Протојереј - ставрофор Радован Биговић

[Анастасија]

Tekst je izvanredan i tako lepo objašnjava da je Pravoslavlje, Crkva iznad svake nacije, da je mnogo,mnogo više i življe od puke tradicije.Baš sam se obradovala kad sam ga pročitala.

[nishizawa]

Један од невероватних коментара испод овог текста :

Православни Атеиста | 24/10/2007 03:12

Дуго сам и помно размишљао зашто редовно идем у цркву, славим Светог Николу, у кући ми икона и кандило а у ауту Тројеручица, сматрам се православним хришћанином, А НЕ ВЈЕРУЈЕМ У БОГА. Госп. Биговић ми је објаснио да сам етнофилетиста и као такав безнабожац. Како веома уважавам г. Биговића ЗНАМ да је у праву, и да ми вјероватно није ни мјесто у цркви. Али, све је то јаче од мене: Србска Православна Црква је дио мене и мог националног и физичког бића, мој камен темељац и упоришни стуб. У том стубу су сви моји преци који се никада нису национално мијешали, који су сачували чисту вјеру и свијетао образ, у том стубу је моја крв коју сам пролио "за крст часни и слободу лијепу". Ја сам научио, прошао и видио много за ових 50 година, и не могу да се натјерам да вјерујем у Бога, али ни да се одрекнем Цркве и Православља. Ја сам војник Србства и Србске Цркве, али на жалост не и војник Исуса Христа.

Једино што је невероватно је то што се коначно неко од таквих ликова сетио где су му тестиси па признао у шта стварно верује...

[исидорица]

Све добро збори благи отац Радован.

Ипак бих волела да овај текст не буде разумеван парцијално, тј само у контексту једног перфидног оправдања нашег немара за национално наслеђе - које тумачим као живу ватру, а не као пепео, што рече Моци на једном статусу!

[branimirpn]

Један од невероватних коментара испод овог текста :

Православни Атеиста  | 24/10/2007 03:12

Дуго сам и помно размишљао зашто редовно идем у цркву, славим Светог Николу, у кући ми икона и кандило а у ауту Тројеручица, сматрам се православним хришћанином, А НЕ ВЈЕРУЈЕМ У БОГА. Госп. Биговић ми је објаснио да сам етнофилетиста и као такав безнабожац. Како веома уважавам г. Биговића ЗНАМ да је у праву, и да ми вјероватно није ни мјесто у цркви. Али, све је то јаче од мене: Србска Православна Црква је дио мене и мог националног и физичког бића, мој камен темељац и упоришни стуб. У том стубу су сви моји преци који се никада нису национално мијешали, који су сачували чисту вјеру и свијетао образ, у том стубу је моја крв коју сам пролио "за крст часни и слободу лијепу". Ја сам научио, прошао и видио много за ових 50 година, и не могу да се натјерам да вјерујем у Бога, али ни да се одрекнем Цркве и Православља. Ја сам војник Србства и Србске Цркве, али на жалост не и војник Исуса Христа.

Ovo je svojevrsni fenomen koji obuhvata veliki deo Srba. Dobro je sto je covek pisao o tome, i sam cin razmisljanja znaci da je na putu da pocne da veruje. Inace se ne bi ni uznemiravao time. Kao podstrek, mislim da mu je mesto u Crkvi u svakom slucaju.

[Далибор]

Разумеће временом. Каже да на жалост није војник Исуса Христа. Ко жали због нечега обично то промени у свом животу.

[branimirpn]

Један од невероватних коментара испод овог текста :

Православни Атеиста | 24/10/2007 03:12

Дуго сам и помно размишљао зашто редовно идем у цркву, славим Светог Николу, у кући ми икона и кандило а у ауту Тројеручица, сматрам се православним хришћанином, А НЕ ВЈЕРУЈЕМ У БОГА. Госп. Биговић ми је објаснио да сам етнофилетиста и као такав безнабожац. Како веома уважавам г. Биговића ЗНАМ да је у праву, и да ми вјероватно није ни мјесто у цркви. Али, све је то јаче од мене: Србска Православна Црква је дио мене и мог националног и физичког бића, мој камен темељац и упоришни стуб. У том стубу су сви моји преци који се никада нису национално мијешали, који су сачували чисту вјеру и свијетао образ, у том стубу је моја крв коју сам пролио "за крст часни и слободу лијепу". Ја сам научио, прошао и видио много за ових 50 година, и не могу да се натјерам да вјерујем у Бога, али ни да се одрекнем Цркве и Православља. Ја сам војник Србства и Србске Цркве, али на жалост не и војник Исуса Христа.

Razmisljao sam pa moram da se javim jos jednom. o.Agapije ne da je na putu nego on veruje iskreno u Boga.

Pre nego sto dam bilo kakav komentar, red je da se generalno predstavim. A posle bih imao stosta da kazem, ali iz pijeteta prema Radovanu Bigovicu to sada i ovde necu uciniti, mada me strasno svrbe prsti jer je iskreni o.Agapije otvorio temu koja dotice nas sustinski problem. Ucinicu to neki drugi dan ili na nekom drugom mestu.

[Милан Меденица :)]

Razmisljao sam pa moram da se javim jos jednom. o.Agapije ne da je na putu nego on veruje iskreno u Boga.

Pre nego sto dam bilo kakav komentar, red je da se generalno predstavim. A posle bih imao stosta da kazem, ali iz pijeteta prema Radovanu Bigovicu to sada i ovde necu uciniti, mada me strasno svrbe prsti jer je iskreni o.Agapije otvorio temu koja dotice nas sustinski problem. Ucinicu to neki drugi dan ili na nekom drugom mestu.

па отвори тему, што ти тешко?

[Марио Токовић]

Глас вапијућег у пустињи.

Није био усамљен,али је био изолован.Очигледно.

Многи су га хвалили,ценили,али га нису следили.

Све је остајало на куртоазији.На осмесима,тапшању по рамену.

А да су га слушали и следили сада не бисмо били у банкроту.

Али он добар рат ратова,трку сврши,веру одржа.

[Guest - . . .-]

Један од невероватних коментара испод овог текста :

Православни Атеиста | 24/10/2007 03:12

Дуго сам и помно размишљао зашто редовно идем у цркву, славим Светог Николу, у кући ми икона и кандило а у ауту Тројеручица, сматрам се православним хришћанином, А НЕ ВЈЕРУЈЕМ У БОГА. Госп. Биговић ми је објаснио да сам етнофилетиста и као такав безнабожац. Како веома уважавам г. Биговића ЗНАМ да је у праву, и да ми вјероватно није ни мјесто у цркви. Али, све је то јаче од мене: Србска Православна Црква је дио мене и мог националног и физичког бића, мој камен темељац и упоришни стуб. У том стубу су сви моји преци који се никада нису национално мијешали, који су сачували чисту вјеру и свијетао образ, у том стубу је моја крв коју сам пролио "за крст часни и слободу лијепу". Ја сам научио, прошао и видио много за ових 50 година, и не могу да се натјерам да вјерујем у Бога, али ни да се одрекнем Цркве и Православља. Ја сам војник Србства и Србске Цркве, али на жалост не и војник Исуса Христа.

Ово је свакако за нову тему. Оче Љубо ако желиш покрени је ти. Мислим да ће тема, ако оде у правом смеру да реши многе недоумице.

[Guest о. Агапије]

Да у праву си о. Иване.

Ево сада ћу покренути тему.

[feeble]

Od tad sledim pravilo da sam prvo Hrišćanin, onda sam čovek, i onda sam Srbin. I dalje sam Srbin, priznajem i veliko-Srbin, ali nikad ne stavljam srpstvo iznad Boga i vere. Svako srpstvo koje se stavlja iznad Hrišćanstva i iznad čovečanstva je pogrešno, lažno srpstvo. A u Hrišćanstvu i u čovečanstvu ne smemo da činimo kompromise.

Прво мораш бити човек, да би био хришћанин

[Дејан]

Поводом смрти једног од најугледнијих православних теолога, старешине манастира Светог Архангела Гаврила и професора Богословског факултета у Београду, објављујемо део интервјуа који је он дао нашем листу, октобра 2008. године

У разговору са новинаром Гораном Козићем („Печат“, број 35), угледни теолог Радован Биговић коментарисао је низ тема – значајних тада као и данас – пре свега оних које се тичу Европе и света који се, како је Биговић рекао, „интегришу невероватном брзином на техничком, информатичком и политичком плану, а исто тако се дезинтегришу на антрополошком, моралном, духовном и психолошком плану“

Србија се врти у зачараном кругу, званично хоће у Европу, незванично се опире. И Европа нас, као, званично хоће… Међутим, нико не поставља питање да ли можемо у Европу са православљем?

Некад ми се чини да смо данас суочени са два противречна процеса. Европа и свет интегришу се невероватном брзином на техничком, информатичком и политичком плану, а исто тако дезинтегришу се на антрополошком, моралном, духовном и психолошком плану. У људима постоји воља за стварањем заједничког европског дома, али и страх од истог. Србија већ одавно прихвата све што је европско, безусловно и некритички. Европа је данас „мит о златном телету“ за већину Срба. Хришћанство је у највећој мери обликовало европски етос и менталитет. Православна црква данас егзистира у свим европским земљама. То је новина у односу на минуле векове. Делим мишљење оних који сматрају да би једна стваралачка синтеза европског Истока и Запада била за Европу спасоносна. Она је могућа под условом да се ради о „обједињавању“ европских вредности, а не о „проширивању“ ЕУ. Нажалост, плашим се да се на друштва у транзицији више гледа као на потенцијалне колоније, депоније и тржишта него као на равноправне партнере са којима би требало изграђивати заједнички дом.

Да ли је већина Срба на светосавском путу?

Мањина Срба је данас на светосавском путу. Можда понајмање они који се стално бусају у прса да су светосавци, а у суштини су пагани. Ипак, духовна и егзистенцијална филозофија Светог Саве још увек претрајава у нашем народу.

Какав је однос цркве и националне идеологије?

Православна црква није ни национална, ни анационална, ни наднационална. Према националном саставу својих чланова она је вишенационална заједница. Унутар Цркве свака нација може да сачува свој идентитет. Она се одувек залагала за поштовање посебних језика, националних култура и обичаја. Црква дакле поштује националне идентитете, али не може да пристане да се нација обоготвори и постане ново божанство где је Црква само део националне идеологије.

У Европи се говори о обнови хришћанског идентитета, за каквим моделом цркве се то трага?

Да, у Европи се говори о такозваној обнови хришћанских вредности, упркос чињеници што већина Европљана не прихвата Христа и не живи по вољи Христа. Европски човек данас претежно гради свој идентитет на себи (свом знању, богатству, власти, нацији, изгледу и тако даље). Често и себе самога претвара у религију. Православна црква настоји да очува и изграђује модел Цркве онакав какав је он суштински био кроз векове, имајући наравно у виду свеисторијске и културне особености.

Утисак је да друштва у транзицији желе да избегну утицај Цркве, а Бога искључе из друштвено-историјског процеса. Да ли то значи да Црква и грађанско друштво не могу заједно?

У социолошком смислу хришћани су грађани одређених држава, као и остали са истим правима и обавезама. Они настоје да у сваком друштву инкорпорирају Јеванђеље Христово. Наравно, у савременим друштвима постоји и велики број оних који настоје да се свакодневни живот и све друштвене институције „еманципују“ од Бога. Они сматрају да се модерна друштва могу конфигурисати на „умском праву“, а не на божанском ауторитету. Ипак, црквено и грађанско друштво требало би разликовати, али не и супротстављати.

Да ли је Црква политичка сила?

Није. И не би требало да буде. У политичкој немоћи крије се њена највећа моћ.

Која су начела Српске православне цркве?

Јеванђелска. Оно је њен програм у свим епохама, за све људе.

Црква је кроз историју нападана и оспоравана, једна од последњих оптужби код нас односи се на то да је она генератор српског национализма. Да ли је то и један од њених задатака?

Црква није идејни творац националистичких идеологија. Национализам је супротан самој природи Цркве. Идејни творци национализма јесу секуларне политичке идеологије 18. и 19. века у Европи. Национализам је сурогат религије. Нација је секуларно божанство. Молох је прогутао милионе и милионе невиних људских жртава. У новијој историји било је покушаја да се вера и Црква „национализују“. Данас нажалост многи Цркву доживљавају као део националне идеологије. Улогу Цркве виде искључиво у њеном очувању националне идеологије и традиције. Томе су склони и сами хришћани. Религиозни национализам је опака болест за Цркву.

_________________

Протојереј-ставрофор, професор Радован Биговић, преминуо је 1. јуна у Београду. Рођен у Никшићу 1956. године, Биговић је у Београду завршио два факултета – Православни богословски, на којем је и докторирао, и Филозофски у групи за филозофију. У два мандата је био декан Православно богословског факултета. Сматрао се једним од водећих теолога данашњице. Био је члан Удружења књижевника Србије и уредник филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника“ Републике Србије.

Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Био је вршилац дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснивача Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, „Златног беочуга“ Културно-просветне заједнице Београда и Плакете заслужног грађанина Земуна.

Протојереј-ставрофор др Радован Биговић сахрањен је 4. јуна у Земунском гробљу на Гардошу.

Извор:Печат

[Justin Waters]

Србија се врти у зачараном кругу, званично хоће у Европу, незванично се опире. И Европа нас, као, званично хоће… Међутим, нико не поставља питање да ли можемо у Европу са православљем?

Ја сваки пут када сам путовао у земље ЕУ, тражили су на граници да оставим православље, и они ће га вратити када се буде напуштала Шенгенска зона...ех који су тупани ови из Печата.

[GeniusAtWork]

Међутим, нико не поставља питање да ли можемо у Европу са православљем?

A Grčka, Bugarska, Rumunija i Kipar? Ja čuo da su oni već u Evropi...

[Александрида]