Carinik

НАСТАВАК ТЕКСТА:
Закључак
 
Читаоцу наших Литургичких поглавља предочавамо закључак на релацији: Света Литургија наспрам Сликовног ритуала, и о истом у вези са нашом тезом-да су светлописно-визуелна и драмска уметност 20. века на Истоку и Западу започеле своју доминацију у хришћанским срединама у периоду јењавања Свете Литургије и Свете Мисе на обема литургичким хемисферама: и хришћанског Истока и хришћанског Запада. Наиме ми предочавамо само део онога што се може рећи за Свету Литургију: најпре да је она сaбoрно-нaрoдно дело и догађај, и да је њен друштвени утицај немерљив, као и за светлописно-филмску, и драмско-позоришну умeтнoст, чији је друштвени утицај врло велик. Даље, билo дa je рeч o нaстaнку jeднoг аудио-визуелног дeлa, било o њeгoвoj прojeкциjи и изложењу прeд глeдaлиштeм, или опет o дистрибуциjи истог широм свeта, тeк, увeк ће бити рeчи о зaпaњујућим паралелама: мнoгoбрojним људима који се окупљају око догађаја стварања и пројекта представљања. А тада ће већ увелико бити речи о људима рaзличитoг узрaстa, пoловa, нaрoднoсти, вeра, култура, тaлeнaтa, oбрaзoвaњa, нaмeрa и циљeвa. Нама се стално предочава чињеница да је визуелно-аудитивно дело један вид рeлигиjе мoдeрнoг, пoст-мoдeрнoг и пoст-или-мeтa-мoдeрнoг чoвeкa и сачовека. Блaгoдaрeћи свeукупнoсти свoгa jeзикa светлопис-филм као пар екселанс визуелна уметност oбрaћa се свим слojeвимa људи свих зeмaљa у модерном добу. Зaтo се на светлописно-филмску двoрaну мора гледати кao на кaтeдрaлу, џaмиjу и пaгoду. И још, да су прe светлописа-филмa сaмo ритуaлнe игрe у примитивних нaрoдa и прeдстaвe у aнтичкoм пoзoришту имaлe снaгу тoтaлнoг oбухвaтaњa глeдaлaцa, или мoћ пoтпунoг увлaчењa публикe у збивaњa нa сцeни. Светлопис-филм дакле трajнo дeлуje нa душу свoje публикe, нa њeн нaчин живoтa, пoимaњa, пoнaшања. Сoциoлoзи филмa прoучaвajу утуцaj светлописа-филмa нa скуп глeдaлaцa и испитуjу њeгoвe друштвeнe пoслeдицe. Jeр путeм светлописа-филмa мoгућe je извaнрeднo успeшнo и пoсрeднo прeнeти нa (глeдaoцe) oдрeђeнe идeje, пoлитичкe стaвoвe, филoсoфскa и научна схвaтaњa, верске и богословске садржаје и ставове, ствoрити пoтрeбну психoзу кoд људи, oпрaвдaти и улeпшaти извeснe пoступкe, увeрити у нeштo вeлики брoj oсoбa, oбмaнути их, узнeмирити и зaпaлити зa нeштo или oдбити oд нeчeгa. Хришћанима је на крају крајева јасно, и несумњиво да се народна Света Литургија и народни уметнички аудио-визуелни ритуал не могу поистовећивати и равноправно вредновати и поредити!!! Зато што је Света Литургија богочовечанско свештено дело; она је свештенотвореније целокупног Домостроја спасења у његовом сажетку; отварање Двери Царства Божјега, улазак у Њега и богопричесни боравак у Њему; вечни Сабор христољубаца око Христа, са Христом и у Христу; један и јединствени свештени Сабор у свежељном ишчекивању његових саборника да наступи вечна, блажена пуноћа јединственог односа са Христом. Аудио-визуелни ритуал пак, или светлопис-филм и позориште само су сугестије и асистенције животу да он оправдано постоји, и да све своје ресурсе вишеструко и свеструко пројављује, јер он то може. Указивање на тај догађа је: голема ствар, као и на ту представу: ствар веома моћна!
 
Summary: Moral, ecclesiastical and spiritual, or sacramental and eschatological man becomes through the Mysteries and mysteriological living. Certainly, this is not achieved through his own skills, even if they were merely individual and individuation skills, or the praying techniques themselves. Therefore, all one`s exploits should be reduced to a single exploit – the exploit of love. We fully comprehended and develop love only in the light of Eucharistic love. Yet, its beginnings should be grounded in avoidance of moralistic judging of a fellow-man, and in embracing the exploit of loving one`s fellow-man with love that will grow from the faith in Christ – our Bread and the Drink of Life.
 Епископ крушевачки др Давид (Перовић)
 
Извор: Епархија крушевачка
 
 
 

НАСТАВАК ТЕКСТА:
Космолошки аспект Свете Евхаристије
и
евхаристијско обликовање твари
           
 
            Како у евхаристијској честици сав Бог пребива телесно, и како благодарећи тој чињеници сав космос у кога се Логос обукао или се њиме одебелио пребива у свакој од тих Његових божанских честица, тако и Света и Божанствена Литургија целокупна сажима се у сваком свом делу; и сваки њезин део се проширује до целине њенога свеобухвата.
*
Однос Евхаристије и твари изискује од нас молитвени дијалог предстојатеља и народа  ради приноса целокупне твари (космоса), и потом њеног преображаја.
Незастарива је богословска изрека светог Иринеја Лионског у вези са Евхаристијом, да је наше учење сагласно са Евхаристијом, а да Евхаристија потврђује наше учење. У вези са нашим учењем о Христу опет, ми Христа исповедамо као истиниту светлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет (Молитва Првог часа). У трећем Канону седме Песме, у Служби Недеље Светих Отаца пред Рождеством Христовим, ми читамо ове стихове:
Божанственој Лози,
нетљенога узрелога грозда,
приближи се  родити Онога
што точи вино весеља,
и напаја нас који Му певамо!
Отаца наших Боже,
благословен јеси.
 
Божанствена Мироположница
благовоно Миро носећи у себи,
долази у витлејемски вертеп да га источи,
и тајанственим га миром испуњујући
да пева: Благословен Си, Боже Отаца.
 
Машице које пророк Исаија виде у давнини,
долазе садржавајући Христа,
Божанствени угаљ који пржи сваку ствар греха,
а душе верних просветљује.
(Богородичан)
 
(Минеј 12. Наш препев с црквенословенског језика).
*
Чином спасења твари све бива испуњено радошћу, све оденуто у Спаситељеву одећу весеља. Човек пак сваким даром Божјим украшен јест'; посебно благошћу и смелошћу према Богу, Коме он и сав свој живот, и сву своју наду поверава. Зато се смиреном узвраћа сваким добром, и према његовој потреби; да се светиња стално дотиче његових усана и да му се уста испуњују хвале.
*
Тајна Цркве или Тела тāји се у сабрању двојице или тројице Његова Имена ради, еда би се било једним телом, и међусобним чланством све твари ради причешћа животом.
*
Опирачи црквеном јединству често су саблажњени тиме што Црква у представљању себе, суштински, управо на јединству свих у Христу ради.
*
Свака људска заједница је потенцијална црква, која себи тражи главу, тело, срце, удове, Тајне и благодат; Христа.
*
Сва твар је сконцентрисана на тело, на човека, на искупљење; да се саоваплоти оваплоћеноме Христу, да се укључи у Његово Тело-Цркву.
*
Наш однос је однос непрестаног примања од Христа, и нашег уздизања к Њему; наше понављање благодарности и живот у Светињи.
*
Чин оваплоћења је евхаристијске природе. Дух Свети формира тело Логосу својим надношењем над елементима тела ПрисноДјеве. Дјевина утроба постаје Храм Свете Литургије. Сва твар, уздигнута Дјевом, истовремено је наш принос, кога осењује сила Пресветога Духа.
*
Евхаристија Цркве је Светајна, чињеницом пуноће свих својих пројава у сили, богатству и светости. Учешћем у њој ми постајемо богови, а не као (бајаги) богови, како је Сатана слагао нашу Прародитељку Еву.
*
Долазак Логоса Божјега беше ради литургијског сабрања  расејане деце Божје (Јн. 11, 52), а затим ради сједињења драгоцених бића и њиховог интегрисања у Цркву. Твар и космос пак увек изнова изгарају за укључењем у догађај Цркве и празнике слављења Господа; слављења кроз све Свете.
*
Наше Сабрање у Цркву слика је и смотра целокупног Тела Христовог, свих Његових чланова.
*
У евхаристијском јединству предстојатеља и собрања пројављено је богочовечанско јединство Цркве са Христом у Духу Светом.
*
Наше Предање опитује твар и свет. А свет, иако је он пао и постао овај свет, ипак остаје Божји атар. Евхаристија у нашем искуству јесте откривење тајне саме творевине, човеку дате ради причешћа Божанским животом.
*
Адамово призвање се догодило ради његовог заједничења са Богом; тада када је требало да он и постане, и да буде свештенослужитељ личног обожења, све бивајући у заједници са својим окружењем.
*
Тајна твари је историјска и есхатолошка: односи се на Божји свет у његовој првосазданости, и на достигнуће пуноће у Царству Божјем. Средиште тога је Евхаристија и васкрсење.
*
            Изневеривши и убивши свога Творца, Спаситеља и Господа, овај свет је припремио себе за смрт, јер сам није имао живота у себи. Одбачен је Онај о коме је речено: У њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн. 1, 4). Као овај свет, свет ће се завршити тако што ће небо и земља проћи. Само онај који верује у Христа и прима Га као Пут, Истину и Живот живи надом  и очекивањем будућег века. У овоме и јесте сва радост хришћанства, сва суштина његове пасхалне вере и Вечере; да тај будући век, будући у односу на овај свет, већ јесте јављен, већ јесте дарован, већ јесте међу нама. Отуда сама наша вера јесте осуштаствљење очекиваног; она већ јесте потврда и поузданост у невидљивом (уп. Јевр. 11, 1).
*
Сама Евхаристија јесте, објављује се и дарује нам то на шта је цела усмерена: на присуство међу нама долазећег Царства Божјег и његове незалазне светлости; његове христолике доброте, лепоте и обожења.
*
            У православном искуству Тајном се пре свега јавља Црква. А у њој и њоме се очитује пројава невидљивог у видљивом, небеског у земаљском, духовног у материјалном. Тако је Црква тајна у оба горе наведена аспекта: космичком и есхатолошком; у космичком зато што у овоме свету она објављује изворни првосаздани Божји свет као начело, и још зато што у њеној светлости сазнајемо сву дубину нашег призвања, али и наше отуђености од Бога; у есхатолошком пак аспекту зато што је првостворени свет јављен као Црква и спасен Христом; и још зато што је у литургичком и молитвеном искуству он неодвојив од онога краја ради којег је створен и спасен: да би Бог био све у свему (1 Кор. 15, 23).
*
            Где је Дух Свети тамо је обнова и обликовање твари и другачији живот, а где је Црква тамо је Дух Свети и пуноћа благодати и нови живот. И сада, само ради изворног и вечног живота у пуноћи знања – богопознања (Јн. 17, 3), јединства и љубави у Христу – био је створен човек.
*
Епифанија Царства као преображене и прослављене твари у првобитној замисли и оваплоћењу коначно нас поставља пред икону. Зато се икона не сме преобраћати у изобразитељни символизам и алегорију и тапету; она не изображава него јавља то (што је само присуство и причесност).
*
Евхаристија или Тајна Цркве врши се узлажењем и улажењем Цркве у небеско Светилиште. Сабирање у Цркву значи одвајање од света да би нам се Христос јавио иза затворених врата. Кончина тога чина јесте излазак у свет чији смо ми део, еда би се кроз нас свет вратио своме Творцу, Господу и Спасу — Циљу и Пуноћи. Ми дакле одлазимо од света да бисмо му се вратили, привели га и у Царство увели; причесником вечног Божјег Царства га учинили. У томе је назначење Цркве; она је остављена у свету као делотворни символ спасења самог тог света. Тај символ ми испуњавамо или реализујемо у Евхаристији. Зато је сабрање у једну Цркву највиднија радост поново рођене, сабране и обновљене твари; насупрот дакле напору твари да остане у греху и смрти и сопственом онебићавању. Као тајна Царства Света Евхаристија је истовремено и тајанство света кога је Бог тако заволео да је дао Сина Свога (Јн. 3, 16).
*
Вишњи мир, то јест радост, мир и праведност у Духу Светом (Рим. 14, 17) и јесте само Царство Божје; једино на потребу нама: био-и-еко-и-техно и-геном-грешницима, истовремено призванима на светост.
*
Ми се у јектенијама молимо за мир свега света; да се Христов мир распространи на све, еда би квасац бачен у свет прожео цело његово тесто (1 Кор. 5,6); еда би сви наши ближњи и даљњи постали саучесници Царства Божјега. Тај мир (измирење са свима) добија се у Евхаристији—Царству мира и тишине; он је то чудо што пребива у душама Божјих људи.
*
            Јединство свих у Богу сачињава последњи циљ (стварања творевине) Домостроја Спасења: да се саберу расејана деца Божја у једно (Јн. 11, 52; 12, 23). Сједињењем човечанства са Богом човеку је дато знање Истине овога века; Истине која дарује вечни живот. Тако се у овом животу дарује познање Истине и у Њој свега осталог, а у будућем веку живот вечни и истинити.
*
Човеков грех се састоји у томе да је човек себи учинио свет самоциљем, веома самодобрим и самодовољним, и то сада када је он и распадљив и смртан и онебићаван. С друге стране, свет као храм јесте символ Царства, Божји престо; по Божјој замисли свештен и освећен а не профан, по суштини зјело добар и богопричесан, по трајању овечњен. 
*
Сва освећења у Цркви нису стварање освећених предмета, за разлику од профаних, него епифаније онога што предмет (престо) јавља — символ Царства; у томе је циљ његовог освећења.
*
Бог је спасио свет тиме што је у њему објавио циљ: Царство Божје, за које га је и назначио. Отуда је сав живот пут ка том Царству; сав смисао битовања творевине: да се у Царству буде као у општењу са Богом.
*
Наше богослужење је узлажење до Престола; и обрнуто, враћање у овај свет ради сведочења о ономе што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1 Кор. 2, 9).
                                                            *
Путем древних Анафора и Азматских Последовања успоставља се континуитет са свим оним што су Оци као литурзи икада чинили и остваривали у својим црквеним митрополијама и манастирима.
*
Христос је најдубље инволвиран у нашу људску свеукупну стварност и ми људи у Његову свеукупну богочовечанску датост, благодарећи Цркви и њеној светој Тајни Евхаристије. У њој је Он сав са Оцем и Духом, са Пречистом и са свима Светима; и опет, они са свима нама и са целокупном твари, енергетски  и општествитељно.
*
Живети по Типику Православне Цркве значи благодаћу остваривати своје ипостасно начело (проширивати границе свога бића), узлазити на молитвену гору Господњу и стицати хитрост и окретност у братољубљу које нема цену. 

Прва литургија које се сјећам (имао сам 3 године и 8 мјесеци) била је на Успење Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Служио је Свети Владика Василије (Костић). Чинило ми се да сам на Небу. Одмах сам рекао да ћу да постанем владика и по повратку у приватни пансион у коме смо били почео да "служим" и забрањујем бабама да се у цркви смеју. Тако да имам пуно разумјевање за оне који пате од "митратитиса". Нека је Бог у помоћи и њима и онима који као достојни буду изабрани!

Епископ осечкопољски и барањски Преосвећени Господин Лукијан, колико се види са фотографија, како је и раније најављивано, због болести није присутан на Сабору. У неким извјештајима било је навођено да му је за помоћника - замјеника одређен епископ сремски г. Василије. Вјероватно ће то да буде формализовано на Сабору. Осечкопољска и барањска епархија, креирана је с почетком грађанског рата у Хрватској из епархије бачке (Барања), сремске и славонске (Осијек).
Владика Лукијан је возглављивао у тешким временима, широко се ослањајући на право народно свештенство у тим крајевима чију братску сарадњу не можете да не осјетите приликом посјете Епархији. Послије "мирне интеграције" у Хрватску тог подручја услиједио је талас исељавања становништва, највише у сомборски крај. И сада траје "тихи егзодус", који би без присуства Цркве био вјероватно знатнији. Ипак, то је православна епархија у Хрватској са највећим подмлатком (4000 ученика вјеронауке).
Владика Лукијан, један из генерације оних калуђера који су у недоба чували и Ковиљ и Бођане, је брижљиво радио и на школовању неколико младих монаха. Помолимо се за владику Лукијана и све његове вјерне епархиоте!

Реля Рашович: Трнов венац преображења
 
 
 
Овде ћу говорити о нечему о чему већина Хришћана не воли да говори и забија главу као ној у песак. Ако говорим истину онда ме заиста не занима ако некога због његове слабости саблазним. Христос јесте увек Онај који јесте и Таворском светлошћу којом се сам преобразио не престаје да обасјава оне који га траже и димензије јединства са Богом превазилазе сенку овога што називамо својим земаљским животом, барем по сведочењу Св. Отаца и јаких молитвеника (Где само јединство по себи не гарантује спасење човека већ му драстично повећава ризик пропасти, мислим да би црква ту била поштенија када би, као и свака војска која држи до одговорности, набрајала не само своје најбоље и успеле хероје, већ и све случајеве оних војника који су погинули у покушају пробоја фронта и изгубили себе постајући сушта супротност онога за шта су се борили, и под којим се све то условима дешавало, мислим да би доста људи које занима аскетика били врло изненађени да сазнају да је тај број можда и много већи него што се мисли).
Свако кога је Бог једном загрлио зажалио је хиљаду пута у свом животу. Заиста се питам има ли јаднијег створења од пале творевине која види своје лице забијено у блато а при томе је упућена на луче тако ваздушастог творца који је свугде присутан а толико језиво тих. Са једне стране духовности левог пута које као фалсификат обећавају човеку боголикост кроз себе самог а доносе само продубљење пада и унутрашње смрти, а са друге стране Христос који је пљујући своју крв рекао задњим речима на крсту Оче, Оче зашто си ме оставио, спаситељ који је човека позвао да у свему на њега личи и да узме идући ка њему, свој крст.
Постављам себи питање зашто теолози говоре како је Христос испаштао на крсту да ми не би смо морали, када се то односи потенцијално на вечне муке а човек је овде све једно осуђен на страдања шта год да изабере. Пре пар дана сам чуо како ће један духовник код кога сам отишао у посету манастира да изгуби ногу, мораће да му је секу због шећера, човек је иначе изузетно јак молитвеник, са друге стране Владика са којим сам разговарао, годинама полако умире од тумора на мозгу и узима морфијум да не би урлао од болова, а човек је исихаст. Онда се сетим мог првог духовника који сваког дана трпи агоније због шрафова у кичменим пршљеновима и не пристаје да узима паин киллере, јер би му наркотици обрисали осећај благодати на коју је навикао, исто врло јак молитвеник... Христос је својим страдањем, не само потенцијално спасио човека, већ је створио плејаду бедних, болесних и ојађених људи којима је на један врло упечатљив и директан начин дао разлог да буду скрушени духом и да се сећају смрти и да им поглед буде уперен искључиво у небо, јер су они блажени и наследиће царство. 
 

Трагикомично ми је посматрање хришћана који са толиком слаткастом еуфоричном утопијом говоре о православном путу као да се налазе на неком лепом плишаном јастуку уместо реалности хода по минским пољима. Присутно је такво одушевљење свим Светитељима као да они нису никакву цену платили нити брутално страдали јер ето све је лепо када је човек са Господом... То ме некако подсећа на покушај приче о есхатону логорашима који се налазе у СС кампу а онда им рећи да то тек иде коју деценију после, наравно ако се издржи, што из есхатолошке перспективе вечности и није заправо ништа... Био је додуше Виктор Франкл, који је своја страдања заиста поднео у том хришћанском стоичком духу, његове мисли треба читати. Гледајући све те духовнике које сам поменуо, а има их колико хоћете (мало ко заправо жели да стане и размисли мало о томе), стварно се питам када би им Христос ставио пред очи све кроз шта ће пролазити овде поред те слатке првобитне благодати при уласку у веру и молитве која би озарила душу, да ли би и колико њих изабрали такав пут за себе? Можда је трагедија колико и благослов то што молитвеник увек остаје наркоман таворске светлости (која са собом јако често носи велику цену страдања и пљувања крви).

Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић.
 
Прича о смешним миракулима.
 
 
 
Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича.
Али да кренемо од почетка.
Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину.
Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање.
Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода.
Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889.
Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени.
У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:))
Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси.
Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио.
 

Мошти св. Амброзија
Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација...      
Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. 
 

 
Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm.
Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. 
Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу.
Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место.
Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство.
Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју.
Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани:
Ђецо Ивица се зовем, ког
нацртам буде жив!
Те ме слике воде, воде,
у вис, хајте с нама и ви сви!!!
 
 
 
Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином.
 

 
Мошти Блаженог Грације
 
Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела.
 
 
О икони
 
Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција.
 

 

 

Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ)


 
А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту.
 

Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама.
Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим...
 

Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.

Рекао Ава и то да нам треба мозак. 
Имаш оне који неће мозак, а хоће послушање. Имаш оне који хоће мозак, а неће послушање. Имаш оне који неће ни једно ни друго, и најзад оне који хоће и једно и друго.
И на крају имаш избор, хтео не хтео.
Бирај А, Б, В, Г 

Амин! 
Ја то све научио од Јустина Поповића. У Догматика 2 он насловљава поглавља: Тајна Христовог крштења и нашег спасења; страдања и нашег спасења и тако око 10 наслова... Било ми тада чудно, а сада више није... 

13.11.2016.
          архимандрит Василије Ивиронски: ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА
Човек је свестан да је његов живот подложан смрти. И као што је Господ рекао, ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси (уп. Јн. 12, 24). Биће нам добро када будемо схватили и разумели да постоји Један Који нас Свемоћно љуби и разуме. Из Своје Љубави све је створио. Из Своје Љубави створио је све нас. Свако од нас има своје име. Свако од нас постао је заједничар Божанске Благодати. У једном трену можемо пронаћи вечност. И као што знамо, једним потезом Божанства, ад је био разрушен. И у једној честици Тела и Крви Христове можемо пронаћи сав Рај. Тако, ми опитујемо предукус Раја – када певамо „Вкусите и видите, јако благ Господ“ – да знамо и спознамо да Бог је Љубав. Ава Исаак је рекао „Не бој се Господа због величанствености Његове моћи, већ Га се бој због величанствености Његове Љубави“ – зато што се Он унизује, и предаје Себе на жртву, за нас, неразумне. Видимо у Молитви Господњој – Нашем Оцу, предату од Господа – да је централна прозба Да буде воља Твоја. Видимо да је у Гетсиманском Врту Христос рекао Ава, Оче, принесу чашу ову мимо мене (уп. Мт.26, 42, Мк.14, 36). Био је у душевној патњи, молећи се усрдно. Три пута је поновио ову Молитву и завршио је прозбом Али опет не како ја хоћу него како ти (уп. Мк. 14, 36). Према томе, ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав. Тако, постајеш део Чокота, смештен си у Њега, храњен си соковима Божанског Чокота, храњен си Самим Духом Живота Христовог, Онога Који је Сам завршио прозбом „ Да буде воља Твоја“. Тако, на овај начин, премда живимо у свету, схватамо да упркос нашим слабостима постоји Неко Ко нас љуби. И проблеми живота нису решени нашим сопственим расуђивањем, већ предајући све Христу Богу – оно што тако често у Цркви изговарамо: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
Ми такође, изговарамо Да буде воља Твоја, када се бавимо, оним, што зовемо Молитвом Срца, непрекидном молитвом, у којој кажемо Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Ти си Бог Који је силан ; ја сам човек слаб. Имам поверења у твоју Љубав. Не доносим човечије судове; иштем само једно: Да буде воља Твоја. И ово иштем са свештеном молбом Помилуј ме грешног . Смилуј се на мене како Ти знаш, и како Ти хоћеш.
Према томе, треба да будемо свесни своје сопствене немоћи, и Силе Његове Који нас љуби, тако да можемо бити спокојни, умирени, чак и ако је све око нас у немиру, претеће, зато што постоји Један, Који уређује све на невидљив начин, и води путем којим Он жели.
http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-vasilije-ivironski-da-bude-volja-tvoja/

Па на Чиста Среда колико знам се служи само преждеосвештена литургија. Можда се нејасно изражавам. Опростите, што јужније са падеже тужније!
Edit: Агијазма од путира се даје само на Чисту Среду. И никад више.

Агијазма се даје из путира, са кашиком(неки са обичну, неки са ону са коју се причешќује). Али рекао сам, након причешќе. Причешќују се и они који су тримирили и они који нису... Неќе ваљда немоќни и стари људи да држе тримир, или пак да посте читав пост (без уља или без млека).
И како да пости човек 7 дана и да се причести на Теодорову суботу? Да не једе уље на Прочка?

Лепо, мене уопште не интересује да ли је Земља оваква или онаква. Даће Бог да се упознамо па да оне који ме питају о томе упутим на Вас па да и мене научите. Што простије.
Када сам написао да имате духа - мислио сам на нешто лепо.
Док разматрате Упанишаду, сетимо се Светог који пише:
,,Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао-цеу, учитељу и пророку народа свог!
Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изаћи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!
Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!
Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!
Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити – Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!"
 
Свако добро брате, праштајте!

Читајуќи ову тему хтео сам да пишем о две ствари које се провлаче низ коментаре:
1) Печено прасе, св. вл. Николај и краљ Александар. Историја овог догаѓаја налази се у књига „Монах Калист“. Дали се заиста догодила? Ваљда јесте чим се налази у тој књизи. Али ја знам да је у то време сваки треќи житељ радноспособни муж села Велгошти (данас доѓе предграѓе Охрида) био убијен од стране српске власти, да су у то време само у Охридској епархији убијени десетинак “бугарских“ попова и калуѓера... Ко зна колико прасиќи, телци и јаганца било конфисковано и поклано... Ко зна колико земље је насилно узето од месног населење и дато разних српских колонизатора... Тако да на толико неправди, да се жали за једно печено прасе, мени је изван памети. И молим вас у име свих праведно и неправедно пострадалих не помињајте више то прасе као ко зна какву жртву и расипништво. (Ја немам никакву мржњу према Србе, такво је време било, такви су били људи... Било, па се не поновило.)
2) „Причешќе“ са агијазмом на чисту среду. Ово је локални македонски обичај. Ако вам се не свиѓа нико вас не тера да га практикујете, ни у типик га пише, ни у Посни Триод. Свети владика Николај је прихватио тог обичаја. Агијазму се даје свима који су држали тримир, т.е. нису јели ништа у чисти понедељак, чисти уторак и у чисту среду до завршетак преждеосвештене литургије. Онима који се непричешќују даје се пре нафору, онима који се причешќују даје се по свето причешќе. Ако може српска Црква да благосиља Бадњаке на Бадник, шта вам пречи ако ми Македонци се “причешќујемо“ са агијазмом? Поново ќу да пишем да “причешќе“ са агијазмом не подразумева непричешќе са светих тајна - Тела и Крви Христових.

По тој логици треба да прође читав годишњи круг да би неко почео да редовно прилази Чаши? Не бива!
Опет је то условно речено. Не једе одређену врсту хране а једе брата. Толико смо загризли у тај приземни материјални (за разлику од хришћанскиoг ;-) )да само о стомаку размишљамо. Уколко сад нешто не променимо наша деца неће знати шта је пост сем поста у храни!
И детету, када га уводимо у Цркву, постепено налажемо пост. Тако и са старијима. Шта треба да погубимо те овце неразумно им налажући терет који не могу да носе? Због тога је већини пост мука и патња уместо да љубав буде и покретач и циљ. Онда пост нема поправни карактер, наместо тога долази казнени, да пробам тако да се изразим. Тако посте они који на то позивају - само тањир.
Опет се враћамо на храну која је последња по битности и у канонском посту, не може, једноставно не може тако.

Да ли би био љубазан да ми проследиш канонску уредбу за твоје мишљење? Који је то сабор прописао? 
Нема сабора, друже, то је само бљутаво оправдање оних који би хтели да седе на две столице. ПРИЧЕШЋЕ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ПОСТОМ, А НИ СА ИСПОВЕШЋУ. То је клерилкалистичка фора која треба да потчини марву Цркви. И то је најдубља издаја Христовог Јеванђеља.
Пости се ради јачања воље, регулисања себе и сл. Исповеда се само ако се има грех који ти пречи причешће: убиство, блуд, трговина робљем, дрогама, крађа и сл. И тада добијеш епитимију да не можеш за тот времена да се причестиш, али да се кајеш и чиниш добра дела ради искушљења. За глупости: видео добру женску, исповедаш се код свог пријатеља који не мора да буде свештеник, а може да буде и женска особа, да би те посаветовао шта и како да радиш да би се регулисо. И ту нема опраштања греха, јер није грех у питању, него неке евентуалне девијације.
Господ нам је дао разум, треба то поштовати, а не презирати. Не падај на поповске форе.  

Vi Avu niste pitali kako treba ili ne treba postiti, pitali ste Oce Zorane jel postis? . Dakle pitate autora teksta o postu da li posti. Dakle pitali ste da li posti pisuci o postu, u temi o kojoj se iskljucivo prica o postu. Pitatli ste svestenika da li posti. Preterali ste veoma. Vase pitanje citirala sam recima Hristovim Kada postis pomazi glavu  i umij lice da ne zapaze ljudi da postis, nego Otac tvoj, koji je u tajnosti. a sto ste ignorisali.  Dakle, uvodni clanak o postu jeste Avin, ali ne pokriva koncept autobiografije, da pise o sebi. Njegovi clanci uglavnom nisu takvi, da promovise sebe ili teme sa kojima ima blizak odnos na nacin da moze imati interes, svi njegovi clanci koje sam procitala ispunjavaju osnovni zahtev nezavisnosti i nepristrasnosti. Da nije tako ti ne bi dobio priliku da kazes svoje misljenje. Uglavnom drugi oko njega primaju kritike veoma licno. Postoje clanci o na primer ustanovama, udruzenjima, crkvama, svestenicima i sl i nije isto pisati tekstove o istima kao pisati sopstevene, o sebi, na primer postim ovako ili onako. Nema tu niceg loseg ako se zarumenis nego ako ti niko ne ukaze na to da ne crvenis.

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).
Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.
Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html
Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:
*****
" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.
- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.
- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.
- Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 
-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."
*****
Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 

Већ сам у мојим одговорима раније поменуо разлику између раскола и парасинагоге. Раскол имамо нпр. у Македонији где се неколико канонских епархија СПЦ неканонски отцепило и прогласило неку врсту аутокефалности. Реч је о канонским епископима са епископским прејемством, свештеницима који су канонски рукоположени и монаштву. Са МПЦ нисмо у евхаристијској заједници, као ниједна друга православна канонска помесна Црква, док се не врате у канонски поредак и Богу се молимо да се разговори наставе и на радост васцеле Цркве да се браћа и сестре из Македоније врате у евхаристисјско општење Цркве. Зато нико од садашњих епископа МПЦ није рашчињен и њихове тајне нису невалидне, али због нарушавања канонског поретка њихови клирици не могу да служе у другим помесним православним црквама.
Случајеви Мираша Дедејића (самопроглашеног митрополита црногорског),  Артемија - Марка Радосављевића (самопроглашеног епископа РП у егзилу), Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха кијевског) и Немање Станоковића (самозваног епископа Акакија тзв. Српске истините православне цркве су другачије природе. Мираш, Артемије, Филарет и Немања-Акакије не само да нису у евхаристијској заједници Цркве тј. не признаје их ниједна канонска православна црква у свету, него су лишени свог ранијег свештеног чина (који је Станковић ионако неканнонски добио), не признаје им се звање монаха и коначно одлукама Сабора СПЦ и Московске Патријаршије они су избачени (тј. одлучени) из Цркве. Њихове групе (секте) нису зато расколи у правом смислу, дакле ни приближно ситуацији у Македонији, већ се црквеном терминологијом зову парасинагоге, дакле лажна парацрквена зборишта. Њихова крштења нису крштења, њихове евхаристија није евхаристија, њихов благослов није благослов већ проклетство. У прошлости се искључење из Цркве чешће називало анатемом и постојали су чак и посебни јавни обреди анатемисања. Ово је јако важно да се разуме. Ове парасинагоге, секте, не могу ни да се пореде са тзв. Америчким расколом у СПЦ од 1964 до 1989.год јер је епископ Дионисије био рашчињен, али не и избачен из Цркве. Иако је раскол био тежак он је Божијом помоћу исцељен јер у основи није био црквене већ политичке природе.
Тачан број "клирика" и "монаха" у Артемијевој парасинагоги тешко је проценити јер је у међувремену неколицини десетина монаха, монахиња и искушеника (отприлике мање од 100) колико их је самостално напустило канонску Епархију Рашко-призренску придодат један број нових "монашких лица". Према сведочанствима оних монаха и монахиња који су се вратили из секте у Цркву и који су примљени у покајању ситуација је врло хаотична и зависи искључиво од култа личности самог Артемија. Велика узданица Артемијеваца били су неки грчки ултра-традиционалистички кругови у канонској Цркви који су олако примили вести из Србије да је Артемије прогнан због свог правоверја. Томе је доста допринео Симеон (Дејан Виловски) који је нашао уточиште код протојереја Теодора Зисиса и круга око њега, уз покровитељство митрополита Пирејског. Ова идила је трајала првенствено до сулуде одлуке Артемијеваца да крену да производе нове "епископе". Будући да чак и расколници у Православној Цркви поштују правила да је за хиротонију потребно барем тројица епископа Артемијевци су имали избор, или да још двојицу поред свог самозваног нађу међу разним лутајућим неканонским и њима сличним "епископима" међу разним сектама и парасинагогама (пре свега међу грчким старокалендарцима) или да се нађе друго решење. Може се претпоставити да нису ишли на прву опцију како не би изгубили подршку Зисиса и његовог круга јер најоштрији грчки антиекуменисти мрзе своје старокалендарце више него паписте, па би аутоматски изгубили ту подршку која је како су године пролазиле ионако била све слабија. Просто је нејасно одакле су нашли решење о постављању тзв. хороепископа који у древној Цркви нису били редовни архијереји, већ оно што би данас највише одговарало архијерејским намесницима који су бринули о сеоским парохијама и нису имали иста овлашћења као епархијски архијереј. На Кипру се хороепископима још зову помоћни епископи тј. викарни епископи. Играјући се произвољно са канонима и користећи необавештеност народа који им лаковерно следује Артемије именује сам тројицу "хороепископа" који су одмах потрчали да се украсе свим ознакама епархијских архијереја (жезло, митра, панагија) и који се тако и понашају. Ово је изазвало згражање чак и ултра-конзервативаца у Грчкој јер их је посетило на сличне манипулације својих старокалендараца тако да је чак и Виловски, некадашња Артемијева десна рука, прекинуо односе са сектом и данас живи у некој врсти канонског међупростора између Српске и Еладске Цркве. Српска Црква га је као редовног клирика СПЦ рашчинила и избацила из Цркве, а будући да га је Митрополит Пирејски, како је сам објаснио не знајући да је истовремено и даље клирик СПЦ примио у Грчку Цркву, он данас вероватно користи тај папир иако избегава појављивање у јавности. Да је подржао постављање "хороепископа" вероватно би га и Зисис и његови одмах најурили из Солуна.
Број следбеника тзв. Артемијеве парасинагоге такође не може лако да се процени. Зашто. Зато што Артемијевци обмањују верни народ Цркве да они могу да иду и да се чак причешћују и код њих и у канонским епархијама СПЦ. Такође, на снимцима њихових "богослужења" на којима се појављује сам Артемије, обично се сакупљају њихови следбеници из свих крајева Србије и снимају се редовно слике које имају за циљ да створе утисак о великој подршци. Поред тзв. грешног Милоја који је такође својевремено избачен из Цркве и који им је први помогао, број верника који се редовно појављују на њиховим окупљањима није већи од пар стотина. Нажалост, постоје и симпатизери, тј. људи који нису обавештени о чему се ради и који сматрају да је ово само пролазна ситуација и да ће Црква Артемија и све њих ђутуре опет признати и прихватити. Ситуација је ту много компликованија и била је много једноставнија док су и Артемије и они са њим били само рашчињени али и даље на известан начин гледани као чланови СПЦ који су се одметнули од поретка. Са избацивањем Артемија и његова три "хороепископа" из Цркве тј. њиховим анатемисањем створена је ситуација у којој се штанцују нови свештеници и монаси који чак и по највећој икономији не могу бити признати од стране Цркве јер их постављају лица која нису уопште ни православни хришћани за Цркву. Повратак неких монаха који су имали монашки чин пре одметнућа од Цркве је много једноставније решити јер уз покајање може да им се призна монашки чин и хвала Богу они који су се вратили духовно су препорођени. Црква ће вероватно морати да нађе начин како да се реши питање оних који су у међувремену "крштени, венчани, замонашени, рукоположени" од анатемисаних лица. Да је у питању обичан раскол, понављам, било би много једноставније. 
Коначно, каква је њихова будућност. То наравно зна сам Бог коме се молимо да им да покајања. Међутим ако Артемије оде са овога света без покајања он неће моћи да буде сахрањен ни од стране једног канонског свештеника нити на једном гробљу наше Цркве. Иза њега ће остати тројица или ако још иштанцују више "хороепископа" који немају апостолског прејемства и који чак и по највећој икономији не могу бити ни након покајања признати као епископи. По највећој икономији би могли да добију неки манастир за покајање са забраном било каквих свештенодејстава, саветовања или јавних наступа. Имајући у виду њихову међусобну суревњивост и несллогу коју сада покрива ауторитет Артемија, највероватније да ће се слично грчким старокалендарцима поделити на неколико група које ће се с временом међусобно анатемисати и отпуживати ко је најаутентичнији Артемијев следбеник. Она група која буде држала Лелић где Артемија намеравају да сахране највероватније ће одмах прогласити његово светитељство како би осигурала ауторитет. То је већ виђени сценарио код грчких старокалендараца и то је велика трагедија. Вероватно ће тада добар део верника, који то већ не види, видети да ове групе немају никакву везу са Светосавском Црквом и вратиће се Мајци Цркви. Они који буду већ толико усвојили секташки менталитет наставиће и даље да иду на њихове скупове. Овакве и сличне секте, расколи и парасинагоге трајали су у црквеној историји и по неколико десетина година, па чак и пар векова али све су завршавале редовно на маргинама историје и повратком Цркви оних који су коначно увидели своју заблуду.
Зато се не треба много бринути јер Бог чува своју Цркву као што је чувао вековима. СПЦ наставља свој пут на стазама Св. Саве и великих светитеља који су просијали у роду нашем, св. Василија, Св. Петра Цетињског, бројних пећких Архепископа, Св. Стефана Дечанског, Лазара Косовског и других. Они који следују секти Артемија и мисле да то није ништа лоше добро треба да размисле о свом спасењу јер када оду на онај свет и тамо виде у заједници Господа оне које су мрзели и клеветали неће осетити радост већ збуњеност, а знамо шта такво стање значи. Зато, браћо и сестре који следујете Артемијевским баснама и причама о издаји Цркве, о епископима јеретицима и другим измишљотинама, памет у главу.
У Цркви Православној је увек било борби и проблема јер је Црква живи организам. Али пример св. Аве Јустина нас најбоље учи да је у време највећег заноса синкретистичким екуменизмом у Цркви он и даље остао верни син Светог Саве и није формирао своју секту и себе прогласио за Епископа. Уместо да шири по српском народу клевете, он је плакао у молитви и дан данас се моли да се Црква избори са разним неправославним учењима која нас спопадају и која нам поједини покушавају набацити. За истину у Цркви се бори у Цркви, а не ван ње. Тако је радио и Св. Марко Евгеник кога данас славимо. После флорентинске уније није формирао своју Патријаршију већ је сведочио истину са многим оним који су остали верни истини православља и који су дочекали да се пар десетина година касније на Сабору у Цариграду одбаце латинске јереси и срамна унија из Фиренце. Св. Златоуст кога је злобна Франкиња и ромејска царица Евдоксија прогнала из Цариграда није упућивао своје ученике да формирају своју Цркву, што су неки чак и желели, већ их је учио да следују његовом епископу наследнику, а Бог је оправдао Златоуста и овенчао га венцем исповедништва због његовог трпљења и верности Цркви. Тако је било и са св. Нектаријем Егинским лажно оптужњним, пониженим и оклеветаним на правди Божијој, који је смирено примио неправедну осуду и подносио увреде чекајући да га Бог оправда, па данас нема цркве у Грчкој где нема његове иконе. Они пак који себе правдају тако што цепају Цркву, какво оправдање од Бога могу да очекују? Поготово ако су претходно газили бројне каноне за чију се чистоту тобоже боре. 
Веома је важно браћо и сестре који ово читате да ово имате у виду. Цркви требају ревнитељи, али ревнитељи по разуму. Десетине година је требало да се иконоборство прогласи за јерес и борци за истину су то дочекали али нису формирали паралелну јерархију већ су се борили и били спремни на стардање за истину. Они који данас хоће да се боре против јереси које нападају Цркву тако што формирају своје парасинагоге не бране Цркву, већ је цепају и понижавају и неће наћи удела са светим исповедницима, већ са свима онима који су цепали ризу Христову. 
Двери Цркве остају отворене свима који су спремни за покајање. Покајање није срамота нити значи прихватање нечијих заблуда, већ само смирено признање да се за истину морамо борити унутар Цркве као синови Цркве, а не као уљези који је подривају споља.

Свештеничког. Питање о посту, у Аввиним случају, излишно је. И како се да видети, и милосрдни Бугарин ће се спасти [emoji4].

Sent from my SM-J710F using Pouke.org mobile app

Ава и његов дом су тренутно у фази гладовања, не поста. Да Бог поживи Красија Бугарина, да ми не позајми 20 еу... 

Toлика је беда у земљи да нам велики део народа пости и незнајући да пости. И то строжије од нас. И суботом и недељом. Без епитимије и препоруке. Од муке. А ми их не причешћујемо. А о томе ћутимо а то ће нас пре питати Господ него да ли смо појели бурек са сиром.

Мислим да је питање постављено у циљу Аввиног свргавања [emoji4]. Туга је кад се слобода у опхођењу замени непоштовањем свештеног чина.

Sent from my SM-J710F using Pouke.org mobile app

Мислим да је питање постављено у циљу Аввиног свргавања [emoji4]. Туга је кад се слобода у опхођењу замени непоштовањем свештеног чина.

Sent from my SM-J710F using Pouke.org mobile app

Мислим да је питање постављено у циљу Аввиног свргавања [emoji4]. Туга је кад се слобода у опхођењу замени непоштовањем свештеног чина.

Sent from my SM-J710F using Pouke.org mobile app

Ево покушаћу својим ограниченим интелектуалним али зато високим интуитивним доменима  да помирим супростављене стране...
Пошто је Ава Зоран више напредан, и пошто уопште не размишља о храни, нити о одећи, чак ни о Моники Белучи    и пошто је већ доживео Васкрсење, обратите пажњу на то " већ доживео Васкрсење " и пошто је Ава стално са Господом....стварно  је бесмислено  тражити од Аве да прихвати нашу димензију(меру ) поста. Будући ми мали несавршени, мање напредни , који се дуго молимо, а Божје присуство ретко осећамо...нама требају духовни склекови у виду поста.   
Tada mu priđoše Jovanovi učenici govoreći: zašto mi i fariseji postimo, a tvoji učenici ne poste? A Isus im reče: mogu li svatovi tugovati dok je mladoženja sa njima? Doći će dani kada će se oteti od njih mladoženja, i tada će postiti.