Претражи Живе Речи Утехе

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Протосинђел др. Клеопа (Стефановић) настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима и професор Богословије у Сремским Карловцима. Како се одлучио, још као дете да ступи на монашки пут? Зашто је у Цркви видео једину утеху и смисао живота? О својим родитељима без којих је веома рано остао и својој баки која га је веома рано, још као малог дечака усмеравала на пут вере! О свом писменом саставу о Патријарху Павлу у петом разреду основне школе, који није наишао на разумевање тадашње наставнице, гостујући на ТВ Храм, говорио нам је данашњи доктор теологије, професор карловачке Богословије и настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима отац Клеопа (Стефановић). У другом делу емисије Личност и Заједница, протосинђел Клеопа осврнуо се на значај светлог празника Крштења Господа Исуса- Богојављење. О значају за савремену цивилизацију реченице Светога Јована Крститеља "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". О томе шта значи покајање за човека у сваком времену историје људског рода и неопходности Свете Тајне Исповести за грехе свакога човека. На крају разговора у емисији Личност и Заједница, др.Клеопа је говорио о свом докторском раду, о његовом циљу и значају. Извор: Телевизија Храм

Првих пет деценија заједничког хода кроз детињства, најављују нова животна путешествија Звонца и читалаца. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У недељу, 16. децембра 2018. године, у препуној Комбанк дворани у Београду Светосавско звонце и Верско добротворно старатељство, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржали су свечану академију поводом прослављања празника Светог Николе, почетка божићних даривања деци и обележавања великог јубилеја Звонца - педесет година постојања и рада, под називом: Са Звонцем кроз детињства. Угостивши преко хиљду малишана који су дошли из свих делова Србије, из Црне Горе и Републике Српске, заједно са специјалним гостима из српских енклава на Косову и Метохији: Јасеновик, Косовска Каменица, Прековце, Бостане и Станишор, Звонце је заједно са ВДС-ом на најлепши начин отворило врата срећних и радосних догађаја који предстоје и јубилеј обележило блиско и саборно са својим верним читаоцима. Програм свечане академије је почео певањем дечјег хора Звонце молитвене песме Тон деспотин којом је дочекан Његова Светост Патријарх српски Иринеј, који је благосиљао сву присутну децу, њихове родитеље и учитеље. Дивним и сигурним гласом конферанције свечаности, позната новинарка Сања Анђелковић Лубардић, један за другим најављивала је сегмент по сегмент програма који је кроз сажете целине све присутне упознавао са радом и животом Светосавског звонца. Уводну реч и кратак историјат часописа дала је главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Она је најпре споменула своје претходнике, уреднике: Епископа шабачког Лаврернтија, затим блажене успомене Епископа будимског Данила, па проте Милисава Протића, Душана Петровића, Драгана Милина и Саву Поповића. Атмосферу Крфа, емоције које он носи за све учеснике пројекта Стопама наших предака, пренео је дечји хор Звонце кроз песму Осети Видо, док је на великом екрану ишао спот ове песме. У програму је наступао још један хор. То је музичко вокални састав Плетеница из Средње музичке школе Стеван Христић из Станишора код Гњилана, који су извели песму Густа ми магла паднала. Хорове на бини заменила је позоришна трупа Звонце, која је извела комад Чудотворац, посвећен житију и делима правог Божић Бате - Светог Николе Мирликијског Чудотворца. Сценарио и режију представе потписује презвитер Ненад Илић. Иако је публика дошла издалека, сва су деца до једног, са великом пажњом пратила све што се догађа на сцени. После пола сата разигране и занимњиве драмске приче - житија о великом Божјем угоднику и светитетљу, присутнима у Комбанк дворани, обратио се и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. У поздравној речи, он је захвалио свима који су учествовали у програму, а посебно је изразио добродошлицу деци која су дошла из најудаљенијих простора нашег региона. Своје дивљење исказао је и деци са Косова и Метохије који су били специјални гости манифестације. На крају програма Свјатјејши је доделио признања за допринос и подршку мисији за децу Српке Православне Цркве која су добили: академик Матија Бећковић, књижевник и члан САНУ, Ђорђе Радиновић, председник Општине Стара Пазова, Војин Ђорђевић, идејни творац робне марке ”ВодаВода”, Марија Бошковић, директор сектора за односе са јавношћу компаније ”Телеком Србија”, Игор Станковић, директор Комбанк дворане, Тиодор Росић, књижевник и професор на Крагујевачком универзитету, Момчило Мошо Одаловић, књижевник за децу, Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник Српске књижевне задруге, Лидија Поповић, књижевник за децу, Милица Ракић, вероучитељ. После свечане доделе признања, Његова Светост је заједно са лауреатима Звонца поделио преко хиљаду пакетића свој присутној деци, У томе су им помагали и познате личности и уметници: Ивана Јордан, Марија Марић, Милан Ђурђевић и Борко Сарић. За време поделе пакетића, званични дечји хор Српске Патријаршије Звонце извео је мини концерт. Извор: Српска Православна Црква