Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Концерт хора Преподобне мати Ангелине у славу Рођења Христовог

Хор Преподобне мати Ангелине из Никшића одржао је, у недјељу 8. јануара, у никшићкој Саборној цркви Божићни концерт. Овим наступом, организованим подовом најрадоснијег хришћанског празника – Рођења Господа Исуса Христа, хор је прославио десетогодишњицу свог дјеловања.

Божићне празнике, бројној публици и члановима хора Преподобне мати Ангелине, пригодном бесједом честитао је свештеник Остоја Кнежевић. Он је казао да је рођење Богомладенца Христа догађај коме се радује цијела васељена, јер је Бог посјетио овај свијет, дошао на земљу да би спасио род људски и да би му вратио изгубљено синовство.

“Он, предвјечни Бог спустио се на јасле и био положен у њих, да би спасио овај свијет и то, заиста, јесте велики разлог за радост свих нас, цијеле васељене. Ту радост осјећамо и у догађајима у нашој Светој Цркви, првенствено, празничним Светим Литургијама у овим данима. Наш народ се радује Богомладенцу Христу и, можда, нико тако као српски народ не осјећа значај и величину Божића, важност Христовог рођења. Ми свештеници свједоци смо тога, јер, рекло би се да управо, на Бадње вече и Божић, у Саборни храм се сабере читав Никшић, радујући се Христу Новорођеном и Његовом рођењу“, казао је свештеник Кнежевић.

Концерт дјечијег црквеног хора Преподобне мати Ангелине један је од начина да се саучествује у празничној радости, која се, нагласио је о. Остоја Кнежевић, најљепше исказује кроз духовну, јеванђељску ријеч.

“Сабрали смо се вечерас у нашем Саборном храму са том истом намјером – да се радујемо доласку Богомладенца Христа и да славимо Његово рођење. А како бисмо се љепше радовали том Светом догађају, ако не слушајући духовну, јеванђељску ријеч, ријеч спасења. Ту ријеч ми вечерас слушамо уљепшану предивним композицијама и овим дивним младим гласовима. Духовна музика је продужетак ријечи Божије, а њихова пјесма продужетак Божијег дјела на земљи. Иако дјеца, потрудили су се да ријеч Истине, кажу на начин који ће, свакако, додирнути наша срца“, закључио је свештеник Кнежевић.

На репертоару концерта било је заступљено 20-ак духовних и свјетовних композиција. Извођење пјесама Тебе појем, Ст. Мокрањца, Достојно јест, В. Илића, Тебе појем, византијски напјев, Богородице Дјево, руски напјев, Херувимска пјесма, А. Фатевова, Полијелеј, непознатог аутора, Богородице Дјево, С. Рахмањинова, Говори Господе у празничној атмосфери Саборне цркве наишло је на веома топао и лијеп пријем код публике. Као солисти наступиле су Тијана Блечић и Милена Васиљевић, дугогодишњи чланови хора.

Ништа мање надахнуто није звучало ни пјевање наших народних и изворних пјесама: Бисер Мара, Б. Таминџића, Тодорка млада робинка, В. Скаловског, Ага Асан-ага, непознатог аутора, Цирик тица у обради Б. Таминџића, народних пјесама из Македоније и Србије Во наше село и Преле су преље, Ерген деда, П. Љондева, Од лошо Полошо, В. Николовског, сплет народних пјесама са Косова.

Симпатије публике освојио је излазак на сцену „малог“ хора, те њихово дјечије искрено и топло пјевање свјетовних композиција посвећених Господу и Његовом Преславном рођењу.

Божићним концертом хор Преподобне мати Ангелине, којим руководи проф. Ана Бојић, обиљежио је десетогодишњицу свог рада. У литургијском појању, под окриљем Саборне цркве, учествују од оснивања хора у августу 2001. године, када је њихов рад благословио Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, а касније и Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Осим бројних духовних академија у свим крајевима Црне Горе, гостовали су и у Босни и Херцеговини и Србији. Били су најмлађи учесници Видовданског сабора 2003. године у Београду, а исте године одржали су и први солистички концерт у свом граду. 2008. године хор је посјетио више градова и светиња у Грчкој, гдје су остварили низ запажених успјеха. Током ове, јубиларне године наступали су у скоро свим мјестима у Црној Гори, стизали до Републике Српске, Хрватске, Београда, Новог Сада, Беча.

Репертоар који хор изводи чине најимпресивније странице духовне музике, као и српске, грчке, македонске, бугарске народне пјесме, а са посебном инспирацијом посвећени су народним пјесмама са Косова.

[Guest]

[Guest]

Сахрањен Вељко Ралевић, ктитор и обновитељ манастира Калудра

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у уторак 10. јануара, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Калудра, поводом упокојења г. Вељка Ралевића, ктитора и обновитеља ове древне немањићке светиње.

Након Светог богослужења Преосвећени владика је новопрестављеном слузи Божијем Вељку Ралевићу, који се упокојио 8. јануара у Београду, служио опијело, а потом је, у присуству многобројне родбине и пријатеља, сахрањен у манастирској цркви Светог апостола Луке.

О великом добротвору наше Свете Цркве, чијим трудом и средствима је обновљена и фрескописана манастирска црква и подигнут нови конак у манастиру Калудри, а које је 2001. године освештао Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, говорио је у надгробној бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

“Данас испраћамо на вјечни пут Вељка Ралевића, ктитора и обновитеља ове свете обитељи, испраћамо га на највећи пут којим је он до сада ходио по овој земљи. Свршио се његов земаљски пут, исписала се његова књига у којој можемо наћи много тога вриједног, знаменитог, паметног. Гдје год је ходио носио је у себи свој завичај, своје претке, своју Метохију, а ишао је по овоме свијету, упознао његову сујету и пролазност и гледао на њега, не са нарочитим дивљењем, него са сажаљевањем, јер је видио славу, богатство и задовољство овога свијета, али га то није испуњавало. Није то могло испунити његово широм отворено срце у које се, како су године пролазиле, све више настањивао Господ, топлина вјере и светост светиње“, рекао је Преосвећени Владика.

Вељко Ралевић је, према ријечима Владике Јоаникија, био, у правом смислу ријечи, црквена личност. Примио је на себе једну, у Цркви од памтивијека веома почаствовану и цијењену службу, да буде ктитор светиње, задужбине. Ктитор је постао, на тај начин, што је у његовом срцу увијек било мјеста за Бога и српски народ, за Црну Гору и завичај, а у тој ширини срца његовог нарочито мјесто заузимала је свијећа коју је запалио овдје у манастиру Калудра, још као дјечак.

“Велику љубав, као сви људи старог кова из нашег народа, имао је према Високим Дечанима и Пећкој Патријаршији, коју је из милоште и љубави према нашим светињама, звао Пећаршија, а колико је љубио своју Метохију и разапето Косово не може се за кратко вријеме испричати. Много је суза пролио због страдања и патњи нашега народа, али Вељко није био човјек без наде, нити се препуштао тузи и очајању, него је волио да ради, да дјела, па је са љубављу приступио обнови ове светиње. То веома добро зна наш Митрополит Амфилохије, који шаље своје саучешће породици, а и ја знам доста. Затицао сам га овдје од јутра до мрака, када је започео обнову ове светиње, и то не као господина, а могло му је бити да буде господин, него као простог човјека са осталим радницима, али и као домаћина. Иако у поодмаклим годинама, али са неком младићком снагом и исконском енергијом, која је била њему својствена, старао се да помогне и да радови теку како Бог заповиједа, уливајући своју љубав и жртву у зидове ове светиње. Зато је манастир Калудра, у који је он уложио толико вјере, љубави, оданости и наде, тако лијепа и красна задужбина, која је доживјела васкрсење Божијом милошћу и трудом нашега ктитора Вељка“, нагласио је у својој бесједи Његово Преосвештенство.

Био је врло образован и човјек од великог животног искуства. Завршио је “велике“ школе и постао професор на универзитету у Америци, али како су године пролазиле, он је, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, увиђајући празнину и сујету тог свијета, све мање држао до титула, звања и повластица. Није чак хтио ни да узме америчко држављанство.

“Када је увидио да многим нашим земљацима, када добију америчко држављанство, то постаје религија која потискује најљепше вриједности у души нашег народа, он је то презрео. Наше људе кад оду у велике земље, обично засјени спољашњи сјај великих и моћних држава, па своју вјеру полако разводне и забораве, али код Вељка је вјера православна била тврђа од камена, као и његов карактер што је био. Вјеру је држао онако како га учили његови родитељи. “Много пута, причао ми је Вељко, био сам у прилици да читам Свето Писмо које ми дају тамо по Америци, али никад нисам хтио да га читам, осим оно које сам понио од куће, на нашем српском језику. Нијесам, што се тиче наше вјере, хтио да примам ништа са Запада.“

“Не баш увијек схваћен од људи, Вељко је, као образован човјек и личност са много искуства, сагледао праве, истинске вриједности које красе душу нашег народа. Сагледао је значај наших светиња, којима је тако вјерно служио од Америке, од манастира Грачанице у Чикагу, до храма Светог Саве на Врачару, чији је вишеструки приложник. Као приложник храма Светог Саве, Пећке Патријаршије и Високих Дечана, а нарочито, своје Калудре Вељко је, заиста, заслужио да буде одликован орденом Светог Саве првог степена – највишим одликовањем Српске Православне Цркве. Министарство вјера некадашње Савезне државе одликовало га је Златним орденом Светог Василија Острошког Чудотворца. Наш Вељко је већ ушао у незаборав ове светиње и овог краја, добио је одликовање и од беранске општине као риједак човјек, који је учинио тако диван подвиг за свој завичај“, казао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући своју бесједу ријечима:

“Прича о Вељку Ралевићу од данас ће се наставити новом причом, јер он се настанио, за вјечита времена, у овој својој задужбини, вратио се за вјечита времена свом завичају, вратио се овдје, међу нас. Могао је он и на другом мјесту да буде сахрањен, и поред манастира Грачанице, гдје почива брат му Милорад, и на Топчидерском гробљу у Београду, али, он је изабрао да буде сахрањен овдје, јер га је још у дјетињству осјенила благодат ове светиње и, ево, данас се он са њом сједињује да се никада више од ње не растане. Хвала му за ту одлуку. У овом тужном моменту имамо и осјећање дубоке радости због тога што га је Господ таквог послао на овај свијет и што је он Богу послужио и потврдио своју вјерност градњом ове светиње и другим добрим дјелима љубави и човјекољубља, што се Божија милост излила на њега да, у правом смисли ријечи, понесе звање ктитора и обновитеља ове свете обитељи. Бог да му душу прости и Царство му Небеско. Вјечан спомен нашем Вељку Ралевићу.“

Приликом испраћаја г. Вељка Ралевића на вјечни пут, пригодним стиховима опростио се пјесник Милан Цимбаљевић, а у име породице обратио се синовац Добрашин Ралевић.

[Guest]

[Guest]

У сусрет празнику нашег духовног Оца Светог Саве

Из штампе је изишао “Светосавски зборник 1 (2011)“, Годишњак за светосавску културу у Црној Гори, који, с благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, издају Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Зборник отвара текст проф. др Богољуба Шијаковића, приређивача, под називом “О Светом Сави и Светосављу“, којим се, још једном, сагледава значај личности Светог Саве. По мишљењу др Шијаковића, у читавој културној историји српског народа не постоји личност самјерљива са Растком Немањићем, кнезом Хумске области, који је постао светогорски монах, потом архиепископ Сава, државник и законодавац, ходочасник и дипломата, светитељ и просвјетитељ, писац и учитељ. Овим уводником назначена је и потреба за покретањем поменуте периодике, којом ће се, превасходно, документовати Светосавске академије у Црној Гори, а што је, како наводи Шијаковић, дио наше обавезе према Светом Сави.

Први дио “Светосавског Зборника“, насловљен са “Свети Сава – Живо предање“, садржи увијек актуелну и вишеструко значајну Бесједу о правој вјери Светог Саве и стихове пјесме, коју је “темељу српске књиге и просвјете“ Светом Сави 1912. године, посветио краљ Никола I Петровић Његош.

Текстови о прослављању Светог Саве код Срба кроз историју, нарочито у Црној Гори, сабрани су у рубрици “О култу и прослављању Светог Саве у Црној Гори“. Ријеч је о написима Љубомира Дурковића Јакшића (“О почецима Светосавске прославе у школи“), Јована Бојовића (“Мисао Светог Саве у Црној Гори“), Предрага Вукића (“Прослава Светог Саве на Цетињу (1856-1916) и о култу Светог Симеона у Црној Гори“), Свештеномученика Јоаникија Липовца (“Култ Светог Саве у Боки Которској“), Петра Шеровића и Бранислава Марковића, који су важни као свједочанство времена. Осим црквено-духовног контекста, они преносе и слику ширих друштвених збивања. Из новијег времена заступљени су радови, чији су аутори презвитер Петар Петровић, те др Жарко Лековић.

Дио Зборника под називом “Обнова Светосавских академија у Црној Гори 1992-2010“, обухвата неколико изабраних бесједа са Светосавских академија одржаних посљедњих деценија у Црној Гори: “Светионик словенског југа – Свети Сава и Црна Гора“ Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, изговорена у Подгорици 1992. године, “Вјечити спомен Светог Саве“ Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, казана у Подгорици 1995. године, “Свети Сава или О незаслуженом дару“ проф. др Богољуба Шијаковића, прочитана на Светосавској академији у Подгорици 1997. године, “Црна Гора је очевина Светог Саве“ академика Матије Бећковића из 2001. године, “Укрепи децу моју у благоверности“ Епископа нишког Г. Јована из 2005. године и “Светосавско слово своме роду“ министра спољних послова Србије Вука Јеремића са бјелопољске академије, одржане 2010. године.

Централни дио годишњака чини рубрика “Светосавске свечаности у Црној Гори 2011“, која на једном мјесту даје преглед свих светковина уприличених у славу Светог Саве прошле године у Црној Гори. Уз сажету информацију о свакој академији појединачно, а које су организоване у Андријевици, Бару, Беранама, Бијелом Пољу, Будви, Даниловграду, Дужима код Шавника, Жабљаку, Колашину, Котору, Мојковцу, Никшићу, Плаву, Плужинама, Пљевљима, Подгорици, Страшевини код Никшића и Улцињу, Зборник доноси и Светосавске бесједе прошлогодишњих бесједничара: архимандрита Луке Анића (“Свети Сава – темељ нашег сазнања“), проф. др Јована Делића (“О, двојице, Богом изабрана“), Миомира-Белог Ковачевића (“Светосавље – најтрајнија веза са Богом“), Ранка Јововића (“Запис о Светом Сави“), др Жарка Лековића (“Свети Сава – централна личност српске историје“), Епископа Јоаникија (“Свети Сава – свјетилник васељене“), Милутина Мићовића (“Високо и низоко“), прот. Гојка Перовића (“Свети Сава Српски“), Митрополита Амфилохија (“Свети Сава – велики васељенски човјек“), Слободана Ракитића (“Слово о Светом Сави“), Анике Сковран (“Свети Сава у Котору“), Душке Станишић (“Благословена просвета Светог Саве“), прот. Љубивоја Стојановића (“Светосавље је наше јуче, данас и сутра“), јеромонаха Лазара Стојковића (“Савиндан – дан поновног враћања“), Радомира Уљаревића (“Светосавска свјетлост“) и свештеника Мирчете Шљиванчанина (“Свети Сава – учитељ праве вјере и живота“).

Дио свог садржаја Зборник је посветио и теми “Свети Сава и Светосавље у огледалу науке“, која чини посљедњи дио годишњака. У одјељку су, с разлогом, заступљени радови Васа Ј. Ивошевића (“Његош и Светосавље“) и др Радосава – Јагоша Вешовића (“Св. Саво и морално изграђивање нашег народа“). Поменути текстови, мишљења је приређивач “Светосавског зборника“ др Богољуб Шијаковић, су од значаја, не само ради подсјећања на двојицу ових угледних аутора, „него и због подстицања на писање научних расправа и огледа, као и објављивање разноврсне грађе, архивске и истраживачке, о значају и присуству Светог Саве, посебно у нашем народу у Црној Гори“.

[Guest]

Молебан за благословену нову годину

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у петак, 13. јануара у поноћ (Оданије Рождества), у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу чин благодарења за почетак новог 2012. љета доброте Господње.

Преосвећеном владици саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва никшићког, а вјерницима, који су се сабрали да у овом чину заблагодаре Господу и помоле се за добро здравље, напредак и мир у свијету, обратио се јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве.

“Нека је благословена година доброте Господње, Онога Који је једино ново под сунцем. Дошао је у овај свијет и ушао у људску историју Онај Који је истински Бог, Који је једини човјекољубац. И нема веће потврде да је Он, заиста, једини истински човјекољубац, од тога што се Бог удостојио да се загрли се с грешним човјеком, са нама грешнима овдје на земљи, да би нас удостојио да Му, по благодати и ми будемо слични,“, рекао је свештеник Тодоровић.

Вријеме, овдје на земљи, Господ нам је даривао ради нашег спасења и ради сједињења са Њим. Зато, према ријечима оца Миодрага, године не славимо као проток времена, јер вријеме које није у вјечном наручју Божијем, пролазно је и пропадљиво.

“Постојао је један грчки лажни бог, звао се Хронос или Кронос, који је јео своју дјецу. Оно што је само за вријеме – то вријеме и прогута, а онај ко је за вјечност тај остане, а остане једино у наручју вјечног Бога. Зато је свака нова година, сваки нови дан, нови час и минут, како рекоше и Свети Оци, вријеме спасења. И ову нову годину осјећамо као вријеме које нам је дато да се, као најљепши дар од Бога, обожимо и испунимо радошћу Господњом, да овдје на земљи осјетимо смисао нашег живота, осјетимо ону величину, коју нам је из своје преобилне ризнице Бог даровао. Зато у сваком дану и сваком трену, славимо вјечност и непролазност, славимо Онога Који нам је то подарио.“

“Култура која се темељи на култу вјечности, на култу самог Христа и Свете Тројице јесте оно што нас оживљава. То је оно ћирило-методијевско насљеђе настављено преко Светог Саве, преко Светог Лазара Косовског, то је косовски завјет, није празан мит или прича, него оно што је утемељено на живом Богу. То је оно због чега и данас трпи и страда наш народ на Косову и Метохији, имајући за кога да страда и кога да посвједочи“, закључио је јереј Миодраг Тодоровић.

[Guest]

Литургијско благодарење за Ново љето Господње

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу, 14. јануара, на празник Обрезања Господа Исуса Христа и Светог Василија Великог (Нова Година), Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Вјерном народу, сабраном у Светом богослужењу, ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени владика Јоаникије, говорећи о духовном смислу старозавјетног обреда обрезања Исуса Христа, чији значај свједоче Свети Божији људи, какав је био и Свети Василије Велики, васељенски учитељ и насљедник апостола Цркве Божије.

“У ове празничне дане прослављамо Господа Који је дошао у овај свијет, Који је дошао на такав начин што се оваплотио, како пјевамо у црквеним пјесмама, Предвјечни Бог постао је дјетенце младо, ради нас и ради нашег спасења. Од Божића до Нове године прослављамо рођење Христово, а од овог дана, када празнујемо Обрезање Христово, припремамо се за још један велики празник – крштење Христово или Богојављење. Обрезање је празник који има велики значај. Овај старозавјетни обред, устројен још у Аврамово доба, имао је смисла само да нас припреми за духовно обрезање. То нам постаје јасно по томе што га је и сам Господ испунио, а испунивши га и укинуо, направио га сувишним, јер нам је Он дао ново обрезање – Свето крштење“, казао је Његово Преосвештенство.

Он је истакао да духовни смисао обрезања није укинут, него управо испуњен и када се говори о обрезању, тиме се, заправо, мисли на крштење. Тјелесно обрезање припрема је за духовно обрезање, а значај тог старозавјетног обреда Епископ Јоаникије је сликовито описао примјером из свакодневног живота.

“И воћку обрезујемо да не би подивљала, да би боље напредовала и што бољи плод доносила. У томе је смисао и духовног обрезања, јер са нашег духовног бића треба одстранити нечистоту, прљавштину, срамоту и мрак, које је гријех нанио на људску природу и људску личност. Они који су духовно обрезани, који су, заправо, крштени, призвани су да доносе добре духовне плодове. Ни воћку, коју припремамо да доноси добар плод, није довољно само обрезати, него је треба окопавати, заливати и пазити да би била здрава, а ништа мањи труд није заповијеђен ни онима који се духовно обрезују, јер није довољно само бити крштен, него треба живјети и трудити се у складу са Светим крштењем и завјетом који смо положили, ступајући у заједницу са Богом. Ту заједницу треба потврђивати свакодневно.“

Као што ни воћка не може да живи без сокова које црпи из земље, без воде и сунца, ни човјек, према ријечима Преосвећеног Владике, не може да напредује без труда. Кроз труд, нарочито кроз пост, молитву и друге хришћанске врлине, човјек се духовно храни, напредује и духовно узраста.

“Значај духовног обрезања свједоче и Свети Божији људи, какав је био Велики међу светима – Свети Василије Велики, по коме је Свети Василије Острошки добио име. Свети Василије Велики није нимало случајно понио епитет Великог, јер је постао васељенски учитељ и насљедник апостола, човјек свијетлог ума из којег су, његовим трудом и благодаћу Пресветог Духа, биле одстрањене све нечистоте греховне. Тако убједљиво и са апостолским ауторитетом је излагао истине свете православне вјере, штитио Цркву и вјеру од разних јереси, раскола и несрећа. Био је стуб око кога су се сабирале остале велике личности тог доба, Свети Григорије Богослов, Свети Григорије Ниски и многи други Свети Оци и учитељи Цркве.“

“Тако истинито је излагао најдубљу теологију о Светој Тројици да је постао ослонац и узор многим каснијим теолозима. У исто вријеме био је учитељ побожности и врлинског живота, што се не догађа тако често да је неки учитељ догматске теологије истовремено учитељ побожности и аскетског живота. Свети Василије Велики је то спојио у својој личности, тако да је био учитељ епископима, монасима, вјернима и цијелој Цркви до дана данашњег, јер га је Господ просвијетлио, осветио, обожио и учинио органом Пресветог и животворног Духа, да свједочи истину о оваплоћењу Христовом и о нашем спасењу“, бесједио је Његово Преосвештнство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Распоред богослужења Епископа Јоаникија

Уторак, 17. јануар, Свети Евстатије Српски – Света Архијерејска Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови, Беране, са почетком у 9 часова

Сриједа, 18. јануар, Крстовдан - Света Архијерејска Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови, Беране, са почетком у 9 часова

Четвртак, 19. јануар, Богојављење - Света Архијерејска Литургија са великим освећењем воде у Саборном храму Светог Василија Острошког , Никшић, са почетком у 9 часова

Петак, 20. јануар, Јовањдан - Света Архијерејска Литургија у храму Светог Јована Крститеља, Страшевина, са почетком у 9 часова

[Guest]

Прослављен Преподобни Серафим Саровски, молитвеник за читав православни свијет

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије началствовао је Светом Архијерејском Литургијом која је, у недјељу 15. јануара, на празник Преподобног Серафима Саровског, служена у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке, а након читања Светог Јеванђеља вјерном народу бесједом се обратио свештеник Остоја Кнежевић. Он се осврнуо на ријечи из данас прочитане Посланице Светог апостола Павла о значају вјере.

“Данас смо слушали Посланицу Светог апостола Павла коју он упућује свом ученику Тимотеју, поучавајући га како да врши своју апостолску, мисионарску проповијед. Говорећи о томе Свети апостол Павле, који приводи крају свој животни пут, каже: Добар рат ратовах, трку заврших и вјеру сачувах. Апостол Павле у скоро свакој својој посланици говори о значају вјере и као најважније истиче, како смо чули, да је вјеру сачувао. На другим мјестима он говори да је вјера потврда ствари невидљивих и оно чему се надамо. Знајући да Јевреји у старој вјери, старом Завјету истичу значај обреда, обичаја и култа, а да заборављају на вјеру у истинског Бога живог, Свети апостол Павле, с тим разлогом у својим посланицама увијек истиче вјеру“, казао је свештеник Кнежевић.

Он је поручио да ријечи апостола Павла треба да буду поука вјернима, који се сабирају у светим храмовима и причешћују Тијелом и Крвљу Христовим, да своју вјеру продубљују, да о вјери више сазнају и још снажније је укорјењују у своја срца. Одсуство вјере, према ријечима оца Остоје, није губитак и лична трагедија само за појединца већ за читаву једну заједницу, друштво и народ у цјелини.

“Данас прослављамо и Преподобног Оца нашег Серафима Саровског који је, још за живота, постао печалник и молитвеник за цијелу руску земљу, а по упокојењу постао молитвеник и за читав православни свијет. Својим животом, испуњеним непрестаним подвигом, био је примјер вјере у живог Бога и васкрсење Христово. Вјеровао је у Христово васкрсење толико снажно и са љубављу да је сваког човјека приликом сусрета поздрављао ријечима: “Христос воскресе, радости моја“.“

“Одсуство вјере у народу, довело је до тога да је руски народ ставио велики гријех на себе убијањем помазаника Божијег цара Николаја и проливањем царске крви, као и излагањем порузи моштију Преподобног Серафима Саровског и других Светитеља, њиховим стављањем у Музеј атеизма и религије. Али, Господ није дозволио да овај Свети угодник Божији остане поруган, већ је посљедњих 20-ак година, од када се он опет „вратио“ у своје Дивјево, које је толико волио, васкрсло је ово благословено мјесто и вјера у том народу“, истакао је у својој бесједи презвитер Остоја Кнежевић.

[Guest]

Литургијским сабрањем прослављен Свети Евстатије Српски

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у уторак, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија Српског, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је неколико свештеника беранског архијерејског намјесништва и монаштво Манастира.

Вјерницима сабраним у светом богослужењу бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, честитајући свима празник Светог Јевстатија, првог Архиепископа српског, чији спомен, нарочито, славе Света лавра Пећка Патријаршија, манастир Ђурђеви Ступови и Света обитељ манастира Михољска Превлака.

“Ове светиње је, својим животом и светошћу, обиљежио Свети Јевстатије, а са њима још и манастир Хиландар. Свети Јевстатије је родом из ових крајева, из Будимљанске жупе. Као млађи савременик Светога Саве, у вријеме када је Свети наш Отац био Архиепископ, он је био дјечачић и може се претпоставити да је запамтио Светога Саву, приликом његових долазака у ову Свету обитељ. Свети Сава је обилазио све епископске престоле које је утврдио, а међу њима и епископски престо Свете будимљанске Епископије у Ђурђевим Ступовима.“

“Свети Јевстатије се у овој Светој обитељи васпитавао, духовно узрастао, као и ова наша дјеца што данас пјевају за пјевницом, учио се вјери, књизи, побожности, врлинском животу. У то доба овдје је, заиста, цвјетао духовни живот, развијала се писменост, култура, духовност, монашки живот, народно заједништво, градитељство. О томе свједоче писани трагови из најстаријег доба наше Епархије – овдје је писан Синодик Православља, који се чува у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Касније је овдје писана и Светосавска Крмчија, коју је преписао Епископ будимљански Теофил, такође, веома просвећен човјек и један од учитеља Светога Јевстатија“, казао је Његово Преосвештенство.

Говорећи о житију преподобног Јевстатија, владика Јоаникије је подсјетио да се он замонашио у манастиру Светог Арханђела на Превлаци. Касније је дуже вријеме боравио у Светој Земљи, а при повратку обишао је Свету Гору, настанивши се у манастиру Хиландару и предавши се усрдно монашком подвигу.

“Постао је Игуман манастира Хиландара, а са те веома значајне службе у Цркви Христовој изабран је за Епископа зетскога. Због његовог врлинскога живота, мудрости, смирености и побожности, изабран је, касније, за Архиепископа Српског на престолу Светог Саве. У Пећкој Патријаршији је служио седам, осам година. Пред крај живота кратко је боловао, а како је болест огањ који очишћује, Свети Јевстатије се припремао за достојан одлазак у наручје Христу Господу. Његов земаљски живот окончао се, негдје у ове дане, и ми данас, ево, вршимо његов свети спомен. Спомен Светом Јевстатију, нарочито, свечано прославља се у Пећкој Патријаршији, у манастиру Хиландару, од прије двије деценије и у манастиру на Превлаци, а, посљедњих година његов свети спомен славимо и овдје у Будимљанској жупи, у овој нашој светињи.“

“Од великог је значаја што се гради и подиже црква посвећена Светом Јевстатију у његовом родном мјесту у Трепчи. Иако постоји мјесто Јастаћ у коме је, према предању постојала стара црква, народ овог краја, на жалост, скоро да није ништа знао о Светоме Јевстатију. Шта да радимо, таква су била времена, а темељи оне древне светиње, која је, кажем, према предању постојала у родном мјесту Светог Јевстатија, уништени су опет људском небригом, приликом изградње пута“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући своју бесједу ријечима:

“Али, хвала Богу, у Трепчи се сада подиже велељепан и много већи храм у славу Богу и у спомен Светом Јевстатију. Њему да се молимо да нас он, пред престолом Божијим, заступи својим светим молитвама, да нас сабере у дом Божији и обједини Духом Светим, да нас просвети и научи. Светог Јевстатија, великог учитеља и светитеља, слави цијела православна васељена, а и ми се придружујемо том слављу, јер за то имамо нарочитог повода. Он је рођен у овим горама, одавде је поникао, овдје се васпитао, па се надамо да ће са Неба обратити свој поглед на нас, да ће се за нас Богу помолити и од Бога благослов нама исходовати. Амин, Боже дај!“

Током Литургије освештан је и пререзан славски колач братства православне омладине Светог Јевстатија Српског из Берана, а пригодна трпеза љубави за сав сабрани народ уприличена је у гостопримници Манастира.

[Guest]

Епископ Јоаникије посјетио Скендера Шаркиновића, предсједника општине Плав

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије посјетио је у уторак, 17. јануара, у пратњи г. Бранислава Брана Дашића, члана Епархијског Управног Одбора, јеромонаха Георгија Рајаковића, настојатеља манастира Брезојевице и јереја Жељана Савића, пароха плавског, предсједника општине Плав г. Скендера Шаркиновића.

Током разговора истакнута је добра сарадња између општине Плав и српског православног свештенства, која се, нарочито показала приликом обнове старих и изградње нових цркава и манастира. Епископ Јоаникије је лично захвалио предсједнику општине г. Шаркиновићу на његовој пажњи према свештенству и православним вјерницима на подручју плавске општине.

Посебно је било ријечи о довршетку изградње цркве Свете Петке на Мурини, гдје ће општина Плав, у току ове године, помоћи наставак радова како би се црква, у што скорије вријеме, припремила за освећење.

[Guest]

Крштењем Христовим вода постаје извор светости и нашег духовног обновљења

Празник Крстовдан, који се везује за светковање Богојављења и Сабор Светог Јована Крститеља, литургијски и молитвено је прослављен широм Епархије будимљанско-никшићке.

Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештеницима архијерејског намјесништва беранског и монаштвом ове свете обитељи. Након богослужења обављено је велико освећење воде, а сабраним вјерницима архипастирском бесједом обратио се Преосвећени владика Јоаникије.

“Овај дан и овај празник је свети моменат у животу Цркве Божије. Христос се крстио у ријеци Јордану од Јована Претече да би нама устројио крштење, да би нам дао ову свету воду која је постала извор живота, извор здравља, извор сваког благослова. Пијењем ове воде добијамо здравље, не само тјелесно, него и душевно, јер укрепљујемо душу своју благодаћу Божијом, снажимо је вјером и просвећујемо свјетлошћу Божијом, која је осјенила воду приликом освећења, а вода је извор живота. И не само да је извор живота, него, крштењем Христовим, постаје извор светости и нашег духовног обновљења“, казао је Његово Преосвештенство.

Он је додао да нам помало невјероватно изгледа како су Христос и поједини свети људи ходили по води, међутим, вода, која, према ријечима владике Јоаникија, може да прими светост, да прими свјетлост, Божију благодат и милост, чином освећења, показује се, мијења своју унутрашњу структуру и садржину, организујући се на посебан начин.

“Неки научници су испитивали разлику између обичне и освећене воде и том приликом су видјели, а, наравно, били су и побожни људи, да је освећена вода изнутра потпуно другачије организована, да је распоред њених кристала организован на другачији, можемо рећи, фантастичан начин, а поједини руски научници чак сматрају да вода чува меморију свих вјекова и свих људи.“

“За нас, који се сабирамо у светим храмовима и на светим богослужењима, најважније је да, када примамо богојављенску водицу, то чинимо са вјером и са молитвом. И када пијемо богојављенску водицу и када њом кропимо наше домове, да прослављамо име Божије и Господа, Који је дошао у овај свијет, оваплотио се, постао човјек и дао нам нови живот, дао нам бању поновног рођења, а то је Свето крштење“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, поручујући на крају бесједе:

“Није довољно само бити крштен, него смо призвани и да живимо у сагласности са Светим крштењем, да се Богу молимо и усавршавамо у врлинама како бисмо своју душу и своје срце припремили да се испуне Божијом љубављу и милошћу, да кроз врлински живот стекнемо нову заједницу са Богом и са ближњима. То је заједница светих, то је заједница Цркве Божије и свако од нас треба да благодари Богу што га је удостојио да буде члан Свете Цркве Божије, учесник светих богослужења и пријемник Светих Тајни Христових и благодати Божије.

Срећан празник. Нека буде на здравље и на спасење!“

[Guest]

Крстовдан у Никшићу прослављен литургијским сабрањем

Литургију на празник Крстовдан, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу, служили су: протојереј Драган Крушић, јереји Василије Брборић, Никола Зечевић и Остоја Кнежевић, те ђакон Никола Маројевић.

Након прочитаног Светог Јеванђеља, вјерном народу се пригодном бесједом обратио ђакон мр Никола Маројевић, говорећи о Светом Јовану Крститељу и Претечи, који је приправио пут за долазак Господа Исуса Христа.

“У бројна чудеса и ванредне, натприродне, надлогичке, надумне догађаје, којих је препуно Христово Јеванђеље, може нас понајприје увјерити повијест о Светом Јовану Крститељу, oноме који је, носећи најстрожи подвиг, најсиромашнији живот водећи, најоскудније одијело носећи – проповиједао истину Божију. Јовану таквом, ангелскога лика, Христос додјељује улогу да Му приводи васцијели род људски. Његове небеске ријечи, које и данас чусмо: Приправите пут Господњи; Поравните стазе Његове, препознају се, како га пророци најављују, као глас вапијућег у пустињи.“

Уводећи покајање за опроштење гријехова, Крститељ Господњи се изједначава са гласом вапијућег, јер му је толико стало до спасења људског рода. Он је Претеча Христов који најављује човјеково ослобођење из ропства гријеху, истакао је ђакон Никола Маројевић.

“Шта је тај пут и која је то стаза Господња? То је човјеково срце, душа и човјеков духовни живот, његово духовно рукодјеље. Како се Бог усељава у човјека – преко његове душе, кроз његово срце. Није ли душа човјекова најљепше станиште Живога Бога?! Ко је тај који може унијети мир у човјеково срце осим Бога? Сусрет човјека и Бога, у Христовом очовјечењу остварен, најбољи нам је показатељ и вјечна залога нашег пута, пута којим би требало да ходи сваки човјек жељан спасења. Предвјечни Бог постаје човјек ништа не губећи од своје божанске природе, а овдје у времену рођен човјек може да се обожи и постане Бог по благодати, такође ништа не губећи од своје природе – али све добијајући.“

Јован Претеча, казао је ђакон Маројевић, прозива човјека да уложеним напором, душевним трудом и духовним оружјем уклони препреке из душе које заклањају пут ка Богу.

“Гријехови, слабости, окрутности, равнодушности, одсуство осјећаја за ближњег – то су ограде и препреке, које сваком човјеку стоје на путу. Тај нам пут ваља очистити. Зато Свети Јован вапије и виче: Покајте се, приближи се Царство Небеско! Грешни род људски је слабашан, подложан смрти и сваком ништавилу, а он упозорава, не говори из страха од ништавила, већ је у бризи за човјека. Њега је ганула човјекова небрига за ближњег, а онда и за Бога, па поучава: Ко има двије хаљине нека да једну оном који нема, и ко има хране нека чини тако. Он не ликује и не кити се славом, већ је ту да крсти водом, припремајући тако пут за Онога који крштава Духом Светим и огњем (исто), коме није достојан да одријеши ни ремена на обући.“

“У томе је истинска слобода коју својим светим житијем пројављује и потврђује Јован Крститељ. Смири се пред Господом. Отвори двери срца и душе за Његов додир. Ослободи се греховних уза и освоји унутарњи свијет своје душе. Буди човјек достојан живљења и достојан пута који ти се даје. У сваком човјеку је клица вјечног живота, која се буди његовим крштењем – као новим рођењем у Духу. То је поента и најдубљи смисао Јованове проповиједи. Нема мјеста за страх у човјековом срцу: Ниси више сам, ја те водим до Христа, а Он има љубави за све“, закључио је ђакон Никола Маројевић.

Након светог богослужења извршено је освећење воде, која је дијељена вјерницима. Крстовданском водом, према народном обичају, кропе се домови и она се, ради здравља, чува у кућама.

[Guest]

Шеф Делегације Европске Уније г. Леополд Маурер посјетио Епархију будимљанско-никшићку

Шеф Делегације Европске уније у Црној Гори Његова Екселенција амбасадор Леополд Маурер у пратњи портпарола Делегације г. Драгана Мугоше, 19. јануара 2012. године је посјетио административно сједиште Епархије будимљанско-никшићке у Никшићу.

У срдачном и отвореном разговору са Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, амбасадор Маурер је размијенио мишљења о заједничким темама битним за живот и функционисање Епархије будимљанско-никшићке, и уопште о питањима везаним за положај и стање у којем се Православна црква данас налази у Црној Гори.

Владика Јоаникије, пожељевши добродошлицу уваженом госту, упознао га је са историјатом Епархије, њеним положајем, улогом и мјестом, које је имала и које заузима у Цркви и данашњем црногорском друштву. С тим у вези, као веома важно, владика Јоаникије је нагласио заинтересованост Цркве за унапређење свеукупног живота становништва, као и за очување и заштиту животне средине. Такође, као нарочито важно истакао је унапређење правног поретка, владавину права и доношење закона који би ријешио питање неправедно одузете имовине црквама и вјерским заједницама након Другог свјетског рата. Дакле, питање реституције имовине, уз доношење ваљаног закона о црквама и вјерским заједницама је од ванредног значаја за регулисање односа између Цркве и државе у Црној Гори.

Амбасадор Леополд Маурер је захвалио владики Јоаникију на гостопримству, истакавши да дијели иста интересовања око владавине права у Црној Гори, наглашавајући да се закони морају примјењивати. Чланство у Европској Унији се заснива на слободној вољи, без принуде, и пошто је процес прикључивања заједници инклузиван, у тај процес мора бити укључена и Црква, као значајан фактор у савременом црногорском друштву. При томе је нагласио како се и Европска Унија темељи на поштовању основних људских вриједности, слично као и Црква.

У разговору су учествовали секретар Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке протосинђел Никифор Миловић и ђакон мр Никола Маројевић.

[Guest]

У славу највећег од жене рођених, великог и славног Светог Јована Крститеља

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог Јована Крститеља у четвртак, 20. јануара, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној Сабору Светог Јована Крститеља у Страшевини код Никшића.

Преосвећеном Владици су саслуживали свештеници Велимир Јововић, надлежни парох и Иван Радовић, са ђаконом Николом Маројевићем. Бројним вјерницима бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, говорећи о Светом Јовану Крститељу и Претечи, који је извршио вољу Божију и крстио Господа на Јордану, говорећи Христу “Ти треба мене да крстиш, а не ја Тебе“, јер се он, који је био чист као звијезда Даница, који је сијао Божијом свјетлошћу, осјећао грешним пред Господом.

“Покајте се јер се приближи Царствао небеско!“ Ове ријечи упућивао је Свети Јован Крститељ народу Божијем уочи доласка Христовога, уочи Његовога крштења и јављања овом свијету. Када је Господ, послије крштења у својој тридесетој години, започео своју проповијед упућивао је исте ријечи: “Покајте се јер се приближи Царство небеско“. Ми углавном не схватамо пуни смисао ових ријечи и тај јеванђељски позив на покајање обично сводимо на тумачење да човјек треба морално да се поправи. Али, значење ових ријечи не односи се само на морално поправљање, него, треба промијенити своје мисли, своја дјела, цјелокупан начин живота“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Долазак Господа Исуса Христа у овај свијет, Преосвећени Епископ је упоредио са породицом која је, усљед одсуства доброг домаћина, углавном лоше организована и склона расулу. Међутим, када дође прави домаћин, а, према ријечима Владике Јоаникија, овдје говоримо о правом и добром домаћину, све се измијени и промијени на боље, успоставе се нови односи.

“Овдје на земљи нема, заправо, правог домаћина. Савршени домаћин је Господ Бог, Творац неба и земље, Онај Који нам је дао живот, Онај чије Царство благосиљамо, а Његово Царство прожима небо и земљу. Он је Господар Господара и Бог Богова, Он је Бог душа наших, прави Господар и прави Домаћин. Од када је Он међу нама, када се јавио, све се мијења, све се обнавља, а Он је обнову дао преко Светога крштења, преко Светих Тајни, да би се обновило биће човјечије, да би се обновила мисао човјечија, да би се тиме обновила и заједница, права и истинска, коју прожима и надахњује Дух Свети. Заједница Светих је та заједница која уводи у светост, сједињује нас са јединим Светим, а то је Господ, Спаситељ наш Исус Христос Кога прослављамо. Његовог Светог Претечу и Крститеља славимо, нарочито, на овај свети дан сјутрадан по Богојављењу, истичући значај његове свете службе.“

“Он је крстио Господа на Јордану, и тиме извршио вољу Божију, говорећи Христу: “Ти треба мене да крстиш, а не ја Тебе“, јер се он, који је био чист као звијезда Даница, као сунце небеско, који је сијао Божијом свјетлошћу, осјећао грешним пред Господом, иако су многи мислили да је он Христос, Онај о Коме пророци говорише да ће доћи, да је Он тај месија, јер је проповиједао ријеч Божију и препорађао душе људске својом ријечју. Многи су се питали да није он Тај, а Он се смиравао пред Господом говорећи да није достојан одријешити свеза на обући Његовој, прослављајући на прави, истинити начин, Бога, јединог Светога од кога је светост, од кога је извор светости, свјетлости, радости и живота“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Ријечи Јованове, којима се он смиравао треба да нас поуче да се и ми смиравамо и да се увијек трудимо да чинимо још више да прославимо Бога, јер се ништа добро не може учинити без Његове милости, Његове доброте и благослова.

“У свакоме добром дјелу који људи чине присутна је воља Божија, Његов благослов и помоћ. Зато Бога прослављамо и због Светих Његових којима је Он дао ту светост, благодат, милост и силу, а испред свих од жене рођених, послије Пресвете Богородице, прослављамо великог и славног Светога Јована Крститеља и Претечу Христовог. Његовим молитвама да се и ми научимо ићи правим путем, његовим ријечима да се поучимо, његовим смирењем смиримо, његовим трпљењем и његовим врлинама оснажимо да бисмо, на такав начин, били праве, истините, ревносне, слуге Божије. На то нас је призвао Господ, да бисмо, трудећи се, достигли слободу и радост у Духу Светоме, праву, истиниту заједницу са Богом и са људима, у љубави, радости и неразоривом заједништву Цркве Божије“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Након Светог причешћа, којем су приступили бројни вјерници, освештана су жита и славски колачи бројних свечара.