Претражи Живе Речи Утехе

„Христос васкрсе, радости моја!“ Овим је поздравом Свети Серафим Саровски поздрављао свакога човека, у свако време, не само у периоду пасхалног славља. И није Свети Отац погрешио. Васкрсење Христово представља смисао и темељ наше вере, наших живота и свих наших празника. Сви наши поздрави утемељени су на том једном и највећем: Христос васкрсе! Јер, ако Христос не уста, узалуд је и вера и проповед наша, каже апостол Павле (1Кор. 15, 14). Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“. Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води. То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом. Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг. Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема. Христос васкрсе, радости моја! Александар Милојков View full Странице