? Желео бих и имам намеру да посетим братску српску земљу и православни братски народ српски. Они су нам увек били блиски и увек драги нашем срцу, као православни, као Словени и као људи који су такође у тешким условима и временима преживели многа искушења. Недавно је Српска Православна Црква објавила свој званични став оцрквеној кризи у Украјини. Kако је Синод Украјинске Православне Цркве оценио тај потез? Ми смо примили писмо са тим саопштењем од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и неизмерно смо захвални на том ставу који је Српска Православна Црква заузела. Знате да постоје духовне и телесне болести. У овом случају бавимо се духовним болестима које постоје у нашем народу. Свака болест треба да има прави лек. Не може се болест излечити лажним лековима. Данас постоје покушаји излечења раскола тако што се они озакоњују и придаје им се канонски статус. Расколнике су прихватили без покајања, без духовног исцељења. То није прави начин помоћу којег се лечи раскол. Сви расколи су настали због гордости и амбиција људи који желе власт. Знате да је у нашој Православној Цркви један Предстојатељ – Христос. Ми сви Њему служимо: и патријарси, и митрополити, и епископи, и свештеници – сви смо ми слуге Христове. У нашој Цркви нема тог људског властољубља. Ми, као чланови Цркве, увек гледамо на Христа и на то шта нам Он говори и шта жели да урадимо. То је исправан приступ у Православној Цркви. Политичари нас виде као неку политичку организацију, партију. Код политичара су најважнији овоземљаски принципи. Али у нашој Цркви главну улогу имају Божје заповести, а не људски закони. Наиме, људски закони се мењају, а Божје заповести су вечне зато што је и Бог вечан. Оно што је Бог створио и шта Нам је дао такође је вечно. Зато се трудимо да будемо у заједници за свим православним народима у целом свету. Призивам ка томе све који су зашли у раскол да се присете да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), да се смире пред Христом и да се поврате у братску заједницу и општење са онима који се налазе у канонској Светој Православној Цркви. Стога, ми од свег срца благодаримо Свјатјејшем Патријарху Иринеју, Светом Синоду и Светом Сабору Српске Православне Цркве на правилном и исправном гледишту који су заузели и које звучи веома снажно и ауторитетно. Такође сматрам да је тај званични став Српске Цркве приморао многе да се замисле којим путем да иду. Ваше Блаженство, српски народ је упознат са страдањем Ваше Цркве. Kакво је стварно стање у Украјини и на какве тешкоће данас наилази Украјинска Православна Црква? Нажалост, брига верника Српске Православне Цркве по питању положаја Украјинскe Православнe Црквe Московске Патријаршије је поптуно оправдана. Неки политичари се много уплићу у живот Цркве и покушавају да нас или преведу на своју страну, тј. да постанемо део њихове партије и да се бавимо политиком, или, ако то нећемо, покушавају да нас растерају и лише законских права. Због тога се и доносе нови закони, као, на пример, закон који дозвољава свакоме човеку да се самостално определи којој Цркви припада. Код нас у Цркви се сматра да су чланови Цркве они људи који стално посећују храм, који учествују у црквеном животу, који посте и редовно се причешћују светим Христовим Тајнама – то и јесу чланови наше Цркве. Они, пак, људи који долазе у Цркву једампут годишње, а можда и ређе, они нису чланови наше Цркве. Према новом закону, човеку се даје могућност да се изјасни да је члан Цркве, тј. то не одређује Црква, већ сам човек који може да каже: ја сам члан те Цркве! А у стварности он није члан Цркве, није члан према нашим законима. Због таквог извитоперавања православне традиције многи људи далеко од Ње решавају судбину црквеног објекта. Они се окупљају по селима у неким салама и гласају да одређени храм канонске Цркве присвоје себи. И то се, нажалост, правно сматра скроз легитимним, а у стварности на тај начин отимају наше храмове. Међутим, то није исправно, то не сме да се ради. На тај начин се легализује насилно одузимање цркава. Ми се са тим не слажемо. Постоји и закон према којем треба да променимо назив наше Цркве. Ми то не планирамо да радимо, ми нећемо да мењамо назив наше Цркве. Наша Црква се одувек звала Украјинска Православна Црква; ми живимо на територији Украјине, у наше цркве иду Украјинци, па се и зове Украјинска Православна Црква. То што постоји конфликт између неких украјинских и руских политичара, Црква ту није крива. Московски Патријарх и Православна Црква у Русији одвојени су од државе исто као што је Украјинска Православна Црква одвојена од државе. У религијској сфери ми имамо општење, ми се молимо једни за друге, бринемо и помажемо једни другима. То је завет који нам је дао Христос, ми га испуњавамо и испуњаваћемо га. Како Српска Православна Црква, као заједница црквених јерараха и верног народа, може помоћи братској Украјинској Православној Цркви и њеној верној пастви? Захвални смо на томе што се свештенојерархија Српске Православне Цркве стара за нашу Цркву, на канонској подршци молитвом и речју. Ми се, наравно, молимо за најјаче духовно оружје којим ћемо превазићи сва искушења и све саблазни овога света – за молитву и пост. Молимо вас да нас не заборавите у вашим светим молитвама. Николај Сапсај [1] Литија коју је током јула 2016. године организовала Украјинска Православна Црква под слоганом За мир, љубав и молитву за Украјину [2] Сусрет у Кијеву је био 27. јула 2016. године View full Странице

Канал Балкан-инфо који се издаје за националистички, на дан Светог Саве избацује на свој канал видео клип за лажним, артемијевским "хороепископом" Максимом. Трабуњање о екуменизму, исмејавање са СПЦ, глупирање за медаљу. Лично, због свих тих квази-националистима ми се потпуно смучила та прича. Немам ама баш никакав однос према њој. Кад видим ко се све издаје за националисту и велике вернике, све губи било какав смисао.