Jump to content
  • Драгана Милошевић
    Драгана Милошевић

    Дејан Мачковић: Раскол и нова православна еклисиологија

      patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg

       

    Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

    patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg?w=620

    С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.

    С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.

    Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?

    Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

    aman.jpg?w=1024

    Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.

    Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.

    Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.

    С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.

    Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.

    Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.

    Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

    d0b3d180d0b8d0b3d0bed180d0b8d198d0b5.jpe

    Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  

    Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!

    Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.

    Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

    fanar.jpg?w=818

    Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.

    Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.

    Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“

    Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.

    У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

    kiev_onufrij-epiphanij.jpg?w=689

    Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.

    У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

    moscow-russia-may-24-2017-patriarch-kiri

    Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.

    Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

    vart.jpg?w=356

    DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM

    Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...

     

    Измењено од Драгана Милошевић




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 9 часа, kopitar рече

    Miješaš stvari, svaka parohijska crkva predstavlja crkvu kao njezin dio i možemo reći da je u nekom smislu crkva ali samo ako je u eparhiji i dok je s njom povezana iz toga slijedi  logično da onda nema puninu jer ne može sama funkcionirati.

     

    (U KC biskup je zapravo u punini svećenik  jer se po njemu se mogu proizvoditi drugi svećenici. Zato bez biskupa nema Crkve pa čak i ako dođe do raskola biskup može na neki način nastaviti jer uvjek postoji nada da se vrati u jedinstvo...jer kod katolika nema raščinjavanja već svećenik i biskup ostaju trajno može ih se eskuminirati i izopćiti ali im se ne može uzeti svećenstvo.)

     

    Da, pomiješao je to dobro jer samo kod protestanata to važi da svaka parohijska zajednica uživa puninu Crkve, kod pravoslavnih i katolika to ne važi.  To je protestantska eklisiologija. Tamo je svaka parohija, kongregacija nezavisna i punom crkvom. Tamo se praktikuje neki vid "autokefalnosti" i to odmah na parohijskom nivou, svaka parohija je "autokefalna". Opštu crkvu oni vide samo kao agregat, konfederaciju tih parohija, kongregacija.

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 13 часа, Александар Милојков рече

    Није парохија већ епархија.".Зато, што се прекидом општења гаси појединачост (оног ко је отишао у раскол).

    Из овог разлога је на Литургији важно помињање епископа. 

    Парохији, епархији све једно мислим на конкретну литургијску заједницу, она је једина универзална Црква, не нека замишљена универзална Црква као што сам говорио о човјечанству, таква Црква не постоји, скуп свих Цркава је опет једна конкретна заједница у којој се причешћујеш, то ћемо се сложити, али се нећемо сложити око редосљеда јер ћу ја тврдити да је литургија изнад епископа и да он црпи идентитет из ње, да је литургија ако ћемо стани пани врховни аутоитет је православљу литургија (конктетна сеоска).

    Цркве ће бити  докад год буде једна таква, ако је и једна једниа, дакле не треба њој друга, трећа, ако је има све што се у литургији чини је израз јединства, а не само помен епископа.

    Јер по овој твој жваки литургија је у епископу а не епископ у литургији:smeh1:, али ти тако и можеш јер причаш из метафизике, али у једној и јединој цркви у парохији реци неком да је литургија у епископу?:coolio:

    За твоје тврдње да Дух Свети у Цркви исходи од Христа, рећу уптаво обрунуто, рукоположење Духом Свретим епископ као слика Христа добија од литургије, а ништа он не даје литургији, никакав идентитет, то што без Епископа нема литургије, не значи ништа, нема је ни без много других услова и кад имамо канонског епископа.

    Укратко, проповједаш нам прилично радикалан папизам, који везе са животом нема, а ако има нема са православном Црквом коју реформишеш.

    У овим финим промјенама мијења се живот Цркве и сваки човјек, јер кад сам ја послушан Богу кад слушам владику?

    А ако не дај Боже каже владика побиј све Хрвате у Херцеговини, како ће ме Дух Свети спасити од таквог владике, по твоме само кроз Архиепископа или Сабор.  Схваташ ли ти да заступаш једну сасвим дегенеричну "теологију" која је генерисала конкретна страдања у другом рату.

    Гдје сам ја данас требао у Цркви да очекујем Духа Светог? Само кроз Епископе или другог човјека?

    На крају, зашто Христос назива Апостола - епископа ђаволом? 

    Зато што гледа људско, а ова власт у цркви коју ти проповједаш је сасвим људска, хоће људи власт над литургијом?

    Папизам се овде запатио и на локалном нивоу, има ли Владика власт над литиргијом? Тиме што је сазива и предводи?, он је само један равноначалан са свима, без литургије и он је ништа. Може конкретна локална заједница да избаци Владику са литургије ако овај то заслужи, наравно у саборном поредку.

    Али не даје ни сабор епископа литургији идентитет, него она сабору, јер није Христу у спомен сабор из педесете, него Вечера.

    У овим финим разликама у фактичком животу у парохији (литургији) је сва разлика између нас и католика.

    Антрополошки, гледано не из Цркве него из себе лично, Отац је изван свјета, тијело ми је Христово, а Дух Свети је можда понекад ту да омогући комуникациу са свјетом, другим, стварима, и са самим собом, односно да ухристовљује, Он ми је непходан и да познам епископа, а не преко ћаге, сви смо ми рукоположени за заједницу, само неки мисле да су изнад заједнице, да смо ми овце у смислу стока, али ми смо овце у смислу Јагње.

    Кад је Христос по среди нас, а он је човјек, који год мисли да је изнад нас је отпао.

    На крају искуство Цркве и отаца показује да никад нико није отпао од Цркве чинећи себе мањим, него су отпадали чинећи се већим и грабећи Христово.

    Слуге који се обратише у господаре и то у Цркви! То је то ново покајање?

    На крају чиме мјериш по +Зизијевој теологији које отишао у раскол?  Од нпр, двије заједнице? Ко дере ризу? Је ли ови што се буне против патријарха и говоре да није њихов? Да ли је +Максим уважио Патријарха или чека Сабор, све је љепо у причи, али зато кажем мора се полазити из ситуације а не из "бога" јер тако нигдје нећемо стићи, односно они који полазе из "бога" стиће сигурно до осуде, а за нас са земље је ситуација неизвјесна.

    Дакле и Васељенски Сабор кад осућује он је у функцији сеоске литургијске заједнице, а не обрнуто. Литургија му даје идентитет, и Сабор није литургија на спрат као што учи Игњатије, нити је Васељенски Сабор литургија на трећу.

    Зато се и вадите на рецепцију, јер треба литургијске заједнице да прихвате одлуке, да литургијске заједнице црпе идентитет одозго, не би могле да не прихвате а да остану православне, овако сеоске заједнице одбацују Крит и остаће Крит без идентитета и неки од владика ће бити одлучени.

    Зашто конкретна литургијска заједница не зависи од рецепције? Како гледа на то парохија, ко нас прихвати спасиће се, а Сабор нема ту ултимативност.

    Литургија је највећа, слава Богу.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 11 часа, mario beloti рече

    Није тачно. 

    По православној екслисиологији свака парохијска Црква је пуна Црква у којој је епископ икона Христа а са народом и презвитерима као апостолима представља есхатолошку заједницу. У свакој Цркви поп служи Литургију са знањем Епископа и уз његов потпис тј антиминис. Без помињања епископа нема Литургије. Епископ и ако није присутан има своје место у олтару значи увек је присутан .

     

    Јасно је, рачуница: твоја Личност нема идентитет без заједнице, заједница нема идентитет без Епископа, Епископ - ефхарститија нема идентитет без других епископ-ефхаристија, а оне све скупа болесне без Сабора који не може без једног, и онда @Александар Милојков каже нема пирамиде.

    Резултат: нема ни личности ни парохије без врха пирамиде, без Велезува.

    Ацо, кажем ти из парохијске свијести страдаш не Христа ради, тек ћеш, јер овуми причу слушамо вјековима, дијелићеш судбину ранијих експонената, јер си са њима у стварном јединству имаш удио са њима, без обзира што имаш канонског епископа.:skidamkapu:

    Та парохијска свјест се уопште не испоставља ником, нити себе радикално самоиспоставља како чине источни папежици у СПЦ, него вели, ако и све Цркве пропадну наша ће литургијска заједница служити, па макар и задња на свјету, ако се и она распадне и сви Христа одбаце, ја нећу. 

    Тако је Црква безбједнија, а не падне Васељенски пропаде Црква12:smeha:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 44 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Та парохијска свјест се уопште не испоставља ником, нити себе радикално самоиспоставља како чине источни папежици у СПЦ, него вели, ако и све Цркве пропадну наша ће литургијска заједница служити, па макар и задња на свјету, ако се и она распадне и сви Христа одбаце, ја нећу. 

    Тако је Црква безбједнија, а не падне Васељенски пропаде Црква12:smeha:

    Upravo to si je rekao i Marko Radosavljević rečeni Artemije i gdje je završio eklisiološki, kanonski i liturgijski sa tom takvom "parohijskom sviješću"? U pravu si, SPC je sad bezbjednija ali otkako ga se riješila, dakle bez njega i bez njegovih pristalica. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 18 минута, Zayron рече

    Upravo to si je rekao i Marko Radosavljević rečeni Artemije i gdje je završio eklisiološki, kanonski i liturgijski? U pravu si, SPC je sad bezbjednije ali bez njega i bez njegovih pristalica. 

    Ко тебе каменом ти њега Марком:)), отпада се и са мјеста васељенског, и папа је склон паду, мислим може да падне, што бих ја падао, ако се нпр, папа, васељенски  и мјесни епископ потурче, шта имам ја са њиховим грјехом, ја падам за своју кривицу.

    А видићемо кад будемо сабирали ко је већу штету направио присталице васељенског у СПЦ  и васељенски са расколом са Русима?

    Нема ја ништа против пирамидалне еклисиологије тамо гдје јој је мјесто, али не у СПЦ. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Забићите те три досадне етикете које љепите свима редом ко не подржава Ваше реформе: Лични интерес, лудило, Артемије и то је углавном палета аргумената изван датих у +Зизију.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Забићите те три досадне етикете које љепите свима редом ко не подржава Ваше реформе: Лични интерес, лудило, Артемије и то је углавном палета аргумената изван датих у +Зизију.

    Čini mi se da praviš istu grešku kao Martin Luther u prenaglašavanju samo jedne stvari - on je pretjerao to sa svetim Pismom zanemarivši Kanone i Predanje a ti sa Liturgijom takodjer zanemarujući i kanonsko pravo i svetootačko Predanje.  Sve to što ti tvrdiš stoji i tačno je kao i mnogo pojedinačnih stvari kod Luthera, ni on nije govorio baš sve neke same besmislice. Najveći taj besmisao kod njega a i kod tebe je pokušaj da sve to prikažeš izolovano, samodovoljno i bez ikakve kontekstualne veze i povezanosti sa kanonskom praksom, sa Predanjem. Nije dovoljno imati samo Liturgiju u nekakvom istorijskom zrakopraznu pa je narafičiti ili prišarafiti na onakvu eklisiologiju kakva se tebi svidja ignorišući kanonsko pravo, svetootačko Predanje, saborske i sinodalne odluke. To isto je pokušao i Marko Radosavljević i kako je to završilo?  Gospodin Milojko je u pravu, nedostaje ti kontekst, povezanost i širi uvid. Znamo i mi šta je "communio sanctorum" ali na samo tome ne možeš graditi čitavu eklisiologiju kao ni Martin Luther samo na svetom Pismu. To je odlika sektaša da se upnu k samo jednoj stvari, jednom pojmu ili jednom objašnjenju ili tumačenju i ništa drugo potom njima nije relevantno.

    https://www.teologicketexty.cz/casopis/2007-1/Confessio-Augustana-spolecne-vyznani-katoliku-a-protestantu.html

    http://www.teof.uni-lj.si/uploads/File/Edinost/69/33-70.pdf 

    https://www.getsemany.cz/node/1272

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Пре сат времена, Zayron рече

    Čini mi se da praviš istu grešku kao Martin Luther u prenaglašavanju samo jedne stvari - on je pretjerao to sa svetim Pismom zanemarivši Kanone i Predanje a ti sa Liturgijom takodjer zanemarujući i kanonsko pravo i svetootačko Predanje.  Sve to što ti tvrdiš stoji i tačno je kao i mnogo pojedinačnih stvari kod Luthera, ni on nije govorio baš neke besmislice. Najveći taj besmisao kod njega a i kod tebe je pokušaj da sve to prikažeš izolovano, samodovoljno i bez ikakve kontekstualne veze i povezanosti sa kanonskom praksom, sa Predanjem. Nije dovoljno imati samo Liturgiju u nekakvom istorijskom zrakopraznu pa je narafičiti ili prišarafiti na onakvu eklisiologiju kakva se tebi svidja ignorišući kanonsko pravo, svetootačko Predanje, saborske i sinodalne odluke. To isto je pokušao i Marko Radosavljević i kako je to završilo?  Gospodin Milojko je u pravu, nedostaje ti kontekst, povezanost i širi uvid. Znamo i mi šta je "communio sanctorum" ali na samo tome ne možeš graditi čitavu eklisiologiju kao ni Martin Luther samo na svetom Pismu.

    https://www.teologicketexty.cz/casopis/2007-1/Confessio-Augustana-spolecne-vyznani-katoliku-a-protestantu.html

    http://www.teof.uni-lj.si/uploads/File/Edinost/69/33-70.pdf 

    https://www.getsemany.cz/node/1272

    Ок, разумијем те, слично и ја говорим говорећи да је епископ пренаглашен, зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији?

    Слажемо се и око тога се тако мјењају еклисиологије и да то доводи до опадања, али није само један начин отпадања и није само Марко отпао, него је Јанко био у некој drugoj заблудии па отпао, нпр негирао епископа, ја то не чиним, него питам да ли то он пошто је Христос исходи Духа Светога у литургији?  Односно учим, онако како је насликано на педесетници, кршетењу и желим да ми се покаже како то Дух из Христа исходи у икономији, али да ми се покаже у икономији.

    Јер ја видим да Дух Свети Христа доноси нпр. Благовјести, Литургија, нигдје не видим обрунуто, на страну браћа католици, ту је поредак у Тројици мало другачији, а самим тим и еклиосиологија, ту Дух Свети може и кроз Христа епископа да сиђе на дарове. У православљу сарађује али не долази кроз њега, и зато епископ има битно другачије мјесто, ето овај Ацин епископ, односно учење о епископу је теби ок, јер је исто као у католичкој Цркви и подразумјева папски примат, исто подразумјева и та еклисиологија.

    Ок мени можда ни папа не смета, прије би прихватио човјека у части, него пирамидалну еклисиологију.

    Јединство? Можда, На мала врата? Никако. Хоћемо помирење у слави.

    Морамо да видимо оно главно, равноначално и незапостављено мјесто Духа Светога у Цркви, ако ћемо да се миримо.

    Кад си код протестаната, мислим да су неправедно запостављени у нашем дијалогу, поготово што је њухова цивилизација доминантна, нама "православним" то нарoчито штети јер треба они са вама да се разрачунавају око пренаглашавања епископа, можда би им се ова православна еклисиологија и свидјела, односно можда и не би било Лутера да сте имали православну еклисиологију?

    Као умјетник ја видим да је Бог са њима јер им је открио блуз, нама и вама поред преимућства не може да објасни нешто на том нивоу, и то су чињенице, ако ћемо се по плодовима познавати, онда су протестанти у предности, воћке које слабо рађају, а паметују то смо ми.

    Помазаник, рукоположење, а плодови труба, Дух изгледа дише међу црнцима?

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 8 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Ок, разумијем те, слично и ја говорим говорећи да је епископ пренаглашен, зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији?

    Слажемо се и око тога се тако мјењају еклисиологије и да то доводи до опадања, али није само један начин отпадања и није само Марко отпао, него је Јанко био у некој drugoj заблудии па отпао, нпр негирао епископа, ја то не чиним, него питам да ли то он пошто је Христос исходи Духа Светога у литургији?  Односно учим, онако како је насликано на педесетници, кршетењу и желим да ми се покаже како то Дух из Христа исходи у икономији, али да ми се покаже у икономији.

    Јер ја видим да Дух Свети Христа доноси нпр. Благовјести, Литургија, нигдје не видим обрунуто, на страну браћа католици, ту је поредак у Тројици мало другачији, а самим тим и еклиосиологија, ту Дух Свети може и кроз Христа епископа да сиђе на дарове. У православљу сарађује али не долази кроз њега, и зато епископ има битно другачије мјесто, ето овај Ацин епископ, односно учење о епископу је теби ок, јер је исто као у католичкој Цркви и подразумјева папски примат, исто подразумјева и та еклисиологија.

    Ок мени можда ни папа не смета, прије би прихватио човјека у части, него пирамидалну еклисиологију.

    Јединство? Можда, На мала врата? Никако. Хоћемо помирење у слави.

    Морамо да видимо оно главно, равноначално и незапостављено мјесто Духа Светога у Цркви, ако ћемо да се миримо.

    Кад си код протестаната, мислим да су неправедно запостављени у нашем дијалогу, поготово што је њухова цивилизација доминантна, нама "православним" то нарoчито штети јер треба они са вама да се разрачунавају око пренаглашавања епископа, можда би им се ова православна еклисиологија и свидјела, односно можда и не би било Лутера да сте имали православну еклисиологију?

    Као умјетник ја видим да је Бог са њима јер им је открио блуз, нама и вама поред преимућства не може да објасни нешто на том нивоу, и то су чињенице, ако ћемо се по плодовима познавати, онда су протестанти у предности, воћке које слабо рађају, а паметују то смо ми.

    Помазаник, рукоположење, а плодови труба, Дух изгледа дише међу црнцима?

     

    Slažem se za protestante 

    Ostavljeni na litici.....redovni objekat pljuvanja iz usta pravoslavnih...a tamo mnogo voćaka ima (lično se uvjerih)

    I isto mislim da Lutera ne bi bilo da je....

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 24 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Ок, разумијем те, слично и ја говорим говорећи да је епископ пренаглашен, зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији?

    Pa sad si si nehotice sam postavio pitanje i krasno (polu)odgovorio na njega.

    зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији? 

    Nije dovoljno samo u evharistiji, kao što ni apostolima nije bilo dovoljno samo pri posljednjoj večeri, bio je tamo i Hristos a bilo je tamo i hljeb i vino.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 24 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Ок, разумијем те, слично и ја говорим говорећи да је епископ пренаглашен, зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији?

    Pa sad si si nehotice sam postavio pitanje i krasno (polu)odgovorio na njega.

    зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији? 

    Nije dovoljno samo u evharistiji, kao što ni apostolima nije bilo dovoljno samo pri posljednjoj večeri, bio je tamo i Hristos a bilo je tamo i hljeb i vino.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 31 минута, Zayron рече

    Pa sad si si nehotice sam postavio pitanje i krasno odgovorio na njega.

    зашто јединство у епископу и ефхаристији? Зар није довољно у само у ефхаристији? 

    Nije dovoljno samo u evharistiji, kao što ni apostolima nije bilo dovoljno samo pri posljednjoj večeri, bio je tamo i Hrist a bilo je tamo i hljeb i vino.

    Зато је такво сабрање у епископу, епископ и ефхаристија су равноначални, управо то подразумјева примат, ко то прихвати прихватио је неког папу.:aplauz:

    Само то и говорим, то није православно, у православљу је ефхарстија: Света Тројица, Богородица анђели, упокојени, тма епископа , нерођени, присутни, одсутни, животиње,биљке,  космос....неупоредиво већи ауторитет од +Димитрија који је само валидан до кад слуша то сабрање, укључујући и Сабор. Никакав идентитет не даје Цркви, али је обогаћује за себе и своје дјело.

    Ко може да буде већи од ефхаристије и да јој даје идентитет, па и Христос је мање од ефхаристије...:sunce: она што каже +Таса  и Христа спашава! Стварање свјета оправдава...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Зато је такво сабрање у епископу, епископ и ефхаристија су равноначални, управо то подразумјева примат, ко то прихвати прихватио је неког папу.:aplauz:

    Само то и говорим, то није православно, у православљу је ефхарстија: Света Тројица, Богородица анђели, упокојени, тма епископа , нерођени, присутни, одсутни, животиње,биљке,  космос....неупоредиво већи ауторитет од +Димитрија који је само валидан до кад слуша то сабрање, укључујући и Сабор. Никакав идентитет не даје Цркви, али је обогаћује за себе и своје дјело.

    Ко може да буде већи од ефхаристије и да јој даје идентитет, па и Христос је мање од ефхаристије...:sunce: она што каже +Таса  и Христа спашава! Стварање свјета оправдава...

    Nisu episkop i evharistija ravnonačalni već Hristos i Evharistija a obje imaju početak u Bogu Ocu. Bog nam je poslao svog jedinorodjenog sina Isusa koji nam se potom "ostavio" in memoriam, na pamatku u Prevetoj Tajni Evharistije tj. lomljenju i blagovanju posvećenog hljeba i vina rukama episkopa i prezbitera.  A svaki episkop respektivno prezbiter koji slavi evharistiju se podoba Hristu i tvori jednotu s njim i sa svojim sastolovnicima u istoj onoj mjeri u kojoj se Hristos na posljednjoj večeri podobao svom nebeskom Ocu i tvorio jednotu sa svojim božanskim Ocem i sa Apostolima, takodjer sastolovnicima.  A ta jednota, jedinstvo čini taj identitet Crkve. Palo mi je i na pamet zašto nekom toliko smeta taj dignitet, uzvišenost episkopskog čina koji su episkopi imali od apostolskih vremena. Možda i zato da bi lakše ostvario neke svoje predstave o tom kako bi SPC imala izgledati i ko bi u njoj imao biti axios i anaxios. Prvo im smetao papa, sad im smetaju svi episkopi, cijeli Sinod i episkopat:. Kako vidim ta "bespopovska eklisiologije" se kreće expresnom brzinom u pravcu negiranja i ignorisanja svetootačkih predanja i crkvenih kanona u zagrljaj protestantskoj eklisiologiji gdje episkopat ima nikakvu, beznačajnu ili samo simboličnu ulogu. Sad je jasno zašto tamo episkopi mogu biti i žene. Jer nije više od nikakve velike važnosti tamo episkopski čin. To onda episkopom može biti svako kome to padne na pamet. Imam osjećaj da se ovdje namjerno terminološki zamagljuje, zamjenjuju teze i iznose nesmislena poredjenja ili dovode u vezu nesuvisle stvari i pravi pirotehnički pojmovni "dim".  https://www.mrk.cz/diskuse.php?id=616899

    PREOKRET.INFO

    Praznik Vaskrsenja Hristovog doneo je vest o dvojici novoobolelih episkopa Srpske crkve od korona virusa koji su prošli sa blagim...

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 15 часа, kopitar рече

    Miješaš stvari, svaka parohijska crkva predstavlja crkvu kao njezin dio i možemo reći da je u nekom smislu crkva ali samo ako je u eparhiji i dok je s njom povezana iz toga slijedi  logično da onda nema puninu jer ne može sama funkcionirati.

     

    (U KC biskup je zapravo u punini svećenik  jer se po njemu se mogu proizvoditi drugi svećenici. Zato bez biskupa nema Crkve pa čak i ako dođe do raskola biskup može na neki način nastaviti jer uvjek postoji nada da se vrati u jedinstvo...jer kod katolika nema raščinjavanja već svećenik i biskup ostaju trajno može ih se eskuminirati i izopćiti ali im se ne može uzeti svećenstvo.)

     

    ха ха у неком смислу је Црква, ви РК све сте помешали само да оправдате папу и вашу јерес :) Црква је пуна када се народ окупи око свог епископа и ту је идентитет Цркве на том сабрању око епископа који је икона Христа по Светом Игнатију. Нема Црква без епископа али и ако нема народа тј сабрања нема Цркве . Значи идентитет Цркве је ту а не у Истамбулу, тј у свакој парохијској Цркви је пуноћа и ту је идентитет. Не у папи, Сабору, епископу итд. Пошто је јединство основ наше вере у свету Тројицу која су једно, оно се манифестује у пракси преко епископа у Сабору. Значи друге парохијске Цркве су у јединству преко својих епископа, њиохов први помиње Патријарха или првог помесне Цркве, али није ту идентитет Цркве него  се тако остварује јединство.

    Е сада како се прелази са помесне Цркве која је аутокефална на васељски ниво је друго питање око кога се јоч тражи решење. Сигурно не као код РК где имамо јерес папизма који хоће сада и васељенски да уведе.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    @Zayron Сад већ учитаваш, ако није по католички онда је безакоње, нећемо тако, ми имамо закон другачији и то мораш да уважаваш, немамо ништа против епископа и имамо епископе, ако нису поредани у пирамиду то не зачи да нема никавод реда, ја сам лично не вјерујем да Дух Свети исходи из Христа и епископа као Христа.

    Осим тога никаква равноначалност између Христа и ефхаристије не постоји као што већ казах, такође није извор ефхаристије у Оцу, није ефахристија Дух Свети па да има извор у Оцу, Ефхаристија је заједничко дјело (дејство) Оца, Сина и Светога Духа, а ми смо у Сину уведени, па се у Сину и свршава ефхаристија.

    + Таса љепо каже, као богослов, да се и Бог спасава у литургији (Цркви), а ви спасавате литургују, дајете јој идентитет, мјењате, измишљатеjoooj... али шта да се ради, то све неминовно води ка безгрешности, али ок, друга је то прича, али овај Ваш "дијалог" кроз Цариград је чист агресиван прозелитизам - диверзија.

    image.gif.7cd25e49f547d4dce69ccf700da9e6ec.gifimage.gif.db6ef134a3aaf6ef784f866eeb9b6aac.gif@mario beloti ...Манифестује се тиме што је то једна те иста литургија когод и гдје год је служи, па ....на много начина, а то што се делигара епископ у Сабор као тјело које може да суди епископу и сл, јесте литургијског каректера али само један па и споредан израз, може Црква и без тога да живи, али без литзргије не може. Као што живи без васељенског сабора, није тај сабор надлитургија, али је потребан углавном због проблема.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Please sign in to comment

    You will be able to leave a comment after signing in



    Пријави се одмах

×
×
  • Креирај ново...