Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

На митровданске Задушнице Владика Јоаникије служио у манастиру Ђурђеви Ступови

На дан када наша Света Црква Православна прославља Светог апостола Јакова и митровданске Задушнице, у суботу, 5. новембра, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско - никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Заупокојену Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Вјерном народу сабраном у Светом богослужењу, у којем је саслуживало свештеномонаштво Манастира, обратио се Преосвећени владика, говорећи о Задушницама, дану који је посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо заједно са живима и за оне који су се упокојили, који су, како је казао Његово Преосвештенство, у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем.

“У току године више пута свенародно обављамо Задушнице, а сваке суботе поред осталих служби служи се и служба за покојне. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос разапет је на Велики петак, на Велику суботу је почивао у гробу и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Он је истакао да православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

“Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а, такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.“

“Када гледамо из Божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију “, казао је Преосвећени Владика, додајући:

“Митровданске Задушнице послије оних прољећних, Задушница пред Васкршњи пост имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске Задушнице и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне Задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне, које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али, знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других, наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва, видимо нешто што има посебно код њих, као што многе задивљује наша крсна слава“, закључио је своју бесједу Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Током Свете Архијерејске Литургије обављен је помен упокојених сродника присутног вјерног народа.

[Guest]

Азбучник је ода одбрани српског језика

У Бијелом Пољу је 5. новембра уприличена промоција књиге „Азбучник“, ауторке Милице Бакрач.

Поред обраћања и читања стихова младе српске пјесникиње право задовољство препуној сали Центра за културу било је и надахнуто пјевање црквеног хора “Свети кнез Лазар“ из Крушевца, под диригентском палицом Мионе Цвијовић, рођене у Бијелом Пољу. О књизи сонета “Азбучник“ у вечери посвећеној роду и језику говорио је професор књижевности Раде Кнежевић.

“У вријеме када су Ратковићеве вечери поезије окупљале најбоље младе пјеснике оне Југославије, и када су за афирмисане пјеснике биле и значиле што и Струшке вечери, Милица је суверено стала на њихово побједничко постоље 1999. године, и то према одлуци жирија који су чинили ауторитети у књижевности ондашње Југославије. Од тада до данас Милица Бакрач је остала вјерна поезији, прије свега сонету, који је условно речено, њен заштитни знак у пјесничком казивању свијета, при чему тих дана није била само младалачки понесена да у поезији исповиједа само и искључиво сан живота. Она је и тада исказивала своја интелектуална сазнања, што се данас очитује у њеним стиховима. Она својим стиховима реагује на атаке на српски језик, сматрајући то својим разлогом јер је задојена Вуковим језиком. Милица стиховима даје слике које снажно обузимају наша чула. Она пјева и поје својим ријечима. Казује своје поимање идентитета надајући се да је катарза у друштву потребна и неопходна. Књига је хроника, времеплов и омаж нашим коријенима, потрага за смислом и утјехом и сваки њен сонет представља један роман. Њене ријечи су наш коријен и кровоток, али и идентификација ума. Ова књига је на први начин снажно стала у одбрану српског језика“, казао је Кнежевић.

Ауторка Милица Бакрач сјетила се дана када је у Бијелом Пољу добила тада престижну награду Ристо Ратковић за младе ствараоце до 27 година живота.

“Овдје сам положила свој први пјеснички испит и тим стазама корачам и данас. Ово вечерас је величанствен и језгровит скуп, за памћење и незаборав“, казала је Милица и истакла одушевљење што је организатор вечери, удружење Кнез Мирослав, направио спој вечери посвећеној роду, језику и поезији са наступом прекрасног хора из Крушевца.

Црквени хор из царског града Крушевца, из цркве Лазарице, наступио је у другом дијелу вечери. У име хора на дочеку у Бијелом Пољу захвалио се Братислав Николић. Он је подсјетио на почетке рада хора и 1991. годину, “када су у Крушевац стигла два млада свештеника и један од њих је имао попадију која је учила појање у манастиру Каленић. То је почетак нечега што је данас израсло у један велики и значајан хор. Десет година смо се спремали и радили и кроз хор је прошло много људи. Он ученика до студената, људи различитих професија и профила, углавном интелектуалаца, професора, љекара, композитора, солиста; људи који су завршили музичке академије и богословски факултет. Наша експанзија креће од 2002. године јер смо тада почели да жањемо оно што смо сијали у претходној деценији. Те године у чувеној Галерији фресака на Фестивалу хорова добили смо прву награду. Послије тога смо на Мокрањчевим данима подијелили прво мјесто са “Мокрањцем“ из Београда. Услиједиле су године бројних гостовања у Паризу, Прагу, Тур Северину, Темишвару и широм Европе. Ниска признања крунисана је ове године на 10-ом међународном фестивалу духовне музике у Гробну у Бјелорусији, гдје смо однијели прво мјесто“, казао је Николић.

У име организатора – Удружења “Кнез Мирослав“ гостима се захвалио Драган Недовић. Он се посебно захвалио пјесникињи Милици Бакрач, која нам је “оставила опомену за све оне који су заборавили коријене али и оне који их чувају да их још више утврде. Браћи и сестрама који су дошли из Царева града хвала што сте освјежили наше памћење о коријенима и знање о њима, јер је владика Раде рекао: “Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине.“ И ето, зато смо ми такви. Зато што једино овај народ има владаре који су постајали свети људи. Једино овај народ има Светог Симеона, Светога цара Уроша, Светог краља Милутина и Светог Петра Цетињског.“

Програм је водио Павле Оровић.

[Guest]

Ријеч Божија је огањ који чисти и просветљује нашу душу

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу, 6. новембра Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва беранског и свештеномонаха Манастира. Вјерницима, који су били сабрали у празничном богослужењу, архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Владика Јоаникије. Он је, осврћући се на причу прочитану у данашњем Светом Јеванђељу, рекао да су ријеч Божија и наша света вјера увијек савремени. Као што је била дјелотворна у прошлости, ријеч Божија биће дјелотворна и у будућности, а позвани смо да провјеравамо ваљаност ријечи Божије, која се, како је казао Његово Преосвештенство, провјерава од памтивијека. Господ Исус Христос није тражио да се у Њега повјерује без икаквог испитивања, него је своју ријеч сијао као сијач о коме данас говоримо.

“У данашњем јеванђељу каже се да је ријеч Божија слична житном сјемену, које сијач изиђе да сије. Ми људи, најчешће се налазимо у позицији онога који чује ријеч па је одмах заборави, јер му ђаво скреће пажњу на неке мање важне ствари, или смо слични камену, па када пшенично зрно падне на камен, ако има влаге оно ће можда да проклија, али не може да пусти коријен. Или смо попут оног сјемена које је пало поред пута па га птице небеске позобаше или, као оно сјеме које падне у трње и, које може да никне, али му коров не да да расте, него га надвлада. Или смо, пак, као она плодна њива која, када прими ријеч, како каже Јеванђеље, “у добром и чистом срцу држе је и род доносе у трпљењу“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Он је додао да закоровљена земља, не значи обавезно и да је лоша, него само да је запуштена, а и многи од нас себе може препознати као ту закоровљену, запуштену земљу.

“Наш народ, који је толико вјекова хришћански, православни, много је запуштен и закоровљен, што не значи да је лош, али, биће лош сваки онај који не ради на себи. Није случајно што се наше срце упоређује са том закоровљеном земљом, а коров су страсти, зле мисли, лоше навике и све остало. Често људи, иако имају велики потенцијал и добро насљеђе, ништа на жалост, на себи нијесу радили, чак и они који су се образовали, не труде се да се очисте од страсти. Доста људи, просветитељски настројених, сматрају да је образован човјек обавезно и културан, паметан, добар човјек, али нас стварност демантује, јер врло често међу таквим људима постоје и оних који су изопачени духовно и морално“.

“Није смисао, дакле, у свјетским знањима, него у нечему другом. Јесте да су свјетска знања, школе и образовање важна ствар и о томе треба да водимо рачуна, али шта је заправо право, истинско образовање. Ако се уподобљавамо Ономе Који је наш првообраз, ако се саображавамо своме Господу онда је то право, истинско образовање. Ту се долази највише знањем, али и племенитост срца не може да се стекне док се не саобразимо своме Господу, док се у наше срце не улије онај небески, божански садржај вјере, ријечи Божије, плодотворне, живоносне, која је онај огањ који спаљује то трње, огањ који чисти, али истовремено и просветљује душу“, нагласио је Преосвећени владика Јоаникије и додао:

“Они који су на себи, на своме срцу, на свом бићу тако радили, који су се подвизавали, који су се трудили, јесу они о којима Господ говори да “у добром и чистом срцу држе ријеч Божију и она род доноси“, али у великом подвигу, а Господ каже у трпљењу. Трпљење је велика моћ и велика духовна снага, у коју се савремени човјек, као хришћанску врлину, није укоријенио, нарочито онај човјек који у себи нема довољно вјере, воље, молитве и наде. Зато, драга браћо и сестре, треба да се поучавамо Јеванђељу Божијем. Оно је увијек савремено, животворно, спасоносно, оно је будућност, јер Дух Свети, животворни открива живоносност ријечи Божијих, њихову савременост и животност“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Преосвећени Владика је у послијеподневним сатима посјетио рожајску Црквену општину и упознао се са радовима на изградњи цркве Свете Тројице у селу Грижица. Он је, у пратњи надлежног пароха, оца Милана Станишића, обишао и остатке средњовјековног српског манастира, у народу званом Лучица, који се налази на домак села Грижица и Башче. Манастир, за који се још увијек не зна из ког временског периода потиче, нити коме је посвећен, био је смјештен поред извора питке воде и опкољен густом чамовом шумом, која се, на жалост, све више уништава.

[Guest]

Владика Јоаникије на Митровдан служио у манастиру Бијела

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог Великомученика Димитрија Мироточивог, у уторак, 8. новембра, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Бијела код Шавника. Литургијско празновање увеличало је унапређење јеромонаха Исаије, игумана манастира, у чин архимандрита.

Владици Јоаникију у празничном богослужењу саслуживали су свештеници и свештеномонаси Епархије будимљанско-никшићке: игуман Исаија, протосинђел Никифор Миловић, секретар епархијског Управног одбора, јереј Миливоје Јововић, парох жабљачки, јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман Пивског манастира и јерођакон Антоније, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Бројним вјерницима, који су се молитвеном сабрању одазвали из околних шавничких села и који су, као пријатељи манастира Бијела, стигли и из Београда, Котора, Подгорице, Никшића и других мјеста, обратио се Епископ Јоаникије. У својој надахнутој бесједи Владика је говорио о Светом великомученику Димитрију, чије се благодатно заступништво прославља у цијелој васељени. Он је прославио Господа Исуса Христа и у свом кратком земаљском животу пострадао за Њега као мученик, исповиједајући име Божије пред онима који су били непријатељи и гонитељи Христови, гонитељи Цркве Божије.

“Знао је Свети Димитрије шта ће бити са њим чим је јавно исповиједио име Христово, чим је, добивши задатак од безбожног цара Диоклецијана да гони хришћане, постао њихов заштитник, заштитник хришћана, јер је такве следовала смрт. Мучитељи су, нарочито, били свирепи над онима који су се налазили у државним службама, а Свети Димитрије је био војни заповиједник Солуна. Када је добио наређење да гони хришћане он је учинио супротно, штитио је хришћане, сабирао их је, храбрио и пострадао са њима, као вођа хришћана. Млад човјек, у чистоти свог срца везао се за Христа Господа, јер чисто привлачи чисто“.

“Онај који се испунио чистотом, вјером и љубављу за Господа испунио се Духом Светим, Који му је дао снагу да исповиједа име Христово пред непријатељима Његовим и претрпи велика страдања и муке, да не посустане, већ да храбри оне који су гоњени и на крају пострада за Христа. Будући копљем прободен, подобно Господу Исусу Христу, Који је на крсту био копљем прободен, и Свети Димитрије је на такав начин усмрћен, али му је Господ дао велику благодат, силу и славу да се моли за нас. Пошто је штитио хришћане у току свог земаљског живота и пострадао млад за Господа Христа, постао је заштитник хришћана са Неба и тако добио вјечну младост, вјечни живот и непропадљиви вијенац славе у Царству небеском“, казао је Његово Преосвештенство.

Многа су чудеса Светог Димитрија Мироточивог, заштитника града Солуна. Говори се да је он, у неким давним временима, зауставио земљотрес у овом граду, па су се солунски хришћани управо њему обратили за помоћ. Град Солун је, према ријечима Владике Јоаникија, спашен много пута молитвама Великомученика Димитрија и он помаже свим хришћанима, па га прослављају не само православни народи, већ и римокатолици, јер је он мученик Христов из доба неподијељене Цркве. Један Светогорац је и у наше дане видио Светог Димитрија како, у виђењу, обучен у војничко одијело, искрвављен и у ранама, долази са ратишта у Херцеговини, гдје је ишао да помаже браћи хришћанима.

Литургијско празновање Светог Димитрија увеличао је чин унапређења јеромонаха Исаије, игумана манастира Бијела у архимандрита, а поводом његове двадесетогодишње свештеничке службе и монашког подвига.

“Одлучили смо да те произведемо у највиши степен монашког чина, у чин архимандрита, јер Црква Божија свакога од нас изводи на дјело Божије да се потрудимо на њиви Господњој онако, као што то каже Свето Јеванђеље „жетве је много, а посленика је мало“. Врло често на тај мали број служитеља Господњих падне велико бреме, међутим, они који су кренули овим путем који је лијеп и спасоносан, а у исто вријеме и напоран, треба да знају да не треба да се боје, јер их благодат Божија руководи, а сила Часног Крста оснажује, само ако су вјерни Крсту Часноме и Христу Господу. Он им даје снаге, радости и моћи да претрпе све тешкоће, да поднесу сваки труд и са благодарношћу Богу поднесу сваки напор“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Овом приликом оцу Исаији Преосвећени владика Јоаникије је додијелио напрсни крст за часно служење Светој цркви Божијој. Од првих дана своје свештеничке службе, монашког подвига у манастиру Острогу, Ђурђевим Ступовима, па до ове светиње, њене обнове и украшавања, он се, истакао је Преосвећени Владика, потрудио на славу Божију, са смирењем, љубављу према Господу и својој Светој Цркви.

“Много је радио у овој светињи и Бог му је помогао, а и народ му је много помагао. Његов труд и напор је, заиста, био велики, јер је овдје нашао углавном само рушевине и као што видимо, све је обновио. Васкрсла је ова светиња, а што је још важније овдје се окупља вјерни народ, што значи да је он је и на пастирском пољу имао велики и диван успјех. Отац Исаија је као свештеник омиљен у вјерном народу, па многи долазе код њега на исповијест и на духовну поуку. Нека те преко овог крста, који си данас примио, оснажи и укријепи сила Часног Крста Господњег и да ти снаге да бреме ове свете службе још усрдније носиш до краја свог земаљског живота, како би се, на тај начин, припремио за Царство небеско“, поручио је Његово Преосвештенство.

На указаној части и повјерењу Епископу Јоаникију и сабраном народу захвалио је архимандрит Исаија, рекавши: “Овај крст часни који сте ми дали, нека буде подстрек за даље, да се с њим дичим, а и да ми олакша пут и вријеме до Господа.“

[Guest]

Владика Јоаникије на празник Светог Арсенија Сремца служио у манастиру Ждребаонику

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у четвртак, 10. новембра, на празник Светог Арсенија Сремца другог Архиепископа српског, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ждребаонику код Даниловграда.

Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке: отац Василије, игуман манастира Завала код Мостара, отац Данило, игуман манастира Ђурђеви Ступови, отац Рафаило, настојатељ манастира Подмаине, протојереј-ставрофор Момчило Раичевић, парох подгорички и јерођакон Антоније, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Током богослужења су појали ђаци Богословије Светог Петра Цетињског, а молитвеном сабрању присуствовали су свештеници из Даниловграда, Подгорице и Цетиња и бројни вјерници Бјелоповалића и других мјеста Црне Горе. Литургији је присуствовала и г-ђа Оксана Сљусаренко, амбасадор Украјине у Црној Гори.

Обраћајући се вјерном народу, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је говорио о Светом Арсенију Сремцу, „изузетној личности и Божијем човјеку, који је, ходећи овдје по земљи, носио у себи Небо, који је, вршећи службу Архиепископа, као насљедник Светог Саве, носио Христа Господа“. Путеви и дјела Светог Арсенија, казао је Преосвећени Владика, били су путеви и дјела Господња, јер Онај Кога је носио у свом срцу и својим мислима, са Којим се непрестано сједињавао, дјеловао је и чудотворио преко свог изабраног сасуда – Светог Оца нашег Арсенија.

„Родом из сремске земље, као млад пошао је за својим учитељем, Светим Оцем нашим Савом, првим Архиепископом српским. Био је настојатељ, архимандрит манастира Жиче, а када је Свети Сава, међу својим ученицима, бирао насљедника изабрао је управо жичког архимандрита Арсенија, за кога се говори да је волио богослужење, што је веома значајно и открива нам тајну личности Светог Арсенија. Волио је, изнад свега, да се сједињује са Господом, да Богу служи, да врши Свете тајне, да упија ријеч Божију, свјетлост, истину, мудрост и благодат Божију, да поцрпи Божански живот од самог Господа, Извора живота“, рекао је Владика Јоаникије.

Свети Арсеније је постао Архиепископ српски 1233. године. Тридесет година је столовао на престолу Светог Саве, чије Свете мошти је пренио из Трнова и положио их у манастир Милешеву. Подигао је главну цркву у Пећкој патријаршији и већ тада пренио архиепископски престо у Пећаршију. У његово вријеме подигнут је манастир Морача и многе друге светиње, а често је обилазио лимску долину и долазио је у Бијело Поље. Упокојио се недалеко од Бијелог Поља у манастиру Светог Јована у Црнчи, па је, затим, пренесен у своју задужбину, Пећку патријаршију, гдје му се налази гроб.

„Биографија Светог Арсенија Сремца наставља се и након његовог упокојења, јер су се послије пројаве његове светости, дешавала многа чудеса која је чинио, која није лако набројати, а сва нијесу ни записана. У турско доба, како пишу црноризци, бјежали су монаси са његовим Светим моштима, носили су мошти свог Свеца заштитника, свог Архиепископа, духовног учитеља и родитеља, по нашим манастирима. Како су мошти Светог Цара Лазара ношене на сјеверне стране, куда је живио српски народ, мошти Светог Арсенија ношене су по јужним странама, испод Саве и Дунава и гдје год да одете од манастира Мораче па до надомак Сарајева, и сада ћете наћи понеку лијепу причу и предање, у којима се крије дубока истина о нашем Светом Оцу Арсенију Сремцу“, бесједио је Његово Преосвештенство.

„Нека Господ молитвама Светог Арсенија да сваку милост игуманији, сестрама и свима који долазе у ову светињу, који су учествовали у њеној обнови и сами се духовно обнављају. Нека Господ укријепи молитвама Светог Арсенија и нашег Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита Амфилохија на његовом апостолском путу међу нашим народом у Јужној Америци. Отишао је да проповиједа Јеванђеље Божије и да наш народ враћа на пут Отаца наших. Нека га Господ молитвама Светог Саве, Светог Арсенија, Светог Василија и Светог Петра Цетињског руководи да, са срећом и Божијим благословом, утемељи Епархију у Јужној Америци“, поручио је, након резања славског колача, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Саопштење за јавност Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке

Правни савјет Епархије будимљанско-никшићке одржао је сједницу 12. новембра 2011. године на празник Св. Краља Милутина у парохијском дому на Жабљаку, а поводом непримјереног поступања појединих државних органа према свештенству и вјерским службеницима ове Епархије.

На Сједници је констатовано да су се сви свештеници, монаси, монахиње и вјерски службеници у Епархији, који немају црногорско држављанство уредно пријавили надлежним државним органима ради пријаве боравка, али ван сваког разумног очекивања и послије свих законом прописаних рокова још увијек нијесу добили дозволу за привремени боравак у Црној Гори. На такав начин држава свјесно отежава рад нашег свештенства и лишава га основних социјалних и економских права. Драго нам је што надлежни државни органи нијесу демонстрирали овакав негативан став према другим црквама и вјерским заједницама у нашем друштву, али је забрињавајућа чињеница што држава испољава анимозитет према Православној Цркви, којој припада највећи број вјерника, и испоставља посебне захтјеве према њеном свештенству.

Болна је чињеница што многа свештена лица која су дала немјерљив допринос обнови светиња, унапређењу вјере и развијању вјерске културе, као и општем добру у нашој Отаџбини, и поред тога што су више од једне деценије на јавној вјерској служби у овој земљи, данас у независној Црној Гори доживљавају разна понижења, и без икакве своје кривице су изложена несигурности у погледу свог статуса и неометаног вршења своје службе. Многи од њих су овдје засновали породице, овдје им се дјеца школују, овдје су дошли из љубави према овдашњем народу и његовим светињама, а надлежни државни органи јавне управе их држе у неизвјесности у погледу добијања дозвола за привремени боравак у Црној Гори.

Непремостив захтјев који се поставља свештеницима и вјерским службеницима односи се на достављање доказа о регистрацији Цркве код „надлежног“ државног органа, иако је општепознато да је организациони, културни и канонско-правни континуитет Православне Цркве у Црној Гори несумњив још од раног хришћанства, а нарочито од времена Светог Саве, па на основу давно стечених права признатих у свим ранијим државним формацијама на овом простору, не постоји никакав правни или неки други разлог да се наша света Црква данас региструје у полицији. То је обавеза вјерских заједница које се тек оснивају.

Правни савјет Епархије будимљанско-никшићке апелује на надлежне државне органе да престану са кршењем слобода и права, као и угрожавањем вјерских осјећања свештеника и вјерских службеника, и да постављање услова које не познаје закон и који се не могу испунити, замијене поштовањем владавине права, за добро свих у Црној Гори. У сваком случају, Правни савјет ће предузети сва правна средства за заштиту угрожених права Цркве и свештенства у оквиру правног поретка државе Црне Горе, као и пред релевантним међународним институцијама.

Служба за информисање Епархије будимљанско-никшићке

[Guest]

Владика Јоаникије на празник Светог краља Милутина служио на Жабљаку

На празник Светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене, у суботу, 12. новембра, Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Жабљаку, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Владици су саслуживали: архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела код Шавника, јереј Миливоје Јововић, парох жабљачки, свештеник Драженко Ристић, парох шавнички и јерођакон Антоније, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Литургијско сабрање окупило је већи број вјерника овог краја, којима се пригодном бесједом обратио Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Он је подсјетио на личности Светих краљева Милутина и Драгутина и њихове мајке Свете Јелене, истакавши смисао правог, истинског живота хришћанске породице, каква је била њихова.

„Нека нам је Бог на помоћи, драга браћо и сестре, и Свети краљеви Милутин и Драгутин, које данас прослављамо. Драгутин се замонашио и као монах Теоктист провео посљедње године свог живота. Милутин је много ратовао бранећи своју вјеру и народ, а био је велики добротвор и градитељ цркава Божијих. Подигао је преко 40 храмова, не само у својој земљи: Трескавац, Грачаница, Светог Ђорђа у Нагоричу, Бањска и многе друге светиње, него и ван своје земље: у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, Светој Гори. Њихова Света мајка Јелена Анжујска, која је била католкиња, родом из Француске, па је примила православље, такође је велики ктитор наших светиња. И она се молила Богу и својом молитвом и добрим дјелима угодила Господу“, рекао је Преосвећени Владика и додао:

„Прослављајући их, видимо како породица може бити благословена и света и то није једини примјер у нашој Светој Цркви. Сјетимо се и Свете мајке Ангелине и њених Светих синова и мужа. Породица је благословена, породица је света, породица је мала црква, само ако се живи побожно, сложно, ако једни другима праве мир, везујући се за Господа и Његову Цркву. На тој породици је Божији благослов и на њој стоји Црква и будућност једног народа“, нагласио је Епископ Јоаникије, поручујући да сви треба да се труде, како они у манастирима, тако и мирјани, који живе породичним животом, да се везују за Господа и Цркву Његову, јер је то наша једина нада и спас.

Након Литургије, у Парохијском дому на Жабљаку, одржан је састанак Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Предсједавао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, а сједници су присуствовали правна лица, који су чланови Управног одбора овог савјета, из већине градова са подручја наше Епархије. Ово тијело ће убудуће заступати права Епархије будимљанско-никшићке, а са поменутог састанка издато је Саопштење за јавност.

[Guest]

Што смо ближе Богу, ближе смо Извору љубави и живота

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 13. новембра, са свештенством Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу.

Саслуживали су свештеници и свештеномонаси бјелопољског архијерејског намјесништва: јереј Зоран Бубања, надлежни парох, јеромонах Епифаније, игуман манастира Златеш, отац Владислав, игуман манастира Блишкова и јерођакон Антоније, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Светом богослужењу присуствовао је, у већем броју, вјерни народ овог краја. Њима се архипастирском бесједом обратио Преосвећени владика Јоаникије, говорећи о потреби и значају да православни хришћани редовно долазе у храм Божији, да се моле Богу и причешћују Светим тајнама Христовим, како би на тај начин, постали активни учесници Светог богослужења.

„Храм је освећено мјесто, у њему се врше Свете тајне и најближи, најсавршенији контакт са Богом је у храму. Бог је устројио да се сабирамо, а када то чинимо заједно са својим свештеницима, то је онда права, истинита слика Цркве, то је, заправо, Црква у којој се врши богослужење на светим сабрањима, као што је ово данашње. И то је оно што је јако важно – да оставимо своје земаљске бриге, да дођемо у Свету Цркву Божију, да се Богу помолимо, да чујемо ријеч Божију, која просвећује наш ум и наше мисли, која освећује наша осјећања. На такав начин, драга браћо и сестре, треба да васпитавамо себе, а нарочито своју дјецу“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Створен по слици и прилици Божијој, човјек је, према ријечима владике Јоаникија, богочежњиво биће које чезне за својим Прволиком, а то је Христос. Сваки човјек је богочежњив и у њему треба да препознамо образ Божији.

„Кроз лице брата, ближњег нашег, пројављује се лик Божији и зато треба да живимо у љубави, а у љубави можемо живјети само ако се испунимо љубављу Божијом. Што смо ближе Богу, ближе смо извору љубави, извору живота и зато је једини пут – Божији пут, пут хришћански, а то је пут Крста, пут којим се стално напредује. Човјек узраста духовно током читавог свог живота и као што физички расте, од рођења до свог пунољетства и то је само слика духовног раста човјековог. Он може да расте духовно непрестано, ако крене путем Божијим, све до посљедњег свог издисаја на овој земљи, а онда и да напредује у вјечности и томе нема краја, јер се вјечно приближава и саображава Богу, као свом прволику.“

„Када се заједно молимо, сви заједно се удостојавамо Божије милости и благодати. Из истог путира, истим Светим тајнама се причешћујемо, а то је врхунац онога што можемо добити овдје на земљи – да се нахранимо небеским хљебом. Треба да научимо да човјек не живи само од земаљског хљеба, него, као што каже Господ „од сваке ријечи која излази из уста Божијих“, а то значи од милости Божије, истине и правде Божије, од Бога као Извора живота, јер нам је Бог свима дао живот, а то се, нарочито, односи на Свете тајне Христове. У њима је сам Господ Кога примамо и са Којим се сједињујемо. То можемо осјетити и доживјети ако напредујемо у вјери и никад до краја, ту Свету Божанску тајну не можемо исцрпити, јер је Бог за нас необухватив, али се, по својој милости и свом човјекољубљу, умањује ради нас, саображава нам се, јер жели да се настани у срцу сваког од нас, без обзира што смо грешни људи. Пред Богом наши гријеси су ништа и једном својом ријечју Он уклања наше гријехе, растерећује нас и преображава, али само ако је наше срце отворено“, закључио је у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Након Литургије одржан је састанак на којем су чланови вранешке Црквене општине са Преосвећеним Владиком разговарали о могућностима за извођење радова на обнови храма Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу, који су планирани за прољеће наредне године.

У послијеподневним сатима Епископ Јоаникије је посјетио Саборну цркву Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, за који су, ових дана, пристигла звона. Приложник звона је господин Љубо Јаћимовић.

[Guest]

Хор Свете мати Анастасије у посјети Овчарско-кабларским манастирима

У недјељу 13. новембра, на дан када наша Света Црква прославља Свете апостоле Стахија, Амплија и друге са њима, црквени хор Свете мати Анастасије из Берана је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, био на поклоничком путовању Овчарско-кабларским светињама.

Са њима је на овом путу био и јереј Стаменко Станковић, старјешина хора. Обиласком манастира и светиња овог подручја, препознатљивог по природним љепотама, а надасве по бројним црквама и манастирима, због чега се у нашем народу назива “Српском Светом Гором“, чланови хора су се, према ријечима оца Стаменка, духовно окријепили и оснажили, а у некима су се представили извођењем духовних композиција, привлачећи пажњу и симпатије присутних.

При повратку за Беране посјетили су и манастир Милешеву, у којем се налази сједиште милешевске Епархије.

Црквеним хором Свете Анастасије Српске руководи професор Андријана Вучетић.

[Guest]

Прослављен Свети Јоаникије Велики, имендан Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије служио је у четвртак, 17. новембра, а поводом свог имендана, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво бјелопољског и беранско – андријевичког архијерејског намјесништва, а у евхаристијском сабрању молитвено је учествовало и неколико монаха манастира Суково из нишке Епархије и сестринство манастира Дуљева, који се налази у Митрополији црногорско – приморској.

Вјерном народу бесједом о великом подвижнику Божијем – Светом Јоаникију Великом, који је све у овом животу оставио ради служења Господу, обратио се Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

“Врло често мјера врлине упоређује се са оним шта човјек оставља и колико се жртвује у животу, а Свети Јоаникије је, ваистину, оставио овај свијет и оно што је у њему. Живио је пустињским животом као подвижник и испосник, трудећи се да, непрестано, славослови Пресвету и животворну Тројицу, да прославља Бога због Његове милости и човјекољубља, а, нарочито, да Га прославља због Његовог оваплоћења, Крста, страдања, смрти и васкрсења, чиме је Господ извршио домострој спасења рода људског“.

“Зато се подвижници Господњи жртвују за Онога Који се жртвовао за нас и живе за Онога Који је свој живот дао за нас. Зато живе у побожности, вјери, чистоти, праведности, труду и великом трпљењу и тако постижу врлине, а постижу их тако што се труде и Бог им помаже, милост Божија их осјењује, свјетлост Божија просветљује, истина и правда Божија укрепљују. Свети Јоаникије је због својих трудова био награђен великим чудесима још за вријеме свог земаљског живота, а и послије свог престављења Господ га је прославио многим чудесима, благодатним заступништвом и слободом да се моли за нас и цио васиони свијет пред Господом“, рекао је Преосвећени Владика.

Преподобни Јоаникије Велики је живио крајем 8. и почетком 9. вијека у вријеме иконоборства, под чијим утицајем је био у почетку, али касније, просвијетљен од једног старца, умудрен истином и свјетлошћу Божијом, Свети Јоаникије је оставио ту заблуду, као што је претходно оставио све прелести и заблуде овог свијета, ради служења Господу, истакао је Његово Преосвештенство, додајући:

“Преподобни Јоаникије Велики, велики Светитељ Божији, заиста, може служити свим хришћанима као примјер вјере, труда, подвига и може бити онај наш учитељ, који иде испред нас и освјетљава наше земаљске путеве, а Господ му је дао благодат да буде и учитељ монаха. Зато пјевамо преподобнима да су они наставници монаха и сабесједници анђела, јер непрестано славослове Господа, као што и анђели прослављају Свето име Његово и клањају се непрестано крсту Његовом. Они су наставници свих хришћана и примјер оних који су, прије свега, извршили заповијести Божије и које је Дух Свети надахнуо, да могу учити и бити учитељи нама на земљи закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Након Свете Литургије у манастирској трпези је освештан и пререзан славски колач. Мати Ангелина, игуманија манастира Дуљево даривала је Преосвећеног Владику, поводом његовог имендана, архијерејском одеждом. За све госте празничног сабрања уприличена је пригодна трпеза љубави.

[Guest]

Прослављајући Господа, Бог ће прославити нас као народ Божији

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Света 33 мученика у Мелитини, у недјељу 20. новембра, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови

Владици је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и свештеномонаха Манастира. Вјерном народу, сабраном у Светом богослужењу, бесједом се обратио протосинђел Данило Трпчевски, игуман Ђурђевих Ступова, који се осврнуо на причу из данашњег Светог Јеванђеља. Он је казао да је Господ за вријеме своје проповиједи на земљи улагао велики труд да шири међу народом благовијест Јеванђеља о животу вјечном и спасењу рода људског. Пловећи Галилејским морем са својим апостолима, ученицима и сљедбеницима, ријешио је да мноштво народа које је ишло за Њим поучи једним интересантним примјером, јер је Господ видио, ходећи по градовима јудејске земље, да тај народ иако видећи чуда Божија и живећи у Његовој творевини, није спознао са сигурношћу да је Он Исус Христос Син Бога живога.

“Господ кад виде да не може да их поучи својим присуством и чудима, Он их поведе у земљу Гадаринску, где народ живљаше у великој тами, идолопоклонству и незнабоштву. Чим је ступио на обалу Господа сретоше два бесомучника, како каже апостол Матеј, а данашње Јеванђеље по апостолу Луки каже да је био један; и паде пред ноге Његове и рече Му: “Зашто си дошао овамо Исусе Сине Бога Вишњег да нас мучиш пре времена“. Тим речима Господ је желео да укаже својим ученицима на то да кад човек не зна и није просветљен, Бог га поучава кроз бесомучнике, демоне и осталу палу природу. А тај бесомучник је био наг и без одеће спољашње, као што је, сигурно, био и без оне унутрашње, духовне одеће, јер са демонизованих људи ђаво свлачи сваку добродетељ, испуњава их злом и они немају ниједну врлину и не могу да творе било какво добро дело“, казао је отац Данило.

Знајући да је дошао Христос, демони су помислили да је то час Страшног суда и молили су Христа да их не пошаље у бездан него у крдо свиња које су близу језера пасле траву, наставио је своју проповијед протосинђел Данило. Господ је учинио да демони напусте бесомучника, који су, изишавши из човека ушли у крдо свиња, које, иако лишене врлина, нису могле издржати присуство демона, те скочише у језеро и удавише се.

“Када су мештани из околних градова и села, видевши то чудо, дошли и молили Христа да напусти овај крај, јер су неки од њих мислили да им је учинио више штете него користи, Господ се, кротко и без речи, са својим ученицима, лађом вратио у свој крај. А онај бесомучник који је дуго година патио од те болести, потуцајући се по пустињама и горама, био везиван веригама, ланцима, молио је Христа да му дозволи да пође за Њим, јер је спознао ко је Исус Христос и који је истинити пут ка животу, али му је Господ рекао да остане у свом крају и казује народу шта му је учинио Господ.

У овом јеванђељском примеру Господ, преко свиња и демона, хоће да нас поучи да знамо да је Исус Христос Син Бога живог и да смо ми хришћани дужни да Њега славимо, Његово име ширимо, Његову реч проповедамо и наду коју нам је дао у живот вечни. Није случајно што, у данашњој јеванђељској причи, демони називају Господа Исус Христос Син Бога живог, јер како Свети Оци сведоче у будућем веку ће сваки онај који је удостојен Царства Небеског добити нови печат на челу, управо са речима Исус Христос Син Бога живог“, нагласио је игуман Данило, закључујући да су хришћани удостојени да спознају велика чуда и велику милост Божију, која се излива на наш народ.

“Имамо Светитеље попут Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Жичког, Светог цара Лазара Косовског, Јустина Ћелијског, чијим примерима и делом треба да се поучавамо у животу, ходећи њиховим путем и носећи име Исуса Христа увек у себи. Прослављајући Бога, Бог ће прославити нас као народ Божији“, поручио је на крају своје бесједе отац Данило Трпчевски.

[Guest]

Аранђеловдан молитвено и свечано прослављен у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Сабора Светог Архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, у понедјељак, 21. новембра, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Прослава Аранђеловдана, великог празника наше Свете Цркве, који је уједно и крсна слава Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија, почела је вечерњом службом са петохљебницом, коју је уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије, уочи празника служио Преосвећени Владика. Након вечерње службе у гостопримници Манастира освештан је и пререзан славски колач.

На дан празника Сабора Светог Архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, Епископ Јоаникије је служио Свету Архијерејску Литургију, а саслуживао је већи број свештенослужитеља наше Епархије.

Празничном богослужењу је присуствовао његова екселенција г. Зоран Лутовац, Амбасадор Србије у Црној Гори, уз велики број вјерника који су приступили Светим тајнама тијела и крви Христове. Владика је бројним свечарима, чији су славски колачи освештани и преломљени, као и свом сабраном народу, честитао Аранђеловдан, обративши се ријечима архипастирске бесједе.

“Ево празника, драга браћо и сестре, који нам доноси велику радост. Ова радост није земаљска, већ небеска, јер нам Свети арханђели и анђели, када их прослављамо овако саборно, доносе ону радост и ону свјетлост којом су они осјењивани непрестано од лица Божијег и нас просветљују том свјетлошћу и радују наша срца том небеском радошћу. Они непрестано служе и славопоје Господа на Небесима, а и нас подстичу да, као умна бића, и ми славимо Бога, јер, по боголикости наших душа, по нашој христоликости и првобитном назначењу, имамо могућност да славимо непрестано Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, да призивамо име Божије“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије и додао:

“На овај празник, на Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских бестјелесних сила, и ми се трудимо да прославимо име Божије, да заједно са анђелима узнесемо славу и хвалу Господу Богу живоме и надамо се да ћемо и у будућем вијеку, заједно са њима, прослављати име Божије, као они који су крштени, присаједињени Цркви Божијој, сједињени са Христом. По Светим Оцима и по Светом апостолу Павлу, ми људи удостојени смо веће близине са Богом, него анђели. Нама је то тешко схватити, али Господ се оваплотио и постао човјек, није постао анђео, него је постао човјек, као један од нас, примио је људску природу, у људској природи извршио наше спасење, пострадао на крсту за нас, за опроштење наших гријехова и за обновљење наше природе, лежао у гробу као човјек који је примио смрт, али је васкрсао силом свог Божанства и силом Духа Светог.“

“Послије васкрсења јавио се Светим апостолима, посебно Светом апостолу Томи говорећи му: “Томо, био си невјеран, приђи овамо и стави руке твоје у ране Моје и увјери се да сам ја то“, онај исти Господ који је примио смрт на крсту, који је васкрсао и јавио се као побједитељ смрти, али се јавио у тијелу и зато што је Господ примио нашу природу, ми имамо већу сродност са Богом, Спаситељем нашим него анђели небески. Ми смо овдје земљи, како пјева Свети пророк Давид, мањи од анђела, јер смо даљи од Бога у односу на њих, они су много ближи, њих непрестано осјењује свјетлост Божанског лица, јер они непрестано служе Богу и сједињују се са Њим, носе Његову свјетлост, Његову истину и правду, откривају и јављају вољу Божију нама људима овдје на земљи. Они, истовремено, служе и нашем спасењу да нас све приведу у царство Божије, да нас све приведу пред престо Божији, да нас сједине са Господом. Свети анђели били су служитељи воље Божије и приликом рођења Христовог, приликом Његовог страдања и Његовог васкрсења, они су јављали људима благу вијест о Христовом васкрсењу и нашем спасењу“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки.

Честитајући свечарима и свом вјерном народу празник Владика Јоаникије је додао и то да је за Светог Архангела Михаила, који је био вођа небеске војске, остало предање у Цркви, које се преноси усмено више него што се о њему пише у богословским књигама.

“Када је сатана као првоврховни анђео одступио, Свети Архангел Михаило је био тај који је небеску војску сачувао да сва не пође за сатаном. Био је рат на небу, каже се у Откривењу Јовановом, и тада су Архангел Михаило и остали чиноначалници небеске силе, сачували остале анђеле да остану вјерни Богу. То се, драга браћо и сестре, не неки начин, пројављује и у животу Цркве. Често у Цркви наиђу велика искушења, па Господ преко својих арханђела и анђела и преко Светих Божијих људи открива прави, истинити пут и сачува стадо Христово да не залута, да не скрене путем пропасти, него да иде путем спасења, а то све захваљујући милости и истини Божијој, која нас просвећује. Зато се увијек молимо да нас Божија милост и Божија истина просвећују да идемо правим путем Божијим, а у томе имамо руководитеље. На првом мјесту Бога и Пресвету Богородицу, а онда и Свете анђеле и арханђеле, који да нам увијек буду у помоћи, да заједно са њима прослављамо име Божије и у овом животу и у царству Небеском“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Литургија у славу Светог Јована Златоустог

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог Јована Златоустог, у суботу 26. новембра, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Владици је саслуживало монаштво Манастира, а Архијерејској Литургији у славу Светог Јована Златоустог, присуствовао је вјерни народ беранског краја, од којих је један број приступио Светој тајни Тијела и Крви Христове.

Бесједом о великом Оцу Цркве Божије – Светом Јовану Златоустом, који је живио на размеђи 4. и 5. вијека, оставивши Цркви многе драгоцјене књиге својих бесједа, обратио Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

“Светог Јована Златоустог зовемо васељенским светитељем и учитељем, зато што је, прије свега, живио светим животом, служећи Господу у све дане свог живота, а нарочито када су дошла искушења за њега и за Цркву. Остао је вјеран Господу до посљедњег свог издиханија. Он је и исповједник вјере православне, јер је био протјеран са свог епископског сједишта, али оно што највише краси Светог Јована Златоустог јесу његова истинољубивост, правдољубивост, храброст, а све то заједно представља Светост његовог живота.“

“Много се трудио да изучи Свето Писмо, не само да га изучи, него и да га протумачи, а Бог му је даровао такву благодат Светог Духа и такву мудрост са Неба да је, тумачећи Свето Писмо, постао проповједник ријечи Божије раван апостолима и Светим пророцима. Говори се да му је, док је писао тумачење Посланица Светог апостола Павла, сам Апостол Павле на уво говорио и откривао смисао ријечи Божијих из Светог Писма, а све то ради користи вјерних. И до дана данашњег он је непревазиђени проповједник ријечи Божије и тумач Светог Писма, велики молитвеник и наш заступник пред Господом, јер му је Господ због његовог светог живота, његових молитава, његовог поста и подвига, због проповиједања и вјерности до краја живота, нарочито у искушењима, даровао такву светитељску благодат да нас све заступа својим светим молитвама“, казао је Преосвећени Владика Јоаникије.

[Guest]

На Божићне покладе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог апостола Филипа, у недјељу 27. новембра, Божићне покладе, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Саслуживало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке, а сабраним вјерницима бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, пожеливши срећан и благословен почетак Божићног поста. У својој бесједи Епископ Јоаникије је казао да на Светим богослужењима пјевамо славу и хвалу Господу и учествујемо у вршењу Светих тајни, узносећи благодарност Господу Богу живоме. Свето богослужење је, према његовим ријечима, изаткано од двоструких нити – Божанских и најљепших нити, које човјек може изаткати.

“Сјетимо се ријечи: „Благослови душо моја Господа и све што је у мени Свето име Његово“, које пјевамо на Светој Литургији. Кроз ову пјесму назиремо да је све оно што се догађа на Светом богослужењу изаткано од Божанског и људског садржаја, а и како бисмо могли узнијети топлу благодарност Богу ако не осјећамо Његово живо присуство. Једино када осјећамо Његово живо присуство у нашем животу можемо благодарити Богу од свег срца, као што је пјевао пророк Давид. Управо те ријечи Светог цара и пророка Давида уграђене су у Свету службу Божију“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је додао да, иако је људски род једног поријекла, постоји велики број различитих религија и служби кроз које вјерници узносе молитве Богу. На различите начине Богу се моле хришћани, Јевреји, муслимани, а неке религије везане су само за једног човјека, па нестају и пропадају са одласком тог човјека из овог свијета.

“Међутим, оно што је Господ донио у овај свијет вјечно је зато што је Он вјечито присутан, Он је глава своје Цркве. И ова наша служба иста је кроз вјекове, на исти начин се молио Свети пророк Давид и ми данас, са том разликом што је он пророковао о доласку Христовом, осјећајући Његово присуство из даљине, а ми смо удостојени да се молимо Богу оваплоћеном и да са Њим имамо заједницу, јер је Он глава Своје Свете Цркве и то је богатство светих богослужења. Мало ћете гдје наћи да неко осим душе помиње и још нешто друго што се налази у човјеку, јер, обично се мисли је све што је у човјеку вриједно, обухваћено ријечју душа. А шта је то друго, та унутрашњост када кажемо благослови душо моја Господа и све што је у мени, Свето име Његово?“

“То богатство човјекове личности открива се кроз религију, кроз вјеру. Заправо, Божија свјетлост, која прониче у нашу душу открива све њено богатство, њене унутрашње слојеве и ко, на прави начин, не познаје вјеру православну, не познаје ни човјека, не познаје ни себе, ни друге. Кога није обасјала Божија свјетлост, како говори Свети пророк Давид, па се свјетлост Божија излива на праведнике да их обасјава, не може да открије то право богатство код човјека. Они који се баве људском душом знају да је она вишеслојна и пребогата, њено богатство и њене дубине не могу се испитати. Оне се вечито испитују, али се никада не могу исцрпити. Душа људска је дубока као што су дубине Божије. О томе говори Свети апостол Павле, Свето Писмо, а оно што је најбитније је да ми на светим богослужењима не узносимо славу и хвалу Богу форме ради и по дужности, него славу Богу узносимо свом својом душом, свим бићем, свим срцем, снагом, мишљу. Цијелим бићем учествујемо у светим богослужењима, чиме исповиједамо да је Господ дошао у овај свијет да спасе и душу и ум и срце и тијело човјеково, зато се оваплотио и сјединио са нама“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Преосвећени Владика је нагласио да се кроз свети Божићни пост, који почиње од понедјељка, 28. новембра, православни хришћани припремају за неколико великих празника. Прва недјеља је припрема за празник Ваведења Пресвете Богородице у храм и као што је Пресвета Дјева Богородица уведена у храм да би и сама постала храмом Божијим и примила Господа у своје срце, и ми треба да се припремамо за наступање овог дивног и великог празника, како бисмо отворене душе и што присније, што дубље и интензивније присуствовали свадби Сина Божијег.

“А када идемо у Цркву највећи дар који Богу треба да принесемо је своја душа, своје срце, своје мисли. Зато је важно да постимо, а то је један мали, не тако велики подвиг, али много важан. Важно је и са каквим расположењем постимо, са каквим расположењем идемо у цркву, како се припремамо за света богослужења и да исповиједимо своје гријехе, да се очистимо, просветимо и оперемо духовно“.

“На такав начин ћемо своју душу просветити милошћу Божијом, учинићемо је способном да прими благодат и свјетлост Божију, а са тиме и цјелокупно духовно богатство, којим живе хришћани у овом свијету и за које се боре. Као што је живио и борио се и Свети апостол Филип, у чијој души се, чим је срео Господа, десио озбиљан преокрет и он је одмах јавио свом пријатељу да су срели Онога, о коме су говорили Закон и Пророци. Његов позив “Дођи и види“, драга браћо и сестре, остаје вјечито, за сва времена и за сва покољења“, бесједио је Преосвећени Владика Јоаникије и закључио:

“Дођи и види, то је најважније, али не само да видимо, него и да учествујемо, и тако стално. У томе је тајна нашег напредовања у вјери, духовности, врлинама, побожности, љубави, као што говори Свети апостол Павле, да напредују хришћани из славе у славу. Тако треба да живимо носећи свој крст, смиравајући се, јер што је дубља вјера и општење са Богом, то је веће смирење, трпљење, већа је наша љубав и жртва.

Нека буде срећан и благословен почетак Божићног поста, нека на здравље и на спасење дођу празници – Ваведења Пресвете Богородице, Свети Никола, празници уочи Рођења Христовог и само Рођење, оваплоћење Бога Логоса спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Амин.“

[Guest]

Молитвено и саборно прослављен Свети апостол и јеванђелист Матеј

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, у уторак, 29. новембра, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној Светом Матеју у Вилусима код Никшића.

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Епархија захумско-херцеговачке и будимљанско-никшићке, а богослужење, у славу великом Светитељу Божијем, сабрало је вјерни народ овог краја, Никшића и околних мјеста, којима се обратио Преосвећени владика Јоаникије. Он се, у својој архипастирској бесједи, осврнуо на ријечи Господње „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“, које је у Светом Јеванђељу записао апостол и јеванђелист Матеј.

“Како ми људи тјелесни, земаљски и ограничени, ограниченог вида и ума, можемо видјети Бога небеског, неограниченог, вјечног, неизрецивог и необухвативог. Видјећемо Га тако што је Господ близу сваког људског срца, Господ је близу, нарочито, онима који Му се моле, који се труде да изврше заповијести Његове. Близу је и грешним људима, само што се они удаљују од Њега. Али ко ће се удаљити од Господа кад Он све обухвата и сваког грешника, преко анђела својих и мигом своје воље, обраћа на покајање, поучава да се обрати, да се врати на прави пут Божији.“

“Велики пјесник Његош каже да су људи, који имају здрав тјелесни вид, често поред својих очију слијепи, а слијепи игуман Стефан је видовит, он види, он је са Богом, види Бога, види истину Божију. Тако је то владика Раде описао и представио, да бисмо боље схватили јеванђељску ријеч „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Он је додао да су хришћани удостојени части и славе да виде Господа тјелесним очима, као што Га је видио Свети апостол Матеј, који је Господа Исуса Христа сагледао на прави, истински начин, тек својим духовним видом.

“То се десило кад се Свети апостол Матеј обратио и покајао, јер је и он, као остали људи, био грешан човјек, са манама. Радио је на царини и није могао да одоли разним искушењима, јер се на том мјесту указивала прилика за неправедним стицањем добитка. У та стара времена цариници нијесу били на гласу као људи и подразумијевало се да сваки цариник узима нешто неправедно, користећи прилику коју му даје тај положај. Међутим, Свети Матеј се обратио од цариника и постао апостол Христов, и не само апостол, него и јеванђелист, онај који је записао ријеч Божију и чије Јеванђеље ми читамо, и није само записао, него је и проповиједао ријеч Божију. И није само проповиједао, него је и пострадао за истину Божију, пострадао за ону истину, коју је открио Господ Исус Христос, а то ће рећи за вјеру православну. Испунио се вјером и свјетлошћу Божијом, обасјала га је милост, правда и истина Божија и Светом апостолу Матеју био је јасан смисао ријечи Господњих „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“.

Сви ми, без обзира колико били праведни и грешни, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, треба да се молимо Богу, смиравамо се, очишћујемо своје срце и припремамо га као стан Богу живоме.

“Треба да се непрестано поправљамо, а најбољи начин за то је да долазимо често у дом Божији, да излазимо пред лице Божије, да се молимо Богу овако саборно, да од Бога тражимо милости и помоћи, да отворимо своју душу и своје срце и да нас обасја свјетлост и љубав Божија, да упијемо љубав Божију у своје срце, да се испунимо љубављу Његовом према Њему и према ближњима својим. Таква треба да буде наша љубав, не дјелимична него потпуна“.

“У томе се све испуњава и у томе је смисао овог данашњег славља, ове службе и нашег сабрања. Да прво узнесемо славу Богу у овом дивном светом храму који блиста, обучен у небеску свјетлост на овом брежуљку, чија љепота привлачи све који овуда пролазе и који овдје живе, а нарочито данас нас је привукла љепота и слава овог светог храма, слава ове свете службе и овог дивног сабора у којем нијесмо само ми сабрани, него су са нама и анђели Божији, који са нама служе ову свету службу и славопоје Господу. Они нас привлаче у вјечно славословље Господу Богу живоме. Са нама су и душе наших предака, са нама су сви они који воле што се ово догађа и што се ова света служба данас овдје служи“, закључио је Његово Преосвештенство.

Храмовна слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Матеја, коју је 1904. године освештао Митрополит црногорско-приморски Г. Митрофан Бан, прослављена је свечаном народном литијом, која је опходила храм, а освештан је и пререзан славски колач. Госте сабрања, са трпезе љубави, уприличене у новоизграђеном Црквено-народном дому, поздравили су протојереј-ставрофор Милутин Андрић, парох билећки и свештеник Петар Крговић, надлежни парох.