zslavo

„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи : Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“. (Свето Јеванђеље по Луки, глава 18. стих 10 14) Данашње зачало (одељак) светога Еванђела учи нас смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: "Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то". Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш ( добро ) . Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из храма из и шао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом. Преузето из књиге: Свети Теофан Затворник,

Данас је недеља о Митару и Фарисеју проповед: Протојереј Драгослав Ћорковић

Ко високо лебди, ниско пада. љуби љуби ал памет не губи.

Није истина жена је величанство и Божанство имате у премеру Пресвете Богородице. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима. Друго је питање индивидуалног понашања, Бог нам је дао свима на слободну вољу.

Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, А само је једно потребно. (Лук 10: 41,42)

Достојан! Аксиос! на многаја љета.

Нека нас Господ удостоји да се присајединимо Његовој љубави и добрима Небеског Царства још овде и сада. Да би са очишћеном душом, са срцем верним Спаситељу, ступили у вечност, у којој око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9).

Није никад ни престајао! само што се сибирска зима преслеила у пустињу и у америки ту је разлика, све осатло је по староме...

Хоће остће у првој лизи, ако не падне атомска бомба на њега, пошто је главна нато командна централа за европу у штутгару , тако да ће први бити на нишану

И ви све за Христа, Христа низашта Амин

Не замерим, Дрижите се ви само Христа Он је истина! Све остало објеси мачку о реп, империјалисти и глобалисти они лажу док зину. Радости моја Христос воскресе, праштај свако добро од Господа

зависно од индивуе до индивидуе и међу њима има и високо школованих људи, сплетом животних околности (судбина - како то наш народ воли да каже)

Све је то добро прорачунато код капиталиста, а са друге стране сам немачка има око милион људи бескућника и без крова над главом

Егзодус са Балкана контролисан је од стране развијених држава Европске уније Већ неколико деценија млади и високо образовани људи емигрирају из балканских држава ка Западу. Последице за националне економије и људе у земљама југоисточне Европе су катастрофалне: већ годинама недостаје стручна радна снага, здравствени системи колабирају, смртност расте, док наталитет опада, плате остају ниске, незапосленост је и даље висока, а не назире се крај овог исељавања. Као сиромашне земље са јефтином радном снагом оне нису у стању да задрже младу генерацију и интелектуалну елиту у земљи. Богате државе Европске уније допринеле су овом бедном стању, јер су годинама утицале на егзодус са Балкана у своју корист, а да нису обештетиле и земље порекла. Њихове невоље постајале су теже, а зависност се повећала. Овакво понашање западних земаља личи на израбљивање, а израбљивање је метода неоколонијализма. Грађани земаља кандидата за Европску унију због тога се све чешће питају да ли је стварно добро тежити том чланству. Цела једна генерација напушта Балкан пут Запада Новији извештаји о егзодусу са Балкана су алармантни : све више талентоване радне снаге и младих научника напушта Балкан и тражи посао у богатим земљама ЕУ попут Немачке, јер немају шансе у својој домовини. Биле чланице ЕУ или не, све земље југоисточне Европе боре се против огромног одлива мозгова (браин драин), како се назива нестајање талената, односно и одлазак научно техничке и медицинске елите. Како наводи београдски демограф , Владимир Греиг, из Србије је протекле две деценије отишло у иностранство чак 300.000 , тек ишколованих младих људи, међу њима 40.000 факултетски образованих, , и са собом однело обуку која је ову осиромашену земљу коштала 12 милијарди евра. Не иде само један одређени образовани слој, него једна читава генерација. Једино стари остају. За Румунију масовни егзодус је национална катастрофа, зато што се становништво од преокрета 1989. смањило за 3 милиона. Од уласка у ЕУ 2013. Хрватска је губила 25.000 становника годишње, често и целе породице. У земљама бивше Југославије дугогодишњи ратови и санкције 90.година прошлог века трајно су уништили индустрију. Само у Србији од 1990. Угашено је близу милион радних места у индустрији, а то на 7 милиона становника. С тим у вези, квалификације запослених су смањене. и. Тако, многим младима као алтернатива за незапосленост или зависност од родитеља преостаје само сегмент ниских примања у Немачкој. Пут до тамо увек постоји. Као нарочито кобно показало се масовно исељавање лекара и здравствених радника. Најпопуларније дестинације су Немачка и Аустрија, следе Скандинавија и Велика Британија. 2014. године из Румуније се иселило 2450, а из Србије око 500 лекара. 2015. е по једној анкети, 80% младих лекара и студената медицине из Србије и Бугарске хтели би што пре да се преселе у иностранство. Поготово млади стручњаци беже од запуштеног здравственог система своје домовине, са банкротираним болницама, тешкоћама у снабдевање у лековима и медицинском опремом, са цветајућом корупцијом, као и од незадовољавајућих примања. У Србији, лекар специјалиста зарађује до 900 евра месечно, док су у Немачкој и Аустрији почетне плате и до 2200 евра нето. Али и веће шансе за напредовање у каријери, добри услове образовања своје деце, политичка стабилност земаља одредишта, као и нада у бољу будућност подстицаји за нови почетак у иностранству. У богатим земљама Европске уније досељеници су веома добро дошли. Према подацима Немачке лекарске коморе, број пријављених страних лекара у Немачкој кроз прилив из иностранства у 2016. порастао је за невероватних 9,7%, на укупно 46.721. Доласком њених 218 лекара, Србија заузима треће место у том порасту. Од 2000.е и број здравствених радника стално се повећава, са нешто мање од 1000 на данас преко 1100 на 100.000 становника. Сходно томе, у земљама југоисточне Европе тај број је опао или стагнирао, зато што је подмладак отишао. Друштвено-економска штета и људска патња су огромни Оваква пустошење кроз егзодус лекара и медицинско-болничарског особља, до темеља је затресло већ угрожене здравствене системе балканских земаља. Зато многима прети колапс. Испаштају углавном старији људи, којима све чешће недостају лекари и медицинска заштита. А у Србији су сви узрасти погођени. Од Нато-агресије 1999. и противзаконите употребе уранске муниције (10-15 тона), ова земља има велику стопу леукемије и различитих врста рака. После латентног периода од деценију и по, број обољења од рака експлодирао је, а смртност је знатно порасла. Овај тренд траје до данас. Још једна друга околност оптерећује привреду Балкана. Лекари и медицинско особље обично тек након завршетка веома скупог образовања, које су финансирали порески обвезници, напуштају своју земљу. Зато што земље одредишта не плаћају накнаде, земље порекла остају на трошковима обучавања у милијардама. У Немачкој, порески обвезници за студије једног лиценцираног лекара морају да обезбеде око 200.000 евра. Ако се образовању додају са тим уско повезани трошкови научног истраживања, инвестиције у целу обуку се скоро удвоструче. Тридесетогодишња лекарка, која оде у иностранство, кошта немачког пореског обвезника више од милион евра, како наводи минхенски Ифо-институт. У овој рачуници приватна издаци породице, као што су дажбине за студирање и новац за смештај и исхрану у често далеким универзитетским градовима нису урачунати. После низа година пуних оскудица, син или кћерка напушта породицу и дом. А нада да ће се ови образовани емигранти једнога дана вратити како би своје знање и искуство пренели у домовину, ретко се испуни. Брзо су се навикли на начин живота у ново изабраној домовини. Ако се заиста врате, увиде да су кроз усавршавање у другим земљама научили много тога, што стручно надмашује њихове надређене - и онда иду заувек. Осиромашене земље не могу да задрже младу генерацију По мишљењу стручњака за Балкан у фондацији Наука и политика, Душана Рељића, овај регион био је нарочито погођен кризом евра и дужничком кризом. За разлику од држава ЕУ, балканске земље нису добили помоћ, што је дугове тих држава још више повећало. Истовремено, стране банке контролишу 90% банкарског сектора у регији. (7) Томе треба додати да шест сиромашних земаља кандидата немају приступ фонду за структурни развој ЕУ, који иначе треба да поравна неравнотежу између сиромашних и богатих земаља. Исто тако, као пред приступни услов, не смеју да наплаћују у царину на робу из ЕУ. А они не могу да понуде и продају своје производе и услуге тим развијеним земљама. Тако се животно важна роба из ЕУ продаје у сиромашним земљама, и трговински дефицит према развијеним земљама константно расте, поготово према Немачкој. Тај дефицит мора да се компензира скупим кредитима. А онда нема средства за инвестиције за изградњу сопствене индустрије, која би једног дана била конкурентна и која би могла да задржи младу генерацију у земљи. Овом јадном стању су допринеле и саме владе балканских земаља. Државе ЕУ им пребацују да као полу аутократске власти нису доследно успоставиле „владавину права и демократску трансформацију“ као и да нису довољно смањиле корупцију, да приватизују добитке, а социјализују губитке, док су за посао и даље две квалификације најважније: сродство и партијска књижица. Зато све земље зависе од новчаних дотација исељеника Те дотације износе између 20 и 50 одсто бруто домаћег производа земаља Балкана. Ове новац не обезбеђују само издржавање оних који су остали, него ствара куповну моћ - али за европску робу. Пошто компетенција, младост и капитал напуштају те земље, преостају само сиво безнађе и немерљиво разочарање становништва у то , шта су им стварно донели слобода и демократија. Владе балканских земаља ћуте на овај талас исељавања, јер од тога очекују мању незапосленост. Заправо не желе да наљуте богате државе ЕУ, пошто сматрају да ће приступање ЕУ, иако лежи у даљој будућности, решити економске проблеме. Како би се интензивирао контакт са дијаспором, Србија је основала Канцеларију управљање миграцијама, и започела програме, да би информисала земљаке у иностранству (само у Немачкој живи 300.000-500.000) и олакшала добијање личних документа и можда привукла да се врате. (9) Међутим, развијене земље нису заинтересоване или вољне да зауставе егзодус, пошто миграција радне снаге исток чини сиромашнијим, али зато Запад чини богатијим. Развијене државе ЕУ контролишу исељавање Западне земље ЕУ не само да не спречавају егзодус са Балкана, него напротив њиме руководе и имају утицај кроз рекламу, посебна правила за дозволе за рад и специјалну културу добродошлице. На пример, немачке и аустријске болнице на сајмовима запошљавања и интернет-порталима маме високим почетним платама. И уобичајено стављање је на располагање службеног стана спада у то. Не придржавају се 2010-те од Светске здравствене организације (WХО) усвојеном кодекса владања, који је 2010. усвојила Светска здравствена организација, по којем би требало да одустану од регрутовања здравствених стручњака из појединих земаља. Такође, за грађане трећих земаља попут Србије, законске одредбе за приступ немачком тржишту рада 2015. су ублажене.. Од 1.1.2016. до 31.12.2020. грађани ових земаља могу да добију дозволе боравка за сва звања и образовања као и за све помоћне послове. То важи и кад немају квалификацију или ако им нису признате квалификације у Немачкој. „Централна дирекција за посредовање радне снаге“ и „Виртуелни центар добродошлице“ разним услугама помажу при тражењу посла. Уз приложену обавезујућу понуду за рад из Немачке, додељује се дозвола за боравак. До краја 2016-те за земље западног Балкана издато је 50.000 радних виза. Зато је страх у региону од последица масовне емиграције младих све већи. Како у многим државама и наталитет опада, поставља се питање, ко ће убудуће финансирати пензије. Државе Балкана упадају кроз овакав развој у још већу зависност од богатих чланица ЕУ. По принципу „подржати и захтевати“ привредна и техничка као и политичка зависност се одржава и даље и продубљује пошто је тај принцип социјалне политике у суштини еуфемистичко опис принципа „колача и канџије“: Слушај ме, па ћу ти учинити добро, ако се противиш, лоше ћеш проћи.! Поступци богатих земаља ЕУ којима, ради сопственог профита, снажно утичу на исељавање младе генерације -поготово интелектуалне елите- из сиромашних и слабијих земаља, због чега се беда и зависност тих земаља повећавају, граниче се са израбљивањем, а израбљивање је метода нео колонијализма. Зато се за грађане земаља кандидата за Европску унију, с обзиром на имперјалистичке тендеције богатих чланица ЕУ, све чешће поставља питање да ли заиста треба тежити уласку у ову заједницу, која себе радо види као јемца слободе, мира и благостања Извор: Dr. Rudolf Hänsel

Када наша ревност за Хришћанске подвиге није угодна Богу Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њ у је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду У манастир: манастирска самоћа и "монотоност", одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка У манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т. сл. Међутим, када се у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је - гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским. Веома поучне приче о овоме срећу се у Отачнику. Ава Јевстатије је причао о себи: "Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Када би звона почела да звоне, журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Када сам стајао у цркви на бденију, никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали... Када ми је умро син, од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се више дотицао своје жене: живео сам са њом као са духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита, позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви, веома поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни за тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Када сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци, једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и гураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором... Будући да сам од ових привиђења викао у сну, браћа су дошла и пробудила ме. Био сам сав обливен сузама. Уставши, пожурио сам код преподобног старца и, павши пред његове ноге, испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог - моје страсти и скривене помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас, пак, видевши да се се наоружао против њега он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако, пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан (11, стр. 102-105). У напомени уз ову повест Св. Игнатије говори: "Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог "ја" при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје "ја" и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики Свеци, а да су познати подвижници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали." "Треба испитати," говори свети Јован Лествичник, "због чега мирјани који су проводили свој световни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских. Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва) коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва" (Лествица, беседа 2). У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: "Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца". Монах му одговори: "Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста." Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: "Оче, шта да радим? Душа ми пропада." Старац ће на то: "Зашто тако, сине мој?" Брат одговори: "Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину." Старац му рече: "Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али, Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу." Брат на то рече: "Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!" Старац: "Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро." Међутим, брат је остао упоран: "Заиста, погинула је душа моја." Тада му старац рече: "Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем зато што си у стању очајања До којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу." Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: "Данас је твојим посредством спасена душа моја" (11, стр. 336337, с. 1). Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела нити да сви Хришћани морају да иду у манастир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину. Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јован. 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу. Архимандрит Лазар Абашидзе View full Странице

Ваистину се јави!

Нека нас Господ удостоји да се присајединимо Његовој љубави и добрима Небеског Царства још овде и сада. Да би са очишћеном душом, са срцем верним Спаситељу, ступили у вечност, у којој око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9).

Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи. О хришћанској ревности Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2). Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога! О бесконачној љубави Божијој Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио! Смиреност – мајка врлина Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина. Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. Да не будемо робови греха! Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље! Љубав нас уједињује са Богом Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду. Будимо мудри и безазлени Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио! О нашем времену Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству. Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке. Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44). О идењу за Христом Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво. Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује. Патријарх Павле Српски View full Странице