Да ли верујете да сте потомак примата чији је фосил стар 47 милиона година?

[Драган_Петровић]

Нисам мислио да ти имаш предрасуде, већ сам генерално говорио, да код неких постоје предрасуде да свака ријеч написана у Писму носи и историјску и научну истину, и да ће ако тако не размишљају одступити наводно од истине.

Кад је у питању опис стварања, истина је да је Бог узрок настанку свијета, и да непослушност Богу, по чињену преступа - гријеха - промашаја циља, води у смрт. Исто са апокалипсом. Не узима се свака поменута ријеч у Апокалипси за буквално, већ је суштина апокалипсе да историја има крај, и да ће тај крај почети Божијом интервенцијом.

Библију углавном треба алегоријски тумачити, а оне ствари које су суштинске, њих треба узимати буквално. Дакле узмеш Христово распеће и тврдњу да ће три дана три ноћи бити у гробу. Било да рачунаш по јеврејском календару, или данашњем, од петка навечер до недјеље није прошло три дана и три ноћи, али је суштина да се догађај распећа догодио, и да је Христос васкрсао у недјељу, то је оно што је битно, а која је сврха баш три дана или три ноћи, томе можеш дати 1000 значења, и тако ти иде и са свим другим наводима у св.Писму.

Ако прихватим овакво становиште онда ћу морати поново да преиспитам већину ствари о којима су свети оци учили. Каква је онда била природа првоствореног свијета и човјека? Гдје и на који начин се ту уклапа прича о рају, паклу, првородном гријеху, стварању човјека? Морам поставити и питање требамо ли тврдњу о старости свијета у милионима година узети као одређени апсолут и одбацити могућност да су се ствари могле одвијати и другачије него што то данас наука тврди? На основу чега би било најисправније изградити своје мишљење по овим питањима и шта можемо прихватити као одређени ауторитет на коме коме ћемо га градити. Има ту још много питања која су мени интересантна. Надам се да ћете имати стрпљења и воље да изнесете своја размишљања о овим стварима уколико вам то вријеме буде допуштало.

[Благовесник]

Веља ако је Мојсију у визији било откривено велики прасак,

онако нешто слично као што је холографски приказ у СФ филмовима, те даљи развој свемира,

а онда су макар могли знати да се сунце не креће по хоризонту, нити да земља није утемељена на води, нити да постоји свод изнад кога је вода.

Добар је то покушај, да је Мојсију наводно било у визји откривен стварни постанак свемира, али то се није тако десило.

Bogonadahnuti pravednik (ne mora da znaci da je to bio Mojsije, jer prof. Kubat je iznosio dokaze da nije Mojsije pisac tog dela, vec je iz kasnijeg datuma kada su Jevreji imali fazu iskusenja masovnog padanja u idolopoklonstvo, ali da uzmemo da je pisac ipak sam Mojsije, ne bitno),

nikako nije mogao videti citav proces razvoja svemira, u svim svojim etapama,

jer bi mu trebalo da to gleda onoliko godina koliko je to stvaranje trajalo, mislim, da bi mogao baš sve to da vidi od Prvog praska i daljeg razvoja svemira, logično.

Gospod mu zato sve pokazuje u 6-7 SEKVENCI,

u toku sedam dana boravka u duhovnom (u Duhu Svetom) sozercanju postanka sveta,

u formi sedam slika zbog vec ustaljenog sedmicnog bogosluzenja!

Glavna poruka Bozija jeste ovo- svet je postao, nije Bozanstvo. Postepeno je trajalo stvaranje, i najvaznije, covek nije na pocetku, nego je na kraju postao -pojavio se izveden iz prirode i upredan mu je Duh od Boga (interesantno je napraviti i paralelu u Novom Zavetu,

stvaranja novoga coverka - dunu u njih i rece - primite Duha Svetog!).

Dalje, radi se o pogledu sa zemlje ka nebu, tako se Sunce zaista krece po horizontu

(mada to, i da je Zemlja utemeljena na vodi, nema u tom izvestaju Postanka prve glave Biblije). Svod iznad koga je voda, mozda je piščev opis oblaka a možda i nekakvog vodenog omotača, ali ok, na tome ne želim da insistiram, to i nije toliko bitno.

Opis slika ili sekvenci koje prikazuju u 6-7 slika datih Mojsiju hronološki su tacne:

-stvaranje pocinje sa Velikim praskom - te prvo sto vidi jeste svetlost

(mada se prethodno uopsteno kaze - stvori Bog nebo (andjelski svet) i zemlju (materiju),

tako kazu Sveti Oci),

- sledeca slika - nastajanje zemljie i prvobitne atmosvere ...

-biljke,

-potom se obrazuje sadasnja atmosvera, te u toj cetvrtoj slici jasno vidi Sunce i Mesec, te konstatuje, i Bog je stvorio videlo vece da sija danju i videlo manje da sija nocu (tj. poruka je -ne slavi Sunce i Mesec kao svi ostali narodi, to nisu bozanstva!),

-svet u vodi, ptice...

-sisare i na kraju - bogoliko bice (čovek).

I ovo je vazno:

petak - u dan u koji je smivolicno biblijski covek stvoren i zgresio,

Mesija strada radi Adama,

subota - Bog počinu (odmara) od dela svojih,

Mesija počinu (odmara) od dela svojih u grobu,

nedelja - svetlost,

"svetlost se zasija u tami, i tama je neobuze" (Evandjelje po Jovanu).

,,Sav zakon i proroci o Meni govore, počevši od Mojsija"

:Reč je Gospodnja.

[Благовесник]

A oni koji bi i dalje da tvrde da je svet nastao za sedam dana od 24 časa,

pozivam da pročitaju Psalam koji je napisao isti pisac prve glave Postanja (naziva se Psalmom Mojsijevim),

gde izrticito podvalci da je za Boga taj jedan dan, dan kad mine, kao hiljadu godina!

Nadjem taj Psalam pa cu da napisem.

[Justin Waters]

Glavna poruka Bozija jeste ovo- svet je postao, nije Bozanstvo. Postepeno je trajalo stvaranje, i najvaznije, covek nije na pocetku, neo na kraju postao - izveden iz prirode i predavanjem Duha (interesantno je napraviti i paralelu u Novom Zavetu, stvaranja novoga coverka - dunu u njih i rece primite Duha Svetog!).

Dalje, radi se o pogledu sa zemlje ka nebu, tako se Sunce zaista krece po horizontu

(mada to, i da je Zemlja utemeljena na vodi, nema u tom izvestaju Postanka prve glave Biblije). Svod iznad koga je voda, mozda je piščev opis oblaka a možda i nekakvog vodenog omotača, ali ok, na tome ne želim da insistiram, to i nije toliko bitno.

Тако се тумачи Постање. Порука је да је свет постао, свет није божанство нити постоји одувијек.

Нема тог извјештаја у првим стиховима Постања, али касније се то помиње у Псаламима рецимо. А то слиједи опет на основу извјештаја из Постања, гдје се помиње вода над којом лебди Дух Божији, и да Бог посред вода ствара земљу и свод, и раздваја воде испод свода од оних изнад свода.

Мислим да је овакав опис било највише што су могли разумјети писци Постања, али да је суштински битно за вјеру то да је свијет постао узроком који је у Богу, а не да постоји сам за себе и одувијек, и да није божанство сам по себи.

[Благовесник]

Drugo su Psalmi. To je poezija, iako je citava Starozavetna Biblija Bozija poezija, Psalmi su posebno u tom duhu-.

Elem, Psalam 90. pripisan je Mojsiju i 91. je, po biblistima, verovatno takodje Mojsijev.

Pogledajte ta dva Psalma u svojim Biblijama, narocito 90.

i videcete koliko to pisac Postanja drzi do toga da su ti dana bili bukvalno dani od 24 sata(?)!

90. Psalam

,,Molitva Mojsija, sluge Bozjega.

Jahve (Onaj Koji Jesi - Boze Avrama, Isaka i Jakova),

ti nam bijase okrilje od kolena do kolena!

Pre nego se rodise bregovi,

pre nego postade kopno i ovaj krug zemaljski,

od veka do veka, Bože, Ti jesi (jestestvuješ)!

Smrtnike u prah vracas i velis - u prah vratite se, sinovi ljudski.

Hiljadu je godina u ocima Tvojim k`o jucerašnji dan,

dan jedan koji je minuo i kao straza nocna."

[Milan Nikolic]

Само је ствар што Јевреји никад нису предање о Постању стављали у метафизику, они су Постање разумјели као опис стварања овог свијета у коме живимо. Хришћански оци су такођер отишли корак даље и само додали тумачење да је пропадљивост овог свијета настала уласком смрти, што је опет посљедица гријеха, али тог истог свијета, не неког примордијалног.

Наравно да је реч о једно те истој творевини (пре и после пада). Као што ће бити реч о једно те истој творевини када Господ буде све сачинио новим.

Међутим, треба знати неке појединости о природи нашег света. Свети Оци Цркве су у формулисању догматских начела објаснили појмове простора и времена као категорије које припадају творевини, а тако се и модерна наука односи према истим тим појмовима.

Дакле, када кажемо - бавећи се теологијом - да су ,,пропадљивост и смрт ушли у наш свет као последице греха'', изузетно је важно да тај наш свет не посматрамо као да су простор и време нешто друго мимо тог нашег света. Зато је модерна наука (тачније космологија) сведок једног општег чињеничног стања које се, на жалост, у данашњим изазовима за теологију готово увек превиђа.

Наиме, у ситуацији смо данас да чујемо теолошка тумачења која дубоко у себи апсолутизују простор и време, - тј. како све бива подложно променама осим простора и времена. На пример, говоримо како је смрт ушла у творевину, али тако да простор и време немају никаквог додира са тим.

По Предању верујемо да је творевина доживела промену стања и то називамо ,,падом'', док у новије време имамо појаву схватања да је наш свет исти какав је био и пре ,,пада''. Та новија појава је последица научних сазнања о настанку космоса, која објашњавају настанак простора и времена.

Дакле, имамо научни концепт како је творевина настала, а о томе шта је било пре тог настанка, верује се како није било ничега. И тако хришћани полако, кроз неколико деценија, усвајају исти концепт који се покушава увести у теологију.

И шта се заправо дешава? Неки хришћани су поверовали да наш космос није имао другачије стање осим оног које носе са собом научни концепти Великог праска и еволуције. Ако се мало размисли, очигледно је да су тиме простор и време апсолутизовани.

Погледајмо сада како то изгледа. У стању смо да верујемо у свакаква чуда, али та чуда могу бити само у непроменљивом простору и непроменљивом времену. Простор и време су доведени изнад саме творевине као божанство које не може доживети никакве промене, тј. ,,које увек јесте на исти начин''.

Потребно је да хришћани превазиђу тај поглед на просторвреме. Модерна космологија више није она иста од пре неколико деценија, што иде на руку истинама нашег Предања, и Велики прасак више није никакав апсолутни почетак творевине.

[Avocado]

Nadam se da ce ti kolege vernici odgovoriti na druga pitanja a nadam se da ne zameras sto ti ja odgovaram na ovo:

Морам поставити и питање требамо ли тврдњу о старости свијета у милионима година узети као одређени апсолут и одбацити могућност да су се ствари могле одвијати и другачије него што то данас наука тврди?

Naucnici smatraju da je univerzum star oko 14 milijardi godina, a Zemlja oko 4,5 milijarde godina... a ove tvrdnje nikako ne bi trebalo da uzmes kao apsolut i da odbacis mogucnost da su stvari mogle da se odvijaju drugacije, posto bi upravo to bio nenaucni pristup... sto ne znaci da umesto ovih tvrdnji mozes da umetnes bilo kakvu proizvoljno odredjenu cifru...

Takodje, sve zavisi i od toga za sta ti je potrebna ta informacija... koliko razumem vernike, za spasenje ti nije bas mnogo bitna... a ako zelis da uradis nesto sto zavisi od toga koliko je Zemlja stara i kako su se odvijali prirodni procesi na njoj (recimo ako trazis nalaziste nafte) bice ti prilicno korisno da se pouzdas u tvrdnje naucnika...

На основу чега би било најисправније изградити своје мишљење по овим питањима и шта можемо прихватити као одређени ауторитет на коме коме ћемо га градити.

O naucnim pitanjima bi najispravnije bilo da gradis misljenje na znanju i proveri informacija a ne na autoritetima...

[Justin Waters]

Ако прихватим овакво становиште онда ћу морати поново да преиспитам већину ствари о којима су свети оци учили. Каква је онда била природа првоствореног свијета и човјека? Гдје и на који начин се ту уклапа прича о рају, паклу, првородном гријеху, стварању човјека? Морам поставити и питање требамо ли тврдњу о старости свијета у милионима година узети као одређени апсолут и одбацити могућност да су се ствари могле одвијати и другачије него што то данас наука тврди? На основу чега би било најисправније изградити своје мишљење по овим питањима и шта можемо прихватити као одређени ауторитет на коме коме ћемо га градити. Има ту још много питања која су мени интересантна. Надам се да ћете имати стрпљења и воље да изнесете своја размишљања о овим стварима уколико вам то вријеме буде допуштало.

Природа првоствореног свијета уопште није наглашена у књизи Постања. Једино се помиње да све беше добро. А то добро не мора да значи да није било смрти. Тамо се уопште не помиње да ли су животиње умирале или нису, да ли је лишће опадало са дрвећа или није, да ли је било фотосинтезе или није, да ли се удисао кисеоник или није...То добро значи да свет има уређене механизме по коме функционише. Свијет није нека долина плача гдје нема ни дашка доброга, него је све тамно црно и јадно, без смисла и реда. Ја бих пре рекао да је доброта свијета у томе што је свијета такав да му ти дајеш одређени смисао. Ти ћеш својим понашањем учинит свијет добрим, или ћеш својим понашањем учинити лошим.

Прича о рају или паклу уопште не мора имати географско - историјску одредницу, већ је она прича о поријеклу благодатног и мучног осјећања, тј прича о унутрашњем стању духа. Први људи по књизи Постања нису умирали јер су живјели благодаћу Божијом. Они су свијет виђали другачијим очима (због присуства благодати Духа Светога), и смрти нису могли видјети. Њихов гријех, непослушност Богу, одбијање да се напредује духовно према заповјестима Божијим, довело је до тога да Бог узме ту благодат, и они су онда прогледали. Остали су са својим природним погледом гдје су тад могли да виде и смрт и било их је срамота јер су били голи. Треба овдје запазити елементе јеврејског приповједања гдје се уноси елемент срамоте који потиче од голотиње. По јеврејском предањеу бити го, значило је бити у срамоти. Голотиња спољашња овдје може бити да је представљала голотињу унутрашњу. Тако да је прича о Адаму и Еви прича која поручује да рајско стање, унутрашњи дух човјека је испуњен благдоетима не када ти постижеш неке напоре, као што то чине многе источњаке религије, или неким магијски врачањем као многе паганске, већ су благодети дар Божији. Исто губитак тих благодети није када направиш неку погрешну радњу у магијском врачањеу или не обављаш неке вјежбе медитације добро, већ када неслушаш Бога. Надам се да капираш.

Што се тиче старости универзума, ту ти је Авокадо већ дао одговор. Не мораш узимати као апсолут да је свемир стар 14 милијарди година, али то треба држати као најтачније знање о универзуму, док не буде још тачније утврђено. Ако мислиш да сад не мораш ово држати за апсолут, па кажеш е онда ћу вјеровати да је стар 6000 година, е онда ћеш ту испасти смјешан јер докази о старости свемира су на страни да је он стар, колико прецизно ни сама наука ништа не гарантује тачно, она сама је на стајалишту да стари резултати надограђују новим. Наука добро објашњава функционисање свијета, тако да се моћеш држати науке позудано у домену којим се она бави.

По мом мишљењу симбол вјере је најауторитативнији акт у хришћанству кога се требаш држати као пијан плота. Наравно здрава наука неће се уопште бавити симболом нити негирати га. Мада имаш оних који се зову научници и који негирају да је Христос уопште постојао, или га не негирају, али дају му тотално земаљско обличије, да је био само човјек који је потпиривао на побуну против римске империје и имао групу људи који су га слиједили у идејама. Наравно да овој науци нећеш вјеровати. Јер за твоје спасење је битно да вјерујеш да је Христос био то што учи хришћшанство.

Са друге стране имаш науку која је утврдила колико је стар универзум, док имаш фундаменталисте који кажу да то није тако. За спасење ти заиста није битно да знаш колико је стар универзум, с тога требао би вјеровати научницима у овом случају.

Тако да види шта ћеш и како ћеш, на теби је.

[Avocado]

Што се тиче старости универзума, ту ти је Авокадо већ дао одговор. Не мораш узимати као апсолут да је свемир стар 14 милијарди година, али то треба држати као најтачније знање о универзуму, док не буде још тачније утврђено. Ако мислиш да сад не мораш ово држати за апсолут, па кажеш е онда ћу вјеровати да је стар 6000 година, е онда ћеш ту испасти смјешан јер докази о старости свемира су на страни да је он стар, колико прецизно ни сама наука ништа не гарантује тачно, она сама је на стајалишту да стари резултати надограђују новим. Наука добро објашњава функционисање свијета, тако да се моћеш држати науке позудано у домену којим се она бави.

Da dodam jos nesto... ako je svemir star 6000 godina a moze da bude toliko star ako postoji svemocni Bog (jer tada je sve moguce), onda ga je Bog napravio pre 6000 godina ali tako da izgleda kao da je star 14 milijardi godina... pa opet dodjes na isto... opet ti se najvise isplati da citas naucne radove o starosti univerzuma...

Sta vise, pojedini kreacionisti upravo i tvrde nesto slicno ovome... jer npr. imaju ozbiljan problem sa brzinom svetlosti i daljinom nebeskih tela... kada bi univerzum bio star 6000 godina, onda ne bismo mogli da vidimo ni jedno nebesko telo koje je dalje od 6000 svetlosnih godina... jer njihova svetlost ne bi do danas uspela da stigne do nas... a mi vidimo mnogo zvezda koje su drasticno dalje od 6000 godina... jedno od kreacionistickih "objasnjenja" (*najbolje moguce) je da je Bog istovremeno stvorio npr. zvezdu daleku milion svetlosnih godina i zrak svetlosti od nje pa do Zemlje... sto nije nista drugo do tvrdnje da je Bog stvorio univerzum pre 6000 godina ali tako da izgleda drasticno starije...

(* druga "objasnjenja" su da je brzina svetlosti bila drasticno veca nego danas, sto do te mere rusi zakone fizike da je prosto neozbiljna tvrdnja)

[GeniusAtWork]

Da, postoji i takva "hipoteza":

http://en.wikipedia....alos_hypothesis

[Justin Waters]

Sta vise, pojedini kreacionisti upravo i tvrde nesto slicno ovome... jer npr. imaju ozbiljan problem sa brzinom svetlosti i daljinom nebeskih tela... kada bi univerzum bio star 6000 godina, onda ne bismo mogli da vidimo ni jedno nebesko telo koje je dalje od 6000 svetlosnih godina... jer njihova svetlost ne bi do danas uspela da stigne do nas... a mi vidimo mnogo zvezda koje su drasticno dalje od 6000 godina... jedno od kreacionistickih "objasnjenja" (*najbolje moguce) je da je Bog istovremeno stvorio npr. zvezdu daleku milion svetlosnih godina i zrak svetlosti od nje pa do Zemlje... sto nije nista drugo do tvrdnje da je Bog stvorio univerzum pre 6000 godina ali tako da izgleda drasticno starije...

Ма да, то је само јефтин покушај таутологије.

[Milan Nikolic]

Ако је смрт била актуелизована у материјалној творевини пре Адамовог пада, онда је Адам познавао зло пре него што је згрешио. Јер, актуелизована смрт значи актуелизовано зло.

Зато је појам зла потребно много боље разумети. Бог је познавао зло пре стварања као дефиницију ,,када нечега нема'', а то чега није било, није још било ни створено, тако да зло у том смислу није актуелизовано.

Створење попут човека може познати зло само као актуелизовано, ,,када нечега нема чега је било'', и то се зове смрт. Док за Бога кажемо да је познавао Своју творевину као Своју вољу пре него што ју је створио, тако да је то ,,када нечега нема чега није ни било'' било зло које није актуелизовано.

Тако је човек познао зло које се дефинише тако ,,када нечега нема''. Према томе, у стању пре Адамовог пада творевина није била пропадљива, није било актуелизоване смрти, него је то дошло као промашај Адамовог циља који је био сједињење са Тројицом на начин Оваплоћења Логоса и свега што се сада очекује.

[Milan Nikolic]

Треба запамтити чудесну и мудру дефиницију од светог Јустина Новог када је реч о самом злу и свему противном Богу. Обратите пажњу на ту изузетну битност.

Наиме, желећи да каже колико су неки појмови који су супротни Богу међусобно повезани, Јустин је те појмове објаснио користећи се сличностима нераскидивих повезаности у Богу. Тако је грех и смрт и зло сврстао у нераскидиве елементе који имају заједничку суштину, а та суштина греха и смрти и зла је небиће.

Оваква дефиниција светог Јустина обједињује елементе који су противни Богу, на такав начин да сваки од њих није могуће посматрати као изолован или независан од других. Грех, смрт и зло, имају једно те исту суштину, и никада не могу бити раздвојени.

[drvce]

Ако је смрт била актуелизована у материјалној творевини пре Адамовог пада, онда је Адам познавао зло пре него што је згрешио. Јер, актуелизована смрт значи актуелизовано зло.

Зато је појам зла потребно много боље разумети. Бог је познавао зло пре стварања као дефиницију ,,када нечега нема'', а то чега није било, није још било ни створено, тако да зло у том смислу није актуелизовано.

Створење попут човека може познати зло само као актуелизовано, ,,када нечега нема чега је било'', и то се зове смрт. Док за Бога кажемо да је познавао Своју творевину као Своју вољу пре него што ју је створио, тако да је то ,,када нечега нема чега није ни било'' било зло које није актуелизовано.

Тако је човек познао зло које се дефинише тако ,,када нечега нема''. Према томе, у стању пре Адамовог пада творевина није била пропадљива, није било актуелизоване смрти, него је то дошло као промашај Адамовог циља који је био сједињење са Тројицом на начин Оваплоћења Логоса и свега што се сада очекује.

U desnoj casi nema vode. Ako je u nekom ranijem trenutku u njoj bilo vode, kao u levoj casi, da li to znaci da se u medjuvremenu desilo nekakvo zlo, jer "necega nema"? Ili je zlo sto je nestala zvezda, a nastao elementarni kiseonik, pa onda i on nestao kao slobodan, te je vezivanjem za vodonik nastala voda? Kako izgleda svet u kojem nema promene (cim ima promene onda se svet razlikuje od trenutka do trenutka, odnosno neceg nema sto je bilo, i ima neceg sto nije bilo u ranijem trenutku)? Kada zec otrci iz zbuna u rupu, pa "nema zeca pod zbunom" da li je to zlo jer "nema necega (zeca u zbunu) cega je bilo" ? Zar nije problematicna definicija "kada nema necega cega je bilo"? Da li je relacija "nesto"? Odredjen redlosled odredjenih molekula cini DNK, ako se taj redosled poremeti, sve i da ostanu svi molekuli na broju, funkcionalna celina (DNK) koja zavisi od poretka molekula (tj njihovih prostornih relacija), je narusena, dakle, promena je zlo??

[Justin Waters]

Ако је смрт била актуелизована у материјалној творевини пре Адамовог пада, онда је Адам познавао зло пре него што је згрешио. Јер, актуелизована смрт значи актуелизовано зло.

Зато је појам зла потребно много боље разумети. Бог је познавао зло пре стварања као дефиницију ,,када нечега нема'', а то чега није било, није још било ни створено, тако да зло у том смислу није актуелизовано.

Створење попут човека може познати зло само као актуелизовано, ,,када нечега нема чега је било'', и то се зове смрт. Док за Бога кажемо да је познавао Своју творевину као Своју вољу пре него што ју је створио, тако да је то ,,када нечега нема чега није ни било'' било зло које није актуелизовано.

Тако је човек познао зло које се дефинише тако ,,када нечега нема''. Према томе, у стању пре Адамовог пада творевина није била пропадљива, није било актуелизоване смрти, него је то дошло као промашај Адамовог циља који је био сједињење са Тројицом на начин Оваплоћења Логоса и свега што се сада очекује.

Како смрт може бити зло, када се хришћанима не пријети небићем, већ вјечним пакленим огњем? Мучењем у свјесном стању? Како је смрт зло, кад се по предању свијест никад не гаси и личност стално живи? Како је смрт зло када је по неким варијантма тијело само обично одјело, које се скине са душе када умре?

За случај оне друге неавгустиновске варијанте, ако живиш у сјећању Божијем, онда такво стање и није зло, јер неосјетиш ништа, нити муку нити радост, неутрално стање, које неможе да се назове злом.

Ако је Христос васкрсењем показао да нема смрти, али да ђавоља дјела и даље истају, пакао и даље остаје, с тим да је он тај с којим ћеш побиједити и пакао, како смрт онда може да буде зло, када је нема? Ваљда је зло оно што остаје, а то је стање одвојености од Бога, стање пакла огњеног, и црва неугасивог како се каже у писму. Може и то стање да се назове смрћу, али та смрт се разликује добрано од смрти које познајемо кроз природни свијет.