Протојереј - ставрофор Радован Биговић

[Guest Izida]

     

    http://www.gmbusiness.biz/thumbnail.php?file=slike%20autora/Radovan_Bigovic_150x150.jpg&size=summary_large

profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i starešina manastira Svetog arhangela Gavrila u Zemunu

[Guest Izida]

Zadužbinarstvo: Davanje je najbolje primanje

Piše: prof. dr Radovan Bigović

 

Živimo u vremenu trijumfa egoizma i neverovatne strasti za posedovanjem. Kod ljudi se uobličava sve više "tržišni" i "zgrtački" karakter (E. From). Za ljude je postalo važnije imati (primati, dobijati, posedovati, sticati) nego biti (postojati, živeti). Stil života savremenog čoveka, uprkos svim dostignućima i parolama o humanosti i solidarnosti, ne pogoduje zadužbinarstvu. Kod nas se može čuti i pročitati da njega više i nema. No, uprkos svim anomalijama savremenih društava, zadužbinarstvo i duh zadužbinarstva nije uništen u našem narodu. Naprotiv. Istorija Crkve i istorija srpskog naroda je istorija zadužbinarstva, čak i u periodima najvećeg siromaštva i posrnuća. Zadužbinarskim duhom svaki narod nadilazi vreme i istoriju, pa i danas.

Postoje različiti vidovi zadužbinarstva. Danas se obnavljaju stare i stvaraju nove zadužbine: crkvene, kulturne, naučne, prosvetne, umetničke, zdravstvene, humanitarne…Osnivaju se mnogi fondovi, fondacije i zadužbine. Neke nastaju iz nesebične ljubavi prema ljudima i u slavu Božiju, druge u slavu vlastitog ega (dajem da bih dobio). Jedni zadužbinari postaju da se ne zna, drugi da bi se znalo i o tome govorilo. Jedni daju da bi dobili, drugi daju, a ništa ne traže. Zadužbine nastaju iz čovekove težnje i želje da se pobedi smrt i ništavilo, da bi se pretrajalo u istoriji. Zato zadužbinarstvo nije izdatak i gubitak, već najveći dobitak. Zadužbinarstvom se čovek gradi i izgrađuje, menja i preobražava, izlazi iz sebe, saživljava se sa drugim, nadilazi vreme i istoriju. Njime oplemenjuje narav i karakter. Što više daje više ima, tako makar narod veruje.

Uloga države

U svakom društvu i narodu u svim epohama ima nevoljnih i nemoćnih, hendikepiranih, onih koji ne mogu da obezbede sebi uslove za život. Sudbina takvih zavisi od drugih. Zadužbinarstvo u tom kontekstu nije samo etička kategorija dostojna poštovanja, već uslov opstanka mnogih. Briga o nevoljnim i nemoćnim ne može da zavisi samo od milosrdnog duha, čovekoljublja i dobrotoljublja pojedinaca. Za to je neophodna planska socijalna politika koju treba da reguliše i usmerava država. Ona treba da podstiče zadužbinarstvo na razne načine: kroz podsticajne zakone, edukaciju i afirmaciju zadužbinarskog duha. Pored države važan doprinos unapređivanju zadužbinarstva treba i mogu da daju druge institucije, obrazovne, kulturne, humanitarne i medijske.

Hrišćanski etos

Zadužbinarstvo se može unaprediti prvenstveno promenom načina mišljenja i postojanja, izgradnjom kod ljudi svečovečanskog uma, brige, odgovornosti i ljubavi. Svetu je danas neophodna prevashodno jedna "civilizacija" ljubavi, jedan solidarni i integralni humanizam. Takva civilizacija stvara se prvenstveno na temeljima vere i ljubavi, na hrišćanskom etosu, gde osnovni cilj života postaje pobeda sebičnosti i egoizma, otvaranje prema drugome, davanje sebe i svega što čovek ima drugome, a za uzvrat ne tražeći ništa.

Crkva danas na razne načine podstiče zadužbinarstvo i ističe zadužbinare kao pozitivan primer za druge, jer ono što je najvrednije u svakoj kulturi, pa i našoj, izraz je zadužbinarskog duha. Mi se s pravom ponosimo zadužbinama svojih predaka, ali hvala Bogu takve zadužbine i danas nastaju.

[Guest Izida]

Hrišćanstvo i politika: Iznad globalizma i antiglobalizma

Piše: prof. dr Radovan Bigović

 

"Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem. Ne žive u svojim posebnim gradovima, ne govore posebnim jezikom, ne vode neki posebno označen život... Oni žive u jelinskim i varvarskim gradovima, kako je svakome palo u deo, i u svom odevanju i hrani i ostalom životu sleduju lokalnim običajima, ali projavljuju poseban način života. Žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Njima je svaka strana zemlje otadžbina i svaka otadžbina strana zemlje... Borave u telu ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve ljude, a svi ih gone... I prosto rečeno: što je duša u telu, to su hrišćani u svetu..." (Poslanica Diognetu 5, spis iz II veka)

Tokom istorije hrišćanstvo se nalazilo pred dva, podjednako opasna, iskušenja: bekstvo od sveta i potčinjavanje svetu. Treći put je poznata antinomija: biti u svetu, a ne biti od sveta. U modernom sekularnom, postmodernom svetu i "društvu rizika" biti hrišćanin skoro da znači ne baviti se politikom. Relativizam istine i etike i utemeljenje društvenog poretka  na temeljima koji nisu verski su ključ u za razumevanje savremene Evrope. Sve do kraja 16. veka mistični temelj autoriteta svake vlasti (crkvene i svetovne) bio je Bog. Moderna je, suprotstavljajući se hrišćanstvu, umesto Boga kao osnovu društvenog poretka postavila ljudsku prirodu. Iz toga je nastao sistem prirodnog prava (danas ljudska prava), prirodnog morala, prirodne vlasti (teorija društvenog ugovora), pa čak i prirodna religija. Savremena sekularna društva isključuju Boga kao subjekta društvenih i političkih procesa. Vera se potiskuje u "privatnu" sferu ljudskih osećanja. Javni (sekularni, politički) život podrazumeva "emancipaciju" politike, ekonomije, prava, obrazovanja, umetnosti od uticaja Crkve. Vera se suprotstavlja razumu, a duhovno materijalnom. Laičnost, sekularnost mnogi tumače čak i kao borbu protiv Crkve i religije uopšte ili pak kao njihovo proterivanje na margine društva. Crkvi se odriče svako pravo na političko delovanje. Danas i veliki broj hrišćana smatra da je to normalno jer je, zaboga, politika "prljava" stvar i ne predstavlja ništa drugo do pohlepu za vlašću i novcem. Hrišćanska etika i politika, navodno, ne mogu zajedno.

U prvoj deceniji trećeg milenija u Evropi se sve više govori o tzv. "deprivatizaciji religije" i obnovi hrišćanskih vrednosti u društvu. Načelo odvojenosti Crkve i države (svetovnost politike) sve manje podrazumeva borbu protiv Crkve i religije. Izuzetak su društva u tranziciji. Politika je "svetovna" (ima svoju "autonomiju") zato što se bavi problemima ovoga sveta, a ne zato što je nereligiozna ili anticrkvena. Hrišćani-laici koji se danas bave politikom i učestvuju aktivno u političkom životu ne znači da stvaraju "hrišćansku" ili "teokratsku državu". To znači da oni zajedno sa drugima nastoje da izgrađuju državu utemeljenu na pravdi i pravu, državu koja štiti ljudsko dostojanstvo i slobode, socijalnu pravdu, uzajamnu brigu, solidarnost i odgovornost.

Hrišćanski sekularizam

Pre modernog postojao je hrišćanski sekularizam. On se ogledao u činjenici da hrišćani svaki društveni i politički poredak smatraju relativnim i nesavršenim. To još uvek za njih nije Carstvo Božije. Hrišćani su ljudi koji žive u trajnoj napetosti između istorijskog angažovanja i nade u eshatološko dovršenje istorije, između fragmenta i punoće, između radikalnih i apsolutnih jevanđelskih vrednosti i njihovog uvek relativnog i ograničenog ostvarenja u životu zemaljskog grada. Ukinuti tu antinomiju nije moguće. Baviti se politikom u tom kontekstu prvenstveno znači demistifikovati državu i politiku, oduzimati im svaku apsolutnu, a pridavati samo uslovnu i relativnu, vrednost. "Sve" je politika, ali politika nije "sve". Hrišćani zajedno sa drugima treba da izgrađuju državu "za čoveka" i u "službi čoveka" i da stalno svedoče da je vlast moć služenja drugima a ne moć vladanja nad drugima. Za Crkvu je primarno da menja i preobražava svet, da preusmerava tok životnog kretanja, da spasava svet od smrti i ništavila, da ljude suočava sa "sasvim drugom perspektivom", sa natpolitičkim i naddržavnim ciljevima i vrednostima.

Posmatrano sa istorijsko-sociološkog aspekta neangažovanje hrišćana u javnom i političkom životu značilo bi bekstvo od istorije i zatvaranje Crkve u neke "hrišćanske mikroambijente" i prebacivanje odgovornosti za kvalitet života i sudbinu društva na druge, "manje savršene" ljude i njihove političke programe. Sa druge strane svaki pokušaj izgradnje integralnog hrišćanskog društvenog poretka danas je nemoguć i predstavlja utopiju. Crkva sama ne može da normira javni i politički život, ali zajedno sa drugim verskim zajednicama i svim subjektima društva treba da stvara i omogućuje jednu čovečnu politiku.

Kako da se Crkva danas bavi politikom?

Dosadašnji modeli: državna Crkva, država protiv Crkve, političko delovanje Crkve preko tzv. hrišćanskih političkih partija i pokreta, izgledaju potrošeni i anahroni. Izgleda da nastupa vreme kada treba tragati za novim modelima Crkve i politike. Sada se nadziru tri nova modela. Prvi sociolozi nazivaju fundamentalistički model ("antimoderna modernizacija") isprepletenosti Crkve i politike, a drugi političko delovanje Crkve preko civilnog društva. Treći pravnici nazivaju model kooperativne odvojenosti. U prvom slučaju Crkva kao svoje saveznike na planu društvenog i političkog delovanja nalazi u desničarskim i konzervativnim strankama, nacionalističkim, pijetističkim i moralističkim pokretima čija je osnovna karakteristika panično negiranje svega što je moderno i savremeno i idolatrijski odnos prema prošlosti. Taj model je danas veoma izražen. On je za Crkvu veoma rizičan, jer u startu odbija sve one koji imaju drugačija politička uverenja, posebno mlade ljude koji žele da budu "in" i "u trendu". Opravdana borba Crkve protiv mnogih društvenih anomalija savremenog sveta ne znači da treba stvarati "koaliciju" sa tim društvenim grupacijama. Od nje se očekuje da odgovara na izazove i probleme savremenog čoveka. Crkva treba da bude kritična prema svim jednostranostima i društvenoj patologiji levice i desnice. Ona je iznad "konzervativizma" i "progresivizma", "tradicionalizma" i "modernizma", "globalizma" i "antiglobalizma", ali istovremeno sa beskrajnom brigom i ljubavlju prema svakom čoveku, bez obzira na njegova politička ubeđenja. Crkva je "savremena" samo kada funkcioniše na crkven način. Hrišćani su "moderni" kada žive autentičnim hrišćanskim stilom života. Crkva treba uvek da ima na umu opšte dobro i celinu sveta, da je stalno prisutno-odsutna u svetu. Hrišćanstvo treba da bude svojevrsna "opozicija" svakoj državi i političkom poretku, jer je ono tako i izvršilo najkorenitije političke promene u istoriji.

[Guest Izida]

Korupcija: Sveprisutna bolest

Piše: prof. dr Radovan Bigović

 

Svima dobro poznata narodna poslovica koja kaže da "para vrti gde burgija neće" je, po svoj prilici, na žalost, istinita i tačna. To potvrđuje životno iskustvo u svim epohama...

Korupcija nije samo ekonomska patološka pojava koja umanjuje i onemogućava privredni razvoj. Ona je imanentna i ukorenjena u samoj ljudskoj prirodi, u čovekovom samoljublju, gordosti, egoizmu, pohlepi i strasti za posedovanjem. Ni jedno društvo, ni jedan stalež ili profesija, ni jedan kraj na zemlji nije imun na nju. Zato neki govore o "kulturi korupcije", o njenoj tradiciji i njoj kao normalnoj pojavi, posebno ako to podrazumeva i takozvani VIP (Very Important Person) sistem, sistem veza i poznanstava, poklona i ustupaka. U izvesnoj meri svaki čovek je sklon da korumpira i da bude korumpiran, makar to bilo samo u jednom trenutku života, bilo svesno ili nesvesno.

Udar na ljudsko dostojanstvo

Korupcija uništava i razara ne samo moralno, pravno i ekonomsko tkivo društva; ona atakuje na ravnopravnost ljudi, i na same temelje ljudskog dostojanstva. Putevi njenog delovanja su raznovrsni, savršeno povezani i umreženi, sofisticirani, maskirani prividnim dobrom, nevidljivi i najčešće nemerljivi i nedokazivi. Pa ipak, korupcija nije nužna pojava. Ona je u biti uvek izraz "čovekove slobodne odluke". I u najgorem društvu i državi, dobar i plemenit čovek može da čini dobro (tj. neće da korumpira i da bude korumpiran). S druge strane, i u najboljem, loš čovek može da čini zlo (tj. da korumpira i da bude korumpiran).

Iako korupcija zavisi prvenstveno od nas samih, od našeg stila života i antropološkog usmerenja prema sebi i drugima, ipak njen nivo i brzina rasta u mnogome zavise i od spoljašnjeg, kulturnog, duhovnog i društvenog ambijenta gde se odvija život pojedinaca. Savremena diktatura moralnog relativizma, potrošačka ideologija progresa, nauka bez vrednosti, društvo bez vrednosti, ničim neobuzdana pohlepa za materijalnim dobrima i zgrtački karakter pogoduju širenju ove opake bolesti širom planete.

Izlaz

Korupcija se verovatno nikada ne može potpuno iskoreniti. Njen potpuni nedostatak podrazumevao bi promenu same ljudske prirode. Ali to ne znači da ne treba činiti sve da se ona svede na najmanju moguću meru.

Korupcija se ne može obuzdati samo institucionalno i zakonima, ma koliko oni bili dobri i efikasni. Zato izlaz treba tražiti u formiranju zdravog antikorupcijskog javnog mnjenja i u jednom permanentnom obrazovanju i vaspitanju za vrednosti, jer samo integralne moralne ličnosti, izrasle u svetu vrednosti i na temelju vrednosti, mogu uspešno da se bore protiv korupcije. Antikorupcijskoj borbi mora da prethodi, ili da sa njom sapostoji, borba za ekologiju ljudskog srca i jedno neprestano kretanje pojedinaca i društava prema civilizaciji ljubavi, za kojom svet vapije.

Tamo gde je dostojanstvo ljudske ličnosti najveća vrednost, gde postoji svest o opštem dobru, gde egzistira uzajamna solidarnost, odgovornost i ljubav, tamo je korupcija osuđena na neuspeh. Bez promene i pročišćenja, bez katarze našeg uma i srca, bez borbe za ekologiju duše, borba protiv korupcije ne može da dâ željene rezultate. Što je gore, tada antikorupcija može da bude gora od korupcije. Tada borba protiv korupcije liči na ono kada lopovi viču:"Držite lopova!" ili kada se progonitelji ljudi zalažu za poštovanje i zaštitu ljudskih prava.

[Guest Izida]

Hrišćanska kultura: Vapaj za novim svetom

Piše: prof. dr Radovan Bigović

 

Danas svi govore o "krizi kulture". Zato se nameću mnoga pitanja: Šta je kultura? Kakav je odnos tradicionalne i moderne kulture? Šta je popularna, a šta visoka kultura? Ima li kultura vrednost po sebi i za sebe? Nije li kultura luksuz, igra, sujeta, gordost, raskoš, zamka za dušu? Da li je savremena masovna i potrošačka kultura postala roba? Da li je "kulturni" i "civilizovani" čovek bolji i plemenitiji od nekulturnog? Kakav je stav hrišćana prema kulturi? Kakvu vrednost ima tradicionalna hrišćanska kultura za savremenog čoveka: egzistencijalnu ili muzejsku i arheološku. Kakva je priroda hrišćanskog kulturnog stvaralaštva danas? Kako hrišćani vide savremeni ideal multikulturalnosti? Kako razlikovati kič i kulturu? Postoji li odnos svojevrsne idolatrizacije i mitologizacije kulture koja je opijum za metafizički otupljene mase?

Ovo su samo neka od pitanja koja traže odgovor. Umesto odgovora na njih, zadovoljiću se iznošenjem nekoliko načelnih stavova koji se odnose na postavljena pitanja.

Sredstvo opštenja među ljudima

Čovek je stvaralačko biće, u neku ruku vice-tvorac univerzuma. On je biće kulta i kulture. Kulturom se realizuje kao ličnost. Njome objedinjava prošlost, sadašnjost i budućnost. Kao bogoliko biće pripada dvoma svetovima: tvarnom

(stvorenom, materijalnom) i netvarnom (nestvorenom, božanskom). Svojim stvaralačkim potencijalima i energijama nadilazi tvarni svet, oslobađa se okova prirodnih stihija. Kulturom čovek vapije za novim svetom, novim životom, "novom zemljom i novim nebom". Stvaralaštvom čovek gradi svoj sopstveni svet. Kroz kulturu materija se oduhovljuje i preobražava, a duh se opredmećuje i materijalizuje. Kulturni stvaraoci su se upoređivali sa sveštenicima. Kultura je sredstvo opštenja među ljudima. Kultura je dar, bogatstvo.

Kultura u funkciji Liturgije

Hrišćanska kultura je u svojoj suštini ram u kom je ikona Hristos, uprkos činjenici što ona nije monolitna, što postoji više tipova hrišćanske kulture: romanska (latinska), germanska (gotska) i vizantijska (pravoslavna). Pravoslavna kultura je teurgijska, to je kultura eshatološkog realizma, svojevrsna prosopografija. U svim svojim formama ona uprisutnjuje i opredmećuje buduće Carstvo Božije ovde i sada, u vremenu i prostoru, u istoriji. Ta kultura je ikonijska, jer ikonizuje Arhetip, Ličnost Bogočoveka Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka. Hrišćanska kultura izvire iz kulta. Ona nema razlog svog postojanja u sebi i po sebi. Uzrok i cilj kulture je izvan nje same. Kultura je u funkciji Liturgije. Arhitektura, ikonopis, freske, muzika, primenjena umetnost, sve je u funkciji Liturgije. Hram je "slika neba na zemlji". Ikona je "prozor ka nebu", odnosno "poklonjenje" koje uzvodi prototipu. Hrišćanska kultura je onaj spoljašnji ambijent koji treba čoveka da podstiče i usmerava na egzistencijalni susret sa Bogom. Kultura je sredstvo opštenja sa drugim, način da se oplemeni karakter i pripitomi grehom podivljala ljudska priroda. Smisao kulture je prvenstveno prevazilaženje samoljublja, gordosti i čovekovog najvećeg neprijatelja: smrti.

Opasnost od idolatrijskog stava

Kada se kultura odvoji od kulta, askeze, onda ona umesto da oslobađa čoveka od robovanja stvarima, i sama se potčinjava stvarima. Tada ona postaje mit i fetiš. Otuđenost od Boga za posledicu ima stvaranje idolatrijskog stava prema kulturi. Tada se kulturna dobra sakralizuju i postaju nova božanstva. Na ikonobožački i idolatrijski stav prema kulturi tokom istorije nisu bili imuni ni hrišćani.

"Unutrašnje" opasnosti

Savremeno hrišćansko kulturno stvaralaštvo (mislim i na pravoslavno) ugroženo je spolja i iznutra. Opravdano je postaviti pitanje: Da li zaista savremeni hrišćani stvaraju nova kulturna dobra ili je reč o kopiranju, reprodukciji, restauraciji, fotografisanju i konzervaciji prošlosti. Pre da je ovo drugo, a sve pod izgovorom da se ostane veran "veri Otaca". Danas svi hrišćanski narodi pate od romantičarskih predstava prošlosti, kada je bilo sve "idealno i savršeno", a sada "izopačeno i defektno". Neka ikona, ili hram, je pravoslavnija ukoliko je bolja kopija neke starije. Ta tendencija preti da Crkvu pretvori u običan muzej umetničkih i kulturnih starina i običaja, nesumnjivo prekrasnih, ali tragično beživotnih. Snaga ovog kulturnog ultra-konzervatizma nije mala i beznačajna. Nju ne umanjuje ni činjenica da postoje i oni kulturni stvaraoci koji svoje nadahnuće crpu iz eshatona. Danas nam ne treba neka "egzotična" hrišćanska (pravoslavna) kultura, već kultura koja je u stanju da sklopi brak sa savremenom epohom i da je nadahnjuje, kultura koja je u stanju da izrazi ono radikalno novo, što je Hristos darovao svetu, a koje će se u svojoj sveukupnosti ostvariti u budućnosti. Sloboda je neophodna pretpostavka svake istinske i autentične hrišćanske kulture.

Multikulturalni mozaik

Pravoslavna Crkva se nikada nije zalagala za kulturnu unifikaciju sveta. Ona je juče, danas i sutra za sapostojanje i prožimanje različitih narodnih kultura. Svaki narod, svaki pojedinac ima pravo da manifestuje svoju veru u kategorijama svoje kulture. Jevanđelje treba da inkulturira u svakoj lokalnoj kulturi. Zato ona danas vidi Evropu kao mozaik u lego kockicama različitih kultura. Živimo u eri globalizacije kulture, neverovatne integracije sveta. Stvara se univerzalna, masovna i integralna kultura. Zahvaljujući informatičkom i tehničko-tehnološkom razvoju čovek može da participira u svim kulturama sveta, i to je nova realnost sa kojom smo suočeni. Kulturna globalizacija sveta danas izaziva osećaj da se svaka nacionalna kultura (manja ili veća) oseća ugroženo. Pa ipak, današnji svet ne pripada ni jednoj naciji posebno, ni jednoj kulturi posebno. Današnji svet pripada svim kulturama, ako su sposobne da izgrade svoje mesto u njemu. Hrišćanstvo ima izrazito personalističku i otvorenu antropologiju i ontologiju, otvorenu i komunitarnu kulturu. Zato ono nikada ne može da prihvati kulturni geto i izolaciju.

[Guest Izida]

Srednji sistem Vladike Nikolaja: Slatka vilinska priča

Pripremio: prof. dr Radovan Bigović

 

U današnje vreme zaokupljenosti vlastitim bogaćenjem, kada želja za posedovanjem daleko potiskuje potrebu za davanjem, solidarnost kao da je prognana iz svakodnevnog života. Osećaj za bližnjeg zamenjen je brigom za sebe. Bogati preziru siromašne, a siromašni mrze bogate – začaranim krugom caruje nezadovoljstvo. Prestajući da pomaže drugom čovek postaje zarobljenik vlastite nemoći… Zato danas više nego ikad poučno zvuče reči Vladike Nikolaja kada govori o Srednjem sistemu u pogledu materijalnog života, posebno o Srednjem sistemu kod Srba. Kratke izvode iz ovog odeljka njegovih Sabranih dela delimo sa čitaocima GM-a. Kako se u budućnost ne može stići vraćanjem u prošlost, tako ni ideja ovog citiranja Vladike Nikolaja nije da oživljavanjem sećanja na "domaćinski duh" ponovo postavljamo temelje arhaičnih vidova ekonomskog života, već da podstaknemo na razmišljanje o odnosu zajednice i ličnosti, o mogućnosti postizanja ravnoteže između duhovnog i materijalnog, o tome da li je narod u Srbiji danas Teodul (rab Božji) ili je rab materijalnih dobara i zemaljske sreće, može li se služiti i Bogu i Mamonu…

Vladika Nikolaj,  Sabrana dela, odeljak Srednji sistem (izvodi)

“... Kod Srba nikada u istoriji nije bilo ni teorije ni praktičnog pokušaja za stvaranje opšteg, narodnog ili državnog komunizma. Nije nikada za to ni bilo potrebe. Od kako su prešli u veru Hristovu, Srbi su spontano, bez naročitih teorija i filosofija, zaveli i usvojili i do naših dana održali Srednji sistem u pogledu materijalnog života ljudi u selu i u gradu...

Srednji sistem kod Srba sastojao se u tome da postoji lična i kolektivna imovina. Svaki čovek ima svoju ličnu imovinu bilo kao nasleđe, bilo kao tekovinu, a uz to koristi se i kolektivna imovina. Kolektivne imovine postojale su u selu i u gradu. To su bile seoske i gradske utrine. Po selima postojale su prvo familijarne ili džematske utrine, potom seoske pa opštinske utrine. Jedan i isti čovek  mogao se koristiti i džematskom i seoskom i opštinskom utrinom. Još se mogao koristiti i četvrtom kolektivnom svojinom, a to su bile državne utrine  i šume.    

Uz to je po selima postojala i koševska hrana. Seoski koševi kakve smo mi zapamtili, bili su ogromni, mnogo veći nego koševi najvećeg gazde u selu, i bilo ih je ne jedan nego nekoliko. Razrezom skupljana je hrana o jeseni od svih imućnijih seljaka i time su koševi punjeni. Idućeg proleća – jer proleće je najteže za siromašnog seljaka – iz tih koševa uzimalo se i delilo onima koji nemaju hranu. Što bi preteklo s tim se raspolagalo ovako: Ako bi godina ponela berićetom, pretek bi se prodavao u korist nove koševske hrane, a ako bi se videlo da će letina obmanuti, onda bi se žito u koševima čuvalo za ishranu onih koji nemaju. To je bio srpski srednji sistem.

Po gradovima pak bili su esnafi. Svaki esnaf je imao svoju pokretnu i nepokretnu imovinu i svoje esnafske kase. Prihodom od te imovine izdržavala se sirotinja dotičnog esnafa. Uzmimo za primer abadžijski esnaf. Taj esnaf je imao svoju nepokretnu i pokretnu imovinu. Ako bi se neki član toga esnafa razboleo ili ako bi imovno posrnuo, pomagan je iz esnafskog prihoda po rešenju uprave esnafske. Ako bi umro u siromaštini a ostavio decu, esnafska uprava je bila dužna postarati se da ta deca izuče zanat, da se održe i izdrže dok ne dođu do majstorskog prava. A kad stignu do majstorskog prava, esnaf ih je pozajmicom pomagao da otpočnu svoju radnju.  Ako bi esnaf bio slab da svoju sirotinju izdrži i održi, pomagat je od gradske opštine. A uz to još ne treba zaboraviti da je postojala i gradska utrina, gde je svaki građanin mogao napasati svoje krave ili koze, koje su čuvali opšti čobani za sve. Odgonili su ih na pašu i vraćali na mužu. Ne zaboravi, Teodule, da je svaki imućniji esnaflija testamentom ostavljao celu imovinu, ako nije imao dece, ili deo svoje imovine svome esnafu u svrhu izdržavanja siromašnih esnaflija.

Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki čovek se osećao slobodnim čovekom a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svoju ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije odsecan od ljudskog društva, niti se osećao bespomoćan i izlišan. Pomognut kolektivnom imovinom, on je uvek živeo nadom da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša nije se znalo, niti za glad siromaha…

Još ti moram reći da je post kod Srba bio značajan ekonomski faktor. Post kao uzdržljivost od jela čeličio je karakter i u isto vreme značio štednju. A post je od Boga zapoveđen kao uslov spasenja. Zato je Bog blagosiljao narod koji je postio. Ljudi koji su zapamtili patrijarhalno vreme kod Srba mogu posvedočiti da je u to vreme narod sa manje bio sitiji i zadovoljniji nego u naše vreme sa mnogo više, ali bez posta. Hrana koja je mogla biti dovoljna za trideset lica kad se postilo, danas je jedva dovoljna za deset lica. Ipak su onih trideset bili zdraviji i snažniji i zadovoljniji, nego ovih deset u naše vreme. Tako je Bog blagosiljao naše pretke zbog posta. A s nama koji ne postimo biva ono što je rečeno Jevrejima: “Ješćete al se nećete nasititi."

Velike porodične zadruge kod Srba bile su u stvari male hrišćanske komune. Zajednička je bila imovina, zajednički krug, zajednička trpeza, zajednička molitva. Sloga i jedinstvo u tim zadrugama nisu se održavali samo krvnim srodstvom. Postojao je još jedan činilac, važniji od krvi, pa kad je ovaj činilac oslabio, krv nije bila u stanju da održi jedinstvo zadruge ni da spreči raspad tih davnih porodičnih komuna. To je onaj isti činilac, koji je bez obzira na krv, držao i onu prvu hrišćansku komunu u Jerusalimu.

Taj moćni činilac jeste hrišćanska vera i hrišćanska moralnost. Strah od boga i stid od ljudi. Vizija nebeskog sveta i svest o bliskoj smrti, koja je značila ne svršetak života za navek, nego početak jednog novog života, zavisnog od ljudskih dela na zemlji. Kada je taj činilac oslabio, onda su se u zadrugama pojavila ona dva poznata zla, koja oduvek podgrizaju i ruše svaku ljudsku zajednicu; nepoštenje i nepoverenje. Skoro sto godina opirale su se srpske porodične zadruge – te male crkve, male hrišćanske komune – da ih ona dva crva ne razore. No malo po malo pa su podlegle, i ostale su u sećanju naroda kao slatka vilinska priča, koja se sa bolom priča i prepričava.

[Guest Izida]

Moral i poslovanje: Imati i Biti

Piše: prof. dr Radovan Bigović

 

"Ekonomizam" sve više postaje dominantni pogled na svet. Logika novca i logika tržišta određuju suštinski život čoveka...

Što više proizvesti i što više potrošiti postaje cilj života. Takva potrošačka ideologija može da egzistira samo na utilitarističko-hedonističkoj etici i hiper antropocentričnoj i individualističkoj antropologiji. Imati postaje važnije od biti. Čovek postaje rob stvari i psihološko-duhovno zavistan od njih. Rad postaje nehuman i muka. Uobličava se stil života bez radosti i tržišni karakter (E. From).

Na ekološkom planu to ima za posledicu zastrašujuće izrabljivanje prirode ne vodeći računa da ona treba da služi za život i drugima a ne samo nama. Na socijalno-ekonomskom znači kod jedne pohlepne manjine, koja ima neobuzdanu strast za posedovanjem, sve veće bogatstvo, a kod druge, većine, sve veće siromaštvo. Luksuz na jednoj a zastrašujuća beda na drugoj strani. Na jednoj strani se ne zna šta će se od bogatstva, a na drugoj umiru milioni dece zbog nedostatka elementarne hrane za život.

Idolatrizacija ekonomije, poistovećenje čovekovog progresa sa ekonomskim progresom umanjuje značaj svake moralne, duhovne i kulturne vrednosti. Ljudska ličnost se žrtvuje radi ekonomske dobiti. Tržište ne sme da određuje vrednost ljudske ličnosti. Zakonitost i poslovna etika, dobrovoljno samoograničenje, ljubav i solidarnost nisu više samo moralne kategorije već i preduslovi opstanka sveta. Neophodna je jedna nova vizija i perspektiva života koja bi imala u vidu sledeće:

1.    Bog je jedini apsolutni vlasnik sveta (svih materijalnih dobara). Čoveku je svet dat kao dar i sredstvo za upotrebu. Dat mu je na brigu i čuvanje. Materijalni svet ulazi u strukturu čoveka, ali se on ne može poistovetiti sa tim svetom. Čovek pripada i drugom: božanskom, duhovnom svetu. Čovek je u svetu, ali nije od sveta.

2.    Pored privatnog vlasništva treba da postoji i neka vrsta zajedničkog vlasništva kako bi se čovek ravnomerno razvijao i kao individualno i kao društveno biće. I što je važno, to omogućava život dostojan čoveka onima koji ne mogu da brinu o sebi (hendikepirani).

3.    Čovek je začetnik, središte i svrha celokupnog prirodno-društvenog života. Rad i ekonomska dobra treba da služe ostvarenju punoće ljudske ličnosti, a ne obratno – da čovek robuje materijalnim dobrima (stvarima).

4.    Čovek ima pravo na rad, ali i dužnost da savesno radi. U ekonomsko-socijalnom procesu treba da učestvuju, na ovaj ili onaj način, svi radnici. Veoma je opasno i nehumano kada u ekonomskom odlučivanju dominiraju malobrojni centri moći. Radikalni ekonomski liberalizam ranjava osnovna prava ličnosti.

5.    Smisao rada nije samo rad za sebe, nije samo primanje (dobit, profit), već i rad za drugog, nesebično davanje (darivanje). Davanje je najbolje primanje.

6.    Radom čovek ne sme da postane rob vlastitog rada. Čoveku mora da ostane vremena za kulturni, porodični, socijalni i verski život, za odmor, jer su to preduslovi da čovek ima radosno osećanje života.

7.    Bogatstvo (a i siromaštvo) nisu sami po sebi dobri ni loši. Sve zavisi od čovekove upotrebe. Bogati treba da pomažu siromašne, a siromašni da ne zavide bogatima.

8.    Razvijeni treba da pomažu nerazvijenima, ali i nerazvijeni da se razvijaju vlastitim snagama.

9.    Ekonomska dobra se ne smeju sticati nemoralnim sredstvima. Nemoral u biznisu ima nesagledive tragične posledice.

10.     Uklanjanje privredno-društvene nejednakosti i neravnopravnosti, uspostavljanje socijalne pravde i obezbeđivanje sredstava za život i ljudsko dostojanstvo svakog čoveka treba da bude cilj svakog društva koje pretenduje da bude iole humano. Od imućnih ljudi se očekuje da budu pokrovitelji (mecene) kulture i zadužbinari, ljudi plemenita srca i karaktera, da svojim bogatstvom bogate druge. S druge strane, ne sme da postoji u društvu takva atmosfera koja uspešne i bogate ljude stavlja na stub srama. Pored ovog, važno je da država sprečava sve oblike mita i korupcije i da donosi zakone koji stvaraju preduslove da se jedno društvo ekonomski (a i na svaki drugi način) normalno razvija.

[marija]

Fenomenologija praznika

Savremena civilizacija je stvorila „industriju praznika“. Pretvorila ih je u „prazne dane“, „neradne dane“, u dane „dokolice“

U drevnim kulturama vreme se delilo na „sveto“ i „profano“. Praznici su tada bili izvor „svetog“ vremena. „Profano“ vreme je istorijsko, društveno, tegobno i obično. „Sveto“ vreme je metaistorijsko, večno, radosno, besmrtno, razdragano. Kroz praznike je „profano“ vreme doživljavalo svoju katarzu i preobražavalo se u sakralno. Sve do novijeg vremena osećala se harmonija između praznika i sveopšteg kosmičkog ritma. Sveopšta sekularizacija danas sekularizuje i praznike.

Čovek je po svojoj prirodi homo adorans, biće koje slavi i raduje se. U svim epohama i kulturama čovek vapije za besmrtnošću i večnim vremenom. Zato su praznici (religijski i svetovni) svojevrsno poricanje sveta i istorije, tj. poricanje njihovog apsolutnog značenja i važenja. Na praznike se sve „obrće“ i uspostavljaju se nova pravila života koja ne važe u tegobnoj svakodnevici. Savremena civilizacija je stvorila „industriju praznika“. Pretvorila ih je u „prazne dane“, „neradne dane“, u dane „dokolice“, „razbibrige“, „relaksacije“, „besposličenja“, „zabave“, „prejedanja“, „komercijalnog bluda“, „programiranog uživanja“ i neograničene potrošnje. Mnogi ljudi koriste „pilule“ da bi ubili „to prazno praznično vreme“. Većina ljudi ne zna šta će sa sobom u „neradne dane“, zato nastoje da pobegnu „negde daleko“. Kod njih se javlja neka čudesna potreba za trošenjem svih čari koje im nudi savremena vavilonska tržnica, iza čega se skriva, prema mišljenju sociologa i psihologa, unutrašnja praznina i pustoš, duboka nesmirenost, latentno beznađe, razočarenje i skriveni porivi nasilja. Prema nekim istraživanjima tokom praznika povećan je broj samoubistava.

Danas se i crkveni praznici sve više potčinjavaju modernoj patologiji prazničnog vremena. Crkvene praznike mnogi praznuju izvan hramova, u atraktivnim turističkim centrima, teretanama, bazenima, sportskim halama, trgovima, izletištima, luksuznim restoranima i „običnim kafanama“, uz neizbežnu „dobru čašicu“ i zvuke muzike koja probija bubne opne. Oni često liče na svojevrsne „komemorativne“ skupove, koji evociraju uspomene na davno prošle događaje iz hrišćanske istorije. Mnogi koji i idu u hramove na praznike idu zbog „običaja“, „tradicije“, da bi bili „viđeni“, da bi zadovoljili svoje „verske potrebe“, „olakšali duši“, stekli „političke simpatije“ i „poene“. Ili jednostavno zbog onog „valja se“! Mnogi jedva čekaju da se u crkvi završe „popovske ceremonije“ i da se pređe „na glavno“ – na jelo i piće.

Praznici, posebno crkveni, treba da budu prvenstveno dani obnove duha zajedništva, zajednice i dani radosti . Praznici i praznovanje su način davanja smisla i značenja vlastitoj egzistenciji. Oni treba da transformišu svakodnevni mukotrpni rad u radosno osećanje života. Posmatrano sociološki, tokom praznika dolazi do susreta prijatelja i srodnika, povećane solidarnosti i pomoći, razmene čestitki, telefonskih poziva, SMS poruka i mejlova. Ljudi se tada ponovo nalaze, razgovaraju, zbližavaju. U zavičaj se vraćaju iseljenici i „gastarbajteri“.

Tokom praznika umanjuju se društvene napetosti, obustavljaju se čak i ratna dejstva. No praznici imaju i dublju osnovu. Oni su izraz čovekove potrebe za drugim – za Bogom, kretanje prema Njemu, susret sa Njim. To su dani kada čovek čini iskorak i oslobađa se prirodnog poretka stvari, kada iščekuje novi (a ne samo bolji) svet i život. Liturgija je cilj i suština svakog praznika i praznovanja.

Kroz liturgijsko slavlje se pojavljuje nebeska radost, osvećuje se vreme, ljudi i sva tvorevina, ceo kosmos, ukidaju se granice među ljudima, granice između vremena i večnosti. U tom kontekstu, praznici nisu samo „sećanje“ na ličnosti i događaje iz prošlosti, već iskustvo onoga što tek treba da se dogodi. To je viđenje „novog neba i nove zemlje“. Tada praznici postaju dani života i nepomućene radosti, događaji koji preusmeravaju smer životnog kretanja, uspostavljajući radosnu viziju i perspektivu života. Svi praznici imaju svoje različite običaje, i prazničnu „kostimografiju“, što u vremenu sveopšte racionalizacije života kod mnogih izaziva podozrenje.

Često se čuje optužba da praznike prati „kič“ i sl. Istini za volju, treba priznati da u tome ima istine i da se od „dekoracije i kostimografije“ pojedinih praznika ne vidi njihova suština i pravi smisao. Međutim to ne treba da znači da ih treba lišavati običaja i životnosti. Nepotrebno je i besmisleno težiti unifikaciji praznovanja praznika, jer svaka jednoobraznost je pretnja ljudskoj slobodi kojom se čovek izdvaja i razlikuje od svih ostalih bića.

[objavljeno: 04.01.2008.]

 

[karadjordje]

протојереј Радован Биговић-списи

http://ifile.it/vbzhwkj/bigovic-spisi.zip

[djakon Vladislav]

Вечерас око 11 сати се упокојио у Господу отац Радован Биговић. Помолите се за њега да га Господ прими у Царство своје!!!

Измењено Мај 31, 2012 од Иван Цветковић
додата слика о. Радована

[Guest о. Агапије]

Господ нека буде са њим...

Баш ми је чудно( иако знам да је дуже био болестан) јер сам га пре неки дан видео на Симпосиону...

[Guest - . . .-]

Велики губитак за Цркву! Бог нека му душу прости!

[Guest - . . .-]

http://www.youtube.com/watch?v=CpIGcO_s8zg

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]