Jump to content
  • Драгана Милошевић

    Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?

      51237897_1045810055621262_7163556436667006976_n.jpg.9d1e6ec2a6cd30c995d1fe21b30b8198.jpg

    Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?

    Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.

    С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.

    1. Шта је црвено слово?

    Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.

    Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.

    Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.

    Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.

    Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..

    Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.

    • Појам забране рада

    Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.

    Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.

    Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.

    С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.

    Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.

    • Женска религија

    Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.

    Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.

    У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.

    Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.

    Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.

    Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?

    Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.

    • Посвећење времена

    Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.

    Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.

    Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.

    Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.

    Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.

    Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.

    162398827_219014486317777_68703924591895

    Закључак

    Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.

    Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.

    Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Била је некада овде тема "Да ли радите недељом и празником", најупечатљивији одговор...

    "Ја никада не шијем и не перем недељом и празником, али се понекада окупам"...и сад мени није јасно када су вишедневни празници (Васкрс нпр), јел то значи да не треба да се купам три дана?! 

    • Хахаха 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 9 минута, Снежана рече

    Била је некада овде тема "Да ли радите недељом и празником", најупечатљивији одговор...

    "Ја никада не шијем и не перем недељом и празником, али се понекада окупам"...и сад мени није јасно када су вишедневни празници (Васкрс нпр), јел то значи да не треба да се купам три дана?! 

    12:smeha:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Мислила сам да ћемо читати бисере, кад оно тема оде у други крај.

    Рад није грех, ако ће неко да се радом сачува од греха, зашто да не.

    Чисто сумњам  да монаси седну недељом, прекрсте руке и гледају у плафон.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 13 часа, Драгана Милошевић рече

    Мислила сам да ћемо читати бисере, кад оно тема оде у други крај.

    Рад није грех, ако ће неко да се радом сачува од греха, зашто да не.

    Чисто сумњам  да монаси седну недељом, прекрсте руке и гледају у плафон.

    Ovo je bas zamena teza. Monasi se bave molitvom i citanjem u praznicni dan, ne rade radi neke koristi.

    Svaki suvisan rad praznikom jeste greh (= αμαρτία /amartia/, promasenost), jer Adama (= Zemljanka), inace prikovanog za blato i prasinu, jos dodatno prikiva za to isto. A praznici i jesu tu da nas isprazne od izlisnog i od vezanosti za materijalno, te da nas vaspitaju za novi zivot u Bogocoveku.

    Ima sta je hitno i neodlozno i to se podrazumeva da uvek moze i treba da se uradi. Ali ima i mnogo toga sto prosto moze da saceka drugi dan, a cesto ljudi bas to rade na praznik. Ali zasto im je laske da na praznik bilo sta rade, umesto da laganom setnjom odu do hrama? Pa uvek je lakse da se "da desetak" (= donese kolac, plati vodica, unese badnjak, trt, mrt...), nego da se covek susretne sa samim sobom i pocne da preispituje svoju palost (sto je, jelte, i svrha Crkve, koja se naziva i Banjom preporoda).

    "Sest dana radi... a sedmi posveti Bogu" Oci upravo i objasnjavaju tako da se vreme praznika posvecuje bogomisliju, vrlini i dobrocinstvu, jer nam radni dani cesto sve ovo oduzimaju, buduci da su mnogi ljudi toliko zauzeti poslom, da posle njega, iscrpljeni, nemaju snage da se bave bilo cime drugim.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 13 часа, Снежана рече

    Била је некада овде тема "Да ли радите недељом и празником", најупечатљивији одговор...

    "Ја никада не шијем и не перем недељом и празником, али се понекада окупам"...и сад мени није јасно када су вишедневни празници (Васкрс нпр), јел то значи да не треба да се купам три дана?! 

    Zaboravio sam koja bese, ali znam da je bila neka kraljica koju je narod smatrao dekadentnom, jer se kupa svake nedelje. Pa ti sad vidi. :smeh1:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 16 часа, mirko1929 рече

    А чини ми се да је занимљива тема како ићи на богослужења радним данима?

    To zavisi koji je posao u pitanju, ima li smena ili neki raspored koji bar povremeno omogucava vreme za odlazak na sluzbu. Ali i kad ima tog vremena i posao omogucava da covek ode na sluzbu, opet mnogi (vecina) ne dolaze. Sto nas, naravno, vraca na to da je sve uvek do coveka.

    Dakle, ko zeli da ide, cak i kad mu posao to onemogucava, taj i tad moze da bude kreativan i da nadje nacin da ode, a da nikako ne prekrsi zakon. Pitas me kako? Evo ti primer. Kod mene u hram redovno dolazi pravnik, koji radi u gradskom katastru, a gde je smena uvek prva. Kad neki veci praznik naidje u radni dan, on cesto potrosi dan od odmora i dodje u hram. Godinama vec tako radi. A da posao ne bi trpeo, on drugim radnim danima ponekad ostane duze i zavrsi sta ima. Kako da ne budes zadivljen ovakvim postupanjem?

    I to je, da ponovimo, radni dan. Sta onda da kazemo o nedeljnom prazniku?

    Normano, ovo sto sam naveo kao primer nikome nije obavezujuce, jer je radni dan u pitanju, ali sam namerno naveo da se i tako vidi koliku sirinu covek ima ispred sebe, ako samo prestane da kuka i pravda se, a svoje brige uvek prepusti Roditelju.

    ...

    I ne mislim ovde licno na tebe, nego sam se uopsteno posluzio porukom da napisem sta sam imao na umu. :pivo:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 20 часа, logdanov рече

    Знаш да је ово бесмислено, зар не?

    Бесмислено је цитирати и старце који тврде да су људи страдали јер су радили на црвено слово. 

    Свако нек бира шта мисли да је смисленије. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 19 минута, obi-wan рече

    To zavisi koji je posao u pitanju, ima li smena ili neki raspored koji bar povremeno omogucava vreme za odlazak na sluzbu. Ali i kad ima tog vremena i posao omogucava da covek ode na sluzbu, opet mnogi (vecina) ne dolaze. Sto nas, naravno, vraca na to da je sve uvek do coveka.

    Dakle, ko zeli da ide, cak i kad mu posao to onemogucava, taj i tad moze da bude kreativan i da nadje nacin da ode, a da nikako ne prekrsi zakon. Pitas me kako? Evo ti primer. Kod mene u hram redovno dolazi pravnik, koji radi u gradskom katastru, a gde je smena uvek prva. Kad neki veci praznik naidje u radni dan, on cesto potrosi dan od odmora i dodje u hram. Godinama vec tako radi. A da posao ne bi trpeo, on drugim radnim danima ponekad ostane duze i zavrsi sta sve ima. Kako da ne budes zadivljen ovakvim postupanjem?

    I to je, da ponovimo, radni dan. Sta onda da kazemo o nedeljnom prazniku?

    Normano, ovo sto sam naveo kao primer nikome nije obavezujuce, jer je radni dan u pitanju, ali sam namerno naveo da se i tako vidi koliku sirinu covek ima ispred sebe, ako samo prestane da kuka i pravda se, a svoje brige uvek prepusti Roditelju.

    ...

    I ne mislim ovde licno na tebe, nego sam se uopsteno posluzio porukom da napisem sta sam imao na umu. :pivo:

    Много је мање случајева гдје људи могу себи прилагодити посао ради обављања духовног живота. То се углавном може свести на недјељу, неки упркос својој вољи не могу имати избора него често радити у недјељу јер тренутно је то једини начин да зараде за себе или ако имају породицу. Но ако само посматрамо недјељу, већина ће имати слободан дан и опет неће доћи на службу, а опет ће многи од њих да зазиру од рада у недјељу што је безвезе и неправилно. 

    С друге стране, онај ко ипак оде на службу у недјељу, и пода Богу Божије, може мирне душе да одради нешто послије подне ако нађе сходно томе. То не нема везе да ли је укључивање веш машине, кошење травњака, замјена уља на ауту, или преслагивање ствари у гаражи. Или још боље неко ће послије подне искористити за рад да заради за себе или породицу. 

    То је суштина Мачковићевог текста, да укаже ако обављаш духован живот редовно, не можеш погријешити у било који дан да нешто радиш.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 минута, Justin Waters рече

    То је суштина Мачковићевог текста, да укаже ако обављаш духован живот редовно, не можеш погријешити у било који дан да нешто радиш.

    Vidim. I ne slazem se. Takav pristup je mozda za ljude npr. iz Vizantije 8. veka, za danasnje Srbe je potpuno promasen. Objasnio sam povise zasto. :)

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Управо сада, obi-wan рече

    Vidim. I ne slazem se. Takav pristup je mozda za ljude npr. iz Vizantije 8. veka, za danasnje Srbe je potpuno promasen. Objasnio sam povise zasto. :)

    Да се нађемо негдје на средини. 

    Онај који ради да не осуђује оног који не ради. Јер није рад оно што погани човјека, него оно што долази од сувишка из срца. :D

    • Хахаха 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 30 минута, Justin Waters рече

    Бесмислено је цитирати и старце који тврде да су људи страдали јер су радили на црвено слово. 

    Зашто је бесмислено цитирати светог Пајсија?  Да ли је бесмислено цитирати само ове његове речи, или је бесмислено цитирати и друге његове поуке?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 20 минута, Justin Waters рече

    Да се нађемо негдје на средини. 

    Онај који ради да не осуђује оног који не ради. Јер није рад оно што погани човјека, него оно што долази од сувишка из срца. :D

    Pazi, ja sam zato napred malo i postavio pitanje - kome se on ovim tekstom uopste obraca?

    Tebi i meni i slicnim istomisljenicima? Ali mi se u pribliznom vec odavno drzimo toga.
    Ostalim glasacima? Ma `ajde molim te... :smeh1:

    Ja sam okruzen ljudima koji nedeljom rade bez problema, ali na petku-pred-nesto ni slucajno. Da li je ovaj tekst i njima namenjen? Kad bi takvima pazljivo obrazlozio ovaj tekst, oni bi ti rekli da vec rade nedeljom i sa tim nemaju problema, ali ne bi poceli da odlaze na sluzbe i ne bi promenili svoj iscaseni dozivljaj poboznosti.

    Zato je ovaj tekst, em onako nepotrebno dugacak, nekako sam sebi svrha, jer ne resava nikakvo stvarno pitanje.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    I inace - zena koja npr. ne zeli da pere ves na praznik, jer smatra da to nije dobro, nece nista da izgubi ako ne opere ves taj dan. Ali ako, pokolebana necim, pogazi svoju savest, izgubice mnogo. Da bi takva dorasla do neke (da tako kazemo) vislje slobode, potreban je dugotrajan liturgicko-pastirski rad. Jedan tekst ispucan u etar, ma kako bio dobar, njenom rastu nece da doprinese prakticno nista.

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 3 часа, obi-wan рече

    I inace - zena koja npr. ne zeli da pere ves na praznik, jer smatra da to nije dobro, nece nista da izgubi ako ne opere ves taj dan. Ali ako, pokolebana necim, pogazi svoju savest, izgubice mnogo. Da bi takva dorasla do neke (da tako kazemo) vislje slobode, potreban je dugotrajan liturgicko-pastirski rad. Jedan tekst ispucan u etar, ma kako bio dobar, njenom rastu nece da doprinese prakticno nista.

    Хоће ли добити нешто од Бога ако не ради? Да ли је то њему принрсена жртва или тек једно сујевјеје из апокрифног предања "ваља се и не ваља се".

    Текст би требао бити још богатији да нам објасни ову традицију и како је настала, зато  су  св. Пајсије и св. Николај дио раније настале инерције.

    Да ли је неко од часних форумаша осјетио благодат вршећи нерад, или нешто слично као кад врши дјела побожности?

    Односно има ли тај нерад есхатолошки садржај или је празан као 8мар?.нпр

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...