Претражи Живе Речи Утехе

Медији су ових дана, у време пријемних испита за средње школе и факултете, као ударне вести преносили податак да су најслабије резултате свршени основци показивали на тесту из српског језика, као и други, такође разочаравајући, да за студије српског језика и српске књижевности ни ове године нема кандидата чак ни за попуну буџетских места. Као узрок оваквог стања обично се наводи недовољан фонд часова српског језика и књижевности у основном и средњем школству. Чини ми се да се занемарује основни проблем: наша деца не читају. Односно, читају, али само садржаје с друштвених мрежа и интернета, који су, с једне стране, сведени на кратке форме и сиромашни по свом језичко-стилском изразу, а с друге, они се читају дијагонално, без удубљивања, уживљавања, и њихов емоционално-доживљајни аспект углавном се задовољи кратким коментаром или емотиконом. Нећу говорити о временима кад сам била ђак, кад смо сви били претплаћени на дечје новине и часописе, кад су нам родитељи куповали књиге па смо тако стварали наше мале библиотеке, када су дечји писци долазили у школе, а ми смо их знали и волели и по њиховим делима и по – нећете веровати – албуму „Златно перо” са биографијама 100 истакнутих прегалаца писане речи и сличицама које смо сакупљали (тек касније појавиће се албуми са сличицама фудбалера). Било је то седамдесетих година прошлог века. Време још доста скромног стандарда, али ипак, доба релативне социјалне стабилности за већину становништва. Али било је и тешких, претешких времена у којима су људи посезали управо за књигом. Замислимо живот у окупираном Београду у периоду од 1941. до 1944. године. Ипак, историчари су утврдили – о овоме пише Дејан Зец у својој докторској дисертацији „Свакодневни живот у окупираном Београду (1941–1944)” одбрањеној 2019. на Филозофском факултету у Београду – да свакодневни живот, ратно окружење, окупационо безнађе и присила окупатора нису утицали на читалачке потребе и књижевни укус грађана престонице. У дугим вечерима и ноћима, пошто нису смели да излазе на улице због полицијског часа, Београђани су време проводили у својим домовима, ишчитавајући поново књиге из сопствених библиотека или књиге које су позајмљивали од пријатеља и познаника. Књижевник и дипломата Бранко Лазаревић у својим дневничким белешкама често пише о књигама које чита. У жељи да побегне од општег безнађа и сиве свакодневице, Лазаревић чита Платона, Декарта, Спинозу, Монтења, Канта и Крочеа и на страницама свог дневника с њима расправља о психологији, моралу, страху, слободи, политици и другим феноменима душе и друштва. Слично сведочи и Владета Јеротић – током окупације је читао дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона, и о њима расправљао с пријатељима. Читање и уживање у књижевним и научним делима није био само израз ескапизма и интелектуалног отклона од свакодневице, већ, у одређеној мери, и израз бунта. Тако је, приликом случајног сусрета на улици, лекар и спортиста Милутин Ивковић Милутинац свом пријатељу Милану Ђоковићу рекао како је управо прочитао „Слом” Емила Золе и како му је та књига веома помогла да разуме актуелни тренутак у којем се налази српски народ. У време окупације књиге које су се читале и које су се могле наћи у библиотекама појединаца врло лако су могле човека да учине сумњивим властима. На саслушању у полицији, у коју је спроведен заједно с неколико наслова из кућне библиотеке, између осталих и делима Толстоја и Достојевског, иследник је из свег гласа викао на Милана Ђоковића: „Гле, гле, ’Рат и мир’! Тиме се, дакле, ти бавиш. Мали си, бато, за те ствари. А ово? ’Идиот’? Сви сте ви идиоти! Ништа ти ниси бољи.” Ипак, упркос свим могућим опасностима, књиге су се размењивале и читале. Чак су и поједине књижаре омогућиле грађанима да књиге позајмљују уз скромну надокнаду па да их прочитане врате, уместо да их купују. Тако је било у временима кад се за новим сазнањима жудело и кад су деца и млади људи на време подстицани и учени да воле књигу. Данас се деци вртићког узраста неконтролисано даје у руке мобилни телефон, а у школи се поглед већ не одлепљује са светлуцавог екрана. Велики број студената Филолошког факултета, на којем предајем, није у стању да чита књижевна дела, већ посеже за препричаним и скраћеним верзијама са интернета. Шта је са осталима не смем ни да претпоставим. Др Ксенија Кончаревић, редовни професор Филолошког факултета у Београду https://www.politika.rs/scc/clanak/562398/Knjige-deco-nasa-a-ne-ajfon-i-tableti

Патријарх српски Иринеј: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Величанствена свечана академија, као централни културни догађај прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, одржана је 8. октобра 2019. године у препуној дворани Центра Сава. Покровитељ ове изузетне свечаности био је председник Републике Србије. Духовни и културни спектакл под насловом Завет Светога Саве отпочео је Молитвом Господњом Оче наш Јосифа Маринковића у извођењу осамдесет певача Хора Радио-телевизије Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића. Стојећи сви као један у молитви, у величанственом часу за нашу свету Цркву, српски род, две српске државе - Србију и Српску, више од пет хиљада душа, сабраних под сводовима велике дворане Центра Сава, једнодушно је запевало химну Србије Боже правде, композитора Даворина Јенка, уз монументални звук репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, којим је дириговао мајор Александар Ђуров. Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, председником Републике Србије г. Александром Вучићем и г. Милорадом Додиком, српским чланом Председништва Босне и Херцеговине, свечаној академији су присуствовали и Његов Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије и дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа епископи шабачки Лаврентије, сремски Василије, новограчаничко-средњoзападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, ваљевски Милутин, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, аустријско-швајцарски Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил, далматински Никодим, полошко-кумановски Јоаким, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, као и председница Народне скупштине Републике Србије г-ђа Маја Гојковић, председник Народне Скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, председница Владе Републике Србије г-ђа Ана Брнабић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар Карађорђрвић са принцезом Катарином, први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова г. Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије и министар унутрашњих послова г. Небојша Стефановић, потпредседница Владе Србије и минстарка грађевинарства, сабораћаја и инфраструктуре г-ђа Зорана Михајловић, бројни министри влада Србије и Српске, политички прваци српског народа у Хрватској и Црној Гори: проф. др Милорад Пуповац, г. Борис Милошевић, г. Андрија Мандић и г. Милан Кнежевић, чланови дипломатског кора, бројне угледне личности из јавног и културног живота Србије, Српске, Црне Горе, Боке, Босне и Херцеговине. Затим је, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Посланицу Светог Архијерејског Сабора упућену свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете цркве поводом осамстогодишњице њене аутокефалности прочитао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. Орден Светог Саве првог степена Патријарху српском и Председнику Републике Србије На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку о додели ордена Светог Саве првог степена Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Одлуку Светог Синода прочитао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Предстојатељу Српске Православне Цркве одликовање је уручио митрополит Хризостом, који је истакао да је орден додељен за „дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве”. Његова Светост Патријарх је упућујући речи благодарности истакао да су тим високим одликовањем - њему урученим - одликовани сви српски архијереји, свештеници, монаси и благочестиви српски народ. Црква и држава поново заједно Највише црквено признање председнику Републике Србије г. Александру Вучићу уручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј изговарајући историјске речи: „Хвала Богу, доживели смо и дочекали да и у ово наше време као и у време Немањића српска држава и Српска Црква буду заједно“. Како је истакнуто у одлуци Светог Синода, председник Републике Србије г. Александар Вучић је одликован за његову делатну љубав према Мајци Цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх је истакао да му је част да председнику Вучићу, у име Српске Православне Цркве, додели највеће црквено одликовање што, како је рекао, Црква чини са пуно разлога и оправдања. „Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. „Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред. За то је потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету, рекао је Патријарх српски које је захвалио председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић је рекао да га орден Светог Саве обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. „Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж“, рекао је председник Вучић и додао да му је тешко да опише шта осећа. „Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више“, рекао је председник Вучић. Орден Светог Симеона Мироточивог г. Милораду Додику Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је носилац ордена Светог Саве, а на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог за делатну љубав према Мајци Цркви, постојано залагање за јединство српског народа у целини и неуморну борбу за Републику Српску. Патријарх српски г. Иринеј је истакао да г. Милорад Додик дише српским духом и живи српским идеалима. „Вечерас имам част да се обратим поводом једног јубилеја. Изражавам велику захвалност Светом Синоду на одликовању. Ово није орден Милораду Додику, него српском народу у Републици Српској. Наша Црква у Републици Српској исто обележава 800 година. И нашу Епархију захумско-херцеговачку основао је Свети Сава. Ми који служимо народу, помажемо народу колико можемо. Свети Сава нам је оставио поруку да се отворимо према свету, и ми се трудимо да то и радимо. Захваљујући светосавском завету, очували смо се као народ и морамо да останемо и опстанемо; захваљујући том завету, успели смо да преживимо страдања, ратове, разне муке. Црква је увек била уз свој народ. Зато је ово јубилеј над јубилејима, ово је доказ да све што је засновано на чврстим темељима може да опстане“, рекао је г. Милорад Додик упућујући честитке патријарху Иринеју и председнику Вучићу на додељеном им ордену Светог Саве. Уручивање одличја торжественим појањем пратили су појци Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Завет Светога Саве Уследио је уметнички део програма који је чинила музичко-драмска мултимедијална повест Завет Светог Саве у три чина, по замисли и сценарију г. Душана Стокановића и г. Саве Ј. Мирића, уједно и извршног продуцента академије, и г. Александра Радојковића. Кроз приказ историјских околности које су претходиле добијању аутокефалности, у три чина су приказани одлука хиландарског монаха Саве да оде у Никеју прогнаном византијском цару и цариградском патријарху; затим сам чин доделе самосталности испред храма Премудрости Божје у Никеји; и у трећем делу уметничка визија чувеног Сабора у Жичи и слања новопосвећених епископа на њихове дијецезе широм Српства. У величанственом програму, као да су се такмичиле глумачке роле са виртуозношћу хорова и музичких ансамбала, све време праћене изванредним анимацијама које су уместо класичне сценографије дочаравале гледаоцима места догађаја и лепоту православне уметности. На сцени се, укључујући осам стотина ученика основних школа из целе Србије, појавило више од хиљаду учесника. И мање пажљиви гледалац, било у Центру Сава, било пред телевизијским или компјутерским екраном, видео је да се до танчина водила пажња о сваком детаљу: од хаљине изванредне водитељке програма Драгане Косјерине, креације из колекције Краљевина чувене српске сликарке Оље Ивањицки, до изванредних костима које припадају фундусима Народног позоришта, Радио-телевизије Србије, али и оних који су шивени специјално за ову прилику. Као Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани заблистали су Иван Вучковић и Дејан Стојаковић; у улози Савиног хагиографа Доменитијана истакао се Небојша Љубишић, а у улози краљице Ане Немањић млада дива Милена Јакшић. Убедљив је свакако био Небојша Кундачина у улози патријарха Манојла II Сарантена, као и млади Никола Станковић као краљевић Радослав. Специјално за ову свечаност звезда српске уметничке музике Александар Седлар компоновао је три композиције: Доментијан, Никеја и Жича, које је премијерно извео ансамбл Београдска симфонијета. У сагласју са ансамблом за рану музику Висантика, који предводи уметнички руководилац Јелена Теофиловић, Београдска симфонијета је извела и Скомраску игру – српско средњевековно традиционално коло које су у кореографији Горана Митровића извели чланови Ансамбла народних игара и песама Србије Коло, уз громке аплаузе импозантног аудиторијума. Уметнички и духовни печат извођењу дела Завет Светог Саве дали су здружени хорови Светоархангелске обитељи манастира Ковиљ, студената Богословског факултета у Београду и Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под управом јеромонаха Јеротеја Петровића, сабрата ковиљског, уз незаобилазан допринос протођакона Владимира Руменића, водећег бас баритона данашње српске музичке сцене, и младог ђакона, тенора Немање Ристића. Изванредна видео сценографија и анимације дело су Ненада Пирната, Александра Лазаревића и Растка Стокановића. Директор фотографије био је Душко Филиповић Фипа. Дефинисани концепт представе водио је редитељ Саша Габрић, уз помоћника Марка Ристивојевића, уз супервизију Братислава Петковића. Изванредним зналачким доприносом, трудом и сарадњом истакла се костимографкиња Сузана Глигоријевић са својим тимом. Дизајнер светла је био Небојша Милојевић, дизајнер тона Владан Адамовић, док је сценограф био Борис Миловојевић. Допринос инспицијента Бранкице Пљаскић у реализацији представе био је беспрекоран. И на послетку најлепше: завршни део академије обележили су кораци осам стотина Српчића пристиглих из свих крајева Србије, који су улазили на сцену Центра Сава у ритму Говорне фуге Србија почившег великана српске класичне и духовне музике Александра Вујића, коју је извео хор Радио-телевизије Србије са надахнутим маестром Бојаном Суђићем. И док је ова величанствена модерна композиција трајала, деца су, узевши благослов, извела свог Светејшег Патријарха на сцену да би величанствени хор са више од хиљаду и две стотине учесника и пет хиљада гледалаца из свег срца отпојао химну свом првом архиепископу - Светоме Сави. На крају свечаности, речи радости и благослова присутним ученицима - малим светосавцима, гледаоцима у публици, али и милионима Срба широм света, упутио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, осамдесет и први наследник Светог Саве на трону српских првојерараха: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Извор: Инфо-служба СПЦ

У навечерје молитвеног прослављања Светог свештеномученика Евтихија, 5. септембра 2019. године, у храмовима Светог Великомученика кнеза Лазара и Васкрсења Христовог у Прибоју служено је молепствије за благословен почетак нове школске године. Звучни запис беседе Мноштво деце основних и средњих школа, њихови учитељи, вероучитељи, наставници и директори у великом броју сабрали су се у поменутим храмовима око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да заједнички узнесу молитве Господу да ниспошље на њих Духа Светога, Духа мудрости, Духа истине, да би могли што боље савладати знање које им се буде предавало у новој школској години. Након одслуженог вечерњег богослужења, чином призива Светога Духа на ђаке началствовао је Преосвећени Владика уз саслужење свештеника прибојског намесништва и протођакона Николе Перковића. Честитајући школарцима почетак нове школске године, Епископ је нагласио да је пред њима нова школска година, али и нешто много веће од школске године, пред њима је цео живот, а да нова школска година у коју су ушли треба да им послужи за припремање да одговоримо задатку, циљевима живота: – Пред вама је децо велика дужност да достојно замените на животној позорници са свима задацима, са свима обавезама оне старије, а пред свима нама, и старима и младима, је обавеза да будемо достојни наследници оних претходних више векова. На овом простору на којем живимо , већ се живело дуго времена, одговорно, у вери, љубави, стварало се на овом простору, образовало, васпитавало, молило се Богу, припремало се за Царство Небеско, односно овде је започињало Царство Небеско. – Треба учити цео живот али зависи чиме испуњаваш своје срце и свој ум, јер онај садржај те одликује. Он може да те просветли и освети, ако је то божанско знање и благодат, ако је то у љубави, ако је то основа онда ће све што се на томе зида бити племенито и од Бога подржано јер Бог подржава оно што је од Њега. Помолили смо се Богу, Божија благодат је са вама. Благословени сте драга децо и наставници и директори школа на добра дела, Бог ће то подржати. Убеђени смо зато што смо изразили своју жељу, наду, и намеру да служимо ближњима, да овај свет у којем смо обликујемо на добро, и сами усмерени правилно да и друге правилно усмеравамо. То је потреба и наша дужност. Нека вас Господ благослови на свако добро дело, рекао је Владика на крају своје беседе. Извор: Епархија милешевска

Драга децо, Бог је наш Небески Отац, који нам је подарио живот и читав космос: звезде, море и све планете и заповедио да Га тражимо. Бог није далеко од нас, Он је у свакој латици цвета, у тихом поветарцу, у песми жетелаца, а посебно у своме Дому у Цркви. Ако желимо, ту га увек можемо пронаћи, окруженог мноштвом анђела и друге деце, обасјане Божанском светлошћу и љубављу. Извор: Епархија зворничко-тузланска