Jump to content
  • Драгана Милошевић
    Драгана Милошевић

    Дејан Мачковић: Раскол и нова православна еклисиологија

      patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg

       

    Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

    patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg?w=620

    С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.

    С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.

    Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?

    Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

    aman.jpg?w=1024

    Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.

    Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.

    Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.

    С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.

    Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.

    Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.

    Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

    d0b3d180d0b8d0b3d0bed180d0b8d198d0b5.jpe

    Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  

    Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!

    Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.

    Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

    fanar.jpg?w=818

    Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.

    Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.

    Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“

    Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.

    У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

    kiev_onufrij-epiphanij.jpg?w=689

    Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.

    У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

    moscow-russia-may-24-2017-patriarch-kiri

    Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.

    Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

    vart.jpg?w=356

    DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM

    Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...

     

    Измењено од Драгана Милошевић




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

     

    +Игњатије то објашњава нпр. вјерујем није неопходно у литургији оно је за споља, такође и учења можемо имати разна јер су она израз и свједочанство узето са литургије, што лично могу да прихватим, поготово због тога што је онда и његово учење и +Зизијева вјера ирелевантна.:skidamkapu:

    Лукаво јер у пракси то постане једино битно и оно централно, али то на страну, и нека је свако духовно искуство из литуиргије и ка литургији.

    Литургијски проблем  и литургијска измјена је овај Епископ што Духа исходи - то  је неки Папа, а ја не бих дозволио да Папа у СПЦ улази на мала врата, него у слави, ако треба и нова ћемо врата направити на свакој Цркви па да га дочекамо ко човјека, да не :smeh1: кажем ко бога.

    Даље који је смисао неприхватања исхођења у светој Тројици, ако је прихваћено у ефхаристији?

    Па Света Тројица су у ефхаристији и ефхаристја је у Тројици.:mahmah:

    Дакле исхођење Светога Духа од Епископа у ефхаристији је еклиосолошка јерес. Не сарадња, сарадња се подразујева са свима, него сарадња на начин исхођења Духа из Епископа је јерес. Не благодати благодат нек точи.

    Ne mogu da te kontekstujem bas 100% :D,.... ali, slazem se da postoji to neko prenaglasavanje uloge episkopa u Crkvi i Liturgiji. Jeste episkop neko bez koga nema ni Crkve i Liturgije, ali, mislim da je episkop 'samo' prenosioc onoga sto je Hristos dao Svojoj Crkvi,..... to je ovo sto kazes,..... imamo blagodat i ona se daje kroz Crkvu i preko episkopa svake eparhije (ali, i taj episkop prima blagodat,.... ne sam od sebe, .... nego od same Crkve koja je sabor i zajednica svih episkopa jedne pomesne crkve,.... itd,...) i ona se daje slobodno i saradnjom svakom clanu i verniku crkve.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 49 минута, Bokisd рече

    ali, ovo da Crkva proizilazi iz Evharistije, to se ne slazem, ipak je suprotno, Evharistija je u Crkvi i iz Crkve,.....

    Ja ti navodim šta proizilazi iz EE.. A sad je na svakome da to prihvati ili ne prihvati. Kako po EE bez episkopa nema Crkve, a kako je majka svih episkopa onaj što sjedi na Fanaru, jasno čemu je EE trebala da posluži. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 18 минута, Bokisd рече

    Ne mogu da te kontekstujem bas 100% :D,.... ali, slazem se da postoji to neko prenaglasavanje uloge episkopa u Crkvi i Liturgiji. Jeste episkop neko bez koga nema ni Crkve i Liturgije, ali, mislim da je episkop 'samo' prenosioc onoga sto je Hristos dao Svojoj Crkvi,..... to je ovo sto kazes,..... imamo blagodat i ona se daje kroz Crkvu i preko episkopa svake eparhije (ali, i taj episkop prima blagodat,.... ne sam od sebe, .... nego od same Crkve koja je sabor i zajednica svih episkopa jedne pomesne crkve,.... itd,...) i ona se daje slobodno i saradnjom svakom clanu i verniku crkve.

     

    Не разумјеш, читава христологија је кроз епископа, али пнеуматологија иде куда хоће (дјело Духа Светога у Цркви), треће је благодат у смислу енергија је једна те иста од све Свете Тројице, нема посебне воље, дејства, љубави, благодати Оца, а друге Сина, а треће Духа Светога, него једне те исте, она се јавља у Цркви кроз све, то је живот Цркве, кроз под, сасуде, архитектуру, одежде, свуда.

    Али у Цркви Света Тројица имају различита мјеста и службе, само кроз Цркву - литургију и познајемо да Дух од Сина не исходи, како онда можемо дозволити у Цркви исхођење од Сина?

    Дакле делају заједно у Цркви, али без исхођења. То је учење отаца, ако се не варам?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Пре сат времена, Justin Waters рече

    Ja ti navodim šta proizilazi iz EE.. A sad je na svakome da to prihvati ili ne prihvati. Kako po EE bez episkopa nema Crkve, a kako je majka svih episkopa onaj što sjedi na Fanaru, jasno čemu je EE trebala da posluži. 

    (pa, tu se slazemo,.... zloupotreba te neke EE, iako, to po meni i ne postoji kao neka posebna teoloska disciplina,.... ali, ajd i kao takva sluzi Fanaru i ekumenistima da opravdaju neke svoje ciljeve,...a, Fanar je i najveci zastupnik tog exrem. ekumenizma...)

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 3 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Не разумјеш, читава христологија је кроз епископа, али пнеуматологија иде куда хоће (дјело Духа Светога у Цркви), треће је благодат у смислу енергија је једна те иста од све Свете Тројице, нема посебне воље, дејства, љубави, благодати Оца, а друге Сина, а треће Духа Светога, него једне те исте, она се јавља у Цркви кроз све, то је живот Цркве, кроз под, сасуде, архитектуру, одежде, свуда.

    Али у Цркви Света Тројица имају различита мјеста и службе, само кроз Цркву - литургију и познајемо да Дух од Сина не исходи, како онда можемо дозволити у Цркви исхођење од Сина?

    Дакле делају заједно у Цркви, али без исхођења. То је учење отаца, ако се не варам?

    Mozda je tako, ne znam bas, nisam se nesto udubljivao u te stvari. 0703_read U svakom slucaju slazem se da ne smemo dozvoliti u Crkvi ishodjenje i od Sina i to je ucenje otaca, nema zbora. :citac:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    @Hadzi Vladimir Petrovic , pogledaj ovaj tekst od m.Zizjulasa, ..... cini mi se da sve ovo sto pricamo ima u tom tekstu :

    http://teologija.net/primat-i-nacionalizam/?sr_pismo=lat

    "Blažene uspomene otac Nikolaj Afanasijev, koji je i uveo tzv. evharistijsku eklisiologiju u naše vreme, ne bi mogao da pomiri jedan takav, na prvi pogled juridički smisao primata, sa božanskom evharistijom. Za njega je svaka ideja vlasti i jerahije po definiciji nepomirljiva sa božanskom evharistijom. Oni među pravoslavnima koji, takođe, ne prihvataju evharistijsku eklisiologiju, (...:0201wink: ....Boksit iz smederevo,....:smeh1:), imaju poteškoće da spoje smisao primata sa samom prirodom Crkve. Izbegavaju da govore o prvenstvu jure divino."

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 часа, Bokisd рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic , pogledaj ovaj tekst od m.Zizjulasa, ..... cini mi se da sve ovo sto pricamo ima u tom tekstu :

    http://teologija.net/primat-i-nacionalizam/?sr_pismo=lat

    То је новији текст, овај је стар десетак година из времена док сам још могао читати његове текстове без резгнације, на двије стране формално добар и високоуман текст у коме ексциплитно дозвољава исхођење и од Сина у икономији, док у тријадологији остаје православан:)).

    пре 18 часа, Александар Милојков рече
    пре 19 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    ако по +Зизију и Дух исходи из Христа-епископа

    Где ово Зизијулас каже, ја то нисам видео?

    Ово сам превидио...

    Видио си само ниси сабрао два и два, већ смо причали о том тексту и рекао си ми да га нисам разумио, што дозвољавам и памтим, за разлику од учења и наслова текста.

    :naklon:Ето ја сам први који каже да су твоје теолошке и есхатолошке димензије за мене претежније од +Зизијуласових, уважавајући његов чин и твоју скромну службу.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    По светом Игнатију тамо где је епископ и литургијско сабрање тамо је Црква тј нема Цркве без сабрања и епископа. То је православна еклисиологија и није смишљена на фанару.  Ту је брљао О.Афанасјев да је изоставио епископа. 

    Фанаром управљају разни илуминати тј светска власт, смишљају јереси око  неопапе  кога ће да подржава нови светски поредак плус овог са запада и праве нову цркву.

    Ево најновије вести су да Фанар преко свог еписикопа у Америци, који тамо глуми неког првог епископа, подржава кандидатуру Џо Бајдена и благосиљаће му кампању.

    Wednesday’s Benediction—His Eminence Archbishop Elpidophoros of America: Archbishop Elpidophoros is the eighth Archbishop of America elected since the establishment of the Greek Orthodox Archdiocese in 1922. He has been an active member of the World Council of Churches serving on its Central Committee and also serving on its Faith and Order Commission since 1996.

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 21 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Дакле исхођење Светога Духа од Епископа у ефхаристији је еклиосолошка јерес.

    Ја први пут чујем за ту јерес!? Никада до сада нити сам прочитао, нити чуо код било ког теолога да је тако нешто изустио.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Ја први пут чујем за ту јерес!? Никада до сада нити сам прочитао, нити чуо код било ког теолога да је тако нешто изустио.

    Јасно , ја сам то тако именовао и приписао +Зизијуласу, односно устврдио да тако излази кад се саберу два текста.Мислиш да сам направио методску грешку , или да ми се у меморији нешто пореметио?

     

    Да ли +Зизијулас дозвољава исхођење у икономији, па сам ја "недозвољено" тог икономијског Христа протумачио као Владику?

     

    Или је читава шпекулација без основа јер нема такве тврдње?

     

    Мени изгледа сасвим природно да се учења једна на друга примјењују, прожимају и међусадржавају, чак ако се једно у детаљу пореметило да се сва кваре.

     

    Шта је икономиски Христос ако не првенствено Владика?

     

    Да ли ми одбијамо примат у вези са исхођењем или тек из ћефа, дивљаштва и непокорности?

     

    На страну шта +Зики тврди, изхођење мора да има посљедице у црквеном животу и антропологији, до јуче је то био узрок раскола, за мене је и данас.

    Па и наше мале папе шта спрјечава да се саберу, ако не вјера у оно што из њих исходи, па било да је то вјера у вољу...

     

    Па нису ли на тебе на разне свјесне и несвјесне начине +Зизијуласова учења утицала?

    Не остају она у књигама него се уносе у живот, релације са женом, дјететом, Црквом гледаш кроз та учења.

     

    Када се дозволи исхоћење у икономији, утицај тог учења на икономију - начин на који се спасавамо је огроман, круцијалан и у тјесној вези са првенством, значило би и да је православна Црква шизматичка, што није забрањено преиспитавати.

     

    Сад ако заиста Дух и од Сина исходи, онда ми и јесмо шизматици.

     

    Ако неко тврди да изходи у икономији то значи да мора да буде примат - пирамида са једном тачком на врху. Онда морамо да се кајемо у вези са приматом и да одмах прихватио папу, васељенског, помјесног, мјесног, и сам свој мозак да пребаждаримо.

     

    Али прије тога мораће неко да објасни како то оно што је у икономији, није у теологији.

     

    До тад мислим да су таква учења смишљена и убачена да по мало промјене црквену свјест у смислу свехришчанског јединства.

     

    Нека се нико не љути што мислим да је вјера православна савршена, да је то она вјера којом Бог вјерује у човјека.

    Антрополошки (важи и за папе, патријархе....), доста је човјеку благодат и поистовјећење са Христом, ја одбијам да Дух Свети исходи из мене, али сам за сваку другу врсту сарадње.

     

    Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

     

     

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 37 минута, Александар Милојков рече

    Управо тако. Без основа.

    Шта хоћеш да кажеш да + Зизијулас не допушта исхођење и од Сина? Реци јасно.

    пре 35 минута, Александар Милојков рече

    Ух, ух, брате... Пао би код владике Игнатија догматику, ко крушка. :)

    У сновима, задњи пут кад сам полагао изгледо је испит овако: Владико ја код Вас полажем трећи пут, а он се оно мало зачуди, не брините положио сам оба пута и овај ћу...  онда ме почео зезати за Хаџи - не брините то је да се зна да имам еклисолошку ипостас коју сам дошао да јавим...итд, добио сам 9 неке ствар нисам хтио да кажем онако како би он, и тек онда почео озбиљније долазити на предавања, да би на карају  након низа година +Игију рекао да се одричем његове теологије, владика је финансијски помагао зидање Цркве св Вукашина...тако да нема ту шта би било, све је било, задњи пут смо се срели овде кад сам сликао у Завали, звао ме да дођем са породицом у неку кућу у винограду да то сликам и будем тамо колико хоћу.

    Нисам се одреко +Игњатија, а за учење је небитно да ли га нападаш или браниш, питао сам га све што сам хтио током година циједио га ко лимун. Волио је моја питања и кад су незгодна.

    Него немој да се замајавамо, или признај да +Зики допушта исхођење или негирај то па да копам текст.

    И није се фемко са висине, него озбиљно одговарао...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 23 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Шта хоћеш да кажеш да + Зизијулас не допушта исхођење и од Сина? Реци јасно.

    Он говори да православни, у контексту дискусије око филиоквеа, би могли прихватити да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина. Такво учење се налази код многих источних отаца. На пример код Григорија Ниског, веома јасно. Али, исхођење кроз Сина није исто што и филиокве, па ту постоји спор змеђу источних и западних теолога. Ово Зизијулас говори у контексту богословске Тројице, не у контексту икономије. У икономији је јасно да се Дух шаље од Оца кроз Сина. Међутим, какве сад то има везе са епископом и тим, како ти кажеш, "искођењем Духа од епископа"? То благе везе нема са овим о чему је Зизијулас писао.

    Ево Григорија Ниског:

    ἐν πατὴρ μὲν ἄναρχος καὶ ἀγέννητος καὶ ἀεὶ πατὴρ νοεῖται, ἐξ αὐτοῦ δὲ κατὰ τὸ προσεχὲς ἀδιαστάτως μονογενὴς υἱὸς τῷ πατρὶ συνεπινοεῖται, δι' αὐτοῦ δὲ καὶ μετ' αὐτοῦ, πρίν τι κενόν τε καὶ ἀνυπόστατον διὰ μέσου παρεμπεσεῖν νόημα, εὐθὺς καὶ τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον συνημμένως καταλαμβάνεται, οὐχ ὑστερίζον κατὰ τὴν ὕπαρξιν μετὰ τὸν υἱόν, ὥστε ποτὲ τὸν μονογενῆ δίχα τοῦ πνεύματος νοηθῆναι, ἀλλ' ἐκ μὲν τοῦ θεοῦ τῶν ὅλων καὶ αὐτὸ τὴν αἰτίαν ἔχον τοῦ εἶναι, ὅθεν καὶ τὸ μονογενές ἐστι φῶς, διὰ δὲ τοῦ ἀληθινοῦ φωτὸς ἐκλάμψαν, οὔτε διαστήματι οὔτε φύσεως ἑτερότητι τοῦ πατρὸς τοῦ μονογενοῦς ἀποτεμνόμενον.[1]

     

    Отац се  замишља као безначалан и нерођен и свагда Отац, а из њега се као непосредан и нераздељив од Оца заједно схвата јединородни Син; кроз којег [Сина] и са којим, пре него што би се између њих појавила мисао о нечему празном и непостојећем, равно [са Сином] се повезано схвата и Дух Свети. Не као да по постојању долази након Сина, тако да би се некада јединородни замислио као да је без Духа, већ да и он [Дух Свети] има узрок бића од Бога свега [Оца], одакле је и јединородна светлост [Син], кроз коју истиниту светлост [кроз Сина] је засијао [Дух Свети], не бивајући одсечен било растојањем, било другошћу природе у односу на Оца или јединородног [Сина].

     

    [1]  Κατά Ευνομίου 1; PG 45, 369A.

    Свети Григорије Ниски ће даље рећи за Сина да је он προσεχῶς ἐκ τοῦ πρώτου (непосредно од првога).[1] Први је, свакако, Отац. Син је од Оца. Дух Свети пак јесте διὰ τοῦ προσεχῶς ἐκ τοῦ πρώτου (кроз непосредног од првог).[2]

     

    [1] Περί του μη είναι τρείς Θεούς. Προς Αβλάβιον; PG 45, 133B.

    [2] Ibid.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Ево и Светог Максима Исповедника: 

    Τὸ γάρ Πνεῦμα τὸ γιον σπερ φύσει κατ` οὐσίαν πάρχει τοῦ Θεοῦ καὶ Πατρὸς, οὕτως καὶ τοῦ Υἱοῦ φύσει κατ` οὐσίαν στίν, ὡς κ τοῦ Πατρὸς οὐσιωδῶς, δι` Υἱοῦ γεννηθέντος, ἀφράστως κπορευόμενον. Προς Θαλάσσιον 63; PG 90, 672C. (Дух Свети природно по суштини постоји као (Дух) Бога и Оца, он је природно и (Дух) Сина по суштини, као онај који од Оца суштински, кроз Сина који је рођен, недокучиво исходи.)

    Такође и Свети Јован Дамаскин, који за Оца каже да ἀεὶ ν χων ξ αυτοῦ τὸν αὐτοῦ λόγον, καὶ διὰ τοῦ λόγου αὐτοῦ ξ αυτοῦ τὸ Πνεῦμα αὐτοῦ κπορευόμενον. Διάλογος κατὰ Μανιχαίων 5; PG 94, 1512B. (вечно беше (Отац) као онај који из себе има свог Логоса, и који кроз свог Логоса из себе Духа свога исходи.)

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Please sign in to comment

    You will be able to leave a comment after signing in



    Пријави се одмах

×
×
  • Креирај ново...