Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Дјеца најрадосније прослављају Светог Саву

Поводом прослављања празника Светог Саве, у петак, 27. марта, дјечија светосавска приредба одржана је у Страшевини код Никшића.

Приредби, у спомен и славу Првог Архиепископа и просветитеља Српског Светог Саве, претходила је Света Литургија, коју је у храму Зачећа Светог Јована Крститеља у Страшевини, служио надлежни парох јереј Велимир Јововић.

У програму светосавске светковине учествовало је око 60-оро дјеце, полазника школе вјеронауке, коју од прошле године у овом никшићком приградском насељу, води попадија Лавиника Јововић.

Према њеним ријечима полазници вјеронауке, дјеца основношколског и средњошколског узраста, за ову свечаност припремили су неколико пјесама о нашем духовном Оцу Светитељу Сави и Светосавску химну, које су казивали успјешно и са пуно радости. Оно што је најважније већи број малишана, напомиње вјероучитељ Лавиника Јововић, учествовао је у празничном литургијском сабрању и причестио се.

На крају светосавске приредбе дјеци су подијељени пригодни поклони.

[Guest]

У спомен на најбогатијег просјака српске историје

На Жабљаку је у понедјељак, 30. јануара, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и жабљачке Црквене општине, одржана Светосавска духовна академија. Светковином у граду под Дурмитором завршене су светосавске свечаности у Епархији будимљанско-никшићкој.

Честитајући празник Првог Архиепископа и просветиетља Српског Светог Саве окупљеном народу и гостима сабрања, међу којима и амабасадору Украјине у Црној Гори г-ђи Оксани Сљусаренко, светковину је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. У свом обраћању Преосвећени Владика је подсјетио да је краљ Никола Петровић, господар Црне Горе прије стотину година написао ону познату пјесму о Светом Сави, која се, може, такође, пјевати као химна. Пјесма је била намијењена дјеци и школској омладини, јер се Свети Сава у Црној Гори славио као школска слава, не само у господарево доба, него и раније, од времена кнеза Данила Петровића.

“Да ли су ова двојица знаменитих Петровића, који су имали дубоко памћење, а ни мудрости им није мањкало, били изманипулисани? Да нијесу и они, као што неки говоре, однекуд увозили култ Светог Саве у Црну Гору, као што то причају људи који су код памети без памети, а код очију без вида. Треба видјети и треба разумјети, а онај ко то умије нека пође од манастира Савине и Бање рисанске, манастира Прасквице и Градишта са Приморја, па преко Косијерева, знамените Пиве и прекрасне Тројице пљеваљске до Милешеве, Ђурђевих Ступова, цркве Светог Петра и манастира Никољца у Бијелом Пољу, до мученице цркве Брезојевице у Плаву и знамените лавре манастира Мораче, и до сваке светиње којих има у свим крајевима Црне Горе од времена првих Немањића, па до Балшића, Црнојевића и све до Петровића.“

“Свуда ћете наћи макар икону, фреску или неку књигу, која, несумњиво, свједочи дубоку светосавску традицију у Црној Гори. А ако томе још додамо и крсне славе, јер многе породице славе Светог Саву као Косовчићи у Дробњаку, многи топоними, брда, стране, ријеке, извори и висови посвећени су Светом Сави. Зато, мало размислимо, драга браћо и сестре, гдје смо данас и ко чува праве, истинске темеље Црне Горе, о којима је и те како водио рачуна и свијетли књаз, а ко их, у ово наше вријеме, и за чији интерес, покушава, да разметне“, поручио је пред бројним Жабљачанима Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Светосавску бесједу одржао је књижевник Влајко Ћулафић, уредник часописа “Свевиђе“.

“Почаствован сам да и ја додам коју ријеч “најдужој причи коју прича српски народ“, причи која највише казивача има управо у ове дане, када саборно славимо спомен на најхристоликијег Србина, спомен на Онога по коме се српска историја дијели на ону прије и ову послије њега, као што се и историја рода људског дијели на ону прије и ову послије Христа, када славимо спомен на “најлепше српско дете“ и „најбогатијег просјака у српској историји“, како је најмлађег сина Стефана Немање, принца Растка, потоњег Равноапостолног Саву Српског, назвао Свети Јустин Ћелијски“, казао је Ћулафић.

Та прича се, наставио је он, због значаја Онога о коме причамо, због Његовог дјела, коме нема равна међу дјелима осталих Срба у цјелокупној нашој историји, и по коме се све што је истински српско назива светосавско, битно разликује од других, свакодневних, прије свега наших, прича.

“Прича о Светоме Сави, и спомен на Њега, морали би нам бити жестока опомена да нас удаљавају од наше суштине, да нам видике замагљују и да нас, пропагандом, олакоумљавају и надјачавају не би ли нас одбили од Савиних стопа и сплели у кучине новога свјетскога поретка. И као што су, вјековима, легенде о Светоме Сави, настајале и преношене с кољена на кољено поред српских огњишта, давале топлину каква се из других скаски не може осјетити, тако је, при овој другој неупоредиво тежој и опаснијој студи, која нам долази од општег духа доба у коме смо и која нас изнутра леди, подсјећање на Светога Саву онај благотворни пламен којим се можемо огријати и по његовом сјају препознати пут који нам је Свети назначио и одредио, и вратити му се са странпутица којима су нас запутили.“

“С правом се Савино бјекство ставља увијек на почетак приче о њему. Јер, управо у одрицању од моћи и богатства властелинског, који су му већ били удијељени, и јесте “тајна бесмртника“. На то ваља указати, посебно данас, када је широм земљинога шара, те и међу нама, незајажљива глад за богатством и влашћу, за силом и раскоши. Ваља, зато што нема величанственијег примјера и непобитнијег доказа него што је Свети Сава, да се до највећег блага долази живећи по Христу и Јеванђељу.“

У легендама о Светом Сави, запажа књижевник Влајко Ћулафић, често се о њему говори као о просјаку, како се, понекад, и представљао на својим путовањима по српској, и другим, земљама. Сава је, по личном материјалном имању, то и био и остао и онда када су га отац, браћа и синовци помагали при градњи храмова Божјих и када су га примали цареви и краљеви у својим палатама.

“Али, какав је, и зарад чега, Свети Сава био просјак? Јединствен и непоновљив просјак, који је стицао само за добро свога народа и државе, просјак који је стекао и оставио нам више богатства него сви српски богаташи од његовога до нашега доба. Поновићу ријечи Светога Оца Јустина – “најбогатији просјак у српској историји“. Прво богатство које је стекао, стекао је у Господу. Подвижништвом којим је задивио православну васељену, постом и молитвом, образовањем, тјелесном и духовном чистотом, стекао је велику милост Господњу и благодатну моћ пред којом су се и природне силе повлачиле, а људска нарав и земаљске појаве преображавале.“

“Око те милости и моћи, тих стожера, стицало се, и до данас се стиче, несамјерљиво благо Светога Саве, од онога жезла Саве Освећеног које му је у јерусалимском храму само дошло у руку, па све до овог сабрања духовне дјеце његове у подножју Дурмитора, гдје су и Савин кук, и Савин лакат, и Савина вода, и Савине стране. Све јеванђељско што се у српском народу догађа и сабира већ осам вјекова, све је то богатство Светога Саве, просјака који је био и остао највећи дародавац у српској историји“, поручио је, између осталог, у својој светосавској бесједи Влајко Ћулафић.

У програму Светосавске свечаности, која је одржана у препуној сали Центра за културу на Жабљаку, учествовао је хор Богословије Светог Петра Цетињског, КУД са Жабљака, потом гуслари, дјеца полазници вјеронауке и ученици жабљачке гимназије.

Академијом на Жабљаку завршиле су се овогодишње Светосавске свечаности у Епархији будимљанско-никшићкој.

[Guest]

Епископ Јоаникије у посјети Светој земљи

У понедјељак, 6. фебруара, Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који се са групом поклоника налази у Светој земљи, посјетио је Јерусалимску патријаршију.

Њега и групу поклоника је примио Његова светост Патријарх јерусалимски г. Теофил.

[Guest]

Акција добровољних давалаца крви поводом празника Светог Саве

Клуб добровољних давалаца крви “Свети Сава“ из Никшића, спровео је 26. јануара у никшићком Кабинету за трансфузију, још једну успјешну акцију прикупљања крви.

Акција је традиционално организована поводом празника Светог Саве, небеског заштитника Клуба, а од 146 пријављених давалаца, прикупљена је 131 јединица крви.

У прикупљању, за људски живот најдрагоцјеније течности, према ријечима Драгомира-Баја Алексића, предсједника учествовали су чланови и пријатељи Клуба из Врбаса, Јагодине, Требиња, Рожаја, Подгорице и Будве, а због временских неприлика, акцији нијесу могли присуствовати добровољни даваоци из Источног Сарајева.

Клуб “Свети Сава“ постоји од 2008. године и ово је њихова девета самостална акција. Као и ранијих прилика, добили су један број нових чланова, а крв је на Савинданској акцији први пут дало 26 младих људи.

Након још једне веома успјешно спроведене акције за чланове и госте акције организовано је дружење у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког.

На сам празник Светог Саве Клуб добровољних давалаца је своју крсну славу прославио ломљењем славског колача, а неколико чланова су, током дана, посјетили дјечије одјељење Опште болнице у Никшићу и малишанима уручили пригодне поклоне.

[Guest]

На Преподобног Јевтимија Великог

У четвртак, 2. фебруара, на дан када наша Света Црква Православна слави спомен на Преподобног Јефтимија Великог, служена је Света Литургија у Пивском манастиру, поводом имендана јеромонаха Јефтимија (Шкулетића), игумана ове древне светиње.

Литургију су служили свештеници и свештеномонаси Епархије будимљанско-никшићке: јеромонах Арсеније (Самарџић), настојатељ манастира Косијерево, јеромонах Јефтимије и свештеници Остоја Кнежевић, Мирослав Михаиловић и Раденко Копривица. Литургијском слављу присуствовао је један број вјерника и пријатеља Пивског манастира, који су, упркос снијежном невремену, које је ових дана оковало сјевер Црне Горе, посјетили ову нашу древну светињу.

Освештан је и преломљен славски колач у спомен на Преподобног Јефтимија Великог, који је имендан игумана манастира Успенија Пресвете Богородице у Пиви, а саборно прослављање настављено уз пригодно послужење у манастирској гостопримници.

Иначе, Преподобни Јефтимије Велики је рођен у јерменском граду Мелетини око 377. године од знаменитих родитеља. Мајка Дионисија имала је небеско виђење о његовом рођењу. Подвизавао се од младости, најприје у близини свог града, а касније у пустињи између Јерусалима и Јерихона. Око њега се искупило много ученика, међу којима и будући славни светитељи: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. Преподобни Јефтимије је изгонио демоне, лијечио тешке болести, извео воду у пустињи, умножио хљеб, прорицао. Често је говорио: “Шта је со хљебу, то је љубав осталим врлинама“. У близини његове пећине никла је огромна лавра. Упокојио се 473. године, а седми дан по смрти јавио се свом ученику Доментијану, сав свијетао.

[Guest]

Нека ваше срце буде много веће и шире него што је фарисејево

На Недјељу о митару и фарисеју, 5. фебруара Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију је служило неколико свештенослужитеља Епархије будимљанско-никшићке: протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке и свештеници Василије Брборић, Данило Зиројевић, Слободан Јокић, Миодраг Тодоровић, и ђакон Владимир Јарамаз.

Након читања Светог Јеванђеља сабраним вјерницима бесједио је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он се осврнуо на прочитану јеванђељску причу, која говори о двојици људи – покајаном царинику, у чијем срцу се родила искрена молитва Господу и гордом фарисеју, који је остао скамењеног срца, јер у њему није било мјеста за ближње, ни за љубав Божију.

“Ова недјеља се у Цркви зове недјеља о митару и царинику, фарисеју, а Јеванђеље које смо данас чули говори, заправо, о свима нама. Два човјека уђоше у цркву да се помоле Богу, један фарисеј, други цариник. Овај први оде напријед, а други остаде позади. Фарисеј се, уздигнуте главе, поче молити: Хвала ти Боже што нијесам као други људи, као овај цариник. Испуњавам заповијести Твоје, редовно постим, дајем десетак. Цариник, због посла којим се бавио, а који је у то вријеме био омражен у народу, остаде да стоји позади, не дижући очи пут неба, већ спуштене главе, говораше: Боже! Милостив буди мени грешноме.“

“О чему нам говори ова прича, драга браћо и сестре? Фарисеј испуњава заповијести Божије, али формално, јер је његово срце скамењено, његова душа тврда. У њему нема мјеста за ближњег, нема мјеста за другога, па ни за љубав Божију, он је сам себи довољан и сам себе узвисује. Презрео је цариника и остале. А цариник, иако није био тако ревностан у испуњавању Божијег закона, дошао је скрушено у цркву, спустио своју главу и помолио се Господу да му се смилује. Бог нам кроз ову јеванђељску причу, у ствари, поручује да сваки човјек који сам себе подиже и узвисује понизиће се, а сваки онај који се сам понизује уздићи ће се. И ми који долазимо у цркву, често то радимо, да кад видимо у цркви некога ко је био грешан, блудник, пијаница или лопов, осудимо га, јер сматрамо да смо само ми праведни, а онај други да је неправедан“, казао је отац Слободан.

Он је у својој бесједи нагласио да вјерни на своју душу треба непрестано да пази, а најбоље оружје на том душевном бојишту јесу молитва, смирење и покајање.

“Цариник је погнуте главе, рекао једну једину ријеч, али отвореног срца. Изговорио је молитву коју и ми данас сви говоримо кад нам је тешко или кад схватимо да смо погријешили “Боже! буди милостив мени грешноме.“ Дотакао се Господ његовог срца, као што се дотакао и срца апостола Павла, који је гонио хришћане па је постао онај који је проповиједао и сасуд изабрани, као што се дотакао срца Марије Египћанке, која је била блудница, а постала велика подвижница, као што се дотакао срца Преподобног Силуана Атонског, који је убио човјека, али се покајао и постао велики светитељ, подвижник и учитељ.“

“Нека ваше срце буде много веће и шире од фарисејевог. Отворите ваше срце за другог и ако је грешан, немојте га одбацивати, јер смо сви грешни. Једини је Бог без гријеха. Примите брата свога и сестру своју, као што Христос прима нас кад погријешимо. Не судите, јер ко суди, судиће му се. Довољан је тренутак покајања, као овај тренутак цариников или као тренутак оног разбојника на крсту. Боже! Буди милостив мени грешноме – нека нас та мисао и та молитва воде и носе, да је често изговарамо, са њом да уђемо у Часни пост, дочекамо васкрсење Христово и прославимо Оца нашег Који је на Небесима“, поручио је јереј Слободан Јокић.

[Guest]

Живот у Епархији будимљанско-никшићкој током незапамћеног снијежног невремена

Снијежна стихија, која је ових фебруарских дана погодила већи дио Црне Горе и због које је уведено ванредно стање, отежава одвијање цјелокупног, па самим тим вјерског и богослужбеног живота у црквеним општинама на подручју наше Епархије.

Напорима архијерејских намјесника и старјешина храмова у градовима и већим мјестима донекле су оспособљени прилази црквама, док је највећи дио села у потпуности “одсијечен од свијета“, па се са житељима везе, за сада, везе одржавају једино мобилном телефонијом.

Црквена општина Бијело Поље је, како нас је информисао протојереј Дарко Пејић, старјешина бјелопољског Саборног храма Светих апостола Петра и Павла, уочи невремена и снијежних падавина уз помоћ манастира Острога и трудом хаџи Драгише Јеремића, предсједника Братства православне омладине “Свети краљ Милутин“ подијелила преко 60 пакета помоћи у намирницама и хигијенским потрепштинама, најугроженијим породицима Црквене општине Бијело Поље.

“Ово вријеме, морам да истакнем, отежава и наш пастирски рад, јер је веома тешко доћи до оних парохијана који су болесни, а и вјерницима је тешко да стигну до својих храмова. Успјели смо да одржимо проходним прилазе храмовима. Умногоме је смањен број парохијана на службама, па је, самим тим, смањена и могућност прикупљања прилога како би се помогло угроженима који нам се непрестано обраћају за помоћ.“

“И поред ових тешкоћа за неколико најугроженијих породица обезбиједили смо дрва за огријев, а једном домаћинству смо измирили дуг за струју, јер им је, због немогућности да плате, струја била искључена од стране Електро-дистрибуције. Додатне тешкоће за Црквену општину Бијело Поље и вјернике овог града представљају и нерашчишћени прилази гробљима, па ће бити веома тешко обићи гробове својих покојника на Задушнице, 18. фебруара. Свештеници тим поводом, упућују апел свим грађанима да помене, уколико је то могуће, обаве у храмовима, а свијеће за своје покојнике, такође, упале у најближем храму, ако не могу изићи на гробља“, каже свештеник Пејић.

Према ријечима протојереја Дарка Пејића Црквена општина Бијело Поље у овим изузетно тешким данима, доживјела је још један ударац. Наиме, 3. фебруара упокојио се у Господу г. Петар Раховић, дугогодишњи члан ове Црквене општине. Брат Петар Раховић, који је сахрањен на градском гробљу у Бијелом Пољу у суботу 4. фебруара, оставио је иза себе четворо дјеце од којих најмлађа, Сара нема пуну годину.

[Guest]

Мојковачка парохија се бори са временском стихијом

Ситуација, проузрокована падавинама и великим невременом, веома је тешка и у мојковачкој парохији.

Снијег који је, према ријечима надлежног пароха јереја Александра Крговића, у овом мјесту непрекидно падао од 1. фебруара и достиже висину од једног метра и 80 центиметара, учинио је да су саобраћајнице непроходне, чак и у центру града. Машине за уклањање снијега прочистиле су најужи центар, али су периферија, приградска насеља и бројна мојковачка села остала блокирана и потпуно одсјечена. Саобраћај функционише једино до оних села која су уз саму магистралу.

У оваквој ситуацији и прилази црквама су неприступачни, осим Саборног храма Христовог Рођења у центру Мојковца. Протеклог викенда прилаз цркви и велику количину снијега са крова очистило је неколико младих Мојковчана, иначе чланова Братства православне омладине ”Светог краља Уроша I”. Они се, истиче отац Александар, одазивају апелима за помоћ нарочито када су у питању угрожена домаћинства. Усљед велике количине падавина протеклих дана дошло је до урушавања кровова на двјема кућама, а у једном домаћинству избио је пожар, али, хвала Богу, нико није повријеђен. Због тога су сви радно способни грађани Мојковца ангажовани на отклањању снијега са кровова, што није нимало лак и једноставан посао.

Ипак, напомиње отац Александар Крговић у читавој овој ситуацији, када је зимска стихија одсјекла све путне правце у Црној Гори и када је, рекло би се, помоћ потребна једнако на селу као и у граду, осјећа се људска солидарност и потреба да се притекне у помоћ другима, осјећа се заједништво које људе зближава у невољама.

[Guest]

Тешка ситуација у Шавнику и његовим селима

Талас великог снијежног невремена захватио је и Црквену општину шавничку.

И иначе, веома запуштен и оронуо, Шавник је ових фебруарских дана у правом смислу ријечи одсијечен од свијета. Путеви су блокирани, па је и живот његових мјештана на граници (не)могућег.

У самом Шавнику улице су, како нам је казао јереј Драженко Ристић, надлежни парох, прилично чисте, али на њима нема живота и једино се могу срести моторне санке и возила за чишћење путева. Док се ка Никшићу саобраћа изузетно тешко једном коловозном траком наизмјенично, пут према Жабљаку је блокиран, а надлежне службе покушавају данима да пробију огромне усове, који у зимском периоду нијесу ријетка појава у овом горштачком крају.

Што се тиче села она су, такође, данима одсјечена од Шавника, иако радници комуналног предузећа улажу максималне напоре на успостављању комуникација. Болничари своје дужности обављају покушавајући да стигну гдје је потребно на моторним санкама, а до сада, хвала Богу, напомиње отац Драженко, није било већих проблема и хитних случајева, тако да је стање, иако ванредно, донекле мирно. Мјештани ових дана, чим су временске прилике то дозволиле, покушавају да уклоне снијег са кровова. У Шавнику има неколико веома старих зграда, а недавно је екипа полиције, када се обрушио кров на једној дрвеној бараци, морала да евакуише станаре и њихове ствари.

Пастирски рад у шавничкој парохији, због снијежних непогода, скоро да је немогућ, каже свештеник Ристић и додаје да он недавно није био у могућности да служи опијело једном упокојеном парохијану. Минуле недјеље изостало је и служење Свете Литургије у Саборној цркви у Шавнику. Пут до храма за сада је проходан, међутим, часови вјеронауке, која је при овом храму покренута крајем јануара, одлажу се док се не стабилизују временске (не)прилике.

Празник Светог мученика Трифуна, као своју славу, прославља неколико шавничких породица, али надлежни парох, јереј Драженко Ристић изражава жаљење што неће моћи обићи њихове домове и са њима подијелити радост славског обреда.

[Guest]

Света Архијерејска Литургија у Јерусалиму

У недјељу, на празник Света Три Јерарха, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је саслуживао у Светој Архијерејској Литургији у храму Васкрсења у Јерусалиму.

Светом литургијом је началствовао митрополит Теофан (Јерусалимска патријаршија) а саслуживали су Антоније – архиепископ Уралски и Гуријевски (Московска патријаршија), епископ Подољски Тихон (Московска патријаршија), епископ Ставропољски и Невиномиски (Московска патријаршија) уз учешће око 70 свештеника Јерусалимске, Српске и Руске православне цркве. Сви присутни вјерници примили су тијело и крв Господњу.

[Guest]

Снијежно невријеме у Рожајама, Мурини, Павином Пољу...

У телефонском разговору са јерејем Миланом Станишићем, парохом рожајским сазнајемо да је незапамћена снијежна стихија, која је ових дана погодила, нарочито, сјевер Црне Горе, изненадила чак и житеље овог изразито планинског градића.

Иако смјештен на сјевероистоку Црне Горе, у подножју више планинских масива, Рожаје и његови мјештани не памте овакво невријеме у којем је снијежни покривач достигао висину преко једног метра, а што је у потпуности паралисало одвијање свакодневног живота.

Тренутни престанак падавина Рожајци користе да уклоне снијег са путева и кровова својих домаћинстава, па су врло ријетки вјерници који дођу на богослужења у централни храм Рођења Светог Јована Крститеља. Свештеник Станишић напомиње да су села његове парохије ових дана, када народ, очекујући Божију помоћ, најчешће гледа у небо, потпуно блокирана. Неприступачне су и даље три сеоске цркве које, такође, опслужује отац Милан, од којих је најудаљенија она у селу Буковица и налази се на граници са тутинском општином.

Уз храм Рођења Светог Јована Крститеља смјештено је градско гробље, па је јереј Станишић, због предстојећих Задушница, очистио прилазну стазу и кров цркве. Каже да је народ, живећи у оваквој средини, навикао на невоље које са собом носе зиме у подножју горостасних планина, када, уз снијежне падавине, дневна температура стигне и до 20 подиока испод нуле.

И у Павином Пољу снијежна непогода је изазвала бројне проблеме и тешкоће житељима овог бјелопољског насеља. Како нас је информисао Мирослав Булатовић, предсједник Црквене општине Вранеш ситуација је веома тешка, а након престанка падавина, људи покушавају да уклоне огромну количину снијега. Села овог краја су у потпуној блокади, док је пут до вранешког Саборног храма Успења Пресвете Богородице проходан, захваљујући томе што се налази уз сам магистрални пут Бијело Поље – Пљевља.

Ништа боља ситуација није ни у горњополимској и гусињској парохији, гдје је у Мурини подно Виситора, у сједишту парохије, снијег достигао висину од 1 метра и 80 центиметара. Јереј Жељан Савић, надлежни парох напомиње да се у нарочито тешкој ситуацији налазе плавска села, међу којима су и Велика, Војно село, Гусиње, Зорићи, Улотина у којима су храмови које он опслужује, док су у нешто бољем положају насеља уз магистралу Плав – Беране.

И црквени живот, стога, одвија се веома отежано. Отац Жељан је са својим парохијанима организовао акцију чишћења крова и прилазне стазе до храма Свете Петке у Мурини, а у потпуној блокади налази се манастир Брезојевица код Плава.

Скоро иста ситуација је и са другим манастирима у Епархији будимљанско-никшићкој. Већина њих су одсјечени, а комуникације са монаштвом одржавају се једино телефонским везама.

У манастиру Добриловина, гдје је висина снијега око метар и по, неколико дана није било ни струје. Мати игуманија Јустина са двјема сестрама данима покушава уклонити огромни снијег са кровова цркве и конака, који су од дрвета и који се од велике тежине лако могу урушити. Сестре одржавају пут до штале, а захваљујући помоћи г. Света Шљиванчанина, предсједника Црквене општине Жабљак пут до манастира, недавно је очишћен. Међутим, снијежне падавине Добриловину нијесу заобишле ни наредних дана.

[Guest]

Литургијски прослављен празник Сретења Господњег

У Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу Свету Службу Божију на празник Сретења Господњег, у сриједу 15. фебруара, служили су протојереј Драган Крушић, јереји Данило Зиројевић и Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, са ђаконом Николом Маројевићем.

Током Свете Литургије сабраним вјерницима бесједио је протојереј Драган Крушић, говорећи о Сретењу Господњем, великом празнику наше Свете Цркве Православне.

“На овај дан догодио се сусрет Бога са човјеком и човјека са Богом, сусрет Божанске свемогуће и свесилне воље са људском вољом, оличеној у личности праведног старца Симеона Богопримца. Њему је силом Светог и животворног Духа Божијег откривено да неће умријети док не прими на своје руке Божанског младенца четрдесетодневног, рођеног од Пречисте Дјеве Марије силом Светог и животоворног Духа Божијег.“

“Свети Симеон Богопримац је један од Седамдесеторице стараца, којима од Бога бјеше повјерено и Божијим промислом дато да раде на преводу Старог завјета са јеврејског на грчки језик. Он је, преводећи књигу Светог пророка Исаије у 7 глави 14 стиху стигао до мјеста гдје пророк Исаија говори о рођењу Богомладенца Христа и Његовом оваплоћењу, па каже “и дјевојка ће зачети, родиће сина и надјенуће му име Емануило, што значи с нама Бог“. Свети Симеон хтједе да ријеч дјевојка замијенити са ријечју млада жена, али у том моменту он доживје Божије откривење, јављање анђела Божијег који стоји пред престолом Божијим и који му рече да не мијења то пророштво, јер је истинито у цјелости и да неће умријети док својим очима не види новорођеног Богомладенца Христа и док га не узме на своје руке“, казао је свештеник Крушић.

Он је додао да то се десило управо на данашњи дан. Четрдесети дан по рођењу донијела је Пречиста Дјева Марија новорођеног Богомладенца Христа у свети Јерусалимски храм да Га, сходно постојећем закону, посвети Богу на службу и да саму себе очисти, иако није било потребно ни једно, ни друго.

“Како каже Законодавац ни једно, ни друго није било потребно, јер Господ Христос је Онај Кога је Бог Отац послао у свијет да свијет спаси од гријеха, ђавола и смрти. Сама ријеч Исус значи спаситељ, а Христос је у преводу помазаник, онај који је рођен силом Светог и животворног духа Божијег. Није, дакле, било потребно да се Богомладенац посвећује Богу на службу, али Господ, као Онај Који је дошао да испуни закон и пророке, хтједе да и ово пророштво испуни дословце. Није било потребно ни да се Пресвета Дјева Богородица очисти, јер Она је родила Господа и спаса нашег Исуса Христа, али није повриједила печат дјевојаштва, зато је увијек, призивајући је у помоћ, ословљавамо као Приснодјеву.“

Свети Симеон Богопримац, нагласио је отац Драган, узео је на руке Господа, зато се и назива Богопримцем. У храму Јерусалимском била је и чудесна старица Ана, кћи Самуилова, која је имала 84 године, а која је од ране младости служила Господу постом и молитвом, трудећи се да угоди Господу. Њена мисија била је велика јер је проповиједала људима долазак новорођеног Богомладенца Христа.

“Сваки наш долазак у храм, драга браћо и сестре, је сусрет са Господом, сусрет нас грешних са Оним који је безгрешан, сусрет наше људске воље са Божанском, свемогућом вољом. Из тог сусрета, из синергизма Божанске и људске воље, јавља се наш истински сусрет са Господом. Прави, истинити сусрет је, управо, у храму Господњем када се сретнемо са Господом у Светој тајни евхаристије, када се причешћујемо Њиме и примамо Га као живог, истинитог Бога Господа и сједињујемо се са Њим како би Он живио са нама и како би ми живјели са Њиме.“

“У Светој евхаристији је сав домострој људског спасења и на свакој Литургији се реално остварује тај домострој, јер се сједињујемо са Господом и, ево, више од двије хиљаде година православни свештеници, служећи свету Литургију, а на молитве православних свештеника наш земаљски принос – хљеб и вино постају истинито тијело и истинита крв Господа Исуса Христа, силом Божијом, силом Светог и животворног Духа Божијег. Ми то приносимо од земље, али тај наш овоземаљски принос постаје сами Господ са Којим се сједињујемо и, на тај начин, постајемо заједничари са Њиме“, поручио је протојереј Драган Крушић на крају своје бесједе.

[Guest]

Велико спортско срце отопило снијег

Захваљујући доброј вољи и труду неколико младих спортиста и поклоника спорта из Никшића, из огромног снијега је, ових дана, ослобођена црква Светих апостола Петра и Павла у Градском гробљу у Никшићу.

Древна светиња, једна од најстаријих на овом подручју – црква Светих Петра и Павла, остала је заробљена под снијежним падавинама, које су се током фебруара просто обрушиле на сјевер Црне Горе. Грађена у преднемањићком периоду као сеоски гробљански храм, који је укопан у земљу, те стога скромних димензија, црква је, током ове незапамћене стихије, брзо остала заметена снијегом, а прилаз до ње потпуно онемогућен.

Постојала је озбиљна пријетња да отапање снијега, које је започело ових дана угрози унутрашњост цркве у којој и данас постоје сачувани фрагменти живописа, за који се претпоставља да је дјело искусних мајстора-сликара.

Група спортиста и љубитеља фудбалског клуба “Сутјеска“ из Никшића организовали су се самоиницијативно и, са благословом протојереја Драгана Крушића, на празник Светог Трифуна, 14. фебруара почели да уклањају снијег. Претходно су радници Градског зеленила и никшићког Комуналног предузећа мотокултиватором пробили прилаз до цркве.

У акцији су, осим црквењака Милоице Ђукановића и Милана Јовановића, студента теологије, учествовали и Дејан Перовић, кошаркаш „Сутјеске“, те дугогодишњи навијачи истоименог фудбалског клуба: Немања Крстајић, Веселин Ивковић и Ивица Драшковић, који је и члан Горске службе спаса. Храмовно здање је очишћено са лијеве и десне стране, скоро читавом дужином зидова, а снијег је уклоњен и са олтарског прозора како вода не би улазила у унутрашњост храма. Очишћено је и гробно мјесто Митрополита хаџи Саве Косановића које се налази непосредно уз цркву.

Црква Светих апостола Петра и Павла није више заметена. Велики снијег отопила су срца, добра воља и труд поклоника правих спортских вриједности. Никшићани на ове Задушнице, због заосталог снијега у Градском гробљу, вјероватно, неће моћи да обиђу гробове својих најближих, али ће се за покој њихових душа помолити и упалити свијеће у древној гробљанској цркви Светих апостола Петра и Павла, подно Петрове главице.

[Guest]

Гроб Господњи је извор живота

На дан када наша Света Црква Православна молитвено прославља Задушнице, у суботу 18. фебруара, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је свештенство беранског архијерејског намјесништва и свештеномонаштво Манастира, а сабраним вјерницима обратио се Преосвећени владика Јоаникије, говорећи о службама које се у Цркви врше за покој душа православних хришћана.

“Света служба на Задушнице је значајна и не треба је пропуштати, а током Великог поста сваке суботе, осим прве, Теодорове суботе, све до Лазареве суботе, вршимо исте службе на богослужењима. На тим службама се молимо Богу за покој душа наших сродника, а за упокојење њихових душа молимо се не само у току Часног поста, него скоро сваке суботе у години. У нашој вјери ништа није произвољно, па зато треба да знамо зашто су Задушнице увијек у суботу, треба да знамо због чега се службе за покојне, осим сахране, врше, углавном, на овај дан мада то може бити и у неки други дан, али не недјељом.“

“Господ Исус Христос је пострадао у петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, као што и наши сродници, за које се молимо, сада почивају у гробовима. Гроб Господњи је извор живота и због тог почивања Господњег у суботњи дан, када је Он сишао у доње свјетове и душе праведних спасио, освијетлио их и извео у рај, зато се помени врше у суботу. Обичај да се службе за покојне врше у недјељу, усталио се у бољшевичко вријеме да народ не би ишао у цркву, јер смо сви, наравно, везани за наше сроднике и помене, па и данас недјељом више народа има по гробљима, него у црквама“, казао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Он је додао да гробља, свакако, треба обилазити, палити свијеће и молити се за упокојење својих сродника, али помене, према Владикиним ријечима, треба вршити суботом или у одређеним данима, али не недјељом, јер је то дан када Црква слави васкрсење Христово.

“Недјељом се сабирамо у храм Божији да би нас Бог благословио, да би наше молитве биле примљене и све оно што чинимо да би било Богу угодно и за спасење наше и наших сродника. Нека их Господ све упокоји, нека им свима опрости гријехе, нека Господ животодавац њима дарује живот у свом вјечном Небеском царству, јер Он је нада наша, Он је Онај Коме се обраћамо, Коме се молимо, Који даје живот свакој твари, Чија љубав не заборавља никога, у Чијој љубави су сви живи. Важно је да Господ види нашу љубав према сродницима. Због те љубави, Онај Ко има безграничну милост, сигурно је, да ће помиловати наше сроднике за које се молимо и да ће нас удостојити да будемо у вјечној заједници, у царству Његовом, ако будемо Њему угађали, Њему служили, Њему се молили у све дане живота нашег“, поручио је у својој бесједи Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Током Свете Архијерејске Литургије служен је парастос за покој душа ктитора, приложника, добротвора и свих преминулих у вјери православној, чија имена су поменута у молитвама пред Господом. Освештана су жита која су вјерници, сјећајући се својих сродника, принијели за упокојење њихових душа.

[Guest]

Хришћани живе Небом, а ходе по земљи

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у месопусну недјељу, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Током свете Службе Божије, у којој су саслуживали свештеници беранског намјесништва и свештеномонаштво Манастира, Преосвећени Владика се сабраним вјерницима обратио архипастирском бесједом. Он је казао да православни хришћани треба да се труде да, кроз Свете тајне и благодатно врлински живот, у свечаном, али и страшном моменту доласка Господњег, буду учесници славе Божије.

Господ, истакао је Епископ Јоаникије, нам даје ту могућност, па је важно да се у овом животу трудимо, да се Богу молимо, кајемо за своје гријехе, постимо постове. Све што чинимо на личном, унутрашњем плану треба да се претвори у дјело, а Богу је најугодније када имамо милости и саосјећања за своје ближње, нарочито за оне који страдају, рекао је Његово Преосвештенство и наставио:

“Из данашњег Јеванђеља видимо да се Господ, у потпуности, поистовјећује са онима који страдају у овоме свијету, са гладнима и жеднима, са болеснима, прогнанима, са онима који се осјећају као странци у непознатом крају и непознатом народу, а сваки човјек у овоме свијету је, заправо, помало странац, јер смо ми опредијељени за Небо. Хришћани живе Небом, а ходе по земљи.“

“Они су становници Небеског вјечног града, вјечног Царства Божијег. И зато треба да се трудимо да када постимо постове, кајући се за своје гријехе, молећи се Богу и да чинимо добра дјела, да развијамо самилост, да развијамо саосјећање, осјећање за ближње своје и да за њих у своме срцу приправимо мјеста, да помогнемо ближњима када су у невољи, јер се, на такав начин, приопштавамо слави Божијој и царству Његовом, на такав начин Њему угађамо, са Њиме сједињујемо и Њему уподобљавамо.“

Сви који се труде да живе истински хришћанским животом, према ријечима Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, у дан Страшног суда биће препознати као слуге Божије и стаће са десне стране Господа Бога, а десна страна Господа Бога не значи у просторном смислу, већ се односи на вјечну и непролазну славу Његову.

“Они који су Богу угодили и који са Њим имају заједницу биће са Његове десне стране, биће учесници Његове вјечне славе, јер, та десна страна је, заправо, учешће у вјечној слави Његовој. Са лијеве стране биће они који немају заједнице са Господом, који немају учешће у Његовој слави и који одлазе далеко, у мрак и у таму најкрајњу. Свакоме од нас дата је могућност да постане учесник Славе Божије, а пошто је човјек слободно биће он, исто тако, има могућности да оде и у мрак и таму најкрајњу. За шта ћемо се опредијелити, како ћемо свој живот организовати и којим ћемо путем ићи то зависи од нас, од наше слободне воље.“

“Ако будемо кренули правим Божијим путем за помоћнике имамо анђеле и светитеље и благодат Божију, која нас укрепљује непрестано у све дане живота нашег. Ако кад, као људи, погријешимо Господ је милостив да нам опрости гријехе, да нас поучи, исправи, просвети и уразуми само ако истрајемо у том основном опредјељењу да идемо Његовим путем. Веома је важно истрајати. То је доказ вјере и вјерности, то је доказ љубави. Такви подносе и жртву на том путу, док они други, чим наиђу проблеми и искушења, отпадну. О томе говори данашње Јеванђеље, драга браћо и сестре, укрепљујући нас пред овај Велики свети пост који нам предстоји, спасоносни и радосни пост у коме се преображава наше биће, у коме стичемо слободу и кроз који се, што је најважније, припремамо да имамо пуно учешће у свеопштем, васељенском, небоземном слављу васкрсења Христовог“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.