архимандрит Василије Ивиронски: ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА

[JESSY]

                                                                                       

 

Заједнички хришћански живот монаха и мирјана

 

Када покушамо да нешто кажемо о сврси нашег живота на Светој Гори, тада, у виду кратких савета делимо заједничко искуство, које је истовремено и заједничко наслеђе.

   У Православној Цркви, Христос је освећење и нашег тела и наше душе. Споља гледано, неко може да изгледа као разбојник а да је заправо сав у Христу. Мени се допада она прича из Старечника када Свети Антоније пита Господа куда да пође (да би видео некога ко је достигао висок степен подвижништва) и Господ га шаље једном обућару. И тај обућар је сада на месту Светога Антонија. Свети Антоније није тако велики као овај обућар који је скривен и непознат свету,а опет живи једнако светим животом. То је заиста велико. Можда ће неко рећи: "Ви сте на Светој Гори, на месту које је свето и богоугодно, али ми смо у свету. Ви сте стога у бољем положају". Али то није тако. Важна је чињеница да је Бог љубав и да смо ми православни хришћани. Без обзира да ли се налазимо на Светој Гори или у свету - то је исто.

   С обзиром да је Бог љубав, највећи благослов су искушења а не безбрижност. У оквиру православља примамо помоћ да бисмо волели живот и дата нам је благодат која побеђује смрт. Господ је Сам рекао:Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Према томе, то је оно што нам се даје у Православној Цркви.

   Православље се разликује од неправославља у малој мери али та мала мера управо чини суштинску разлику. Православље човеку даје спокој. Јерес нуди једноставан одговор али заправо мучи човека јер га у суштини игнорише. Пут православља је препун тешкоће и распињања, али води стазом на којој се Господ слави за све и благодари Му се на свему - води те Васкрсењу.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2013/12/1.html

[JESSY]

Када је Апостол Павле посетио Атину и затекао град пун идола, пун светилишта у част богова, доживео је и окарактерисао је Атињане као најпобожније, као оне који имају највише страха Божијег од свих које је упознао. Међутим, оно што га је у пуном смислу речи гануло и дало му могућност да одмах започне дијалог са њима, био је жртвеник са натписом: непознатом богу. Тако је Павле допунио: „Онога кога незнајући поштујете, тога вам ја проповедам“. То је најдубља, богонадахнута дијагноза, која са две речи изражава шта је јелинска душа.

Јелини не знајући поштују. Поштују оно што не знају. Са поштовањем стоје пред оним што је непознато, што их надилази. Они се не боре да незнање превазиђу истраживањем, већ благочешћем. Не просто истраживачким делањем, већ благочестивим живљењем. Не размишљањем, већ заједничарењем (=причешћем) живота. То је универзални и најдубљи религијски доживљај који карактерише душу јелинску и културу њену од почетка до данас. „Учешћем у божанском Логосу све чинимо и поимамо“, говори Хераклит. Али и Свети Дионисије Ареопагит: „Све Божанске ствари и све што нам се објављује само се учешћем познаје“.

У општијем подвигу религије и философије – „философије која је најузвишенија музика“ – улаже се труд да се јединствено и хармонично дају решења агонијских човекових питања, да би достигао до подобија Божијег. У том покушају да се пронађе који је смисао живота и вредност здравља душе и тела; у жељи Јелина за наставак борбе предака својих, за постизање личног успеха, славе и части породице и града из ког потичу; у нади за остварење бољих односа и миран саживот са свим градовима-државама, постављају се Олимпијске игре. Највеће и најсјајније свејелинске игре. Зато у њиховом периоду имамо примирје, престанак непријатељских дејстава. (Уредништво овог сајта само да подсети да су на дан почетак олимпијских игара ове 2008. заратиле две православне државе).

Игре у светом простору Олимпије нису биле прост призор, већ свештени чин. Сви, и атлете (спортисти) и грађани, ишту божанску помоћ за успех игара које се одигравају у част Богова. На крају, вративши се у свој град, победник се, заједно са суграђанима, уз помпу одводи до бога заштитника, да би му изразио захвалност за победу, у часу када се свака врлина и способност вештине човекове сматра даром Божијим. Истовремено се тражи од Нимфе Ихо да сиђе у тамно царство Персефоне, и да победниковом мртвом оцу објави пријатни догађај, да је син његов првак на Олимпијским играма.

Олимпијске игре се представљају као један величанствени свејелински покушај општег измирења. Атлете желе да, уз помоћ богова, постигну: напредак у односу здравља тела и душе; учвршћивање веза између сродника, будући да читава породица на неки начин учествује у борби и радости победе; везе међу суграђанима, будући да се слава победе одсијава на читав родни град олимпијског победника; побољшање мирног сапостојања, сарадње и обостраног упознавања свих градова; обнову и јачање веза живих и мртвих; јачање веза људи са божанском силом и поштовањем традиције.

Олимпијске игре дају печат целокупном животу Еладе и уобличују карактер и етос њених житеља.

Парадигма олимпијских победника постаје повод за готовост у свим животним борбама. Временски периоди одвијања ових игара сматрају се за стабилне ознаке које одређују место осталих догађаја.

http://www.crkvaulazarevcu.org/aktivnosti/casopis-smisao/olimpijske-igre-i-jelini/

 

[JESSY]

Предавање одржано на осмом Свејелинском Симпосиону Мастологије, у Солуну 7. марта 2002. године.)
Архимандрит Василије Гондикакис игуман манастира Ивирона на Светој Гори


Не знам зашто је од мене затражено да говорим на овом лекарском скупу. Не знам ни како сам убедио себе да прихватим позив.
Када сам, међутим, приступио Хипократу - учитељу и оцу медици- некада сам видео и чуо да се он, својим животом и вештином, тако јасно и осећајно богословски изражава, осетио сам, рекао бих, јединствено спокојство и осмелио се за овај сусрет.
Хипократ не говори о уској стручности. Он говори о целокупном човеку, о духовном и телесном бићу и здрављу његовом и ни са чим се не суочава фрагментарно. Њега не оставља равнодушним ни најмања ситница, која се поставља и функционише као  органски део у човеку као целини.

Он вас (=лекаре) обавезује да дате заклетву: да ћете чисто и свето сачувати сав живот свој и вештину* 2).Чисто (=αγνως), што значи чистоту живота, и свето (=Όσιος), што указује на свештени однос са Богом, као предуслов за чистоту живота.
Стога је читав ваш живот, са боловима и радостима својим, изучавање и добра обрада самога себе; проучавање целог човека и медицинске науке.
Ви жртвујете и везујете сав живот свој да бисте доживели његов најдубљи смисао и да бисте га објављивали, као благослов, својом вештином, и на крају, да бисте га сведочили самим присуством својим.
Ви са страхопопгговањем приносите Богу себе саме, другог човека и ваше односе.
Са поштовањем улазите у дом другога, у његов  приватни живот, у душу, у тело, у причу, у  слабости и наду његову. Он вам отвара своје срце. Показује вам рану своју. Описује вам свој бол, који често не може да лоцира и  да  искаже. Жели да му  ви утолите дубоку жеђ за здрављем, животом и за оностраним, неприступним, за чим чезне, и нема смелости да вам каже. Ви, међутим, то знате, јер ви сте лекари.
Осећате да је простор свештен. Болесник не тражи просто лек  против болова.  Он тражи своје здравље и живот свој. Он жели „да не умре‘в).

Он иште, на крају, нешто што превазилази  вас  саме. Нешто што не можете да му дате. Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо.
Будући, дакле, да човек жели да не умре, а ипак умире, да ли, тада, можемо да кажемо да лекар, у сваком случају, не остварује свој циљ, да, у сваком случају, губи игру, и да ли треба да призна да није успео? Мислим, не.
Овде се не налазимо на пољу људске логике и јунаштва из народних песама, у којима се Дигенис рве на гумну са Харосом, да би, на крају, увек Харос однео победу, тј. да би смрт однела победу.
Налазимо се у другој реалности,  словесној и  силној, ако хоћете, у другом Дигенису. „ Смрт би  усмрћена “3 4) „Христос, сишавши сам уАд, да би Га сатро, изишавши понесе многе венце победе “5).
Будући да тражимо оно што је човеку недостижно; будући да само то даје   смисао  и  драж ономе нгго је достижно и   пролазно у  нашем животу;  будући да треба да достигнемо оно нгго је недостижно, свима нам је потребна  одважност  вере. 
Она представља саставни део људског бића. Као шго човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере.

Човек треба  да  почне  тиме што  ће  бити истинит  и одважан. Да искрено говори. Да изражава своју помисао. Тако он природно напредује.
На крају га спасава одважност вере, вере у Живот, одважност поверења у Оног Непознатог, који је све што постоји привео у постојање, у Оног који говори: , 6) Вера твоја спасе те
Уколико желимо да упознамо целог човека (не неку другу животињу); уколико желимо да упознамо тајну живота и васцелог света, који је једно тело са човеком,  без помоћи вере  то  не можемо да  постигнемо.

„Ако не поверујете, нећете се одржати“,7)  говори   Исаија.  Ако не  поверујете немогуће је да схватите оно што је несхватљИво!
И Хераклит потврђује да „многе божанске ствари због безверја превиђамо и не познајемо“.
Одважан човек говори: „Верујем у Бога који ме надилази, који је невидљив, непојмљив, недокучив. Верујем у   Њега за  кога ми се понекад чини да не постоји. Доживљавам ону истину, да се велике и свештене ствари затварају онима који испитују, а чуда се разоткривају онима који се у вери поклањају тајни .

 

http://teoloskiputokazi.weebly.com/1072108810931084-10421072108910801083108011121077-1043108610851076108010821072108210801089.html

[JESSY]

13.11.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

архимандрит Василије Ивиронски: ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА

Човек је свестан да је његов живот подложан смрти. И као што је Господ рекао, ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси (уп. Јн. 12, 24). Биће нам добро када будемо схватили и разумели да постоји Један Који нас Свемоћно љуби и разуме. Из Своје Љубави све је створио. Из Своје Љубави створио је све нас. Свако од нас има своје име. Свако од нас постао је заједничар Божанске Благодати. У једном трену можемо пронаћи вечност. И као што знамо, једним потезом Божанства, ад је био разрушен. И у једној честици Тела и Крви Христове можемо пронаћи сав Рај. Тако, ми опитујемо предукус Раја – када певамо „Вкусите и видите, јако благ Господ“ – да знамо и спознамо да Бог је Љубав. Ава Исаак је рекао „Не бој се Господа због величанствености Његове моћи, већ Га се бој због величанствености Његове Љубави“ – зато што се Он унизује, и предаје Себе на жртву, за нас, неразумне. Видимо у Молитви Господњој – Нашем Оцу, предату од Господа – да је централна прозба Да буде воља Твоја. Видимо да је у Гетсиманском Врту Христос рекао Ава, Оче, принесу чашу ову мимо мене (уп. Мт.26, 42, Мк.14, 36). Био је у душевној патњи, молећи се усрдно. Три пута је поновио ову Молитву и завршио је прозбом Али опет не како ја хоћу него како ти (уп. Мк. 14, 36). Према томе, ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав. Тако, постајеш део Чокота, смештен си у Њега, храњен си соковима Божанског Чокота, храњен си Самим Духом Живота Христовог, Онога Који је Сам завршио прозбом „ Да буде воља Твоја“. Тако, на овај начин, премда живимо у свету, схватамо да упркос нашим слабостима постоји Неко Ко нас љуби. И проблеми живота нису решени нашим сопственим расуђивањем, већ предајући све Христу Богу – оно што тако често у Цркви изговарамо: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Ми такође, изговарамо Да буде воља Твоја, када се бавимо, оним, што зовемо Молитвом Срца, непрекидном молитвом, у којој кажемо Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Ти си Бог Који је силан ; ја сам човек слаб. Имам поверења у твоју Љубав. Не доносим човечије судове; иштем само једно: Да буде воља Твоја. И ово иштем са свештеном молбом Помилуј ме грешног . Смилуј се на мене како Ти знаш, и како Ти хоћеш.

Према томе, треба да будемо свесни своје сопствене немоћи, и Силе Његове Који нас љуби, тако да можемо бити спокојни, умирени, чак и ако је све око нас у немиру, претеће, зато што постоји Један, Који уређује све на невидљив начин, и води путем којим Он жели.

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-vasilije-ivironski-da-bude-volja-tvoja/

[JESSY]

Pre ne mnogo vremena na Svetoj Gori se upokojio neki prosti monah. Bio je nepismen. Došao je na Svetu Goru kao mlad. Nismo ga smatrali „važnim“ monahom. Razboleo se bio od raka. U periodu od godinu dana podnosio je strašne bolove u želucu i jetri. No, sve nas je bio iznenadio svojim ponašanjem: izgledalo je kao da uzimaš malo tamjana i stavljaš ga na ugalj u kadionici, čineći takoreći da celo okruženje odiše miomirisom. On je sebe smatrao za neku živuljku i, nekako, takvim smo ga i mi bili smatrali. I premda je on svima nama pomagao u vreme svoje bolesti, sam nije imao nikakvu veliku predstavu o sebi. U razgovoru koji smo imali, kazao je da Bog pomaže svima, i dobrima i lošima, ali naš problem jeste to što smo nezahvalni.

 

Sećam se da sam negde pročitao da je čovek nezahvalno dvonogo stvorenje. Kada kažeš „Slava Bogu za sve“, tada sve postaje sveto, osvećeno. U Božanskoj liturgiji imamo božansku Evharistiju (blagodarenje). Kada si zahvalan za sve, tada sve postaje sveto, osvećeno. Dok kada prigovaramo – gunđamo ili ropćemo – tada se sve menja. Neko ko živi u Hristu i diše Hristom – čak i da ga u ad postaviš, on će se radovati. Onaj koji se žali i nikada ne kaže hvala - čak i u raj da ga postaviš, smatraće ga adom. Prema tome, vrlo je važno imati poverenje u Ljubav Hristovu. Mislim da je to ono čemu nas Crkva uči. Kada shvatiš da sve što Hristos čini, On čini iz  Ljubavi, tada možeš sve da prihvatiš.

 

Naš život nije u rascepu, u smislu razdvojenosti telesnog od duhovnog; iz tog razloga mi govorimo o osvećenju i duha i tela. Nešto ranije, u razgovoru sa sveštenicima, rekli smo da u Pravoslavnoj Crkvi bogoslovlje nije odvojeno od života, niti je brak odvojen od Svete liturgije. Sveštenik u parohiji je oženjen čovek. Sa druge strane, monaški život je opisan terminima braka. Sveti Maksim Ispovednik, razmatrajući duhovni život čoveka u braku – u Carstvu Nebeskom niti se žene niti se udaju (up. Mt 22,30, Mk 12,25, Lk 20,34-35) – govori o bračnoj zajednici i jedinstvu duše sa Božanskim Bogom, Slovom. Kada se duša venča sa Bogom Slovom, tada čovek razume prirodu (poredak) stvari. Ali pre nego što se venčala sa Bogom Slovom, njegova duša je bila podložna metodama deobe i razdvajanja. Kada čovek vidi da je sve ujedinjeno u Hristu Isusu, i da je samo smiren čovek veliki čovek – on razume ljudsku slabost i biva iznenađen Ljubavlju Božjom – on tada stiče drugu vrstu slobode. On ne vidi više pojave kao nepovezane i mehaničke. Sve se odvija bez napora. 

 

Iz knjige „Munja večnoživog Ognja: američki razgovori sa svetogorskim starcem“

[JESSY]

[JESSY]

архимандрит Василије Светогорац – СВЕДОЧАНСТВО СВЕТИТЕЉА

Заправо, оно што светитељ нама даје нису лепе речи и добре мисли – ово може да изрекне било ко. Светитељ, својим говором или својим ћутањем, радом или мировањем, животом својим и смрћу својом, преноси нам срдачност и увереност да га је наш Спаситељ посетио са висине, и да је смрт побеђена.

Светитељи плачу, и преплављени радошћу, преносе откуцаје овог чуда и наде онима који пате, онима који висе на крсту агоније и несрећа; и свима онима који пролазе кроз тескобу и очајање. Невидљиво, они сабирају болне и израњављене људе, људе који трагају и боре се.

Патња света, обилна и бесконачна патња, за светитеља постаје лична. Сви ми смо једнан човек. И молитва смиреног човека гласи: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног. Другим речима, помилуј сав Твој свет. Он се моли и уздише за све људе. Он је уздах света. Он живи са Њим Који је Алфа и Омега.

[JESSY]

 ПРИХВАТАЈУЋИ ИСКУШЕЊА КАО БЛАГОСЛОВ

Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела!

*Како се све одвија као целина!
*Како ништа није неважно, ништа није сувишно.
*Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали!
*Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника.
*Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех!
*Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде!

Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка.

И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.

Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.

[JESSY]

РАЊЕНО ДЕТЕ У НАМА

Ако је могуће, људима треба бити од помоћи, дајући им прилику да излију своје сузе пред Њим Који нас воли – да плачу као свети апостол Петар. Зато што дубоко у себи знамо да смо сви рањена деца, без обзира да ли имамо седу косу, без обзира на то што се трудимо да изгледамо снажни. И ако икада пронађемо светитеља, тада ћемо разумети да је дубоко у нама сакривено повређено дете. Оно је као корен који изгледа увео све док права количина кише не падне и сунце не засија, и тада не схватимо да је живот сакривен у нама. То је оно што светитељи чине. Они су ти који љубе – понизни. И тако они буде могућности у нама које су биле умртвљене. Сила светитеља У слабости постаје савршена (2. Кор. 12, 19).

[JESSY]

архимандрит Василије Гондикакис: НЕМА НАПРЕТКА ИЗВАН ВАСКРСЕЊА

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада.

Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил).

[JESSY]

ВАСПИТАЊЕ МЛАДИХ НАРАШТАЈА ЗАХТЕВА НАШЕ УМИРАЊЕ

Рекао сам већ раније да млад човек може бити старац. Знате, неко може бити рођен стар. А свети апостол Павле никада не може постати стар. Што се тиче најважнијег проблема, најприсутнијег, на горућој равни широм света – питање забринутости за младе нараштаје – једини извор који је у стању да пружи помоћ, драговољну, целом свету, пут који је плодоносан и поуздан, јесте Православна Црква. Један скромни православни верник имао је обичај да каже „ Ја не покушавам да задржим своју децу код куће силом. Врло се трудим да им пружим одрастање, да и када оду од куће, врате се по свом нахођењу“. Пружајући одрастање, образовање младом човеку исто је као и живљење не за себе већ за Другога – Онога Који је умро и устао зарад нашег добра – и за твоју браћу. Ради се о одлуци да се умре. Умиреш како би други, твоје истинско сопство, могло да живи. Пружати образовање, захтева љубав, вештину и напоран рад. Данас, млади нараштај протествује. Најважнији жила куцавица друштвеног уређења на Западу, буни се против свега овога. Каже се „Не“ његовој култури. Ови људи траже нешто друго, нешто смисленије, више тајинствено, нешто што се тиче целе личности и што поштује целу личност. Они трче овамо и онамо. Одлазе све до Далеког Истока, трагајући за психофизичком равнотежом. Цивилизовани Европљани постају жртве источних магова, који их искоришћавају и обећавају рај. И тамо постоје сви ови системи и теорије, од психолошког саветовања до шарлатанства и демонске поседнусти. Гуруи и учитељи ових система долазе на Запад. Задобијају тло у душама младих. Запозежу плацеве земљишта, како би направили ове, такозване „рајеве“. Ко ће створити васељену местом за живљење деце, и учинити живот милим? Ко је у стању да помогне деци данашњице да задобију своје сопство, да пронађу свој пут, да се радују свом животу? Ко ће их их убедити својим животом да „Онај Који је у Вама већи је него онај који је у свету” (Јн. 4, 4)? Ко ће им објаснити да схвате да „ радост која је у Богу,“ „снажнија је од садашњег живота“ (Ава Исаак) ? И да је „ истински човек онај који је избавио себе од страстне љубави (eros) уз помоћ обожене љубави“ (Свети Јован Лествичник)? Ко је у стању да са њима разговара и понуди им „љубав која побеђује све жеље“?