Претражи Живе Речи Утехе

Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа. Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их примењују. Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња? Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су, између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања. Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља (која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику. Но, шта се дешава када се тај наратив промени? Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на различите начине, поента је, међутим, да се он промени." До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу, сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете или привилеговани или прокажени. Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом, већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим тим и свест и култура друштва. Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. Није остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес- конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање - одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив. Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив – Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим расположивим средствима. Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив. Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму, и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе. Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А, народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“, нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам. Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра. Свештеник Владимир Вранић pouke.org

У доба у којем живимо, имамо начина да комуницирамо више него икада раније. Али, иако имамо све алате и средства да комуницирамо са другима, нажалост, наша комуникација са ближњим је сведена на минимум. Наша модерна изолованост нам показује да комуникација у крајњој линији није ствар „средстава“, већ људског срца и животног става. Свако каже шта хоће без слушања, без дискусије, без сазнања мишљења других. Укључујемо се у животе других из радозналости, а не из бриге, да бисмо их осуђивали, а не да бисмо помогли, да бисмо их понижавали, а нe похвалили. Сви против свих, у невероватном рату коментара и лајкова. Уместо да нас уједине, сва ова савремена средства нас, нажалост, деле у таборе. Наравно, средства нису крива. Крив је начин на који их користимо – егоцентрични и уврнути као и наше срце. Друштвени медији су заменили здраву комуникацију лицем у лице. А то није напредак. Треба преиспитати употребу свих ових средстава како бисмо као појединци и као друштво напредовали духовно, цивилизацијски, социјално. Прави живот је тамо, не овде. Ово не смемо заборавити. Колико год да смо осетљиви на различите теме на друштвеним мрежама, то нема вредност ако показујемо равнодушност у свом животу. На интернету владају лицемерје и екстреми, а то се разуме када се погледа очи у очи. Реч је о промени начина на који размишљамо у нашим животима, а не о начину на који се појављујемо на друштвеним медијима са стратегијом стицања што више лајкова и пратилаца. Данас су људи усамљенији него икада раније, а за ту усамљеност су одговорни они сами, као и егоцентричан и утилитаристички приступ свакодневном животу. Шта је решење? Помиримо се најпре, покајањем и смирењем. Тада ћемо моћи да аутентично комуницирамо са свима без комплекса и несигурности. Будите љубазни према другима и уопште у свом животу. Покушајте да не будете терет, да не преносите немир и збуњеност на друге, чак и када искусите ове ствари у свом животу. Велика је врлина остати благ и смирен у опхођењу са другима када постоји напетост и конфузија у вашим личним стварима. Запамтите да нису други криви што не можете да решите неке од својих личних проблема. Наравно, блажен је онај ко има бар једну особу са којом може да подели своје бриге, и уопште кроз шта пролази, да би олакшао терет који носи. Ипак, треба покушати са дискрецијом и самоуздржаношћу, да својим лошим расположењем не утичемо на друге, јер је – нажалост – овакво понашање себично. Покушајмо да наше присуство буде благослов, као миловање које не задаје бол другима. Ако уместо тога наше присуство постане тврдо као камен, онда ћемо пре или касније повредити другога, али ћемо повредити и себе. Треба водити рачуна о томе шта делимо са другима, како то делимо и када то делимо. Није добро патити, али сигурно није боље ни натерати друге да пате. Ја сам то лично осетио и зато то кажем и понављам да, колико год да си добар, ма колико да имаш воље, ма колико вере имао, колико год да идеш у цркву и држиш се закона Божијег, ма колико просто и разборито живео, нећеш имати ону корист за своју душу коју би имао да дође онај други - пошто Бог то допусти - и на најгори могући начин ти нанесе неправду, деградира те, занемари, изда, оптужи, нанесе бол. У тим тренуцима, схватићеш на крају колико си одбацио велику идеју о себи, колико си умртвио свој его, колико си отворио своје срце Христу. Ово само по себи није добро за твоју душу, али ти помаже да сагледаш своју себичност, покајеш се и понизиш се. У том часу повреде (у било ком облику), погледај кретање свог срца. Да ли те је срамота? Да ли си нервозан? Јеси ли 'убио' оно друго у себи? Тада ћеш схватити да још ниси ни почео. Хришћански живот није само држање неких моралних правила и црквених „закона“, већ он подразумева, да кроз подвижништво које нам даје Црква, одбацимо себичност, да престанемо да се правдамо, да другога не доживљавамо као непријатеља. Други се можда огрешио о нас. Ово је прилика да се понизимо. Други је можда говорио грубо. Он није наш непријатељ. Он је болестан, немојмо мислити лоше о њему. Хајде да га видимо као брата коме је потребна љубав и прихватање. Понекад људи долазе на исповест огорчени на оне који су их сурово повредили злобом и недостатком емпатије. И то се дешава, не зато што је неправда коју су претрпели тако велика (а може бити велика), већ највише зато што се према неправди односе себично. Највећу неправду у историји доживео је Исус, али он ипак није престао да буде Христос за све. Он је наш пример. И то је управо наша борба. Дозволите ми да кажем и ово: много пута ствари схватамо веома озбиљно и не дозвољавамо да нам се каже ни реч, чак ни од наших најмилијих. Одмах се наљутимо. Ово говори о тврдоћи срца, укочености љубави. Понекад је потребно опуштање, „добра безосећајност“, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/08/12/социалните-медии-са-заменили-здрават/

Браћо и сестре, Драги пријатељи, Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света. Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције BBC-a. 1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју. 2. Новинара BBC-a г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету. 3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање. Ваш пријатељ у Христу, +Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ