александар живаљев

Христос посреди нас, драги моји читаоци!
Човек не треба да се очарава да се не би разочарао.
Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно.
Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара.
Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат.
Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља.
Извор: 
Telegram: Contact @lekarzpmluka
T.ME Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в... Превод: ПравблогСр 

View full Странице

Христос посреди нас, драги моји читаоци!
Човек не треба да се очарава да се не би разочарао.
Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно.
Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара.
Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат.
Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља.
Извор: 
Telegram: Contact @lekarzpmluka
T.ME Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в... Превод: ПравблогСр 

View full Странице

Христос посреди нас, драги моји читаоци!
Човек не треба да се очарава да се не би разочарао.
Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно.
Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара.
Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат.
Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља.
Извор: 
Telegram: Contact @lekarzpmluka
T.ME Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в... Превод: ПравблогСр 

View full Странице

Доносимо излагање професора Дарка Р. Ђога на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини", одржаној 17.10.2024. на Факултету политичких наука, у организацији Центра за руске студије.
Редакција Поука благодари професору проти Дарку Р. Ђогу на уступљеном тексту.
Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао
 
“Свакако, колико нам је познато, многе  владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4]
 
Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима.
Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других.
Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком  моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности.
Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената.
Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије:
 
 
“Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6]
 
Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац:
 
„Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7]
 
Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине.
Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле.
Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт  нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“?
Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. 
  [1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84.
[2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420  Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште.
[3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει…  Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В.  https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024.
[4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa
[5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134.
[6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024.  Консултовали смо и изворник:
https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/
[7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020,  154.

View full Странице

Доносимо излагање професора Дарка Р. Ђога на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини", одржаној 17.10.2024. на Факултету политичких наука, у организацији Центра за руске студије.
Редакција Поука благодари професору проти Дарку Р. Ђогу на уступљеном тексту.
Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао
 
“Свакако, колико нам је познато, многе  владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4]
 
Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима.
Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других.
Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком  моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности.
Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената.
Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије:
 
 
“Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6]
 
Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац:
 
„Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7]
 
Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине.
Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле.
Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт  нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“?
Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. 
  [1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84.
[2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420  Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште.
[3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει…  Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В.  https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024.
[4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa
[5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134.
[6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024.  Консултовали смо и изворник:
https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/
[7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020,  154.

View full Странице

Ovo sto radi p.Vartolomej i Fanar u Ukrajini jeste duhovni kriminal. 
I sto furaju ekumenizam jeste duhovno bezakonje. 

Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024).
Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.
Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када
су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је
месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали
саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа
помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од
стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да
знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без
његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој
подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију
(осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти
поглавара над осталим епископима.
Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг
патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не
треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је
апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница –
епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене
организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски,
пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и
не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве.
Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако
заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње,
у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) .
Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски
Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао
против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског
патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За
овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму
то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа
Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се
титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову
титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако,
дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење,
Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде
далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и
најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да
свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје
гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад
других“.
Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то
важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег
Цариградског патријарха.
Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка
ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац
код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први
међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus),
према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора
(Ламбринијадиса).
Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис
проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица:
„1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха,
једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт
грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила
Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа
друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим,
томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке
православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског
Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом
православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да
дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим
аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији
и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима
православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима,
патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких
власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном
Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28.
каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља
Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) .
На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене
универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново
активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена
од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске
патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово
„реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији.
које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи.
Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996.
године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском
патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим,
након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла
компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на
естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће
припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска
патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне
Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име
васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске
патријаршије.
Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе
Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је
дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав
покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења
историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и
деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске
расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради
мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада
смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском
Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је
било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној
изради нове еклисиологије, туђе православном предању“.
Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су
далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних
форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје
аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за
теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног
заседања у Равени 8. октобра 2007. године).
Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се
знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника
Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација –
једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од
„епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“
Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од
стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска
Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“
(ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa).
Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14.
септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом.
Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је
1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу
за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима
и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је
примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха
Кијевског Филарета“.
14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је
на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске
патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности
Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:
 прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5
 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.
 обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским
скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима,
мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или
копредседавају представници Цариградске патријаршије.
Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска
патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника.
Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018.
године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o
подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је
1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод
Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових
историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“
Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше
писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске
Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у
складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора.
Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није
добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права
Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног
права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски
[Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над
себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни
египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди
Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди
Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају
такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве...
Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен
допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске
Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас,
наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због
чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од
општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове
легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи
Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а
историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим
политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено
јединство.
Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму,
заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете
да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње
које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном
суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“.
Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила
своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење
„у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о
поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под
јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву.
Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина
њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија,
Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких
земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су
признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска
Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања
својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи
признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу
аутокефалним црквама, већ и унутар њих.
У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном
20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби
против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила
аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим.
Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру,
литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити
промењено...“.
Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве –
Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од
своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у
општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7
под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године,
предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ
Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања
њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим.
Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска
патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање
Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над
македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ
Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну
Цркву.
Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из
православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни
расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима
братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо.
Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од
Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава
лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) .
Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао:
„Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...],
чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла
силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква
‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон
Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...]
Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву
слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’
или ‘трећег’ њему сличног?“(5)
Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог
погубног пута.
НАПОМЕНЕ:
1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87.
2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве,
Београд, 2007, стр. 675.
3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse
canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443
4 „Сетве и жетве“, стр. 670.
5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.

View full Странице

Појмови као што су, неки ,,град–католички" и неки ,,патријарх–васељенски", стварно немају везе са истинитом Црквом. Нису то само канонске девијације, него је буквално покушај уништења Цркве у Њеној основи. Еклисиологија има своју тријадологију, једнако важну као Тријадологија о Богу. На том пољу, Фанар је учинио најжешћи напад на Цркву. То ће опет бити тужна историја сада Истанбула.

Научна конференција на тему „Утицај  Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког  (УПЦ) и Бернара Ле Кароа.
Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља.
На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију.
Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић.
Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је  овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић.
Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић.
Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат.
Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“  прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај.
Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић.
Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого.
Извор: 
Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ – Факултет политичких наука | Универзитет у Београду
WWW.FPN.BG.AC.RS  

View full Странице

Реферат митрополита запорошког и мелитопољског Луке на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду.
Редакција Поука захваљује професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.
Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији.
Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља.
Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године.
У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима.
Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“:
На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.
Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.
Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.
Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.
Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.
Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу.
О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“.
Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“.
Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“.
Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак.
На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“.
Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом.
У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти.
Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате.
Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама.
Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“).
У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године).
Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве.
Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“
И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.
Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.
Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.
Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља:
1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола.
Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења.
2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“.
3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање.
4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка.
5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије.
6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције.
7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“).
Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.

View full Странице

Реферат митрополита запорошког и мелитопољског Луке на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду.
Редакција Поука захваљује професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу.
Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији.
Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља.
Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године.
У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима.
Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“:
На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.
Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.
Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.
Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.
Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.
Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу.
О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“.
Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“.
Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“.
Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак.
На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“.
Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом.
У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти.
Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате.
Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама.
Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“).
У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године).
Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве.
Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“
И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.
Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.
Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.
Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља:
1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола.
Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења.
2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“.
3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање.
4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка.
5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије.
6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције.
7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“).
Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.

View full Странице

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг
Ексклузивно за ТГ Правблог Sr, коментар актуелног прогона УПЦ од стране Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Герасима:

Ове речи, најпотпунији су опис тренутне ситуације којој је изложено Православље, а првенствено Украјинска Православна Црква суочена са нападом подивљалих звери које су у последњим фазама распадања, те тако у немоћи својој, прелазећи из предворја у саме одаје пакла, оваплоћују дух богоборства, дух антиправославља, чиме желе да покоре оне малобројне народе који се нису поклонили силама таме и чије коленопреклоне молитве још увек избављају овај свет од коначног пада и пропасти.

Оно што није успело не тако давно у Црној Гори, своју имплементацију, само дорађену и још суровију и бруталнију, доживела је Православна Црква у Украјини, коју је Христу привео Равноапостолни кнез Владимир, а силама таме предаје је Равнодемонски председник Владимир.

Отворени рат против Православља у Украјини, јесте истински рат против свих православних и добромислећих људи, ма где живели у свету, вођен под патронатом западних сила, а који је нажалост свој благослов добио и од појединих црквених великодостојника, у првом реду мислимо на константинопољског патријарха. Тим чином отворена је ”пандорина кутија” нереда у Украјини, али и светском Православљу, самим благословом оних које су до тада држали за рашчињене и анатемисане расколнике и противнике Православља.

Истим и опробаним рецептом, притисак се врши и на Православне Цркве у Пољској и Чешкој, да би признали украјинску расколничку структуру која служи мамону, а не Господу. Ништа мањи притисак се врши и на православне у Естонији и Латвији, од којих се отворено тражи да се одрекну себе, а приклоне се ономе који рехабилитује расколнике и противнике Православља. Једног дана, сигурни смо, свеправославни сабор ће судити по делима онима који су, скривајући се иза високих црквених положаја, до овога довели и начинили један од најтежих грехова, а то је стварање најдубље ране на Саборном Богочовечанском Организму – Цркви, стварање ране раскола, тј. духовног и моралног посрнућа и трагедије.

Нажалост, подршку силама таме дају и други представници цркава и верских заједница у Украјини (у првом реду јеврејска верска заједница, римокатоличка црква у Украјини са унијатском структуром и др.), али и други широм света, карактеришући потез власти у Украјини као онај који ће ујединити Украјину, а ликвидација УПЦ ће донијети дуго жељену победу. Управо то су оне звери са почетка текста… У Украјини су се против Православља објединили сви алати борбе против Православља кориштени вековима, од унијаћења, раскола, па до јавног прогона и линча оних који Господу служе. Али, Господ ће скршити зубе грешника и отпадника, јер када се разгори гнев Његов, блажени су они који Му осташе до краја верни.

Ми, православни на овим просторима, не смемо заборавити несебичну љубав Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија и свих свештенослужитеља Украјинске Православне Цркве и верног народа, коју је показао предводећи крсни ход улицама Подгорице, а у заштиту Православља и имена Христовог на овим просторима. Управо ради тога, наше мисли и коленопреклоне молитве морамо да наставимо усмеравати и узносити Господу, а за крепост и охрабрење Украјинској Православној Цркви која свакодневно трпи ударце прогонитеља истинске вере, а чији ће ударци постајати све тежи што адска звер буде рањивија и ближа својој кончини тј. пропасти.

Призивамо правду и љубав и молимо Господа да подари снагу прогоњенима, а прогонитељима разум, јер они не желе да знају да управо онај ”ко претрпи до краја тај ће се спасити” (Мт. 24,13), и громко напослетку упитати: ”Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?”

Епископ горњокарловачки
+ ГЕРАСИМ
  Извор: https://t.me/pravblogs/2028
View full Странице

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг
Ексклузивно за ТГ Правблог Sr, коментар актуелног прогона УПЦ од стране Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Герасима:

Ове речи, најпотпунији су опис тренутне ситуације којој је изложено Православље, а првенствено Украјинска Православна Црква суочена са нападом подивљалих звери које су у последњим фазама распадања, те тако у немоћи својој, прелазећи из предворја у саме одаје пакла, оваплоћују дух богоборства, дух антиправославља, чиме желе да покоре оне малобројне народе који се нису поклонили силама таме и чије коленопреклоне молитве још увек избављају овај свет од коначног пада и пропасти.

Оно што није успело не тако давно у Црној Гори, своју имплементацију, само дорађену и још суровију и бруталнију, доживела је Православна Црква у Украјини, коју је Христу привео Равноапостолни кнез Владимир, а силама таме предаје је Равнодемонски председник Владимир.

Отворени рат против Православља у Украјини, јесте истински рат против свих православних и добромислећих људи, ма где живели у свету, вођен под патронатом западних сила, а који је нажалост свој благослов добио и од појединих црквених великодостојника, у првом реду мислимо на константинопољског патријарха. Тим чином отворена је ”пандорина кутија” нереда у Украјини, али и светском Православљу, самим благословом оних које су до тада држали за рашчињене и анатемисане расколнике и противнике Православља.

Истим и опробаним рецептом, притисак се врши и на Православне Цркве у Пољској и Чешкој, да би признали украјинску расколничку структуру која служи мамону, а не Господу. Ништа мањи притисак се врши и на православне у Естонији и Латвији, од којих се отворено тражи да се одрекну себе, а приклоне се ономе који рехабилитује расколнике и противнике Православља. Једног дана, сигурни смо, свеправославни сабор ће судити по делима онима који су, скривајући се иза високих црквених положаја, до овога довели и начинили један од најтежих грехова, а то је стварање најдубље ране на Саборном Богочовечанском Организму – Цркви, стварање ране раскола, тј. духовног и моралног посрнућа и трагедије.

Нажалост, подршку силама таме дају и други представници цркава и верских заједница у Украјини (у првом реду јеврејска верска заједница, римокатоличка црква у Украјини са унијатском структуром и др.), али и други широм света, карактеришући потез власти у Украјини као онај који ће ујединити Украјину, а ликвидација УПЦ ће донијети дуго жељену победу. Управо то су оне звери са почетка текста… У Украјини су се против Православља објединили сви алати борбе против Православља кориштени вековима, од унијаћења, раскола, па до јавног прогона и линча оних који Господу служе. Али, Господ ће скршити зубе грешника и отпадника, јер када се разгори гнев Његов, блажени су они који Му осташе до краја верни.

Ми, православни на овим просторима, не смемо заборавити несебичну љубав Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија и свих свештенослужитеља Украјинске Православне Цркве и верног народа, коју је показао предводећи крсни ход улицама Подгорице, а у заштиту Православља и имена Христовог на овим просторима. Управо ради тога, наше мисли и коленопреклоне молитве морамо да наставимо усмеравати и узносити Господу, а за крепост и охрабрење Украјинској Православној Цркви која свакодневно трпи ударце прогонитеља истинске вере, а чији ће ударци постајати све тежи што адска звер буде рањивија и ближа својој кончини тј. пропасти.

Призивамо правду и љубав и молимо Господа да подари снагу прогоњенима, а прогонитељима разум, јер они не желе да знају да управо онај ”ко претрпи до краја тај ће се спасити” (Мт. 24,13), и громко напослетку упитати: ”Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?”

Епископ горњокарловачки
+ ГЕРАСИМ
  Извор: https://t.me/pravblogs/2028
View full Странице

22. јуна 2024. године, на захтев Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, као резултат одржаних преговора, митрополит тулчински и братславски Јонатан је ослобођен.

7. августа 2023. године, од стране Градског суда у Виници, митрополит Јонатан је „осуђен на пет година затвора уз конфискацију имовине по апсурдним оптужбама, укључујући 'радње усмерене на насилну промену или рушење уставног поретка или преузимање државне власти“, као и „задирање у територијални интегритет Украјине“, - наводи се у саопштењу Његове Светости патријарха Кирила објављеном истог дана.

Предстојатељ Руске православне цркве је напоменуо да су „овој безаконој одлуци претходили бројни покушаји притиска на владику Јонатана, који је упркос свему остао веран својој Цркви и сабраћи по вери Христовој“.

9. августа 2023. године Његова Светост патријарх је упутио апел у вези са осудом митрополита Јонатана предстојатељима помесних Православних цркава, једном броју верских личности и представницима међународних организација.

Док је трајало разматрање апелације, владика Јонатан се наказио у кућном притвору. 19. марта 2024. године се сазнало, да је митрополит тулчински и братславски Јонатан имао мождани удар, и да је хоспитализован.

18. јуна 2024. Виницки апелациони суд је потврдио без измене одлуку првостепеног суда.

Митрополит Јонатан није признао да је крив по оптужбама које су против њега подигнуте. Раније је владика, такође био лишен украјинског држављанства.
Извор: 
Telegram: Contact @pravblogs
T.ME Митрополит тулчински и братславски Јонатан је добио слободу 22. јуна 2024. године, на захтев Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, као...

У блиској будућности јерарх, коме је преко потребна лечење и медицинска рехабилитација, стиже у Москву.

ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија.
 
Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности?
- Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву.
Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке?
- Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих.
   
Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић
Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу?
- Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини.
Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом?
- Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус.
На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке?
- Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву.
На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку?
- Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу.
Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама?
- Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје.
Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама?
- Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом.
Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса?
- Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву.

ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ
У војним школама омиљена
A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије?
- По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика.
И Европска унија учи о вери
A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи?
- Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу.
 
У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети.
Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора".
Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа.
Извор:
ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости"
WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...  

View full Странице

Митрополит запорошки Лука подржао је предстојатеља, епископе и паству СПЦ:

„Забрана патријарху српском да дође на просторе Косова и Метохије не може се назвати само врхунцем апсурда, то је пројава [процеса] тоталног уништавања Православља.

Нажалост, иза ове одлуке стоји хладна [гео]стратешка рачуница.

Не ради се само о томе да су у последње време изнова почеле да се активно шире лажне информације о томе, да Срби наводно „никада нису подизали“ храмове на Косову и да су их „једноставно одузимали“ другима.

Под окриљем ове манипулације крије се једноставан циљ – довођење под сумњу легитимност присуства Српске Цркве на исконско српским просторима, и такође постављање темеља за корените промене верског идентитета њеног становништва.

А одговарајућа забрана - то је један од озбиљних корака у том правцу. Патријарха просто не пуштају на земљиште на коме живе његови једноверни, којима је преко потребна подршка и заштита. Оваквим грубим кршењем основних права желе да покажу целом свету да је - предстојатељ Српске Цркве наводно „странац“ на Косову, а да СПЦ нема будућности у региону. У прилог мојим речима иде и демонстративно скрнављење цркве Свете Тројице у селу Накло близу Пећи, које се догодило након блокирања уласка патријарха Порфирија на Косово.

У светлу овога, по речима апостола Павла о томе, да ако страда један члан, то страда цело тело, сматрам неопходним да подржим своју српску сабраћу-епископе. Ваше дело је Божије и ви - на страни сте истине. Нека Господ помогне вама у очувању духовне колевке Србије, а такође и у старатељству над паством Косова и Метохије!

Драга наша браћо и сестре, драги верујући наше братске Цркве!

Као што знате, Бог није у сили, него у истини!

Запорошка епархија ће се молити за то, да ова нечувена ситуација буде прописно решена.

Ми ћемо такође апеловати и на све брижне људе у другим Помесним Црквама у вези тога, да удружимо снаге и заједнички апелујемо на међународне институције тражећи заштиту основних права Српске Православне Цркве“.

P.S. Да подсетимо - митрополит Лука је под прогоном због свог исповедања Православља и старања о повереној му пастви. Тренутно се налази у кућном притвору до судског процеса на основу монтираних оптужби.
  (Извор: https://t.me/pravblogs/1691)
View full Странице

Митрополит запорошки Лука подржао је предстојатеља, епископе и паству СПЦ:

„Забрана патријарху српском да дође на просторе Косова и Метохије не може се назвати само врхунцем апсурда, то је пројава [процеса] тоталног уништавања Православља.

Нажалост, иза ове одлуке стоји хладна [гео]стратешка рачуница.

Не ради се само о томе да су у последње време изнова почеле да се активно шире лажне информације о томе, да Срби наводно „никада нису подизали“ храмове на Косову и да су их „једноставно одузимали“ другима.

Под окриљем ове манипулације крије се једноставан циљ – довођење под сумњу легитимност присуства Српске Цркве на исконско српским просторима, и такође постављање темеља за корените промене верског идентитета њеног становништва.

А одговарајућа забрана - то је један од озбиљних корака у том правцу. Патријарха просто не пуштају на земљиште на коме живе његови једноверни, којима је преко потребна подршка и заштита. Оваквим грубим кршењем основних права желе да покажу целом свету да је - предстојатељ Српске Цркве наводно „странац“ на Косову, а да СПЦ нема будућности у региону. У прилог мојим речима иде и демонстративно скрнављење цркве Свете Тројице у селу Накло близу Пећи, које се догодило након блокирања уласка патријарха Порфирија на Косово.

У светлу овога, по речима апостола Павла о томе, да ако страда један члан, то страда цело тело, сматрам неопходним да подржим своју српску сабраћу-епископе. Ваше дело је Божије и ви - на страни сте истине. Нека Господ помогне вама у очувању духовне колевке Србије, а такође и у старатељству над паством Косова и Метохије!

Драга наша браћо и сестре, драги верујући наше братске Цркве!

Као што знате, Бог није у сили, него у истини!

Запорошка епархија ће се молити за то, да ова нечувена ситуација буде прописно решена.

Ми ћемо такође апеловати и на све брижне људе у другим Помесним Црквама у вези тога, да удружимо снаге и заједнички апелујемо на међународне институције тражећи заштиту основних права Српске Православне Цркве“.

P.S. Да подсетимо - митрополит Лука је под прогоном због свог исповедања Православља и старања о повереној му пастви. Тренутно се налази у кућном притвору до судског процеса на основу монтираних оптужби.
  (Извор: https://t.me/pravblogs/1691)
View full Странице

Када читамо из Житија, човек да помисли како је некада било и као да тога неће више бити. Фанар и кијевска власт, као и вође Запада, показују истоветно зло које гонитељи Истине чине према исповедницима Божијим.

Сећам се да је био у Шапцу пре годину и по на устоличењу епископа Јеротеја. Служио је зајдно са Патријархом и многим епископима. 
Видим познат ми човек, а не могу да се сетим одакле. Он усред рата дошао до Србије.

+ Лука савремени исповедник и велики пријатељ СПЦ.   

Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је велики отпор како на нивоу свештенослужитеља, тако и у пастве Бугарске православне цркве (о томе, да је Думенко стигао у саборни храм Светог Александра Невског, многи верујући су сазнали непосредно на служби).

Конкретно, један од доказа тога је било и јавно разобличавање поглавара „ПЦУ“ током заупокојене литургије за патријарха Неофита.

У тренутку, када је Думенко, који је стајао на солеји покушао да уђе у олтар, у храму су се чули узвици упућени делегацији "ПЦУ": "Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!"

Ови гласови су осујетили покушај украјинског „митрополита“ да спроведе свој план током заукопојене  литургије за патријарха Неофита.
 
Telegram: Contact @pravblogs
T.ME ⚡ Бугарски верници – делегацији „ПЦУ“: „Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!“ Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је...  

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос.    Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели.    То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи.     Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму -  Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа.   Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)!    Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе.   Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце.    Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости.    Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава
View full Странице

У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин.
 
Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству.
При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом.
У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију.
Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“
Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје.
Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести.
Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце.
О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута.
Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју.
Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане.
Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре!
 
 

View full Странице

Нисам ја мислио да ти нешто рушиш. Поента је да нико није дебил па да не види партократије и корупцију. Али нико није глуп да верује да се то може избећи неком новим магичним свежим људима. О томе се ради. Ови МИ треба конкретно да уђу у државне институције, председник да се "додикује" под хитно. 
Кад сам рекао пешчаник, нисам мислио конкретно да ли си њих читао или не, него из тог миљеа долази израз губернија у пежоративном смислу.
Много си тога написао, не могу на све да одговарам, немам времена. Поздрав
 
 

Има нешто што се зове меритократија - дакле стручни људи. Не мора партија и не може имати 100 000 људи у администрацији, нажалост партократија ради обрнуто.
Имаш стручњаке, распишеп конкурс за ВД јавне фирме и ћао. Контолиш га, ако краде стрпаш га у затвор и то је то, Које људе?
А власт? Па не мора неко имати 120 кила и бити висок 220 да би био храбар. Председници днас не иду у бој, они у кравати "иду у бој" за свој народ. Треба да сачува народ, да не гине узалуд и не страда....наше елите често нису водиле рачуна, много се страдало а није требало. Са те стране поштујем Вучићево "обреновићештво"...али мислим да је се много изгрешио. Да је мало, скро ништа ризиковао, и да је био много сервилан, више него је потребно. Тиме се довео, и Србију, у незавидну ситуацију у јашкој геополитичкој ситуацији иначе. Многи чак сматрају наступајућа времена есхатолопким...не спори нико сложеност ситуације. Зато треба имати народ иза себе, Цркву и имат кураж...па и ризиковати.
Овако је много тих "пијачарских" фора...запад се не може лагати. Они цене кураж и отвореност...па једног Путина су гурали до зида...нема са њима "наши партЊори". Само подвучеш црту, такву да је и њима прихватљива, али не даш на себе...и онда они то укалкулишу у своје планове.