Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Бескрајан, бесконачан и несагледив Савин сабир

Светом Архијерејском Литургијом, коју је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио у суботу, 21. јануара у цркви Успенија Пресвете Богородице у Пошћењу код Шавника и Светосавском духовном свечаношћу уприличеном у овом живописном шавничком селу, почело празновање Светог Саве у Епархији будимљанско-никшићкој.

Његовом Преосвештенству, владици Јоаникију, саслуживало је неколико свештеника и свештеномонаха наше Епархије, а свето богослужење којим почиње прослављање празника нашег духовног Оца Светог Саве широм Црне Горе, сабрало је бројне вјернике из шавничког краја и околних мјеста.

“Постало је традиција да Светосавске свечаности у нашој Епархији увијек почињу одавде из Пошћења или са Дужи, од Косовчића из Дробњака. У ове свете дане Богојављења Христовог, када се припремамо да прославимо нашег духовног родитеља Светог Саву Првог архиепископа српског, наш народ се сабира у храмовима Божијим и на духовним свечаностима, што је веома значајно, јер се на такав начин утврђује наше заједништво, његује памћење, духовност и култура.“

“Радује ме што видим да је овај свети храм Успенија Пресвете Богородице у Пошћењу лијепо обновљен. Требаће још доста тога да се у њему уради, али оно што је најважније обављено је. Црква је заштићена од влаге и уложено је много труда, али храму увијек треба пажња, као и људској души над којом би морали непрестано да бдијемо. У томе је велика мудрост, чему можемо да се учимо од Светог Саве и Светог Василија Острошког, наших великих учитеља и великих светитеља из рода нашег, које треба да слиједимо, поштујемо, слушамо њихове ријечи и држимо њихова завјештања“, казао је Преосвећени владика Јоаникије. Након резања славског колача, одржано је традиционално црквено-духовно сабрање у славу Првог Архиепископа српског Светог Саве. Свети Сава је крсна слава Косовчића, чији братственици у дробњачким селима Пошћење и Дужи, више од десет година, у овим мјестима организују светосавске духовне академије.

Овогодишњу светковину у Пошћењу, благословио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је рекао да сабрања, која “чинимо у славу Божију и у спомен Светог Саве, јесте оно што српски народ и данас држи у јединству“.

“Свети наш Отац Сава научио нас је вјери и призвао у дом Божији, просветио ријечју Божијом, научио ономе што је корисно за спасење, утемељио нас и сабрао. Оно што нас и данас држи у јединству то су Свети Сава и мученичко Косово. У овим светим данима организује се доста духовних и културних свечаности, и то је за нас веома драгоцјено и у духу Светог Саве, јер нас је он научио вјери, култури, писмености, уздигао нас и учинио народом Божијим. Светосавска традиција је, нарочито, јака овдје у Дробњаку, а што свједоче бројне светиње, како оне које су сачуване, тако и оне од којих су остали свети темељи, као што је манастир Јеловица, који се налази овдје у близини, а који ћемо, ако Бог да, да обновимо. И те дивне легенде, дивне приче и предања о дурмиторским горама, висовима и долинама, све то свједочи о присуству Светог Саве и вјерности овог народа Христу Богу и Његовом светитељу Светом Оцу нашем Сави Српском, чије молитве да нам буду на помоћи. Молимо се Господу и Светом Сави да наш народ благослови, укријепи, просвети и упути правим путем Божијим, путем светосавским, оним путем који води у живот вјечни“, поручио је Владика Јоаникије.

Бесједу је одржала проф. др Јелица Стојановић, истичући да је “бескрајан, бесконачан и несагледив Савин сабир, који сабира дане и вјекове, земље и градове, знање и науке, људе и свјетове“. Свети Сава је, како је казала др Стојановић, идући светим путевима, посветио све путеве којима је ишао, и сваки камен на који је стопом стануо, сваки извор на који је наишао и који је од камена својим светим штапом у свети извор преточио.

“Даровао нам да ходочастимо његовим путевима, да се одморимо и напијемо воде са извора. И изнова кренемо даље! Зато су се и мјеста, и људи, његовим именом назвали, Савиним знаком означени. Гдје се год окренемо сретемо се са Светим Савом, назначио је, родио и препородио пут којим ходимо – историју српског бића и душе, зато се за њега каже да је родоначелник српске књижевности и просвјете, оснивач првих школа и библиотека – да се светим знањем напајамо, болница – да се тијелом и духом кријепимо, утемељио, по Божијом промислу, законоправила и типике, да усмјеравају и опомињу српску цркву и српски народ у светом сабору. Све је Свети Сава свезао у једну чудесну нит, а ову нит за небо завезао. Зато смо и данас овдје, славодобитно везани за ту нит“, нагласила је Јелица Стојановић.

У овом времену, према ријечима Стојановићеве, треба посебно да се присјетимо да је Свети Сава назначио и крст којим се крстимо – језик којим говоримо, писмо којим пишемо. Српски језик и српско писмо један су од најважнијих крстова који у овом времену носимо, који треба да бранимо, његујемо и сачувамо.

“Свети Сава је и први реформатор српског језика и писма, онај који је дубоко осјетио, продубио и продужио мисију Светог Ћирила и Методија, уткао је и надоградио у темеље српског језика и писмености, осјетио нове потребе и дух који собом носи српски језик, прилагодио српско писмо српској ријечи и српском изговору... И Свети Сава и Вук Стефановић Караџић, као нико прије и послије њих, јесу велики реформатори српског језика, и оба су ишли ка идеалу да српскословенски, односно српски правопис у најбољој мјери треба да одсликава изговорну ријеч српског језика. Свети Сава је реформисао (у освиту давних вјекова) српски језик идући путем старословенског и старосрпског, светог ћирилометодијевског насљеђа, а Вук Караџић је, на путу своје реформе, стао у стопу Светог Саве; они су на истом путу продубили и утемељили коријене српског језика. И, ако гледамо у та два врха, нећемо залутати, нећемо се загубити и дезоријентисати, разумјећемо и знаћемо којим језиком говоримо – чим проговоримо. А и кад ћутимо, знаћемо на ком језику волимо и дишемо! Зато смо ову велику и непатворену традицију обавезни и да чувамо и да на путу српског језика, као што јесмо, и останемо.“

“Познато је, а то ви боље знате од мене, да ови простори нарочито прослављају Светог Саву. Многим породицама, које су овдје, слава или прислава је Савиндан, али и многе породице, које су одавде одселиле, понијеле су са собом своју славу – Светог Саву, и славе га са истом љубављу и преданошћу свуда. И срели су се на том путу са другима који, као и они, славе Светог Саву,“ рекла је проф. др Јелица Стојановић и на крају своје бесједе закључила:

“Познато је да само Срби међу православним народима имају Славу, Крсну славу, у славу све великих и лијепих светитеља, све у славу нечег великог и лијепог што су за “свог“ свеца везали. Али, једино се за Светог Саву каже: Свети Сава – школска слава, или Свети Сава – српска слава. Свети Сава је тако свима слава, слава васцијелом српском роду, па, нека вам је и нека нам је срећна Слава – Свети Сава, и да је у свим данима и кроз све вјекове прослављамо славећи Светог Саву.“

У богатом програму овогодишње Светосавске светковине у Пошћењу учествовали су пјесници Милица Бакрач и Благота Копривица, потом чланови дјечијег црквеног хора из Никшића, гуслари Жељко Бугарин, Миладин Анђелић и Максим Војводић, иначе чланови Удружења “Војвода Мина Радовић“, те Славко Горановић и Ђуро Крсмановић.

[Guest]

Награда “Извиискра Његошева“ митрополиту Амфилохију

Награда је припала митрополиту Амфилохију због дјела у којима је, према оцјени жирија, покренуо многа богословска питања и отворио веома важне проблеме који се тичу модерног човјека.

Жири у саставу: др Јован Делић (предсједник), др Иван Негришорац, др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и Милутин Мићовић, на посљедњем засиједању 17. јануара у ужи избор уврстио је пет аутора: Милована Данојлића за роман “Добро јесте живети“, митрополита Амфилохија Радовића за “Изабрана дјела“, Милосава Тешића за књигу пјесама “Млинско коло“, Мила Ломпара за студије “Дух самопорицања“ и “Његошево песништво“ и Ранка Јововића за књигу изабраних пјесама “Не окрећи главу од мене, Господе“.

Академик Матија Бећковић пјесмом је честитао награду трећем лауреату "Извиискре Његошеве" о коме су бесједили и чланови жирија Јован Делић, Милутин Мићовић и Иван Негришорац.

Предсједник жирија проф. др Јован Делић сматра да се додјељивањем награде митрополиту Амфилохију симболично враћа онај дио Његошевог дјела који је занемариван, богословски, и могао би бити изазов да се поново проговори о Његошевој антропологији.

“Нико послије Његоша није видио Видовдан, Косово и Косовски завјет као жижну тачку не само наше духовности, већ и цјелокупног нашег бића, наше историје, предања и васкрсења, па и будућности ако је имамо, као митрополит Амфилохије. Нико није тако нераскидиво повезао светосавље и Косовски завјет међусобно, као он. И није то учинио само у једној књизи, нити само у сјајном косовском четворокњижју, већ у цјелокупном свом дјелу, а оно је једно од најзамашнијих и најдубљих које имамо.“

“Бесједе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи митрополита Амфилохија покривају и откривају многе просторе живота, најзначајније теме духовног и културног памћења, дубински разоткривају антрополошке проблеме савременог човјека и свијета“, оцијенио је члан жирија Милутин Мићовић, који сматра да дјело митрополита Амфилохија, иако је претежно настало у Цркви, припада важном корпусу националне културе.

Члан жирија Негришорац казао је да митрополиту Амфилохију ова књижевна награда као и било која друга мирска награда није неопходна, као монах одговоран је пред неким вишим инстанцама.

“Награда коју смо доделили потребна је пре свега нама да бисмо јасно и гласно рекли који су то оријентири према којима ваља да се одређујемо на свом путу", рекао је Негришорац.

На овај начин је у уторак 24. јануара 2012. на свечаности у Народном позоришту проф. др Јован Делић образложио одлуку жирија да се награда “Извиискра Његошева“ додијели митрополиту Амфилохију Радовићу. Он је ово признање добио за своја изабрана дјела у 16 књига која су, у издању “Светигоре“, објављена током претходне три године.

“Мудрост је у краткоћи, и онај ко дубље осећа Божју промисао тај много не прича. Ми који смо ту негдје покушавамо да засјенимо ријечима, али оне нису мјера ни човјека, нити саме истине“, истакао је митрополит. “Сигурно је да је додир био дубљи било би мање књига које сам написао.“

Досадашњи лауреати су српски књижевници Миодраг Павловић, добитник награде 2008. године и Рајко Петров Ного, добитник награде 2010. године.

Свечаном проглашењу награде, која је некад носила назив “Горски вијенац“, присуствовали су Његова светост патријарх српски г. Иринеј, црквени великодостојници, чланови дипломатског кора, књижевници и јавне личности. Награда, коју додјељују Епархија будимљанско-никшићка и Модна кућа “Мона“, митрополиту Амфилохију ће бити уручена на Дан Светог Василија Острошког у Никшићу.

[Guest]

Вјечна новина и животност Савиног дјела и лика

Свечана академија посвећена Светом Сави у Беранама одржана је у сриједу 25. јануара у сали Центра за културу.

Светковини, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и беранска Црквена општина, присуствовали су бројни грађани Берана, међу којима и г. Вука Голубовић, предсједник ове општине са сарадницима, свештенство, монаштво наше Епархије и гости свечаности.

Сабрање у спомен и славу Првог Архиепископа Српског благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Светосавску бесједу одржао је протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета у Београду. Он је казао да надахнутост српског народа „вечно живим Савиним делом и ликом“ траје више од седам вјекова. Седам стотина и седамдесет шест година, Срби, према ријечима протојереја-ставрофора Вукашиновића, говоре и пишу о Светом Сави, пјевају пјесме о њему, поју му химне, сликају га, изучавају његов живот и мисао, посвећују му храмове, улице, школе, библиотеке, дјецу и монахе називају његовим именом, једном речју, живе са њим.

“Сасвим је природно питање, које се увек и изнова поставља пред сваку нову генерацију, пред сваког новог писца, песника или беседника: Шта ново може да се каже о Светом Сави што до тада није речено? и: Зашто, уопште, додавати књигу књигама, песму песмама, беседу беседама? Ово питање, другачије постављено, може да гласи: У чему је та вечна новина, вечна животност Савиног дела и лика, та неугасива фасцинантност његове личности, неизразива виталност његовог учења, који покрећу умове и срца, пера и кичице да неуморно приносе Светом Оцу најбоље, најлепше и најдраже што наш народ има“, истакао је протојереј-ставрофор Вукашиновић.

Он сматра да се о Светом Сави мисли и пише из перспективе конкретне проблемске стварности у којој се налази његов народ. Сави се, како је казао отац Владимир, приносе странпутице и недоумице народа, и изазови који се пред њим постављају, те изнова рађају и појављују.

“Духовни Отац наше нације, истовремено васељенски светитељ, у сваком времену и сваком тренутку има шта да нам каже, чиме да нас научи. То поготову важи данас у овом за наш народ тешком времену, подједнако сложеном и осетљивом и у отаџбини и ван данашњих граница наше земље. Једно од најважнијих, суштински битних питања које треба размотрити у светлу светосавске концепције света и живота јесте питање односа српске интелигенције и Српске православне цркве“, назначио је протојереј-ставрофор Вукашиновић.

Тај однос, сматра он, подразумијева разлику између интелигенције која припада Цркви, која вјерује и живи у складу са оним што Црква свједочи и оне интелигенције која то не чини и није дио Цркве.

“Хришћанска интелигенција у нашој Српској Православној Цркви заузима место које јој природно припада уз остале чланове народа Божијег. Иако је по дару који је одликује, позвана на специфичне службе и улогу унутар тела Цркве, она не може да претендује ни на какав посебан привилегован положај у црквеном организму. Саборна природа Цркве се, између осталог, изражава кроз надилажење свих историјских подвојености и социјалних раздвајања и раслојавања, па чак и оних који проистичу из образовања и интелектуалних способности. Сви окупљени око Чаше живота стоје пред лицем Самога Бога изједначени једном вером, једним крштењем, једном праксом и молитвом.“

Говорећи о лаичкој интелигенцији, која постоји у Цркви протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић је оцијенио да се она понекад сусреће са једном врстом клирикализма који је успио да продре у свијест и праксу неких наших савременика.

“Клирикализам јесте специфична институционална болест. Као што у свакој институцији, сваком покрету и групацији постоје карактеристичне организационе и функционалне болести, тако оне, на том плану, могу да постоје и у Цркви. Пред тим феноменом, који изнутра нагриза њено биће, Црква не стоји немо и незаинтересовано. Критичка реч, настала из ње саме, реч теологије, проистекла из аутентичног духовног искуства којим се храни црквено богословље, Цркву непрекидно упозорава и позива на преображај и обнову истинског начина постојања и функционисања.“

Духовна и интелектуална полазишта интелигенција која се налази изван Цркве и која према њој заузима различите ставове, нагласио је у свом обраћању отац Владимир Вукашиновић, такође су разнородна.

“Православна Црква данас, све захваћенија процесом идеолошке глобализације, почиње снажније да осећа последицу корените секуларизације и мање-више рафинираног прогона, не више толико хришћана колико хришћанског из сфера свакодневнога живота. Промотери таквога погледа на свет, који не мора бити формално атеистички, најчешће више и није, вулгарни атеизам својих претходника замењен је разним формама духовности новога доба, свим силама се труде да створе свет у коме ће се сви облици црквене организације и хришћанског начина живота наћи на крајњим маргинама друштвених догађања“.

“Критичари цркве, добар део њих, још увек мисле и говоре, крећу се интелектуално, искључиво у оквирима анахроних и цивилизацијски превазиђених интелектуалних модела, карактеристичних за посткомунистичке земље Источне Европе. Таква анахроно идеологизована свест оперише у оквиру много пута поновљених шаблона. Она се исцрпљује у јаловом набрајању и бескрајном комбиновању рецидива отрцаних идеолошких формула. Ту не постоји жеља да се чује друга страна, не постоји интересовање за било који други угао сагледавања проблема, већ само за онај најпоједностављенији, најгори“, бесједио је протојереј-ставрофор Вукашиновић и закључио:

“Показује се да што су такви критичари Цркве удаљенији од стабилних великих и озбиљних институција и рада, а ближи ефемерним, дневним, публицистичким потребама са ставовима и знањима напабирченим из две, три лоше или застареле књиге, њихови су аргументи слабији, анализе површније, а закључци неутемељенији, али је зато острашћеност већа. Они који промовишу критику Цркве као својеврсну алегорију строгости, доброг тумачења мишљења, нетолеранције, свега анахроног и страног на овом свету, његовим вредностима сами постају дубоко анахрони, како у свом методу тако и у својим закључцима. Црква, пак, из свог дубоког унутрашњег осећања за ослушкивање духа времена и његових захтева, осећаја који неизневеравајући живот што пулсира у њеним недрима о том животу говоре на ове начине, одолева таквим искушењима и изнова потврђује своју виталност доказану успјешним многовековним постојањем.“

У програму Светосавске академије у Беранама учествовали су: етно-група “Дукат“, црквени хор “Свете мати Анастасије“, народни гуслар Радојица Бугарин, док је у рециталу, посвећеном Светом Сави наступила група рецитатора и музичара, такође из Берана.

[Guest]

Свети Сава, Божји човјек и апостол Христов

Свечано је и ове године било у Андријевици поводом прослављања Првог Архиепископа и Просветитеља Српског Светог Саве, гдје је Светосавска академија, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Андријевица, одржана у четвртак, 26. јануара у Дому културе.

Сабрање је, поздрављајући бројни присутни народ, благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. У својој надахнутој бесједи о нашем духовном родитељу Светом Сави Преосвећени Владика је казао да српски народ хвали и велича Светог Саву јер нас је утврдио у вјери православној. Иако смо били крштени и примили православље још у вријеме Свете браће Кирила и Методија, задржавали су се ипак стари пагански, незнабожачки, словенски и балкански обичаји, а тек са Немањићима догађа се преокрет и препород цијелог нашег народа, нагласио је Његово Преосвештенство.

“Каква је била вјера Светог Саве можемо видјети и по његовим Светим родитељима Стефану Немањи и Ани. Немања, који је, иначе, био крштен у латинској Цркви, опредијелио се у 30. години за православље и то његово опредјељење је значајно за цјелокупну историју српског народа. То је, уједно, било и коначно опредјељење, јер је до тада било и оних који су припадали католичкој вјери, нарочито на Приморју, али је, ипак, на цијелом подручју Балкана и Јадранског приморја вјековима био претежан утицај Цариграда.“

“Свети Сава је још од дјетињства и ране младости васпитаван у вјери и та се вјера у његовом срцу распламсала као огањ у родитељском дому. Имао је од кога научити, од тако силног и у вјери крепког Светог Стефана Немање, ктитора великих задужбина – манастира Вољавца поред Бијелог Поља, манастира Светог Николе у топличком крају, Свете Богородице, манастира Ђурђевих Ступова, Свете велике лавре Студенице и других светиња на подручју Старе Рашке. И његови стричеви Мирослав, Страцимир, Тихомир и браћа од стричева, такође су показивали велику побожност и прегнућа приликом подизања многих и славних задужбина, попут цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, цркве Успенија Богородице у данашњем Чачку, Ђурђевих Ступова код Берана, гдје се касније установи будимљанска епархија. У таквој породици је одрастао Свети Сава, али он је био од Бога изабран, Бог му је дао неко веће призвање и он је то рано осјетио у својој души“, казао је Епископ Јоаникије.

Чезнући попут јелена, који трага за извором бистре воде, Свети Сава је стигао на Свету Гору Атонску, трудећи се непрестано да своју душу учини станом Бога живога, да богомдане таленте употреби на спасење своје, својих ближњих и спасење свог отачаства.

“Онај бистри извор православне духовности нашао је на Светој Гори, гдје међу монасима атонским живе посвећеници Неба, учећи се од атонских духовника, Светих Отаца умној молитви, бденијима и црквеном поретку, а осим молитве и поста, које је упражњавао до изнемоглости свог бића, Сава се трудио и да научи духовне књиге, да се образује, научи грчки, руски и друге језике, јер је Света Гора Атонска стјециште монаха из свих православних земаља. У таквој заједници Срба, Грка, Румуна, Грузина и Руса одрастао је и сазријевао млади монах Сава. И, заиста, се просветио вјером православном, испунио Божанском свјетлошћу, Божанском истином и мудрошћу и био запажен као млад јеромонах, па му је зато био повјерен чин старјешине манастира Хиландара, велике светиње и великог духовног огњишта до дана данашњег, а надамо се и до скончанија свијета и вијека.“

“Трудећи се, подвизавајући се и ширећи славу српског народа на Светој Гори Атонској и до Цариграда као царски син, али и као велики духоносац и свјетило васељене, Свети Сава се, на позив свог брата Стефана Првовјенчаног, а због потреба за проповиједањем Јеванђеља у отачаству, вратио у манастир Студеницу. Тада већ Архимандрит развио је велику јеванђељску мисију у свом народу. Сам је из Студенице ишао на проповијед Јеванђеља, трудећи се да стигне до сваког села, сваке светиње и сваког мјеста гдје живи његов народ да би га просветио свјетлошћу Јеванђеља Божијег. Био је прави Апостол Христов и прије него што је постао Архиепископ, онај који проповиједа истину вјере православне, шири њену свјетлост и медом Божанствених ријечи храни људске душе. За ту његову дјелатност везане су многе легенде о томе како је Свети Сава просвећујући свој народ, стизао до Дурмитора, Проклетија, Савиног бора, манастира Савине и других светих мјеста“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.

Житије Светог Саве, према ријечима Владике Јоаникија, учи нас да је он из Свете Горе у своје отачаство донио „сваки добри обичај“, најприје у задужбине свог оца, стричева и браће од стричева, устројивши монашка општежића, правила богослужења, црквени поредак, дао је живот тим светињама и сабирао, не само монахе, него и народ на молитву.

“Научио је свој народ да се Богу моли и да се каје за своје гријехе, да се, кајући се за своје гријехе, очишћује, исправља и одуховљава, да се, молећи се Богу, поправља и брине о својој души, да сазнаје да је људска душа оно највриједније под Небом, да нема већег блага од духовног блага и да се око тог блага треба највише трудити. Научио је свој народ да пости постове, да се крштавају, вјенчавају, да долазе у храм Божији и да се хране Небеским хљебом. Такав Божији човјек и апостол Христов препознат је од цијеле Цркве и удостојен од стране Васељенског Патријарха чина Архиепископа Српског и предстојатеља самосталне Српске Цркве, јер су и други видјели да је он тај коме се може повјерити ова света служба. Српски народ, који је већ толико засијан православним светињама, у коме је развијено монаштво и у коме су поникли велики духовници, сазрио је и достигао достојанство да му се може дати самосталност Српске Цркве.“

“Стварајући самосталну Српску Цркву Свети Сава је још више утврђивао православну вјеру у оквиру свог народа и свој народ са пуним достојанством упутио у заједницу других православних народа. Само такав човјек могао је да свој народ, различите или често завађене родове српског народа обједини са другим страним балканским народима којих је било на том подручју. И сви су у њему препознали свог духовног Оца и апостола Христовог и са радошћу су отворили своје душе и своја срца да од њега приме благовијест Јеванђеља Христовог и да се из његових руку нахране Светим Тајнама Христовим“, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, закључујући своје архипастирско слово ријечима:

“За Светог Саву се, заиста, као и за остале Свете Оце може рећи да је постао небески човјек и земаљски анђео. Након упокојења он је, од цијелог народа, Цркве и Сабора свесрпске земље, био признат као нови Светитељ Божији. Његов одлазак из овог живота, који је био тако болан и тужан, претворио се, заправо, у велику радост што смо из свог народа, пред лицем Божијим, добили нашег заступника, вјечног руководитеља и објединитеља, вјечног учитеља и заступника пред престолом Божијим.“

У програму Светосавске академије, који је водила Зорица Бацановић, учествовали су гуслар Радојица Бугарин, црквени хор “Светог Николе“ из Бијелог Поља, КУД “Андријевица“, рецитатори Саша Масловарић, Кристина Бабић и Милена Мирчић.

[Guest]

Свети Сава, наш духовни человођа и руководитељ

Свечаност у славу Светог Савe, уз изузетну посјећеност мјештана Плавске жупе, одржана је у петак, 27. јануара у Центру културе у Плаву.

Светосавско духовно сабрање, честитајући празник Светог Саве, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, поздрављајући свештенство, монаштво и присутни народ, нарочито г. Скендера Шаркиновића, предсједника општине Плав, који је са сарадницима присуствовао Светосавској свечаности.

Пригодну бесједу одржао је Преосвећени владика Јоаникије, говорећи о Светом Сави, Првом Архиепископу и Просветитељу српском, који је Христа Господа уселио у своје срце и тако постао васељенски учитељ и светитељ.

“Од најранијег узраста млади Растко, а касније Сава био је, зна се побожан, доброчестив, доброљубив и, заиста, имао се гдје томе научити и гдје Богу молити, васпитавати. Међутим, његова религиозна жеђ, религиозни порив и стремљење били су тако дубоки да је пожелио да остави овај свијет и да се преда непрестаном служењу Богу. Зато је још као веома млад отишао на Свету Гору Атонску и своју тек расцвјеталу младост посветио Господу живом, сазријевајући духовно на Светој Гори, трудећи да у своје срце и своју душу унесе свјетлост Јеванђеља Божијега и да своју душу оснажи и окрилати вјером, молитвом и јеванђелским врлинама. У томе је и успио, уз помоћ Божију и уз помоћ великих духовника аскета, духовних учитеља на Светој Гори Атонској. Подвизавајући се на Светој Гори, у манастиру Хиландару, у Карејској испосници достигао је велике духовне висине и врлине, оснажујући се Божијом ријечју и истином, оспособио се да постане проповједник Христов раван Светим апостолима и да цио народ препороди ријечју Божијом, уведе га у тајне православне вјере и православне духовности.“

Свети Сава се оснажио Божијом ријечју, истином и свјетлошћу Божијом зато се са великим успјехом остваривала његова апостолска мисија у српском народу, али и у другим народима, који су вјековима прије доласка Словена живјели на балканским просторима.

“Свети Сава је био такав духовни ауторитет да је проповиједао Јеванђеље свима и све просвећивао истином Божијом. Није било лако ни прије, а ни послије Светога Саве, објединити међусобно различите српске родове, и тада, а и касније, врло често љуто завађене, посвађане и раздијељене, али Свети Сава је имао моћ, коју му је дао Господ да све то обједини, да све приведе у дом Божији и да свима постане извор надахнућа, извор Божанске мудрости. Уз помоћ таквог свјетилника и апостола Божијег отворили смо своју душу и своје срце за Јеванђеље Божије и, коначно, се одрекли паганства, идолопоклонства, незнабоштва и постали, уистину, хришћански народ.“

Имао је наш народ кроз историју великих учитеља, али нико није раван Светом Сави, ничије дјело није тако замашно, тако далекосежног значаја као дјело Светога Саве. Велики је Божији благослов на нама да смо и послије Светога Саве имали многе од наших духовних учитеља, који су били његовог духа и који су ишли његовим стопама, међу њима бројни Патријарси пећки и светитељи из рода нашега, као што је Свети Василије Острошки, Свети Максим Бранковић, Свети Петар Цетињски, Свети Владика Николај, читаво јато српских просветитеља и учитеља до најновијег доба. Свима њима је Свети Сава учитељ, человођа и духовни руководитељ, како њима тако и цијелом српском народу кроз сва времена.“

“Њега је Бог обдарио таквом милошћу да он Јеванђеље Божије усађује у срца свог народа. Такав је Божији промисао. Господ је проповиједао Јеванђеље, али је сваком хришћанском народу дао светитеље из рода њиховог да би лакше примили Јеванђеље и да би се вјера Божанска, вјера Небеска, лакше и на што приснији начин примала и да би се продужавала од покољења до покољења кроз сва времена. Видимо, хвала Богу, да се проповијед Светог Саве шири и данас, Он нас са Неба заступа, помаже, упућује и кријепи својим светим молитвама и ево овдје, поред старе светиње манастира Брезојевице окупљамо се сваке недјеље и празника, а нарочито на велике Господње празнике и, свакако, на празник Светог Саве.“

“Нека буде срећан празник и рад са овом дјечицом нека буде благословен! Нека ова дјеца напредују, у вјери нека узрастају и нека се оплемењују да буду честити хришћани, добри људи, добре комшије, да буду добра дјеца својим родитељима, да им доносе радост, да узрасту како ваља и буду на понос нашем народу, нашој Цркви и нашој отаџбини!“, поручио је на крају своје Светосавске бесједе Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

У културно-умјетничком програму учествовао је дјечији црквени хор при манастиру Брезојевици, КУД „Дукат“ из Берана, дјеца рецитатори из школе вјеронауке, Српско културно-умјетничко друштво „Плавска жупа“, а програм је водила Марина Дашић.

[Guest]

Свјетилник васељене и свједок Јеванђеља Христовог

Свету Архијерејску Литургију на празник Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Владици је у празничном богослужењу саслуживало неколико свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Молитвеном сабрању, у спомен нашег духовног Оца Светог Саве, присуствовао је велики број вјерног народа беранског краја, којима се надахнутом архипастирском бесједом обратио Преосвећени Владика. Он је казао да, славећи Првог Архиепископа и просветитеља српског Светог Саву, треба, прије свега, да имамо на уму да је он био јеванђељски човјек. Наш народ, према ријечима Епископа Јоаникија, склон је да Светитеља Саву доживљава превасходно као националну величину, али он не би могао постати равноапостолни и васељенски светитељ, да изнад свега није био јеванђељски и Божији човјек.

“Да је Свети Сава остао само у оквирима свог народа он не би био тако велика личност, а вјероватно, да не би био ни свет. Био би, вјероватно, још један у низу оних великана наше историје. А оно што је Саву, нарочито, красило јесте његова вјера, јер је Бог, очигледно, посебно промишљао када је Светог Саву послао у овај свијет. Свако на овај свијет долази по Божијем промислу и вољи Божијој, али за нашег духовног родитеља и руководитеља Господ је имао нарочит план“, рекао је у својој бесједи Његово Преосвештенство.

Говорећи о Савиној великој жеђи за Господом, владика Јоаникије је подсјетио на његово рођење и одрастање у дубоко религиозној породици, која је своју побожност свједочила љубављу према дому Божијем, подижући дивне и красне светиње. И његова шира породица била је веома побожна, па се и у самој Савиној души отворила таква богочежњивост да је кренуо да тражи Христа Господа, како би Њему посветио свој живот и своје биће, да Њему служи у све дане живота свога.

“Отишао је на Свету Гору Атонску као веома млад да се научи духовном животу и сталном служењу Господу, своје срце и своју душу да отвори да је обасја свјетлост и милост Божија, да своје срце учини станом Бога живог. Подвизавао се Свети Сава у посту, молитви, непрестаном труду и учењу, сараспињући себе Господу Исусу Христу. Ни на Светој Гори није се задовољавао само подвизима у монашком општежићу, него, пошто са својим оцем устроји Хиландар, устроји и Карејску испосницу, а касније и ону Студеничку. Одавао се све већим подвизима, строгом посту и молитви да би дух свој ојачао и вјеру продубио. И постао је свјетилник васељене и свједок Јеванђеља Христовог, а, вршивши архиепископску свету дужност постао је апостол српском народу.“

“Сви народи, а било их је много на подручју Балкана прихватили су Светог Саву, управо, зато што је он био апостол Христов, освећени сасуд Духа Светог из чијих уста је излазила чиста јеванђељска ријека благодати Божије. Он је зато могао да устројава епископије и све је привео у послушност, не себи, него Христу Господу, јер је његова ријеч била убједљива. Од тог времена и од Светог Саве и Светог Немање научисмо како треба живјети хришћански, како се треба Богу молити, како се кајати и своју душу чистити, како врлински живјети да бисмо се испунили љубављу Божијом, као што се љубављу Божијом изобилно испунио Свети Сава“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Свети Сава је, према Владикиним ријечима, српском народу био за углед кроз сва времена. Постао је наш вођа још за свог живота, а Бог му је дао благодат да наш вођа, наш учитељ и просветитељ буде кроз сва времена до данас, када је његов народ опет изложен бројним тешкоћама и искушењима.

“Многи се противе Светом Сави овдје у Црној Гори, гдје је његов култ био изузетно развијен и гдје се он с љубављу поштовао и прослављао у домовима и школама и скоро да нема брда или пољане које не носе његово име. Сви Петровићи, до посљедњег владара Црне Горе, били су одани Светом Сави и слиједили су га, а краљ Никола написао је ону прекрасну пјесму о Светом Сави као националној величини, као школској слави и учитељу омладине. И онда ће неко рећи да култ Светога Саве у Црну Гору увозимо из Србије, што није тачно. Ево и данас, кад имамо бројне тешкоће и искушења, када смо залутали и удаљили се од Цркве, удаљили се од самих себе, од својих отаца и предака, ми можемо изићи на прави пут, пут Божији, али само ако отворимо своје уши да чујемо глас Светог Саве.“

“Нека свима буде срећан празник, да славимо Светога Саву као нашег учитеља и као васељенског Светитеља, да га не присвајамо само за себе, јер он припада Христу и Цркви Божијој, а и ми преко њега да будемо посвећеници Христу и Цркви Божијој. Тако да га славимо, тако да га величамо, тако да га у помоћ призивамо, да се испунимо његовим врлинама, његовим духом и његовом љубављу према Богу и према ближњима својим, према Цркви, према вјери!“

Током Свете Архијерејске Литургије освештан је и преломљен славски колач. Потом је у манастирској трпезарији одржан пригодан дјечији програм, на којем су малишанима подијељени светосавски дарови.

[Guest]

У Бијелом Пољу одржана Светосавска академија у част првог српског архиепископа – Светитеља Саве

Као што вјековима дух Светога Саве окупља бјелопољски вјерни народ, сабран између двије Немањићке задужбине, да прослави нашег највећег молитвеника пред Господом, у његов спомен и славу, у Бијелом Пољу је 27. јануара одржана традиционална Светосавска академија.

Ријеке Бјелопољаца, међу којима је много дјеце, сливале су се од 18. часова према спортској дворани “Никољац“, да би сат касније била скоро потпуно испуњена народом. Светковину је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије, поздрављајући присутни народ и бројне уважене госте, амбасадоре Србије, Русије, Украјине и Аустрије у Црној Гори, те личности из јавног, друштвеног и политичког живота земаља из окружења. Најбројнијој академији на црногорском сјеверу присуствовали су и предсједник Савјета министара БиХ Никола Шпирић, потпредсједник владе Србије Ивица Дачић, лидер СНП Срђан Милић, као и градоначелник Бијелог Поља Александар Журић и други.

“Свети Сава, кога овако свечано прослављамо, је био огњени стуб око кога се сабира цио српски народ за сва времена. Тај велики сабор Божији и светосавски, чији смо и ми дио, у ствари је један неразориви организам, коме је Христос глава- црква Божија. Крвоток тог организма је света православна вјера, којој нас је научио и утврдио Свети отац Сава. Кости тог организма су јеванђељске заповијести и канонско устројство Српске Православне Цркве. Због тога је њој и кроз њу, и свима нама загарантовано заслужено видно и свијетло мјесто у оквиру једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, међу осталим православним црквама и Апостолским престолима. Свети Сава је свој, од Бога повјерени му народ, утемељио на Христовој Личности; на том живом камену из кога извиру вјечно бистри извори јеванђељске духовности и културе. Свети Сава је открио запретане таленте свога народа, пробудио стваралачки дух српскога генија, који је заблистао кроз његове потомке, од његове Хиландарске сабраће Доментијана и Теодосија, па кроз сва времена до Његоша и Николе Тесле, те до Светог Николаја Велимировића и посвећеника Неба Милутина Миланковића“, бесједио је Преосвећени Владика Г. Јоаникије са молитвом да нас због таквог Светитеља из рода нашега облије својом безграничном милошћу и обједини у својој љубави.

Предсједавајући Савјета министара Федерације БиХ Никола Шпирић поздравио је скуп “у име свих Светосаваца из Републике Српске пренио је поздраве у име предсједника Милорада Додика, који због раније преузетих обавеза није могао да дође“.

“Наше данашње сабрање у част родоначелника нашег народа изнова показује да Свети Сава истински и суштински уједињује српски народ. Данас овај празник слави сваки Србин ма гдје да се налазио на земаљској кугли, и са поносом свједочи свој идентитет Србина – Светосавца. Када је Свети Сава 1219. године обезбиједио самосталност Српске цркве, он је трајно формирао идентитет српског народа. Велики светитељ није био само први српски архиепископ и утемељитељ Српске цркве него и утемељитељ српског народа и културе. Он је био први просвјетитељ који је поред цркава отварао и прве школе, болнице, библиотеке, био је дипломата, државник и писац. Свети Сава је нашем српском роду даровао идентитет у пуном значењу те ријечи. Због њега и огромног дјела које нам је оставио увијек се морамо мотивисати на чињење добра и само добра. Он је био највећа личност српскога народа и стални узор свакоме од нас. Сви они који су кроз историју покушавали да пониште историју и идентитет српскога народа жељели су да умање и улогу и значај Светога Саве и да нас на тај начин разједине, понизе, омаловаже и пониште. Као што у том покушају нису успјели ни Турци спаљивањем тијела Светога Саве, прије пет вјекова на Врачару, тако неће успјети ни било ко други јер је личност и дјело Светога Саве дубоко укоријењено у бићу нашега народа. За сваког од нас он остаје свијетла звијезда водиља у свим тешким и турбулентним временима, - казао је Шпирић опомињући присутне да „сви будемо достојна дјеца Светога Саве, настављачи и чувари његовог дјела свједочећи са поносом свој идентитет“.

У име Владе Републике Србије скупу је присуствовао потпредсједник Владе Србије Ивица Дачић. Он је истакао да на свијету нема ближих народа него што су српски и црногорски па макар они живјели у Црној Гори, у Републици Српској или било гдје на свијету.

“Ово овдје у Бијелом Пољу је једна од најмасовнијих и највећих светосавских прослава коју српски народ има. Свети Сава је био један од најученијих Срба и у своје вријеме и касније али је био и симбол јединства и уједињења српскога народа“, казао је Дачић.

На почетку бесједе “Светосавској дјеци“ архимандрит Лука из манастира Дајбабе подсјетио је на богомудру ријеч светитеља нашег времена оца Јустина, чије обзнањење у ове дане прослављамо, о томе шта је “овај свијет“.

“Овај свијет је Богојављење. А шта је Човјек? Човјек је Богослужење. Саглашавајући се са овим с Неба датим ријечима, ипак ми, српски народ, можемо да кажемо због једног Јединог Човјека – Човјек је Богојављење. Богојављени Човјек – свједок Вишњих свјетова показује шта је човјек, и шта је Бог и шта је то Богојављење. Светога Саву славимо срцима, славимо га својим умом тиме што јесмо. Славимо га називајући га Апостолом – Равноапостолним просвјетитељем српскога рода. Али како је он просвјетитељ, како је он равноапостолни, кад је три стотине година прије њега наш народ примио хришћанску вјеру, а дјелови Србије и пет стотина година прије њега. Шта је то Апостол, зашто њега називамо Апостолом и просвјетитељем? Апостоли су Христови ми знамо да су посленици који обзнањују Ријеч Божију о благодати Царства које долази. И који су гледали Господа лицем у Лице. Међутим, хиљаду и двјеста година послије Апостола појављује се један који је Господа гледао лицем у Лице и народ у њему препознаје Апостола и просвјетитеља. Све се у човјеку мијења, буди се људски дух, човјек осјећа призвање на које је призван. Призван је да прими Господа Христа. Ето то је Апостол.“

“Славимо га јер нам је собом показао наше назначење. Човјек који је Бога видио лицем у Лице, као Мојсије, као Апостоли, нема потребе много да прича. Важно је да је он јесте, и да је ту, и да нам свједочи да је смрт побијеђена. Да живимо неким другим животом у којем је Бог средиште нашег унутарњег бића и крвоток нашег духовног организма. Апостоли су гледали Господа лице у Лице али то је и завјет и императив. Гледамо га очима душе, очима срца нашега али све то неко треба да омогући. Треба неко да се дотакне те Силе, тог Божанског огња, да би послије пренио тај пламен своме отачеству. Постоји Стихира – похвална пјесма српским Светитељима. Треба је читати (ми је обично пјевамо) и треба пазити на њене ријечи. Она говори о свима онима који су се уградили у тај Божански пламен, који су Га видјели и који су Га донијели и тиме отачеству своме створили непоколебљиво, неразрушиво насљеђе. Сва друга насљеђа могу се разрушити али не и знање о Богу, који прелази у живот човјека и постаје ризница живота за све генерације које долазе.“

“Ето тог пламена се дотакао Апостол и Светитељ, просветитељ српскога рода – Свети Сава. Па и он је био као и други људи, родио се, лежао је у јаслама, био је дијете, размишљао... све као и други људи. Али благодат Божија чини човјека и свједоком других ствари. Препознаје људска душа када види то у човјеку. Много је можда јаче када се види у човјеку него да Анђео сиђе са Неба, и да нам прича о Господу. Јер Бог није постао Анђео него је постао човјек. И онда када дође неко, и својим постојањем посвједочи да је Бог постао човјек, онда се душа људска разоткрива да прими створитеља и да уђе у своје првобитно достојанство. Смијемо ли да кажемо, вјерујући у Христа Господа као јединога истинитога Бога, онога који обожује људско и тијело и дух и душу. Смијемо ли да кажемо Ономе који је нас ради распет и васкрсао. Смијемо ли да Му покажемо да се дванаест великих празника Хришћанске цркве оваплоћују и у тијелу народа. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио своје Благовијести, када му је благовијештено да ће Немања и Ана добити сина. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио рођење када је доживио рођење онога што ће га препородити Оним који се препорађа. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио крштење када се Растко – Сава погрузио, као што се крштењем у воду погружавамо, када се погрузио у тајне Бића Божијега. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио своје Преображење, гледање Бога са Пророцима и Апостолима, када је Сава – Растко отишао у манастир.“

“Смијемо ли да кажемо да и српски народ има своје Цвијети, када су цвјетоносни плодови прешли у стварност у монаха Саве, који је, како пјесник каже, “босим ногама стигао тамо гдје се ни крилима не доспијева“. Смијемо ли да кажемо, а ипак то све приносимо Христу као плод његовог дјела, да је српски народ доживио своје распеће када се Сава мирио браћу. Мирио, у ствари, упућивао их на други начин живота. Не на онај који себе истиче а друга гази, већ онај који у брату препознаје Бога свога и који истиче брата показујући тако своју слику у назначењу. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио Васкрсење када је Сава оформио српску државу на Божијим заповијестима. Једини који је оформио било коју државу на Божијим заповијестима. Смијемо ли да кажемо да је српски народ доживио Вазнесење на Небо када је та држава почела да плодотвори и даје бесмртне љиљане примјера подвижништва, Богопознања, светости кроз Савине сљедбенике. Смијемо ли да кажемо да као што је Дух Свети сишао на Апостоле, да је Жичка бесједа оца нашега Саве утврдила у душама људским Божанске догмате упућујући га Богопознању. Ето то су плодови његовога труда које ми са захвалношћу износимо пред Спаса нашега, Исуса Христа. Сава је био човјек, али Богом просвећен човјек. Освештане су и његове стопе и његови преци њиме, и његови потомци духовни. Толико се проширио да га никада не можемо заклонити. И отац и мајка и брат му у нетрулежним моштима леже у Студеници. Он не! Он је запаљен јер је сувише свијетлио. Запаљен да би се уписао у срца свих вас, да би одатле плодотворио о путу који води у живот вјечни“, закључио је архимандрит Лука.

У богатом програму Светосавске академије наступио је познати фрулаш Бора Дугић са саставом “Ветрови Балкана“. Наступили су и оперска дива Сузана Шуваковић, пјевачица традиционалне музике Весна Димић, поп пјевачица Мари-Мари и женска вокална група “Смиље“.

Млађана Бјелопољка Катарина Недовић рецитовала је пјесму о Светом Сави, а бесједу Владике Николаја изговорио је познати глумац Мирко Бабић. И ове године свечаност је увеличао наступ црквеног хора “Свети Никола“ са Надом Раховић на челу. Програм је водио Предраг Вукојевић, глумац Бјелопољског позоришта.

Послије духовне академије у етно селу “Вуковић“ код Томашева одржан је традиционални Светосавски бал.

[Guest]

[Guest]

Прослава Светог Саве у храму Светог Василија Острошког у Никшићу

Празник Светог Саве, Првог Архиепископа српског у овом граду прослављен је молитвеним сабрањем у Саборној цркви Светог Василија Острошког. Свечано литургијско славље служило је свештенство архијерејског намјесништва никшићког: протојереј Драган Крушић, јереј Слободан Јокић, свештеници Остоја Кнежевић, Никола Зечевић, Мирко Вукотић и ђакон Никола Маројевић.

Светом богослужењу је, у великом броју, присуствовао вјерни народ Никшића. Њима се пригодном бесједом обратио протојереј Драган Крушић, који је казао да, иако вјекови дијеле српски народ од времена у коме је живио Свети Сава, његово присуство у нашем роду, коме је утемељитељ и у историји Српске Цркве, чији је оснивач, није умањено.

“Његово присуство је расло из једне епохе у другу, као и његов утицај. Као што злато које пролази кроз ватру, све више сија и сија, тако, пролазећи кроз огањ вјекова и времена, лик Светог Саве је све јаче сијао и сија, и све више свијетли сваком новом покољењу. Зато је он веома близак свима нама“, казао је свештеник Крушић.

Подсјећајући на ријечи из житија Светог Саве, упућене свеколиком српском роду “Ја вас родих Духом Светим и Еванђељем“, које за једног великог мислиоца нашег времена значе да је Свети Дух садашње вријеме бића Божијег, отац Драган је истакао да за Бога нема прошлости, ни будућности, јер је Он вјечан.

“И сви људи, рођени силом Духа Светог и Еванђеља, присутни су у свим временима. Њихова дјела се вреднују, сретају и прожимају у сваком времену. Тако су личност и дјела Светог Саве присутни и у нашем времену. Због тога је веома значајно шта нам данас каже и поручује Свети Сава. Као што је нашим прецима говорио, он би и нама данас имао да каже значајне ствари.“

“Међу нама данас може да се чује да смо дјеца Светог Саве, дјеца Немањића, Лазаревића, Обилића, потомци светитеља, мученика, јунака и витезова. Добро је што се тога сјећамо, али то није довољно, јер би нам данас Свети Сава, сигурно, рекао: Ако сте дјеца великих предака, чините добра и велика дјела, достојна њих. Потребно је да њиховом вјером живите, њиховим идеалима да се напајате, њиховом храброшћу, самоодрицањем, љубављу према Богу и људима. Треба тако да се хватате у коштац са изазовима свог времена и искушењима у њима. Потребно је да сагледате своје задатке и да их рјешавате срцем и душом, као што би их рјешавали ваши велики преци, да су данас међу вама“, поручио је, између осталог, протојереј Драган Крушић.

Како је Савиндан слава једног броја братстава у Никшићу славарима је честитано крсно име, а освештани су и пререзани славски колачи.

Своју крсну славу, ломљењем славског колача, прославио је и Клуб добровољних давалаца крви Свети Сава из Никшића, чији чланови су, и ове године уочи празника, организовали традиционалну Савинданску акцију добровољног прикупљања крви у Никшићу.

Прослављање празника је настављено светосавским програмом у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког. Малишане и њихове родитеље поздравио је свештеник Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки пожељевши им добродошлицу на традиционалну свечаност, коју, у част Првог Архиепископа и просветитеља српског Светог Саве, са радошћу и љубављу спремају полазници вјеронауке.

“Коме би се дјеца радовала ако не Светом Сави и кад би ми одрасли могли да учимо од дјеце ако не данас на овај свети дан. Господ је рекао “Пустите дјецу да дођу к Мени“, обраћајући се, у ствари, нама одраслима да будемо попут дјеце и учимо се од њих радости, труду, пожртвованости, искрености, љубави.“

Дјеца, полазници вјеронауке при никшићком Саборном храму, коју води вјероучитељ Јована Зиројевић, казивали су стихове посвећене Светитељу Сави и његовом празнику, пјесме и молитве Господу и Мајци Божијој. Свим малишанима подијељени су светосавски поклони са иконицом Светог Саве, који је обезбиједила Црквена општина Никшић и неколико никшићких приватних предузећа.

[Guest]

[Guest]

Истински Божији човјек, Свети Сава

Светосавска свечаност у Плужинама одржана је на дан празника Светог Саве у плужинском Центру за културу.

Бројној публици, присутном свештенству и монаштву на почетку свечаности Светосавском бесједом се обратио јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман Пивског манастира. Он је подсјетио на “лијепу и бајковиту причу“ о Савином духовном узрастању у вјери православној, када је као седамнаестогодишњи наочит и паметан младић и кнез Хумске земље, оставио богатства овог свијета и отишао на Свету Гору.

“Прича каже да је његово срце горело док су руски монаси причали са њим на двору и он је, као да иде у лов, кријући се и бјежећи, јер је за њим ишла потјера, отишао у руски манастир Пантелејмон на Светој Гори. Сва његова послуга и он су нешто касније замонашили. Тражећи, како каже Јован Дучић “благо цара Радована“, Сава је шеснаест година провео на Светој Гори, обилазећи испоснике и учећи се молитви, а кад је нашао свој мир, радост, кад је испунио смисао свог живота, сјетио се српског народа и одлучио да се врати у Србију, да им буде од помоћи.“

“Оно најљепше из византијског насљеђа, што постоји у духовним и световним областима људске дјелатности – архитектури, умјетности, књижевности, образовању, Свети Сава је донио у Србију. Када се говори о њему, истиче се да је он био велики државотворац, просвјетитељ, принц, а најважније од свега, ипак, је да је он био истински Божији човјек. Успио је, захваљујући свом великом ауторитету, да створи самосталну Српску Православну Цркву на Сабору у манастиру Жичи, јер је био поштован и уважаван од цијеле васељенске Цркве. У Сави су сви видјели Божијег човјека.“

“Свети Сава је, заиста, једна чудесна личност и цијело наше народно предање испуњено је са њим. Како каже апостол Павле „свима је био свет“, са сточарима је био сточар, са земљорадницима земљорадник, са занатлијама занатлија. Она, пуно пута помињана, прича о томе како је Светитељ учио наш народ да праве и отварају прозоре на кућама, јер су лопатама изгонили мрак, има дубљу симболику. Свети Сава је донио свјетлост нашем народу и утемељио српску државу.“

“Наш велики духовни родитељ Свети Сава живо је присутан у српском народу и ми га, ево, славимо осам стотина година након његове смрти. Савине Свете мошти спаљене су, јер је он и даље сабирао православни народ српски, који је долазио да нађе утјеху код његовог светог кивота. Ипак, и послије тога, народ је још више вјеровао у њега и све је то била опомена нашем народу. Оно што би нам поручио Свети Сава, кад би у овим временима дошао међу нас, сигурно би било покајање, а то значи да љубимо једни друге и да живимо једни за друге, јер је у томе смисао живота, да плачемо са плачнима, да се радујемо са радоснима, да идемо у цркву и учествујемо у светим службама Божијим, да постимо, причешћујемо се и вратимо се истински Богу“, рекао је јеромонах Јефтимије.

У име организатора Светосавског сабрања обратио се Миленко Мићановић, директор Центра за културу Плужине. Он је казао да пепео Светог Саве са Врачара, чини се, и данас вије по нама, подијељенима и још увијек несложнима, опомињући нас.

“Ослушнимо свете ријечи Светог Саве и будимо сложни и устројени, помогнимо тако себи да би нам и Бог помогао, да би се сложили, обожили и умножили на радост данашњег дана и Часног крста Христовог, душа наших и будућности“, поручио је Мићановић.

Славски колач у присуству бројног народа, освештао је и преломио свештеник Мирослав Михајиловић, парох пивски са свештеномонаштвом.

У програму Светосавске духовне академије учествовали су гуслари Здравко и Станко Кнежевић, музичар Лука Цицмил, а публика је нарочито поздравила наступ младог Владимира Радојевића, који је пјевао уз струне гусала.

[Guest]

Васкрсење Свете вјере православне у духу Светог Саве

Прослављање празник Светог Саве, Првог Архиепископа и Просветитеља Српског и ове године сабрао је велики број житеља Мојковца и околине, који су на Светосавској духовној академији, одржаној у суботу, 28. јануара, до посљедњег мјеста испунили салу мојковачког Центра за културу.

Свечаности у част и спомен Светог Саве присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је са свештеницима овог намјесништва, освештао и пререзао славски колач. Преосвећени Владика је, честитајући велики празник наше Свете Цркве, чији је утемељивач управо Свети Отац Сава, одржао пригодну бесједу, говорећи о духовном препороду Мојковца у којем се посљедњих година подигао и обновио велики број храмова.

“Мојковац се препородио и препорађа пред нашим очима и то је Божији благослов. Препородио се, управо, онако као да је Свети Сава цијело вријеме овдје међу вама и у свему вам био помоћник. Он је највећу пажњу поклањао двјема градњама – градњи храмова и градњи душа, а то се догодило овдје у граду Мојковцу за посљедњих петнаестак година. Подигнут је Саборни храм, обновљена црква Тројана у Прошћењу, као и цркве Светих Благовијести у Пољима, Светих Аранђела у Штитарици, гради се храм Свете Петке у Гојаковићима и да не заборавимо поменути ону дивну светињу храм Светог Прокопија, који је подигнут у Лепенцу, на мјесту гдје је раније била богомоља“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Владика је додао да је у мјесту Јаковићима, засеоку Прошћења нађен Свети Престо, на мјесту гдје је раније била црква Свете Петке. Од некадашње древне светиње, за коју се сматра да је била брвнара, остала је једино Света Трпеза. Без обзира на тако оскудне сачуване остатке храма, поменути Свети Престо и Манастир Тројана су, према ријечима Преосвећеног владике Јоаникија, коријени наше свете вјере на овом подручју.

“И ето, хвала Богу, догађа се васкрсење свете вјере и то у духу Светог Саве. Са изградњом ових светиња и обновом старих, обнови се душа народа, обнови се вјера у народу, уђе Дух небеске свјежине у срца људи, па је све више и више народа у храмовима. Свакако да највише пажње треба обратити на богослужења, да нам свете службе Божије буду што љепше, а појање што богоугодније. И дјецу, која се у све већем броју сабирају у Цркви да научимо да пјевају црквено појање, да их научимо да славе Бога, а то је веома важно и за дјецу и за родитеље и свакако, за будућност свих нас. Када дјецу научите правој вјери, родитељи знајте да сте им дали нешто највредније, јер „не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“, нагласио је у својој бесједи Његово Преосвештенство.

Он је казао да сваки човјек, а нарочито онај који у свом срцу носи Јеванђеље и истину Божију, треба да бди над својом душом, јер је људска душа храм Божији. Господ обитавa у рукотвореним храмовима, али је право, истинско мјесто за обитавање Божије душа човјекова и срце његово. Ту, према ријечима Епископа Јоаникија, Господ жели да се настани и силази са небеских висина, Он, Кога не може да обухвати небо, ни цијела васиона, по својој љубави снисходи нама и настањује се у души човјека.

“Најдрагоцјеније је када се Господ својом милошћу настани у дјетињој души. То дијете, узрастајући тјелесно узраста и духовно, просвјетљују се његови таленти, његов разум и његово срце, па лијепо учи науке у школама, а, што је веома важно, учи да постане прави човјек, онај вриједни човјек пун врлина. Ако дјецу васпитавате у правој вјери, онда због њих нећете бринути кад одрасту, него ће вам узвратити и Бог и дјеца, бићете срећни и задовољни са њима. Примјер васпитане дјеце, која у вјери узрастају јесу свети Божији људи. Свети Сава је растао као и ова дјеца, која долазе у храм и отварају своје уши да чују ријеч Божију, и своје срце да се у њима настани Господ. Тако је узрастао Свети Сава, а и сви ми можемо да се потрудимо да непрестано учимо ону праву духовну науку, јер свако је вријеме за ту науку, једино та наука никад не застаријева.“

“У овој духовној науци и старо је као ново, то је оно што је вјечно ново и што стално обнавља људску душу и људску заједницу. У том смислу желим да похвалим Мојковац, градитеље и обновитеље његових храмова, а, нарочито, због овако лијепих окупљања, не само на Светосавским академијама, него што ме испуњава велика радост и када видим народ који се сабира и оплемењује на светим службама, као приликом освећења мојковачког Саборног храма, прије неколико година или као љетос у Лепенцу и као што ће то бити, ако Бог да, када будемо освећивали цркву Свете Петке у Јаковићима, као што ће бити на свакој светој служби када се сабирамо и Богу молимо“, закључио је, благосиљајући сабрани народ, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

У програму Светосавске свечаности наступили су: црквени хор Светог Николе из Бијелог Поља, КУД “Весна“ из Мојковца, дјеца рецитатори из мојковачких парохија, народни гуслари. Академији су присуствовали и предсједник скупштине општине Мојковац г. Славенко Блажевић и већи дио одборника скупштине.

[Guest]

Свети Сава је српску културу обележио на неупоредив, посебан и универзалан начин

Свечана Светосавска духовна академија у Никшићу, коју традиционално организују Црквена општина Никшић и Голијски сабор културе, одржана је у суботу 29. јануара.

Сабрање је благословио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве, пожеливши добродошлицу Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију, предсједницима општина Билећа и Гацко, представницима Српског културног друштва “Просвјета“ из поменутих општина, те присутном свештенству, монаштву и бројним грађанима Никшића.

Свештеник Тодоровић је казао да у српској прошлости не постоји заоставштина мјерљива са духовном грађевином коју нам је оставио Свети Сава. Он је, испунивши обје оне велике и тешке заповијести о љубави према Богу и љубави према ближњима, постао прво име Српске Цркве, али и прво име српске државе, српске школе, српске културе, српског језика, српског завјета с Богом.

“Онај свети младић, који се од доброг коријена развио у предивни цвијет и постао зрцало својој братији, законоположник своме отачаству, испитивач истине, истинити средитељ вјере и крепки помоћник свима невољнима, достојни сабесједник Светим апостолима и мученицима, богогласна труба позлаћена Светим Духом, стан самог Господа, отац отаца отачаства својег, вјечити и несмјењиви владар српског народа, Свети Сава, као Божији благослов, стоји на почетку наше крштене историје. Он је и први српски путник, први српски љекар, први српски калуђер, први српски политичар, први српски писац, најњежнији српски син, најмудрији српски отац и најљепши дар кога је српски народ подарио васељени.

“Свети Отац Сава нас учи да духовност није игра саможивих човјекових мисли, него света ватра којом се, славећи свог Творца, богоразуман и благочестив човјек испуњује. Због свега тога српски народ чува успомену на Светог Саву. О њему смо исплели много пјесама, прича и легенди. Његово име носе наши синови, као и многа мјеста, цркве, школе, болнице и све је то израз љубави, поштовања српског народа према свом духовном учитељу“, рекао је свештеник Миодраг Тодоровић.

Светосавску бесједу одржао је др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду.

“Свети Сава је обележио српску културу на начин неупоредив и, у исто време, како посебан, тако и универзалан. Он је трајно и неповратно обележио и спиритуалну и земаљску димензију наше укупне културне егзистенције. Открио је двоструко кретање у српској култури – кретање хоризонтално, епско, на известан начин, историјско и кретање вертикално, универзално и хришћанско. Он је, дакле, спојио онај моменат историјског и земаљског постојања са оним моментом вертикалне и космичке димензије човековог удеса. Та чињеница обележава укупну његову димензију на земљи.“

“Његово окретање главе од царског положаја и одлазак у једну духовну димензију монаштва, његова, у исто време, оданост свом отачаству, како каже један његов биограф, “душом је горео за отачаство“, његово окретање ка ономе што би подразумевало солидарност завађене браће и, у исто време, његово проналажење друге димензије очеве судбине. Заједно са својим оцем, основавши најстарију српску адресу и најузвишенији праг наше духовности, Хиландар, Свети Сава нам је отворио у свом житију о Светом Симеону и једну, на први поглед, невидљиву димензију, као што је лирска димензија наше судбине“, бесједио је др Ломпар.

Пут Светог Саве, нагласио је проф. др Мило Ломпар, појављује се у различитим историјским димензијама српске средњовјековне државе и културе. Сава је утемељио правни систем средњовјековне Србије, учинивши га блиским византијском праву и обиљеживши унутар правног система средњовјековља посебан принцип, који се зове начело симфоније, начело сагласја црквеног и државног, духовног и земаљског постојања.

“Открио је и два различита момента човекове егзистенције – пут општежитељства, пут заједнице, пут сарадње и солидарности и пут самотнички, пут духовности, усредсређивања и самотрансцендирања, самопрекорачивања. Ти моменти показују се унутар косовског мита, било као историјског догађаја, било као онога што је народно епско предање учинило од њега са свешћу да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. У исто време се показују унутар онога што ће се појавити у српској култури и егзистенцији када се над Србијом и српским народом буде спустила, како летописац бележи, тама турских векова.“

“У тој тами турских векова није на одмет да се сетимо оног устанка банатских устаника, када је вршачки владика Теодор жив одран на мех и када су спаљене Мошти Светог Саве. Тај моменат, као један од оних момената који обележава историјски изазов народа, окренутог са југа на север, суоченог са Европом и Турском, обележио је и трајно запечатио егзистенцију Светог Саве у нашем укупном културном памћењу“, рекао је Ломпар на Светосавској академији у Никшићу.

Према његовим ријечима, Светосавски лук је пролазио кроз различите мијене, али је остао да обиљежава константу српске духовне и културне егзистенције. Прва и најважнија одредница те егзистенције, према Ломпаровом мишљењу, била би интегралност.

“Шта значи интегралност српске културе? То значи да, у ма колико држава живели и на било ком континенту се налазили, они који су Срби припадају целовитом појму српске културе и српске духовности. То, такође, значи да се никада не можемо приклонити оном захтеву који, често, долази са страна које нам нису склоне и који каже и настоји да докаже и да нас натера, да на то пристанемо, да све што је српско треба свести на србијанско да би све што није србијанско, као Његош, Андрић, Селимовић...временом престало да буде српско. То је основно начело које негира наше осећање интегралности и ту је јасно обележен правац и пут онога чему се увек и у свакој прилици противимо.“

“Друго начело је, такође, веома битно и оно, баш на примеру Светог Саве, на његовом настојању да доведе најбоље сликаре у Србију, да покаже најдубљу духовност Европе у српском културном и просветном кругу, увек треба да негујемо. То је универзална компонента српске националне егзистенције. Права која припадају српском народу, као што је право да се слободно користи српским језиком, да у школама учи српски језик и српску историју, нису никаква посебна и специфична права, него су универзална права која припадају човеку уопште.“

“Треће начело, неопходно у нашем данашњем животу, такође, произлази из општежитељског момента Савине егзистенције. То је солидарност. Морамо бити солидарни, а солидарност подразумева узајамност и неку везу између ја и ти. То није тако необично да кажемо на овом месту, јер ту у близини налази се онај, који је испевао најзнатније песме српског језика “Лучу микрокозма“ и “Горски вијенац“, онај који, с правом, обележава најзнатнијег српског песника. Тај спој између ја и ти, који обележава константу Његошеве песничке егзистенције јесте темељни спој два Савина настојања – самотничког и општежитељног. То је нешто што ми се чини, да би и данас могли да поновимо подразумевајући, да смо своје егзистенције достојни само онда и онолико колико се за њу боримо“, казао је на крају своје бесједе проф. др Мило Ломпар.

У програму Светосавске академије, који су водили Гордана Бјелетић и Филип Вучић, учествовали су: музичко-поетска група “Здравац“ са Косова и Метохије, хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине из Никшића, соло пјевачица Тијана Блечић, Лазар Брборић, солиста на труби и гуслар Драгутин-Драга Перовић. Свечаност, у славу нашем духовном Оцу Светитељу Сави, завршена је заједничким појањем светосавске химне.

[Guest]

[Guest]

Светосавска књижевна повеља Милици Бакрач

Милица Бакрач, пјесник из Никшића, која је недавно, с благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, објавила нову књигу поезије “Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима“, добитник је Повеље Књижевног фонда “Свети Сава“ и Удружења за информативно-културну дјелатност из Источног Сарајева.

Уз Милицу, којој је признање припало “за књижевна дјела подарена српском народу“, повеље су уручене и Петру Ашкраби Загорском, Недељку Зеленовићу и Божу Шкобићу.

Тим поводом Милица је била специјални гост на вечери додјеле повеља, које је одржано 26. јануара у Културном центру Источно Ново Сарајево.

На овој својеврсној пјесничкој смотри, у организацији Књижевног фонда “Свети Сава“, једног од најстаријих удружења у Републици Српској и Удружења за информативно-културну дјелатност, које се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу, своје стихове је казивало 15-ак аутора из Требиња, Источног Сарајева, Фоче, Хан Пијеска, Вишеграда, Сокоца, Власенице, Источне Илиџе и са Пала.