Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Испраћај протојереја-ставрофора Милоша Перовића

У недјељу, 18. септембра, на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, у присуству родбине и бројних грађана, на градском гробљу у Никшићу сахрањен је протојереј-ставрофор Милош Перовић, дугогодишњи свештеник Црквене општине Никшић и Епархије будимљанско-никшићке. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством.

Опијело над одром новопрестављеног слуге Божијег протојереја-ставрофора Милоша Перовића, пред црквом Светих Петра и Павла у старом Градском гробљу, служио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије са бројним свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У надгробној бесједи Преосвећени Владика је казао да је Господ проту Милоша призвао у најтежим временима да буде Његов служитељ, служитељ Светог олтара, да приноси бескрвну жртву Господу Богу живоме и носи свој и крст свог народа. Пјесма, којом нашег проту испраћамо на овај пут вјечни, заиста одговара његовом животу, јер је до краја свог живота часно и честито служио свету службу за коју је изабран, рекао је владика Јоаникије.

“Прота Милош је поживио безмало цио један вијек, вијек који је био препун искушења и зла, да је народ имао обичај да каже као да га је Бог препустио сатани. Међутим, десница Божија која је изабрала нашег проту да од најранијег узраста крене путем Божијим, водила га је и оснаживала у све дане његовог живота да часно носи крст Господњи и проповиједа Јеванђеље спасења, мира и љубави свима са којима се сретао. О том тешком времену може се говорити надуго и нашироко, али довољно је рећи да је генерација свештеника, којој је припадао прота Милош, скоро (била) побијена, а промислом Божијим остао је прота и један мали број часних свештеника који су примили крст Господњи и нијесу га се одрекли“, истакао је Његово Преосвештенство.

Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 25. марта 1917. године у селу Шобајићима, општина Даниловград. Након основне школе и гимназијске полуматуре, на Цетињу и Сарајеву је похађао шесторазредну Богословију и завршио је 1937. године са одличним успјехом. У чин свештеника рукоположио га је Митрополит Петар Зимоњић 14. маја 1938. године. Прва парохија у којој је службовао били су Бањани код Никшића, а послије двије године премјештен је у Спичанску парохију, у мјесто Мишићи код Сутомора, одакле је 13. јула 1941. године морао да се врати у своје родно мјесто, јер је дошао у сукоб са припадницима италијанске окупаторске војске. Учествовао је у Тринаестојулском устанку и бици на Созини, а потом се, преко црмничке, ријечке и љешанске нахије, под веома тешким околностима пребацивао ка родним Шобајићима.

“Он је био млади свештеник у вријеме када је то било веома тешко, када се сваки скојевац препоручивао за добру каријеру на начин што ће псовати Бога и увриједити свештеника. То је и најмање на шта су били навикли наши свештеници послије свих оних убијања, пребијања, застрашивања и уцјењивања. Али ко ће побиједити онога који је са Богом, а наш прота је остао вјеран Богу као право јагње Божије, незлобив, пун трпљења, љубави и поуздања у Бога. Никоме се није светио, никога осуђивао па је тако придобијао људе и непријатеље, а Бог му је дао разум, интелигенцију и памет, па се није било лако спорити са протом Милошем, не зато што је био надмоћан са својом интелигенцијом, коју је неоспорно имао, него зато што је све придобијао трпљењем, љубављу и благом ријечју Божијом. Вриједјело га је упитати понекад о том времену, знао је прота о томе да прича надуго и нашироко, али никога не осуђујући, него свједочећи какво је зло вријеме тада било“, рекао је у надгробној бесједи Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Послије Другог свјетског рата свештеник Милош Перовић је враћен у Бањане на повјерене му парохије од границе према Требињу, до голијских висова и планине Његош. Свештеничке дужности обављао је предано и био омиљен код народа као одлучан човјек и свештеник који није узмицао пред повременим овоземаљским тешкоћама, које најчешће није ни помињао, већ је прелазио преко њих, опраштајући великодушно чак и онима који су му отворено пријетили.

“Није прота никада био сам. Са њим су били анђели Божији, а било је и честитог народа, који је поштовао свештеника и Цркву, а право задовољство је било слушати проту како прича о тим тешким временима, лијепим примјерима и свједоцима праве, исконске, стамене, непоколебљиве вјере Божије и то је нашем проти давало крила. Био је такав да га је доброта Божија и људска највише удивљавала и оснаживала, а његов благи лик увијек је свједочио благост, милост, човјекољубље, братољубље и разумијевање“, нагласио је Преосвећени Владика.

За предани рад у Цркви Божијој прота Милош Перовић је одликован црвеним појасом 1948. године, у чин протојереја рукопроизведен је 12. маја 1964. године, а право ношења напрсног крста добио је 2004. године.

“Бог му је дао да уђе у десету деценију. Надживио је многе од оних који су га прогонили, а није мали број био таквих. И ево, иде прота, испунивши дане свог живота и остављајући лијепу и бројну породицу, остављајући и своју духовну породицу која је такође бројна. Многе је крстио, вјенчао, опојао, много добра учинио у овом животу и потрудио се, па га је Бог наградио лијепом старошћу, лијепим породом и лијепом пажњом. Све је то он заслужио, нека га Бог награди за његов труд, а ми Господа молимо, пошто је наш прота кренуо на овај пут вјечни да посвједочи пред Богом о оним честитим људима, породицама и домовима, који су држали вјеру у најтежим временима, а због његове вјерности, усрдности, непоколебљивости и доброте у служењу Господу, њега ће Господ, сигурни смо, примити у своје вјечно наручје са оним ријечима “Добро слуго, добри вјерни у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити“,“ рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

У име породице обратио се Слободан Перовић, син почившег протојереја-ставрофора Милоша, који се у Господу упокојио 17. септембра 2011. љета Господњег у Никшићу.

[Guest]

Предсједник СНП ЦГ Срђан Милић посјетио Епархију будимљанско-никшићку

Предсједник Социјалистичке народне партије Црне Горе, Срђан Милић посјетио је 22. септембра 2011. г. сједиште Епархије будимљанско-никшићке, и разговарао у Никшићу са Његовим Преосвештенством, Епископом будимљанско-никшићким господином Јоаникијем.

Током сусрета Епископ Јоаникије и Предсједник СНП ЦГ размијенили су мишљења о актуелном политичко-економском тренутку у Црној Гори, региону и Европској унији, са посебним освртом на наметнута питања која и даље дијеле Црну Гору и њене грађане, и производе негативне посљедице по друштво у цјелини.

Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је истакао да се у посљедњим изјавама појединих партијских лидера и државних функционера препознаје намјера да се умијешају у унутрашње устројство Српске православне цркве у Црној Гори, чиме се крши једно од основних начела секуларног друштва, будући да је Уставом Црне Горе прокламована одвојеност Цркве од државе.

Саговорници су се сложили да се у односима Цркве и државе треба руководити принципом међусобног немијешања у вршењу послова и надлежности. Поштовање и спремност да се саслуша и друга страна су предуслови који нас на једноставан начин доводе до дугорочних, одрживих рјешења.

Предсједник Милић је нагласио значај заштите људских права, сходно Уставу, али без било каквог арбитрирања од стране било које партије или државног органа у вези са тим шта се подразумијева под канонским поретком. То је искључива надлежност Цркве, закључио је Милић.

Епископ Јоаникије је захвалио г. Милићу на посјети, разумијевању и израженој спремности да се залаже за спречавање сваког политичког и партијског притиска на Цркву у Црној Гори.

[Guest]

Обиљежен јубилеј храма у селу Тупан у Бањанима

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу, 25. септембра, поводом стогодишњице обнове храма, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Великомученика Георгија у засеоку Штрпца у Бањанима код Никшића

Владици Јоаникију је саслуживало неколико свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке, а празнично богослужење, којим је молитвено прослављен јубилеј овог светог храма, увеличао је чин саборног крштења у којем је печат дара Духа Светог примило пет нових чланова Цркве Божије. Вјерни народ је приступио Светом причешћу, а пригодним словом обратио им се Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Он је рекао да је стогодишњица од обнове велики и значајан јубилеј храма Светог Георгија у Штрпцима, који је подигнут на мјесту гдје се раније налазила мања богомоља о чијем историјату се врло мало зна.

“Није нам познат историјат раније цркве, али поуздано знамо да је овдје од давнина била светиња, а присуство светиње је убједљиво свједочанство којој вјери припадамо и како су живјели наши преци. Живјели су као хришћани, одани својој светој вјери, а довољан нам је и овај дивни јубилеј – стогодишњица нове цркве, па да се подсјетимо каква је била вјера наших предака, да видимо како су лијепо и сложно градили овај храм, који је за то вријеме био велики храм. И данас би било тешко прегнути па овако лијепо сазидати и утврдити светињу. То није било лако ни раније, нити су била нешто лакша времена, али је, очигледно, било више слоге, савјетовања и послушања једних другима“, казао је Преосвећени Владика.

Градњом ове цркве и њеним украшавањем мјештани Штрбаца и околних заселака, узнијели су, према ријечима владике Јоаникија, хвалу Богу и Њему у славу, испјевали најљепшу пјесму.

“Градили су је са великим умијећем и љубављу, а све то открива колико је била дубока њихова вјера и да су вјеру у Бога живог стављали на прво мјесто, јер су знали да без праве, истините, Божије вјере нема добра међу људима, нити напретка у породицама и домовима, нема слоге, ни међусобне љубави. И данас овај иконостас својом љепотом привлачи пажњу наших очију или кад гледамо како је саграђена ова црква, ми се дивимо мајсторству вјештих руку које су подизале ову светињу. Том њиховом тврдом вјером су нас задужили и оставили нам јако завјештање вјере и слоге, а како ћемо ми то испоштовати зависи од нас.“

Црква Светог Великомученика Георгија је једна од ријетких која је и у тешким временима за наш народ, остала очувана и готово да се никад није прекинуло служење службе Божије.

“Наше памћење је било прекинуто са доласком неких нових времена. Народ је био кренуо неким новим путем, односно назадним путем да поруши, оскрнави и напусти све оно што је за наше претке представљало највећу вриједност, па су многе цркве и гробља били запуштени, а запуштено је било и све оно остало, крштење, крсна слава, крсно име, братска љубав и слога, јер кад се напушти Јеванђеље, које је извор сваког добра, онда напуштамо сами себе. Али, колико знам, ова црква никада није била напуштена, па ни у најтежим временима. Било је тежих времена за Цркву, него што су данас, и ми то добро памтимо. Ни данас то није лако, али, хвала Богу, ова светиња није била никада скрнављена, нити запуштена да се у њој није могла обављати Света служба Божија“, истакао је Његово Преосвештенство.

Он је честитајући јубилеј храма, захвалио свима који су се потрудили око недавног уређења, заштите и обнове црквеног здања. Члан Одбора Драго Ераковић је подсјетио да су цркву Светог Георгија у Штрпцима, које припада селу Тупан, градила братства Ераковићи, Килибарде и Спасојевићи. За скорашњу обнову, која је почела прије двије године, средства су обезбијеђена прилозима мјештана и оних који потичу одавде, а живе у другим крајевима Потомци гласовитог јунака, племенског капетана и барјактара Ћетка Пејова: Јанко Јевремов, Анђелко-Мито Јевремов, Милена Стеванова и други, приложили су шест хиљада евра. Унутрашњост цркве је у потпуности обновљена, иконостас рестауриран, постављен нови бакарни кров, урађена излолација и постављени тротоари око храма. Врата на цркви приложили су потомци Митра Спасојева Ераковића, а значајан новчани износ и црквену опрему даривала је Јевросима Ћетка Ераковић.

Јубилеј храма прослављен је уз пригодну трпезу љубави са које су се обратили представници поменутих тупањанских братстава. Славље је, пјесмом уз струне гусала, употпунило неколико народних гуслара.

[Guest]

Епископ Јоаникије примио Андрију Мандића, предсједника НОВЕ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије примио је 26. септембра 2011. године у Никшићу Андрију Мандића, предсједника Нове српске демократије.

Током сусрета Епископ Јоаникије и Предсједник Нове српске демократије размијенили су мишљења о односу носилаца власти у Црној Гори према Српској Православној Цркви којим се нарушава канонски поредак и опасно задире у основна људска права гарантована Уставом и прокламована многим међународним документима.

Заједнички је констатовано да је уплитање власти у црквена питања недопустиво са становишта основних цивилизацијских достигнућа модерних европских држава.

Господин Мандић је током отвореног и искреног разговора упознао Епископа Јоаникија о досадашњим активностима које је Нова српска демократија имала поводом доношења Закона о општем образовању, као и о активностима у вези са предстојећим уставним промјенама.

Епископ Јоаникије је захвалио господину Мандићу на разумијевању проблема које Српска Православна Црква има са настојањима актуелне власти у Црној Гори да утиче на промјену њеног канонског устројства, као и на спремности Нове српске демократије да се залаже за спречавање сваког политичког и партијског притиска на Цркву.

[Guest]

“Ко сачува молитву и богослужбени однос са Богом не може остати без језика“

У петак, 23. септембра у дворани „Парк“, у Херцег Новом, одржана је промоција часописа „Слово“, којег издаје Актив професора српског језика и књижевности из Никшића.

У представљању новог, 33. броја, чија тема је посвећена гуслама – српском псалмовнику, учествовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је подсјетио на вријеме када се уз гусле пјевало у присуству мањег броја људи, поред огњишта и када се гуслама приступало кроз једну врсту нарочитог обреда.

“Када би се поменуо гуслар и да је вријеме да се чује његова пјесма, наступао би тај свечани тренутак у ком би се одмах утишале све оне обичне, свакодневне приче. То је тренутак који се очекивао и од кога је, умногоме, зависило како ће вече и разговор даље тећи. Гуслар је морао добро да размисли коју ће пјесму да одабере и који стихови су погодни за ту прилику, јер је послије пјевања уз гусле, разговор обично узимао главну идеју из пјесме која је испјевана, односно протумачена од гуслара. Гуслар нас је, дакле, уводио у тему која је од значаја за наше спасење, за наш живот“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије.

Према његовим ријечима морало се водити рачуна коме се гусле дају у руке и којим поводом, нарочито ако је у питању свечаност, којој присуствује већи број људи.

“Тада може да гусла само одабрани, провјерени гуслар, који умије да лијепо извлачи тонове на струнама, који зна да добро пјева и има лијеп глас. Од суштинске је важности и то да гуслар зна да саопшти пјесму, односно, да је на свој начин, протумачи, да уђе у њен смисао и поучи, врло често и духовно и то је лијеп ток васпитања. Зато се мора пазити која пјесма се одабира, јер нема свака десетерачка епска пјесма такав квалитет, нити свако пјевање уз гусле може бити темељ за већу свечаност“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, осврћући се на љепоту некадашњег пјевања уз гусле, када није било потребе за озвучењем, јер су „тихи, али префињени гласови“ једног Добричанина или Танасија Вућића, сами утишавали све око себе. Данас се овај инструмент, сматра Владика Јоаникије, донекле комерцијализовао, а пјевање уз гусле на великој бини са озвучењем сасвим другачије звучи.

“У ово наше вријеме гусле и епска поезија су оспораване и одбациване и у тим дешавањима отпало је све оно што не може да издржи провјеру времена. Читао сам више пута пјесму „Диоба Јакшића“, али ту пјесму потпуно другачије доживљавам када је уз гусле отпјева добар гуслар, на примјер Бошко Вујачић, који вјешто истакне њен поучни и духовни смисао. Гусле, као и епска поезија, имају своју музикалност, нарочито она неримована, каква је пјесма о Страхињићу бану, која садржи унутрашњу музику коју провјерени гуслар добро артикулише. Једном ријечју, љепоту гусала можемо осјетити док слушамо доброг пјевача, који поје уз добре гусле, и што је најважније, који зна да одабере добру пјесму за пјевање“, закључио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Учествујући у промоцији „Слова“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, је запазио сличности тема Старог и Новог завјета, и оног инструмента који помиње Библија са темама о којима пјева наша епска поезија, почевши са косовским завјетом, преткосовским и косовским циклусом, па до новијих времена, закључно са 19. в. и Посланицама Светог Петра Цетињског.

“Постојао је један инструмент по коме су оне лијепе библијске пјесме – псалам, добиле име, имају струне и, рекло би се, да личе на гусле. Уз њих је пјевао цар Давид, а наставили су да га користе и преносе важну истину старозавјетни Израиљци, чекајући Избавитеља и избављење. Народ је осјетио да је тај старозавјетни инструмент, Даничић га на неколико мјеста назива гуслама, и оно што је испјевано уз њега, јако важан и да га треба памтити и чувати“, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, додајући да постоје не само велике и запањујуће сличности између библијских тема и догађаја о којима „пјева“ наш косовски циклус, него су слични и они преломни психолошки моменти, који старозавјетни Израиљ везују за неке догађаје, као што везују српски народ за косовски завјет и за саме гусле.

“Јевреји су пет вјекова прије Христа остали без државе и одведени у вавилонско ропство. Након ропства само су ријетки знали стари јеврејски језик, јер су сви били прихватили вавилонски језик као домаћи говор. Када су се из ропства вратили у Јерусалим потребни су им били преводиоци да би читали Свето писмо и да би разумјели језик својих прадједова. Старозавјетни Израиљ је пролазио кроз велика искушења са својим језиком, а на крају је доспио до онога о чему су пророци прорицали – до Спаситеља, а послије двадесет вјекова вратили су се у Палестину и обновили државу на истим принципима на којима је почивала држава коју описује Библија“.

“Када су у 19. в. обнављали свој језик они су користили не арамејски, језик којим је говорио Господ Исус Христос, него онај језик прије вавилонског ропства на основу кога су направили нови језик. Библија нам, заправо, указује на ту истину – ко не изгуби молитву и свој богослужбени однос са Богом, тај не може остати без језика. Судбина онога што чувају вјекови и онога што чувамо кроз гусле слична је судбини главног јунака пјесме коју смо вечерас већ поменули. Када Страхињић бан иде да нађе Турчина који му је отео жену, наилази на једног старца који му каже: „Твоме јунаштву свуд су броди гдје год приђеш води“, закључио је своје излагање протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Пред херцегновском публиком је говорио и професор Веселин Матовић, главни уредник „Слова“ и један од двадесет седам никшићких средњошколских професора, који су се 2004. године успротивили преименовању српског језика у црногорским школама.

“Да смо којим случајем данас у школама опет бисмо исто учинили и због овог новог именовања, које је већа подвала од ондашњег. Ондашњим преименовањем наставног предмета, српски језик није био избачен из школа и настава се, све до јуче, изводила на чистом српском књижевном језику, али је било нападнуто његово име и његова симболичка функција првенствено преко идеолошки конципираних програма. Свима је, ипак, ко је то желио, макар у школским свједочанствима било уписано да су учили српски језик. Данас је ситуација сасвим другачија“.

“Настава је почела да се изводи на нечему што није српски књижевни језик, не само номинално него и садржински, што је сурогат српском књижевном језику. Прича о томе да је скорашња нагодба власти и опозиције, иначе склопљена без питања говорника српског језика, а против науке и насупрот језичке стварности, некакав успјех у одбрани имена српског језика и његовог статуса у образовном систему, заиста је неодржива, при томе, стављање нашег отпора у њен контекст у најмању руку је неозбиљно“, нагласио је Матовић.

Он се осврнуо и на квази-лингвистичку формулацију црногорски језик, која је од недавно ушла у образовни систем Црне Горе.

“Тзв. црногорски језик није језик који има, како веле његови промотери, “лингвистичку основу“ (посебан граматички систем и унутрашњу структуру итд.) нити ће је икада имати, и ту му не могу помоћи ни устав, ни закони, ни власт, ни опозиција, ни Чиргић, ни Никчевић, а, богме ни ови нови протектори, па макар попили сву лингвистичку памет овог свијета. Лингвистичку основу, ако већ употребљавамо ту сумњиву формулацију, има само српски језик. Црногорски има само политичку основу и снагу државе, али нема ништа што би га чинило посебним језиком – ни гласовни, ни морфолошки, ни синтаксички, ни акценатски систем, другим ријечима, српски језик је лингвистичка, црногорски само политичка чињеница – име без садржаја. Оно што је наводно стандардизовано под тим именом, то је опет само српски језик, то су дијалекатске особине српског језика и ништа више. Не може се успостављати равноправност и једнакост између та два појма, између дрвета и његове сјенке, између заперка и коријена, односно плодоносне гране и оне која се сијече и у ватру баца“.

У промоцији су учествовали: др Горан Комар, народни гуслари Голуб Биговић и Милија Косовић. Промоцију, којој су присуствовали Марина Јовићевић, генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом и Дејан Мандић, предсједник општине Херцег Нови, организовали су: “Матица Боке“, “Српски Соко“ Херцег Нови, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, НВО “Глас“.

[Guest]

Саопштење са шесте сједнице Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори

Саопштење са шесте сједнице Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, Манастир Ждребаоник, 28. септембар 2011.

У складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја 2006. године о оснивању Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, који се по потреби састаје ради разматрања живота Православне Цркве на територији државе Црне Горе, данас је у манастиру Ждребаонику код Даниловграда, благодаћу Божијом, одржано шесто засједање православних епископа Црне Горе, којем су присуствовали сви епископи који чине овај Савјет и то: Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као предсједник, и Преосвећени архијереји: милешевски Филарет, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије.

Епископи су најприје заблагодарили Богу на благословеном животу Цркве Божије у Црној Гори и непрекидно унапријеђивање њезина свакодневног дјеловања, које је осјетно међу вјерним народом и уопште у друштвеном животу Црне Горе. Поздравили су и коначан престанак неправедне забране слободе кретања на територији Црне Горе Епископу милешевском Филарету, што му је омогућило да присуствује данашњој сједници, с надом да се оваква врста неприличног односа према високим јерарсима било које Цркве или представницима вјерске заједнице неће поновити у Црној Гори.

Имајући у виду потребу правног уређења односа Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, нарочито због многобројних злонамјерних тумачења појединаца из државне и локалне управе, Епископи изражавају своју заједничку вољу да се ови односи уреде на начин обостраног уважавања и поштовања, сагласно уставном начелу одвојености Цркве и државе и немијешања државе у вјековно канонско устројство Цркве и њена аутономна права. У том погледу, и овога пута скрећу пажњу да је Православна Црква у Црној Гори оличена у епархијама Српске Патријаршије (Митрополији црногорско-приморској и епархијама будимљанско-никшићкој, милешевској и захумско-херцеговачкој) и да она има неспорно историјско и канонско право да самостално уређује свој организациони живот. Ову чињеницу, по једногласном мишљењу свих присутних архијереја, све државне адресе морају неизоставно имати као полазну тачку будућег Уговора између Цркве и државе. Архијереји исказују своју забринутост у погледу непримјерених изјава појединих људи са високих политичких адреса, који, иако потпуно ненадлежни за таква питања, показују зачуђујуће амбиције за унутрашње преуређење Цркве. Овакав притисак на највећу Цркву у једној модерној, секуларној држави је без преседана у Европи, којој се, макар номинално, тежи. Нарочито су бесмислене, злонамјерне и правно неутемељене изјаве о томе да би договори државе Црне Горе и Српске Православне Цркве били незаконити и невалидни. С њима се могу мјерити и већ учестали позиви на развлашћивање Православне Цркве и неразумно и противправно подржављење њене имовине, који нијесу допринијели и засигурно неће ни у будућности смиривању напетости између Цркве и државе, нити укупној друштвеној стабилности, преко потребној у овим кризним временима.

Православни архијереји, у име свога свештенства, вјерника и пуноће Цркве, изражавају спремност и вољу да сарађују са свим надлежним институцијама државе Црне Горе на превазилажењу отворених питања, подсјећајући на то да је држава Црна Гора већ потписала Темељни уговор са Светом Столицом и да у једном и јединственом правном систему не може бити повлашћених.

Српска Православна Црква се старала и наставиће да се стара о свим православним вјерницима у Црној Гори, без обзира на њихове националне, идеолошке, политичке и друге разлике, остајући такође отворена за сарадњу са свим добронамјерним људима на унапријеђењу општег добра и напретка свих без разлике.

Народ Божији позивамо да не поклекне пред духом времена, пред бесплодним дјелима, распрама и подјелама, које, без икакве сумње, не доносе никакво добро Црној Гори, већ да остане стамен у својој вјери у Распетога и Васкрслога Господа нашега Исуса Христа , који је једини наш камен темељац, наш Пут, Истина и Живот.

[Guest]

Крстовданска Литургија у Жупском манастиру

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Воздвижења Часног Крста, у уторак, 27. септембра Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи никшићкој.

Саслуживало је неколико свештеника и свештеномонаха архијерејског намјесништва никшићког, а сабраним вјерницима који су присуствовали празничном богослужењу, међу којима је био и г. Зоран Лутовац, амбасадор Републике Србије у Црној Гори, бесједио је Преосвећени владика.

Он је казао да нас празник Воздвижења Часног Крста везује за тренутак када је Света царица Јелена открила Часни и животворни Крст Христов поред Голготе и када је Крст Христов пројавио своју силу, силу распетог Господа. Овај празник, додао је Епископ Јоаникије, истовремено нас везује и за Велики Петак, дан у којем је Господ узишао на крст добровољно и трпећи најстрашније муке као човјек, Својим божанством, Својом силом и животворном крвљу искупио људски гријех.

“У том тренутку земља се потресла и отворили се гробови од силе Крста Господњег и од Његових страдања сви свјетови су доживјели благу промјену, а многа тијела праведних су устала већ тада. Ту се пројавила сила крста, васкрситељска сила, а када говоримо о Великом Петку мислимо и на Преславно тридневно васкрсење Христово. Крст Господњи символизује у исто вријеме распеће и васкрсење, страдање и славу, искупљење и прослављење, јер је Крст знак наше вјере у потпуности и са распећем Христовим увијек повезујемо васкрсење Христово. Зато је овај празник тако величанствен“, рекао је Његово Преосвештенство.

Према ријечима Преосвећеног Владике, када је Света царица Јелена открила Крст, његова сила је изронила из земље и сву васељену ознаменовала и закрилила. Хришћанство је тада већ било призната религија, да би убрзо потом, силом Крста, потиснуло све друге незнабожачке религије, а идолску силу потпуно испразнило и прогнало.

“Од Крста Христовог није се потресла само земља и гробови, него и свака жива, боголика душа. Од крста сви доживљавамо благодатну промјену, јер када нас осјени благодат, милост и сила крста, другачије размишљамо, другачије осјећамо, стремимо правом, истинитом путу Божијем. А пут Божији је пут крста. Каже Господ: “Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој и иде за Мном“. Уподобити се Господу није лако никоме од нас, а то је истовремено и толико природно за нас, јер смо створени по слици и прилици Божијој. Господ је сишао с Неба и постао човјек, сјединио се са нама, учинио нас заједничарима – Својим Крстом, који је знак Његове жртве и Његове љубави за нас, за цио свијет и за сваког од нас појединачно. На то се ослањамо у нашој светој вјери, на ту љубав и на дјело Божије, и свако ко иде путем Божјим осјетиће силу и помоћ Крста Гоподњег, милост деснице Божије, која милује, води и укрепљује, понекад и опомиње да бисмо увијек ишли правим путем, да би наше мисли биле Богу угодне, да би наша осјећања била просвијетљена, продуховљена, чиста, да би наша воља била Богу што угоднија, да бисмо увијек имали спремност на добра дјела и да своју вјеру свједочимо љубављу према Богу, према Цркви и ближњима својим“, поручио је у својој крстовданској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Крст - "Лепота васељене"

У цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, 17. септембра, у славу празника Воздвижења, пред великим бројем окупљених литургију служнио јереј Златко Василић.

Послије причешћа вјерника, у пригодној бесједи, о. Златко је истакао да су празник Кртовдан славили кроз вјекове Свети Оци, али и народ који је поштовао традицију и празнике.

И самим тим, Крстовдан сврставамо и у празник Часног крста али и Христове празнике, јер Крст без Христа и Христос без Крста не можемо да спојимо нити то раздвојимо. То је онај симбол који се показивао кроз цијели Стари Завјет, као што пјесма каже у једном дијелу: “Мојсеј Крсовидно дрво баци у овду и она поста слатка за пиће народу“. Затим, када су у једном дијелу пустиње наишли на огромне змије које почеше уједати Јеврејски народ, каже: “Мојсеј положи два дрвета, једно насупрот другоме и на њему изобличи змију“. И када подиже тај знак све змије побјегоше, а они које су ујеле оздравише. А када је са страшним царем Амаликом ратовао да прође у Обећану земљу, каже: “Стаде, као стуб раширених руку, направивши крст, и док је тако стајао његова војска је побјеђивала“. Међутим, када Мојсеј од умора поче да посустаје, а руке полако да падају од умора, војска поче да губи. И тада Мојсејев брат притрчи са неколико и подиже му руке и опет побјеђиваху. Читав Стари Завјет је праслика и Христа и Крста.

Међутим, као што демон све то ради изобличи се и слика Крста и Сина Божијег Помазаника у народу, па људи почеше разапињати разбојнике на Крсту. Нешто што је било праслика чудесне и свете ствари, у то вријеме непознате, у Јеврејском роду и свијету, сами Јевреји поставише као казну за највеће гријехе. Нису тако кажњавали само разбојнике већ и све оне који им се замјерише. Пошто би им “нашли кривицу“ уз лажне свједоке, разапињаху их на крст. И крст поста страшно знамење.

Онда нам долази Христос Који такође завршава на Крсту, и то поред два разбојника. Због Христа Крст поново постаје симбол којег се демони плаше, симбол побједе и наше вјере, и јединства са Богом. Одмах послије Христа Крст је са друга два, на којима су били разапети разбојници, бачен и закопан у некој јами. Прошло је дуго времена док цар Константин није на небу видио знамење Крста и чуо ријечи: “Овим знаком ћеш победити!“ Тада је Крст изобличио на својим штитовима и заставама и побиједио непријатеље у тешком боју. То га је навело да сазна шта је тај знак, и открио је да је то Крст Часни. Цар је отишао са царицом Јеленом и потражио Крст. Када су их напокон пронашли, нису могли знати који је од три крста прави. По Божијој промисли, у то вријеме је пролазила поворка са мртвацем коју су зауставили. Кад су поставили два крста, није се ништа дешавало. Међутим, кад су поставили трећи, мртвац је васкрсао и тако су сазнали да је то Часни Крст. Часни Крст је тада раздијељен у много честица по читавом свијету, бесједио је о. Златко, истакавши да се честице Часног Крста код нас налазе у Острогу и на Цетињу.

Зато сваки хришћанин треба да носи Крст на себи, и још важније у своме срцу, и да никада не пожели да га скине, нити да га се постиди. Ако смо нагазили на пут Православља, крстили се у Христово име, и ријешили да Крст буде наше знамење, онда нема премишљања да ли ће неко да нас прозове и да нам се насмије што смо хришћани. Крст из срца треба толико да сија да сви виде како је дивно бити хришћанин. Наше је да се крстимо и Крст свој носимо као бреме овога времена у којем живимо. Читав живот је пун искушења, али их треба носити са радошћу, како је радио наш Исус Христос, казао је о. Златко призивајући благодат Часног Крста на вјерни народ.

Ј.Ћ.

[Guest]

Крсни знак нас призива на нови живот

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу, 2. октобра Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Владици је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранског и монаха Манастира, а Светом богослужењу, у првој недјељи по Крстовдану, присуствовао је вјерни народ овог краја. У својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је говорио о Воздвижењу Часног и животворног Крста, који се као велики празник Цркве Божије празнује дан уочи Крстовдана, а нарочито током недјеље по празнику.

“То нам указује на важну чињеницу да је Господ својим Крстом извршио спасење рода људског, јер крст је знак Христових страдања, а истовремено је и знак побједе над смрћу, знак васкрсења Христовог. Крст је тиме и знак наше побједе над смрћу, јер нас је Господ својим васкрсењем удостојио и учинио учесницима Његовог васкрсења и Његове побједе над смрћу. Његова побједа над смрћу није била само ради Њега и за Њега, него за цио род људски, за сва покољења, за спасење, преображење и прослављење цијеле творевине.“

“Ми се у нашој светој вјери ослањамо на дјело Божије које је Он учинио, не само на Његову проповијед, јер све што је Господ говорио и проповиједао Он је потврдио својим животом и својим спасоносним дјелима,“ рекао је Преосвећени Владика.

Он се потом осврнуо на ријечи из данашњег Светог Јеванђеља, које Господ упућује онима који хоће да буду Његови ученици: “Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном. Носећи наш крст,“ казао је Епископ Јоаникије,“ постајемо заједничари Господњи, а онај ко хоће да буде ученик Христов не значи само да ће добити неко ново знање него и да ће имати нови живот, нову спасоносну заједницу са Богом, са ближњима нашим.“

“Ми хришћани, који се осјењујемо крсним знаком, треба да знамо да нас крсни знак призива на нови живот, да другачије мислимо, другачије осјећамо, другачије поступамо него као они који не знају за крст, који не знају за Христа, а много је још таквих у свијету. Многи од њих су чули за име Христово, али Његово дјело спасоносно нијесу познали и Његове ријечи нијесу разумјели, па у Њега вјерују само као у најсавршенијег човјека, као неког Божијег човјека или као пророка, а то је мало. Ми у Христа вјерујемо као Сина Божијег и Сина Човјечијег, као Богочовјека, као Онога Који нас је укључио у заједницу са Богом, као Онога који нас је усиновио Богу и Оцу.“

“Драга браћо и сестре, ношење крста од нас захтијева да идемо путем Господњим, да слушамо ријечи Његове, да творимо Његове Свете заповијести, да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и ближње своје као самог себе, а љубити значи жртвовати се, жртвовати се, најприје, за Бога и за Цркву Његову, а тиме показујемо и највећу љубав једни према другима“, закључио је Његово Преосвештенство.

Светој Архијерејској Литургији у манастиру Ђурђеви Ступови присуствовала је и екипа Телевизије Републике Српске, снимајући ток читавог богослужења.

[Guest]

Освећење крста за храм Светог Евстатија Српског у Трепчи код Андријевице

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије освештао је у недјељу, 2. октобра крст који је потом и постављен на цркву Светог Евстатија Српског у селу Трепча код Андријевице.

Архијерејском граматом одликован је г. Миодраг Радуновић, министар здравља у Влади Републике Црне Горе, који је са породицом приложник Часног крста.

У чину освећења је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови, а свечаности организованој поводом постављања крсног знамења присуствовао је велики број мјештана овог краја, којима се пригодном бесједом обратио Преосвећени владика Јоаникије.

“Увијек када се сабирамо око светог храма грије нас Божија свјетлост и Божија милост, а нарочито, на овом мјесту које је Бог одабрао од давнина да на њему буде свети храм Божији и ево, пројавила се воља Божија у наше вријеме када се испуњава Божији наум од памтивијека, да се овдје подигне светиња и да обновимо нашу вјеру и сјећање на првобитни храм Светог Евстатија Будимљанина, једног од архиепископа српских на престолу Светог Саве. И Божија милост је овдје подејствовала, јер Господ је ставио добру мисао у срце градитеља овог светог храма, објединио људе у овом крају те су сложно, братски, са великим трудом и великом жртвом приступили градњи ове светиње“, казао је Његово Преосвештенство.

Темељи храма Светог Евстатија Српског у Трепчи, мјесту између Берана и Андријевице, освештани су 14. маја ове године. У близини овог мјеста некад раније постојао је храм посвећен Светом Евстатију.

“Данас ево, тек неколико мјесеци од освећења темеља, освештасмо овај Часни крст, златни, који ће засијати на овом светом храму и обасјати све нас који се око њега сабирамо и овдје живимо, као и оне који буду пролазили овом питомом лимском долином. Нека их све слава Божија и слава Часног крста обасја, укријепи и подигне, нека оснажи вјеру у нашим срцима и љубав међу нама, нека утврди слогу и сваки напредак нека буде од овог светог храма. Када подижемо дом Божији то је најсигурнији начин да утврдимо и наше домове, јер од дома Божијег који градимо, љубимо и украшавамо долази благослов и на наше домове“.

“Господ даде да у прву недјељу послије Крстовдана освештамо овај Часни крст за храм Светог Евстатија у Трепчи. Нека буде срећно и благословено подизање Часног крста и нека Божији благослов буде на свима вама, јер крст је знамење наше свете вјере, символ распећа Христовог, а истовремено и символ Христове побједе над смрћу. Сила Божија и дејство благодати Божије излива се на овај свијет преко Крста Христовог“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Преосвећени Владика је, овом приликом, архијерејском граматом одликовао г. Миодрага-Боба Радуновића, министра здравља у Влади Републике Црне Горе, који је иначе кум храма, а сада и приложник Часног крста. Захваљујући на указаној части Радуновић је, између осталог, истакао:

“Изражавам захвалност Одбору за изградњу храма, који је предложио нашем Преосвећеном Владици и што је он дао благослов, да будем кум овог храма и што ми је, на тај начин, дата могућност да се поново вратим на стазе свог дјетињства. Овдје сам провео прве године живота и сјећање на те дане повело ме је да прихватим оно што ми је понуђено и немам ријечи да опишем то своје задовољство. Као хришћанин, као Васојевић и као грађанин, радујем се овом велељепном храму, храму вјечног трајања са оном исконском визијом да се бесконачно множимо и да траје љубав, срећа и благостање код свих вас.“

Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је похвалио активности Одбора за изградњу цркве у Трепчи, који, како је казао, ради мудро, паметно и са великом жртвом, не жалећи труда.

“Нарочито им благодарим што су отворили врата свима који желе да помогну изградњу ове светиње, што су направили мјеста многим добротворима и приложницима од Данске до Београда, Подгорице, приморја. На тај начин показује се саборност Цркве, а то је веома значајно како за нас који смо се данас окупили овдје, тако и за будућност овог мјеста и ове светиње, јер Црква је саборна и она треба све да нас окупи, а ево, хвала Богу, данас су овдје са нама бројни добротвори, који су се уградили у овај свети храм.“

Одбор за изградњу цркве у Трепчи, са предсједником Славком Бабовићем на челу, за кратко вријеме урадио је значајан дио посла. На свечаности освећења и постављања Часног крста, у име Одбора, обратио се г. Славко Бабовић, који је истакао да се храм Светог Евстатија већ уврстио у светиње Божије, јер се поред њега до тог дана крстило око 55 људи, дјеце, жена, а међу њима, управо тог дана било је и крштење породица Драгићевић.

“Нека је срећно и благословено свако кумство, а ово посебно, и свако крштење, а ово највише. Значи да никад није касно да будемо браћа, браћа у Христу, крштена браћа, браћа у слози и љубави, у праштању, помирењу и љубави братској.“

“Говорим у име Одбора за изградњу храма, а Одбор сте сви ви овдје и много оних који данас нијесу присутни у Трепчи. Није било лако направити велики храм за кратко вријеме у грубој градњи, која се људима, који нијесу у грађевинарству, можда чини као нешто мало, али, вјеровали или не, много је овдје утрошено материјала, радних дана и свега осталог да би се стигло до овога до чега смо дошли, да на нашој светињи засија Часни крст Божији“, истакао је Бабовић, који је захвалио свим досадашњим и оним будућим приложницима и дародавцима, благодарећи чијој помоћи и братској љубави ће храм бити у потпуности завршен и са чијег звоника ће се врло брзо огласити звук звона позивајући на богослужење у славу Богу и у част Светог Евстатија Српског.

[Guest]

Свечано и молитвено прослављен празник Зачећа Светог Јована Крститеља

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Зачећа Светог Јована Крститеља, у четвртак. 6. октобра, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној Светом Јовану Крститељу у мјесту Затон код Бијелог Поља.

У наставку је храмовна слава ове древне светиње прослављена свечаном народном литијом и резањем славског колача.

Саслуживало је више свештенослужитеља бјелопољског и беранског архијереског намјесништва и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Сабраном народу, који је приступио Светом причешћу бесједио је Преосвећени владика Јоаникије. Он је казао да је најважнија од свих Светих тајни Света Литургија, која се недјељом и празницима врши у дому Господњем, а храмови Божији, према ријечима Његовог Преосвештенства, подижу се и украшавају у славу Богу, зато и они примају освећење и постају света мјеста.

“Када подижемо храм водимо рачуна да нас његова архитектура, његов спољашњи и унутрашњи облик, подсјећа на славу Божију, а нарочито кад храм украшавамо светим иконама, ликовима Светих Божијих људи, ликом Господњим, ликом мајке Божије, Светог Јована Крститеља и осталих Светих. Зато и оснивамо хорове да би појање у славу Божију, било што љепше, продуховљеније, Богу угодније, да би се наша осјећања и наше мисли просвијетиле и припремиле на службу Богу.“

“Ми хришћани, који смо опредјељени на службу Богу, своје мисли треба да усмјеримо слави Божијој, нарочито, када смо у светом храму Божијем, када се врши Света Литургија и када се припремамо за Свето причешће. Од тог нашег подвига зависи да ли ћемо постати слуге Божије, на прави, истинити начин и да ли ћемо развити лик Божији, онај лик којим смо од Бога обдарени, а који нам је дат да га развијамо у славу Божију, да се уподобљавамо и саображавамо Христу Господу, да постанемо Христоносци и Богоносци. Те су могућности дате сваком човјеку који долази на свијет, а испунили су их, видимо, свети Божији људи, какав је био Свети Јован Крститељ, кога данас прослављамо“, рекао је Преосвећени владика.

Свети Јован Крститељ је рођен као и остали људи, али је, под дејством нарочите и посебне милости и благодати Божије и по промислу Божијем, на овај свијет дошао као Претеча Христов.

“Дошао је као онај који ће припремити Њему пут, као онај који ће позвати народ на покајање и преумљење, као онај који ће указати на Христа. Он сам до те мјере се уподобио Христу Господу да је народ мислио да је он Христос о коме су раније пророци проповиједали и најављивали га, “није ли он Тај“, јер и сам Бог да сиђе са Неба, не би Његова ријеч била истинитија, пунија силе и Духа Божијег, силе која преображава наше биће и наше мисли. Тако су говорили они који су видјели Светог Јована Крститеља када је изашао на проповијед.“

“А он је, смиравајући се пред Господом, знајући да је Господ Онај Који даје спасење и знајући да је његова служба само да укаже на Онога Који долази да спасе свијет, говорио тадашњим својим савременицима који су били у недоумицама “Ја нијесам достојан да одријешим свеза на обући Ономе Који долази послије мене“, “Послије мене долази Онај Који прије мене бјеше“. На такав начин указивао је на Његово Божанство, али и на то да је Господ Спаситељ, да је Он Син Божији, рођен од Духа Светог и Марије Дјеве, Господ и Спаситељ свију, обновитељ наше природе, Онај преко Кога примисмо усиновљење Богу и Оцу, јер, Син Божији постаде син човјечији да и нас приведе Богу и Оцу и да нас усинови Оцу нашем небеском“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Храмовна слава древне светиње у Затону, која је у обнoви и тренутно се украшава фрескописом, прослављена је свечаном народном литијом, резањем славског колача и пригодном трпезом љубави, чији је домаћин било братство Обрадовић.

Преосвећени Владика је у послијеподневним сатима обишао радове на обнови цркве Вазнесења Господњег у Коритима.

[Guest]

Молитвено сабрање у манастиру Блишкова

На дан када наша Света Црква Православна слави спомен на Свету првомученицу Теклу, Преподобног Симона и Светог Краља Владислава, у петак, 7. октобра Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Блишкова.

Свету Литургију Преосвећени Владика је служио поводом имендана јеромонаха Владислава Цветковића, настојатеља Манастира, а уз саслужење више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Богослужењу је присуствовао вјерни народ овог краја, од којих је један број приступио Светом причешћу. Њима се бесједом о Светом српском краљу Владиславу, који је подигао манастир Милешева и обнављао светиње у бјелопољском крају, обратио Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

“Краљ Владислав, знаменита личност српске историје, је, прије свега, био побожни владар, који је уложио цијело своје биће и сву своју снагу ума, срца и душе, на славу Божију и за добро свог народа и отачаства. Као и сви Свети Немањићи, и он је био веома побожан, јер су се у то вријеме људи трудили да најприје угоде Богу у овоземаљском животу, да Богу угоде више него себи, а трудили се и за свој народ, државу и Цркву подједнако. Добро које владар носи у себи и које свједочи својим примјером, преноси се и на оне којима влада, он бива примјер и као свијећа је, која гори и свима освјетљава пут“, казао је Владика Јоаникије.

Свети краљ Владислав, настојећи да влада добро својим народом и да устроји тадашњу Србију, која се ширила, потрудио се да подигне дивну задужбину манастир Милешеву и да мошти Светог Саве пренесе из бугарског града Трнова, гдје је Свети Отац наш починуо, и сахрани их у манастиру Милешеви.

“Све што је он урадио било је веома значајно, а треба поменути и то да без своје пажње и милости није оставио ни ове наше крајеве. Познато је да је обнављао манастир Вољавац и да се бринуо за старе немањићке светиње у бјелопољском крају, које су од давнина познате. Зовемо их немањићким, иако Немањино потомство није подигло цркву Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, него Немањин брат кнез Мирослав, али, све оне заједно за нас су немањићке светиње зато што је Немања, оснивач династије, био најпознатији од своје браће и што су из те породице израсле такве свете личности, попут Немање, кнеза Мирослава, Страцимира, Тихомира, жупана Првослава, и једна таква, Богом благословена лоза, која ужива поштовање, не само у српском народу, него у цијелој православној васељени. У историји свијета и Цркве било је много побожних династија, али је династија Немањића била недостижна по својим врлинама и својим заслугама“, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Он је додао да је манастир Блишкова, „смјештен у сазвежђу великих и старих светиња око манастира Милешеве“, био веома значајан у историји српског народа, нарочито у турско доба када су наше светиње кријепиле народ, а вјера Божија држала да не посустане током пет вјекова ропства. Према ријечима Преосвећеног Владике, риједак је примјер у историји да неки народ робује пет стотина година, а да одржи своју вјеру, сачува памћење.

“Ова светиња је дубоки коријен наше свете вјере и веома је значајно да она у ове наше дане, ево, васкрсава. Није случајно што је Бог овдје послао јеромонаха Владислава да буде први монах, који ће заједно са народом завршити обнову ове светиње, ако Бог да. Бог му је дао вјеру, трудољубље, богољубље и братољубље и он се, заиста, труди мада није лако у овој гори живјети, провести зиму и опстати на овом тврдом мјесту. Он успијева, хвала Богу, трудећи се, сабирајући народ, молећи се Богу непрестано, украшавајући ову светињу, а истовремено украшавајући и душу своју“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Честитајући имендан јеромонаху Владиславу Преосвећени Владика је пожелио да га Свети краљ Владислав укријепи молитвама и небеским заступништвом и упути Христовим путем, путем спасења и вјечног живота.

При повратку из манастира Блишкова, Епископ Јоаникије је посјетио и манастир Златеш, који се налази у селу Томашеву код Бијелог Поља, а који је, донедавно као парохијска црква, претворен у манастир.

Он је, овом приликом, обишао терен околине овог манастира, гдје се налазе, још увијек неоткривени, темељи древне светиње манастира Вранштица. Обновом Златеша и манастира Соколца, за шта је благослов дао надлежни Епископ Г. Јоаникије, у значајној мјери ће оживјети црквени и вјерски живот у Вранешкој долини, која је некада била позната као мала Света Гора.

[Guest]

Освећење храма Покрова Пресвете Богородице у Модричи

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије саслуживао је у чину освећења храма Покрова Пресвете Богородице у Вишњику-Модрича у Епархији зворничко-тузланској и Светој Архијерејској Литургији, коју је на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, у недјељу, 9. октобра, у овом храму служио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

У Светом богослужењу и чину освећења саслуживали су и Преосвећена Господа Епископи зворничко-тузлански Василије и моравички Антоније, као и бројно свештенство и монаштво поменутих Епархија, а празновању Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова присуствовао је у великом броју вјерни народ зворничко-тузланске Епархије и шире. Литургији су присуствовале бројне личности из друштвено-политичког живота Републике Српске, међу којима г. Милорад Додик, предсједник Републике Српске, г. Александар Џомбић, предсједник Владе РС, те министри у Влади РС, начелници општина РС и представници Срба у институцијама Босне и Херцеговине.

Сабранима се бесједом обратио владика зворничко-тузлански Г. Василије.

“Ваша Светости, Ви се данас налазите на подножју, испод планине Требаве, налазите се на простору преко ријеке Босне, планине Волујака и планине Озрена. Ови су предјели одвајкада били предјели српског народа, а о томе нам говоре остаци предака наших, који су разорени у доба отоманске империје. О томе нам говоре манастири Светог пророка Илије на Дугој Њиви-Требава, манастир Светог Јована Крститеља у Гнионици, манастир Светог Николаја у Детлаку, славни манастир Озрен и наша поробљена Возуђица која плаче за изгубљеном дјецом својом. Није страдао народ на овим просторима само доласком отоманске империје. Овдје је проливено много крви и у последње вријеме. У Новом насељу се налазе прогнаници са својих вјековних огњишта. Од слатког меда и топле погаче нико не бјежи“, нагласио је Владика Василије, додајући: “Ваша Светости, Ваше ријечи и упутства, Ваша духовност изражена кроз проповијед Светог Јеванђеља препричава се на просторима гдје живе Срби. Ваша брига за Косово и Метохију, све манастире и народ који пати позната је на свим просторима гдје Срби живе. Без обзира на све страхоте које је народ овдје претрпио, трудимо се да будемо сијачи мира и љубави са свима онима који са нама желе да живе у миру и љубави.

Молим Вас Ваша Светости да нас поучите, благословите и утврдите у вјери прађедовској, вјери Светог Саве. Живјели Ваша Светости и долгоденствуј свети Владико, нека Бог благослови све стазе којима ходили, Бога молили и Светог Саве благословом нас благосиљали!“

Бесједом се потом обратио Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј.

“Честитам вам браћо и сестре, данашњи велики дан, дан освећења ове предивне цркве, предивног храма који већ од самога почетка врши своју божанску мисију и окупља нас око своје истине, окупља вас нас око свог извора из кога тече благодат живе воде са кога су се ваши преци напајали вековима. Молим се Господу Богу да он буде извор свакога добра, сваке истине и, оно што је најбитније, да овај храм допринесе да од себе направимо живе храмове Божије. Радује се Господ и Свети Сава оваквим делима као и сви свети Немањићи, јер идемо њиховим стопама. И они су подизали цркве и манастире“.

“Благословен је народ који подиже храмове Богу живоме! Истрајте у вери праотаца браћо и сестре. Истрајте у добру којем нас учи наша света, страдална Црква. И Господ је наш страдао и сви који иду за Господом страдаће. Знам колико сте пострадали на путу Божијем и боље је да страдамо на путу Божијем него да чинимо неправду другима. Они који страдају на путу Божијем овенчавају се непролазним венцем славе Божије, којим су овенчани хиљаде и хиљаде мученика. Ова земља је препуна тих светих сведока истине и вере за коју су живели и за коју су животе своје дали. Нека би дао Господ да истрајете на овом светом путу, нека би дао Господ да никада не сиђемо са Христовог пута“, истакао је Патријарх српски.

Овом приликом предсједник Републике Српске г. Милорад Додик је одликовао Његову Светост орденом Републике Српске на ленти.

Након Литургије је услиједила Свечана народна Литија. Епископ зворничко-тузлански Г. Василије уручио је одликовања и владичанске грамате бројним приложницима и дародавцима, чијом заслугом је храм Покрова Пресвете Богородице у Модричи засијао у божанском сјају.

[Guest]

Свеноћно бденије у Жупи никшићкој

Поводом празника Покрова Пресвете Богородице у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи никшићкој служено је свеноћно бденије и у наставку Литургија.

Бденијем је началствовао архимандрит Лука Анић, игуман дајбабски, уз саслужење свештенства никшићког намјесништва.

[Guest]

Одржан Свебалкански сабор православне омладине

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије учествовао је на другом Свебалканском сабору православне омладине, који је почео, на празник Покрова Пресвете Богородице, у петак, 14. октобра, у манастиру Подмаине у Будви.

Дводневни Свебалкански Сабор православне омладине почео је Светом Архијерејском Литургијом, коју је у подмаинској светињи служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа Гродњенског и Волковијског Артемија из Руске Цркве и Стобијског Давида из Охридске архиепископије, те бројног свештенства и свештеномонаштва, а уз учешће бројних вјерника.

Скуп је, како информише Митрополија црногорско-приморска, почео са радом након Свете службе поздравним словима учесника. Госте је најприје поздравио Митрополит Амфилохије, а Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је говорио у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, преносећи благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја.

“Ваше Високопреосвештенство и остали учесници, драги градитељи пута Христовог који сте дошли у манастир Подмаине на други Свебалкански Сабор православне омладине.

Ви, свакако, познајете јеванђељску причу о младићу који је приступио Господу Христу и поставио Му најважније питање за судбину сваког човека “Које добро да учиним па да имам живот вјечни“. Од великог је значаја то што је ово питање, директно и суштинско, поставио управо млад човјек, јер младе људе одликује бескомпромисност. Они лако прозру лажне вриједности и препознају истинске. Иако никада као данас нису лажне вриједности биле тако наметљиве и свеприсутне, самим тим што сте се окупили око светиње, Ви показујете да сте препознали праву, суштинску вриједност, која је Христос Бог наш, Онај исти Ког је препознао и библијски младић. Но праве, истинске вриједности није довољно препознати, него на Христовом путу ваља издржати, чинити добра којима се стиче живот вјечни. На том путу нека Вас прати благослов Божији и закрива покров Пресвете Богородице, који данас прослављамо, дарујући Вам мудрост да избјегнете замке које вас на путу чекају, а чувајући ваш младалачки полет с којим сте Христовим путем кренули“.

Учесницима су се обратили и предсједник Фонда јединства православних народа г. Валериј Алексејев, савјетник предсједника Црне Горе др Соња Томовић-Шундић, градоначелник Будве г. Лазар Рађеновић, отац Алексеј у име Архиепископа чешког Г. Христифора и Преосвећени Епископ стобијски Г. Давид.

Прочитани су и поздравни телеграми Патријарха румунског Г. Данила, Архиепископа варшавског и пољског Г. Саве, Митрополита Волоколамског Руске православне цркве Г. Илариона и амбасадора Руске Федерације у Београду Александра Конузина.

Прва сесија скупа одржана је не тему “Одговорна личност“. Говорили су амбасадор Руске Федерације у Подгорици Андреј Нестеренко, Епископ гродњенски и волковиски Артемије, учесници из Русије, Бјелорусије, Бугарске, Пољске, Чешке, Украјине, Црне Горе и Србије.

Осим представника из ових земаља, ту су још и учесници из Босне и Херцеговине, Румуније, Молдавије, Македоније и Албаније.

Друга сесија била је на тему “Социјална мрежа“.

За учеснике скупа у хотелу “Металург“ у Херцег Новом Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије је приредио свечани пријем, а скуп је свој рад наставио и у суботу, и то у двије сесије на теме: “Омладинска субкултура“ и “Традиционална породица“.

Скупу су присуствовали представници помјесних Православних цркава и парламената православних земаља. Организатори и домаћини другог Свебалканског Сабора православне омладине били су Митрополија црногорско-приморска и Епархија захумско-херцеговачка, уз покровитељство Међународног фонда јединства православних народа из Москве.