Претражи Живе Речи Утехе

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима. Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“ Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“ Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу. Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље. После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако. Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом. Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности. Аутор: Жељка Курјачки Станић https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/

Јутро је, летњи дан, последњи дани школе. Анђа је устала и затекла маму у кухињи потпуно обучену. У дугим рукавима и са наочaрима за сунце. – Закаснићеш на посао. – Нећу данас ићи. Нешто ми није добро. – Скини бар мараму са врата. Сва си се ознојила. – Нећу. Није то од врућине, тресе ме грозница. – Онда лези. – Не могу да лежим. Хоћу да те испратим у школу. – А ја идем поподне. Анђа је доручковала и кад је чула познато тапкање на степеницама и испред врата, брзо је отишла у своју собу. И покрила се преко главе. Није вредело. Све је чула. – Како си? – Како ћу бити. Ја не могу више. – Ајд, не причај свашта, него стави кафу. – Не могу, убићу се или ћу отићи. Све је горе. – Знам, чула сам. Све се чује одгоре. – Па кад си чула, што ниси дошла? – Што да дођем? То су ваша посла. Битно је да Анђа ништа не зна. Деца спавају. – Одлучила сам. Одлазим. – Где одлазиш? Јеси ли ти при себи? Видиш да се опет ухватио оне калаштуре, па полудео. Проћи ће га. – Не могу, срамота ме је и од народа и од овог детета. – Пусти ти народ и седи кући док не прође. Немаш ти куд да идеш. – Имам и ја своју плату. – Изем ти такву плату. Немаш ни за пола месеца. А научила си добро да живиш. – Пријавићу га, све ће ми платити. – Е, немој опет сина да ми брукаш као оно пре. Зовеш ти полицију и своју мајку и мене…и само горе правиш. Он се мени тад заклео да више овога неће бити, али, знаш, мушкарци су то. Мора да се иживи. Тако је и његов отац, па шта ми фали. – Не верујем му више. Ја ништа нисам крива. Имам и ја право на живот. Сви причају за мном. Склањам се и ћутим. Не могу. – Можеш и мораш. Женско си. Шта ти мислиш? Да је другима боље?! Није, само ћуте. И ти ћути, а сад му паре узми. Сад док је крив… Отпутуј негде са овим дететом, обуци се, дигни главу… – Какав је то брак?! – Као и сваки други. Ти бар паре имаш. – Не треба мени ништа. – Не треба теби, али треба овом детету. Ти знаш ко је он. Не љути га. Узеће ти све. И дете. Адвокати су солидарни. Мислиш да ће те неко бранити? Па неће. Зато, буди паметна. Мало се претрпи због овог детета. Не сме он више. Ја ћу му опет рећи. Па знаш какав је он. Мало побесни, а душа му је мека као памук. – Нисам ја ово заслужила. – Ниси, али знаш ко си била, а ко си сад. Ћути мало, мајку му. Кад видиш да је љут, склони се. Ако је био код ње, ћути. Чекај да прође. Ја само тебе за снају признајем, и он то зна. Зато, не брукај и себе и њега. Пусти. Анђа је толико мрзела ову бабу. Онолико колико је волела ону другу. А није никад смела то да каже, нити је смела да каже било шта јер није хтела да изда маму. Ова лажљива баба је држала у клопци, а то је Анђа највише мрзела. Кад је њу једном Дуле тако уцењивао, кад јој се ругао и претио јој да не сме ником то рећи, она га је тако уштинула да је запамтио за цео живот. И нека је била кажњена због тога, јер он је одмах све пријавио учитељици. Није јој било жао. Изашла је из собе тек кад је била сигурна да је баба отишла. Мама је још седела над празном шољицом кафе. – Мама, кад ја порастем и добијем плату, живећемо само нас две саме. Мама се само насмешила. Није јој веровала. – Мама и ја ћу бити адвокат. Купићу кућу само за нас. Покушала је да је загрли, али мама се само извила и зајечала. – Немој, Анђо, тако јако. Нешто ме страшно боли врат. Ударила сам се. Отишла је у школу поносна на себе и своју решеност да од сада буде најбољи ђак и да оствари све што је смислила. Поправиће и математику, иако је све то стварно смара, али Анђа је знала да се за своје циљеве мора борити. Када се вратила кући, мама и тата су седели испред телевизора. Мама је била превише весела, а тата превише нежан за њен укус. Отишла је у собу одмах. Било јој је мука. На кревету је лежао нови новцијати меда, огроман и шарен, онај кога је желела већ данима. Узела је маказе и одсекла му оба уха. Спустила га је на под, па се вратила и ископала му око. Тада је ушао тата. – Шта си то радила? – Не знам на шта мислиш. – Шта је са медом? – Није ништа. Случајно је спао са кревета. Изашао је из собе без речи. А Анђи је одзвањало у глави: каква кукавица…какви лажови…све ћу ја бити сутра, али само за себе…нећу ништа са њима да имам. Анђа је знала да цени истину. И да часно погине за њу. Пише: Биљана Васић https://zelenaucionica.com/ti-znas-ko-je-on-ne-ljuti-ga-uzece-ti-sve-i-dete-advokati-su-solidarni-mislis-da-ce-te-neko-braniti-malo-se-pretrpi-zbog-ovog-deteta/