Претражи Живе Речи Утехе

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је на Инстаграму известило да је на ЉУБАВ журци на Белом двору сакупљено за ВДС - 720.200 динара. У објави је изражена захвалност свима који су послали смс «200» на број 2844! Радио Слово љубве подсећа да хуманитарне журке под именом "Љубав" организује удружење Бит ("Beat.bgd"), о чијем раду можете да чујете из разговора са једним од организатора, Стеваном Радуловићем, инжењером информатике, музичаром и хуманитарцем, на линку: Разговор са Стеваном Радуловићем Како се може помоћи корисницима ВДС-а Извор: ВДС - Инстаграм Извор: ВДС - Инстаграм; Радио Слово љубве

,,Лепота ће спасити свет“, чувена је мисао Фјодора Достојевског. Међутим, чему лепота ако је човек за њу слеп, ако није способан да се надахне њеном магијском привлачношћу? Инспирисан наведеном реченицом великана руског реализма, осмелио бих се да направим нешто другачију поставку, а она гласи: Захвалност ће спасити све(т)! Незахвалност полако постаје саставни део бића човека нашег доба. Предебели смо, премршави, пресиромашни, нисмо довољно лепи, немамо довољно пратилаца и лајкова, тен нам није довољно добар, не одговара нам клима, друштво не поштује довољно нашу генијалност, потребно нам је ово, потребно нам је оно… Има милион разлога за незадовољство, а та листа се сваког дана додатно испуњава новим ставкама. Постоје људи који, на први поглед, имају све у животу – породицу, каријеру, здравље – а опет су незадовољни, несрећни и често испуњени суицидним помислима, које многи од њих на крају и спроведу у дело. Исто тако, постоје људи који, наизглед, немају ништа, а увек их затичемо ведре, насмејане и позитивне у односима са другим људима. Проблем људи из прве групе, као и свих незадовољних уопште, је што, непрестано жудећи за оним што немају, не успевају да развију осећај захвалности у односу на оно што имају и виде око себе. Они су, како каже песник Бојић у једној својој драми, вечито гладни за пуном трпезом. Постоје и они који се вечито теше чињеницом да неко живи горе од њих. Такав приступ може код човека да изазове осећај захвалности, али може да превагне и на другу страну и уведе човека у стање својеврсног сладострашћа, радости што неко живи горе од њега или нема нешто што он има. Захвалност треба да постоји сама по себи, без поређења са другима. Усмерење ка ономе што неко други има или нема, сигуран је пут ка душевној тескоби, ка унутрашњем раздору. Сваки човек носи нешто вредно, клицу доброте и аутентичности, нешто што може да нам помогне на путу ка целовитости, надахне и обогати у духовном смислу, те једино на тај начин треба завиривати у туђе двориште. Пречеста је појава да, шта год да имамо у животу, нисмо усредсређени на то; напротив, наши прохтеви постају све већи, као што је наркоману потребна све већа доза, и почињемо непрестано да мислимо на оно што немамо. Уместо да будемо срећни ониме чиме је њаш живот облагорођен, да уживамо срећу коју имамо у рукама и да, успутно, тежимо ка новим подручјима будуће среће, нама је та будућа срећа, која је само апстракција, конструкција наших мисли, приоритетна, док на срећу коју имамо у рукама заборављамо, попут старца који по кући тражи даљински од телевизора, а све време га држи у руци. По природи меланхоличан, и сам неретко бивам запљуснут таласима личног незадовољства, чамотињом која из мене исисава животну енергију, елан, добро расположење. Ти таласи хране се и бивају покретани искључиво незахвалношћу. Заборавим ли на захвалност – ето цунамија! Изнутра осећам ломове, тело постаје немирно и испуњено дрхтавицом, у стомаку се јавља онај непријатан осећај који са собом доноси стрес, а глава почиње да пулсира, као да ће сваког тренутка да се распукне на два дела. У таквом стању, тешко је пронаћи цедуљицу на којој пише великим словима ЗАХВАЛНОСТ. Наједном, у свом том мучењу до мене некако долази злата вредна пушкица и мој дух доживљава моментално прегнуће, као да сам поливен леденом водом: ,,Захвалност је лек, како сам могао на то да заборавим!“, узвикујем себи, попут човека који је открио највећу мудрост на свету. Глава престаје да пулсира и, уместо тога, почињу да се нижу слике свега онога чиме ме је Бог благословио: драгим људима који ме чине комплетном личношћу, здрављем, добрим животињицама које ме сваког јутра дочекују испред улазних врата и које срећем током дана, чињеницом да могу и да имам за кога да стварам, да читам, прикупљам знања и упознајем нове ствари, да сам добио прилику да се усавршавам на духовном, емоционалном, интелектуалном и физичком пољу, да чиним добра дела, да се жртвујем за другога. Помисао на све ово буди у мени узвишено молитвено расположење, виђење живота као најлепшег дара, а не као проклетства. Након тог почетног контраудара захвалности и пораза незахвалности, почињем поново да примећујем цвркут веселих птичица, лепоту пролећних крошњи, ведре и позитивне духове које сусрећем, инспиративне и марљиве карактере, све оно добро у човеку (а нема човека без зрна доброга!). Дакле, оно што је данашњем човеку потребно, како би се растеретио и поново доживео истинску пуноћу јединственог искуства које се зове живот, јесте захвалност, огромна захвалност! Тек са разгранатим осећајем захвалности, човек постаје способан да види и осећа лепоту, а самим тим и спреман за спасење о коме говори Достојевски. Колико је само ствари за које човек треба да се захвали Творцу! Колико је само живих бића, природних појава и животних догађаја због којих срце затрепери, а очи се испуне радосним сузама! Поново се враћам на генијалног Достојевског, који каже: ,,Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости. Када би их набрајао онако како то оне заслужују, увидео би да свако има довољно среће у животу.“ Ове речи не изговара човек који је читав свој живот провео у уживању по различитим белосветским салонима, коме је све у животу сервирано на тацни; напротив, ово су речи човека који је боловао од епилепсије, који је издржавао вишегодишњу робију са принудним радом у Сибиру и који је често нападан од стране савременика. Захвалност је почетак свега лепог, претпоставка сваке духовне, душевне, интелектуалне и емотивне стабилности. Она је једини лек са чијом се конзумацијом не може претерати! Напротив, са што чешћом конзумацијом захвалности, најпре ћемо унапредити себе саме, а затим и нашу околину. Зато, имајмо стално, а посебно у тешким тренуцима, на уму поруку: захвалност ће спасити све(т)! аутор: Ђорђе Спасић https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/05/29/захвалност-ће-спасити-свет/

Њeгова Светост Патријарх српски г. Порфирје захвалио је данас Њеној Екселенцији госпођи Маји Гојковић, министру културе и информисања Републике Србије, на одлуци да процедура доношења Закона о културном наслеђу буде закључена када са Српском Православном Црквом, највећим појединачним власником духовног, покретног и непокретног културног блага у Републици Србији, буде усаглашен текст овог, веома важног закона. У писму упућеном данас Министарству културе и информисања Патријарх истиче да одлуку гђе Гојковић, не види само као израз одговорности једног од највиших представника власти у нашој земљи, него и као лични чин интелектуалца и патриоте. Патријарх српски је става да се ради о гесту који заслужује највеће поштовање и може да служи за углед носицима различитих функција у држави и друштву. Српска Православна Црква ће уважавајући став Министарства у најкраћем року одредити представнике који ће са стучњацима из Министарства учествовати у брзом довршетку овог веома важног посла. Извор: Инфо-служба СПЦ

У својој овогодишњој поруци поводом Недеље мироносица, Његово Блаженство патријарх Данило изразио је захвалност хришћанкама које су „обрасци вере и храбрости у време искушења“. Порука која ће се читати у целој Румунској патријаршији ове недеље, подсећа на присуство жена мироносица на Христовом гробу као на чин велике храбрости и сведочења. Пошто је њихова љубав била већа од страха, мироносице су се показале да су више предане Господу него Апостолима. Румунски патријарх је благословио све хришћанке које показују исту жртву и храброст у својим породицама и друштву васпитавањем деце и старањем о старима. Жене мироносице - обрасци вере и храбрости у време искушења: Христос васкрсе! Треће недеље по Васкрсу, која се назива и Недеља мироносица, Православна црква велича и одаје почаст светим женама мироносицама, које су дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа с драгоценом миром, пре него што су од анђела примиле вест да је Христос васкрсао из мртвих. Те жена мироносице постале су одважне исповеднице Васкрсења Господњег, удостојене велике радости сусрета са самим Васкрслим Христом (Матеј 28, 9). Из Новога завета знамо имена жена мироносица: Марија МагдалИна, Марија мајка Јакова и ЈосиФа или ЈоСије, Марија Клеопина, Јоана, жена Хузе, дворјанина цара Ирода, Салома и Сузана, које су помагале Спаситељу и светим Апостолима у светом делу проповедања Јеванђеља. Њима се придодају Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније. Присуство жена мироносица на Гробу Господњем јесте чин велике храбрости и одговорног прихватања вере, јер је њихова љубав према Христу Господу била јача од страха који су изазвали они који су наредили Његово распеће. Захваљујући својој верности и побожности, жене мироносице су се показале храбрије и преданије Господу Исусу Христу него Његови ученици, као „апостоли апостолима“, како их је звао свети Јован Златоуст. С обзиром на то да је 2020. година проглашене у Румунској Патријаршији Свечаном годином пастирског старања о родитељима и деци, са захвалношћу се сећамо наших мајки и бака, васпитачица, учитеља и наставница религије које су усадиле деци и младима веру у Распетог и Васкрслог Христа, изграђујући их као вернике у Румунској Православној цркви и румунском народу. Стално марљиви у породичном животу, помажући супружницима и родитељима, подижући децу у вери или молећи се и радећи у манастирима, болницама и другим установама, побожне и храбре хришћанке јесу сведоци вере у сваком тренутку. Зато су имена многих хришћанки уписана у црквени календар, где представљају светле и молитвене портрете за сву Цркву. И данас побожне и марљиве хришћанке у нашој земљи негују милосрдну љубав према патњама људи у болницама и установама социјалне заштите. Пружају верско васпитање деце, али углавном као мајке и жене доносе свети мир и радост породицама и друштву. Посебно ценимо жртву хришћанки које су упошљенекао медицинско особље (лекари, медицинске сестре) и умешно и пожртвовно раде на лечењу и излечењу оболелих од тренутне пандемије. Поводом Недеље жена мироносица обраћамо се захвалницама и благословима свим женама хришћанкама на њиховом целокупном раду учињеном за добро румунског народа и желимо им добро здравље и помоћ у животу, миру и свештеној радости, на многаја лета! † Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Верни народ Прибоја и његове околине сабрао се у великом броју 8. марта 2020. године, у Недељу Православља, на литургијском сабрању у прибојском Васкрсењском храму око свог првопастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да торжествено прославе велику победу Цркве за очување и поштовање светих икона. Звучни запис беседе Предстојатељу сабрања, Епископу Атанасију, саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Марко Папић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић (Епархија жичка), пароси прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Немања Вранић, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из Прибоја. Сви који су се постом, молитвом, праштањем и сваком врлином припремали за Свету тајну причешћа приступили су са страхом Божијим трпези Господњој, насладошћујући се Христовим даровима, Пречасним Телом и Крвљу Његовом. Након Божанске службе уприличена је прва свечана литија у Недељу Православља у граду на Лиму, која је у подне кренула испред храма градским улицама узносећи молитве и песме у славу Бога живога, Пресвете Богородице и у част светих Божијих угодника. Њима су се придружили и верници из Прибојске Бање, који су пешке у литији пошли из Светониколајевског манастира предвођени својим парохом, оцем Ненадом Тешићем. По повратку литије, испред храма Васкрсења присутнима се обратио Епископ Атанасије честитајући присутнима овај велики и светли дан, Недељу Православља: – Ишли смо улицама вашега града са јасном намером да те улице за нас буду проходне, да их учинимо проходљивима, и сада и заувек, јер та проходљивост тим путевима симболично изражава проходност наше вере Православне, нашег животног виђења и наших животних путева. Наш животни пут постао је проходан православним исповедањем вере. Православна вера је право виђење стварности, реалности, право знање о Богу, право знање о себи, о људима, о заједници, о врлинама, познавање свега онога што је потребно за живот, право исповедање и прави обрасци живљења. То је оно на шта се ми подсећамо. И ова литија вашим улицама треба да нас трајно подсећа на то да је неопходно нашу визију непрестано одржавати чистом, проходном, и да је непрестано потребно имати пред собом праве обрасце живљења. – Кроз историју више пута се показало да је неопходно да се бди над чистотом вере, над јасним њеним изражавањем, зато што су се појављивали смутљивци који су настојали да веру изокрену. Зато смо кроз историју имали седам великих Васељенских сабора, и зато имамо и то да је Свети Сава сабрао српски народ у Жичи и изложио му јавно право исповедање Православне вере, да би то српски народ носио у уму свом и у срцу своме, и вољом својом управљао, по тој вери, по тој визији, свој живот, подсетио је Епископ Атанасије све присутне. Затим је отац Марко прочитао Саборник, Синодик Православља састављен 843. године, када је на Цариградском сабору установљено иконопоштовање. Братство храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју је уз помоћ добрих људи припремило трпезу љубави за сабрани народ за којом су у заједничарењу потврђени јединство, слога и братска љубав свих које је ујединила вера наша, вера славна, наша вера православна. Извор: Епархија милешевска