Богољуб 1

Хтео бих да поделим с вама искуство с овога форума и неке плодове. Што ме наводи на овај закључак - као мера коју нисам достигао: "Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрути, а онда умудривати друге, постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати друге." Свети Григорије Богослов Хвала пуно. Праштајте и помените.

Го́споди Иису́се Христе́, Сы́не Бо́жий, поми́луй мя гре́шнаго.

Е, баш вам хвала и Слава Богу. Испливају неке белешке... Потписујем.

Ово ми се свиђа о реалности, и о расуђивању (@Bokisd). То је можда најтеже постићи, бити у стварности чим више, јер смо склони маштању. А Бог нам стално проговара, изнутра или извана, по савести, људима, читању и по свему што се дешава у животу, само што нисмо увек отворени и свесни тога. Љубав, да... Али високо је љубав. Свети Оци уче да се иде најпре од покајања и страха Божијег; то мора бити у корену молитве и труда (да не би упали у неку тешку прелест). Код мене је опит да сам све опите у негативним стварима стекао искључиво на тежи начин - личним опитом. Али то је већ посебан антиталант . Оно што не смемо заборавити, најважније, иако се "подразумева" - Света Литургија. "Светлост Христова просветљава све" (значење криптограма на икони Тројеручици)

Истина. Сами себи штетимо. Оно што је Bokisd рекао јако је важно, не поуздати се сам у себе, разговарати са свештеником. Треба времена да човек схвати која је мера за њега. Ето, и једноставност, иако је добра, ни она није мера за свакога. Неки дан прочитах од св. Јована Златoуста: "Нити је за сваког знање, нити је за свакога блажена једноставност, тај оклоп који човека штити од свих искушења злих духова." И већ сам то био заборавио .Склони смо се одушевити нечим, али време показује док помало познајемо себе...

Једноставност...

Ех, да. Цео је океан литературе... Док читам и ове неке стручне расправе на форуму, некад ми буде превише комплицирано. Морам пазити да ми не прегори мозак. Размишљам како ли је благословен био онај једноставни монах о којему приповеда свети Пајсије: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата." ...

Никакво замерање. Нека ни мени нико не замери. Не... ја сам само у пролазу... a ево где је још понешто из оног текста

@Bokisd Слажем се. Полако и не сам. Ово писмо написано је човеку који је имао негативно мишљење о монаштву. Мени се свидело како је објашњена заједничка суштина једнога и другога начина "путовања".

Хм... Не бих "никад" схватио да се односи на мене да није написано у загради. Kад још кажем да немам звука на овом старом рачунару већ неколико година, али стварно... то је већ права анегдота.

Стављам на ову тему цитате, мало превода из текста: Јединство идеала Христовог. Писмо пријатељу свештеномученика Илариона (Троицког), архиепископа верејског - монаха који се бавио и научним радом. . . . Препоручујем претходних 5 текстова на овој теми, због бољег упознавања опасности од заблуда, духовне гордости и прелести. И ради бољег расуђивања о јединству идеала Христовог. . . . "Предрасуда против монаштва подмукла је / злобна из још једног разлога, и то: сматрају да је хришћански идеал у свој његовој висини обавезан и неопходан само за монахе, а за мирјане... а за мирјане, неопходно је нешто приступачније, лакше. "Нисмо ми монаси!" То је мирјанима објашњење и оправдање за све. Чак сам у неком извештају о једном од сензационалних судских процеса читао један занимљив детаљ. Питају неког џентлмена, је ли варао жену, је ли то радио често. Он одговара: "Наравно да као монах живио нисам." Зар ти то не изгледа карактеристично? (...) Разнa ругања на рачун монаштва сада тако често почињу речима: "Монаси, који су се одрекли света" итд. Зашто је то одрекнуће од света обележје само монаха? Ти си, Пријатељу, такође склон мишљењу да је најважније у монаштву одрекнуће од света. Хоћеш ли се Ти након мојих појашњења сложити са мном, да су се сви хришћани одрекли света? Проповедници Цркве говоре о одрекнућу од света још у другомe веку, када монаха уопште није било. (...) Ево, Пријатељу мој, штa на језику аскетике значи реч "свет" (рус. мир, оп. прев.). "Свет" то је свеукупност страсти. (...) Дакле, је ли хришћанство једно или постоје два? Је ли идеал Христов један или многобројан? (...) Идеал Христов, идеал савршенства, један је за све. Тај идеал је целовитост душевна, слобода од страсти. (...) Кад нас шибају (...) говоре: "Ви сте монаси! Е па, и седите у манастирима! Немате шта да улазите у друштвени живот." (...) Још једна цртица: "Монаси су изгубили радост живота", кажу. Потпуна лаж. Та монаси и имају радост, тиху, чисту, управо ведрину врлинске душе. Уосталом, тај занос, та опијеност животом, коју обично називају "радошћу живота", све је то нешто мрачно, штa за собом вуче пресићеност и болест мамурлука. (...) Е, па ми монаси од радости и умилења плачемо и благодаримо Господу за његову милост. Сузе умилења познаје сваки монах, и пред тим сузама показују се њему бледима и тужнима радости света. (...) На почетку писма навео сам речи светог Јована Златоуста. Поновићу сада из њих три редка. "Разлика међу њима (монахом и мирјанином) у томе је штa један ступа у брак, а други не ступа. а у свему осталом, они потпадају под једнаку одговорност." (...) Видиш ли, Пријатељу, како ја рамишљам о браку. Али можеш ли Ти тако увиђавно и с поштовањем расуђивати о монаштву? Право да кажем, монаси некада о браку говоре глупости, али мирјани о монаштву говоре неупоредиво више глупости, говоре с некаквом мржњом / с некаквим гађенјем, злобом, раздражљиво. (...) Живећи у свету, човек често заборављa своје хришћанске дужности. Ђавао му још пришапне оправдање: 'Ти', каже 'ниси монах!' Слаба воља радо се слаже с тим у корену лажним самооправдањем." извор: https://lib.pravmir.ru/library/readbook/228 бонус: Священномученик Иларион (Троицкий), архиепископ Верейский Писмо о чудесној помоћи свештеномученика Илариона, архиепископа верејског

Игуманија... Знам зашто сам то ставио - лепо приповеда како једна жена дође у манастир да помаже (мислим удовица). Има и један део у којему говори како данас људи гледају на брак. Има места томе баш на овој теми. Људима који траже утеху или одговор у некој својој животној ситуацији можда овакво нешто може бити корисно. Можда имамо и предрасуде о браку, монаштву и разликама између то двоје. Ево неколико реченица текстa: Јединство идеала Христовог. Писмо пријатељу, свештеномученика Илариона Троицког, архиепископа Верејског: "Чак сам у једном извештају о једном од сензационалних судских процеса читао један занимљив детаљ. Питају једног џентлмена, је ли варао жену, је ли то радио често? Он одговара: 'Наравно да као монах живио нисам.'" Зар ти то не изгледа карактеристично?" (...) "Право да велим, монаси некада о браку говоре глупости, али мирјани о монаштву говоре неупоредиво више глупости, говоре с некаквом мржњом / с некаквим гађенјем, злобом, раздражљиво." Криво је, сестро, нешто оплетено, да сам против здравога хумора и радости. (А стојим иза оних речи и ставова с друге теме и контекста о аутокефалији: да се лако пређе у крајност, од обичне шале до ласцивнога и непримеренога профанисања светиња, вређања и сл. Нема ништа лоше у томе да се мало припази код таквих ствари.) Cтавит ћу после још из текста Јединство идеала Христовог, кад уредим превод, ко хоће да чита. Мислим да је примерено и корисно, jер реч је о једном те истом идеалу. Има и о радости понешто. Ако макар један човек или жена нађу нешто добро за себе у свему овоме, слава Богу. "Светлост Христова просветљава све"(значење криптограма на икони Тројеручици)

Мало карикирам у питању постављеном Небојши. Само опуштено, као да ме нема.

Oвo није било озбиљно, тако сам барем разумео. Или?

Мени има логике оно што је рекао свети блажени Августин за пријатељство, ако је престало, да га није ни било... С једне или с обе стране. Ако га има, треба и труда за леп врт. Није то шала, а либерална философија и клима у друштву узимају свој данак... слама, песак, а слабо на стени. А како нису сви ни за војску, има једноставно и људи који нису из неког разлога способни за брак или нису били довољно сазрели за ту одлуку, али то нису схватили на време. Aко се брак већ распадне, и то је део живота који може имати своје добре и лепе плодове. Прихваћено, побеђено. И ту помаже Бог. Прочитах код једног, добро је преузети свој део одговорности, а остало носити са стрпљењем.

У оригиналу "једно ребро". А вирусни програми... како може да буде, тако и не мора.

(У горњем десном углу на тој страници има на избор још језика.)

РПЦ: "неприродно је и морално неприхватљиво чак и у оним случајевима када се врши на некомерцијалној основи", цитат из: Основы социальной концепции Русской Православной Церкви, XII. Проблемы биоэтики, XII.4. https://mospat.ru/ru/documents/social-concepts/xii/

Амбалажа лингвистичког инжењеринга. Да се не види да је жена сведена на потрошни материјал, а дете на робу. Хуманизам без Бога врви од оваквих конструкција...

Мати Ефросинија има добрих, лепих и корисних речи, ко има времена да се некада мало окрепи...

Разводи... је ли било зрелости, с којим намерама се улази у брак, можда је циљ промашен, гради ли се на стени? Слаба воља, кушње, прељуба. И родитељи могу некада да се претерано уплићу, ремете итд. Примамљива је слобода. Само нека није она без крста, јер та је робија. «МОЙ МУЖ – ЭТО МОЙ КРЕСТ...»