Свето причешће

[sasluzitelj]

poglednite klip 

[trapa]

Можете ви новотарци Јоилу само под прозор да пљунете. 

Брате, искрено, боље ти је да пропушиш, него овако да пишеш. Ко је теби дао право, и на основу чега, да људе делиш на "новотарце" и оне који то нису? Ко је поменуо "новотарце", и у ком контексту?

Мани се параноје.

При томе он није Јоил, него отац Јоил.

[Искушеник]

poglednite klip  

Овде о.Јоил изговара нешто сасвим неправилно и страно православној пракси.

Каже да ко треба да узме Свети Хлеб (мада мислим да је најправилније звати Светим Хлебом - Агнец,а остатак просфоре - нафором или антидором) не сме да ништа једе и пије ОД ПОНОЋИ. Што је сасвим страно православној пракси. Неједење и непијење ничега од поноћи се назива евхаристијски пост, и сваки верник који планира,на пример,сутра да се причести,вечерас од 00:00 h не сме ништа да једе и пије.

Међутим,у Црквеној пракси и предању,не постоји никакав Евхаристијски пост за узимање обичне нафоре.

Јер ако држимо евхаристијски пост (као нешто обавезно пред Св. Причешће),а притом се не причешћујемо на Св. Литургији (на пример сутрашњој); онда по таквој суманутој логици ми требамо држати евхаристијски пост пред Свето Причешће од изјутра дан пре одласна на Литургију,а не од поноћи. Јер не можемо изједначити обичан благословени хлеб (нафору) и само Свето Тело и Крв Господа Христа. То јест,да не једемо и не пијемо ништа исто онолико времена и када се причешћујемо и када се не причешћујемо. Уосталом,пост који се држи од поноћи се зове ЕВХАРИСТИЈСКИ и само име му говори да се односи на Свето Причешће. Али некима основне ствари нису јасне.

[marija]

postala sam malo alergična na reč farisej

Braco! Pazljivo razmotrimo narav Gospoda Boga, Spasitelja naseg Isusa Hrista. Videcemo da se On nikada ne sablaznjava o gresnike, koliko god bili teski njihovi grehovi. Nema, takodje, primera u celom Jevandjelju da su se sveti apostoli sablaznili o bilo koga. Suprotno ovome, fariseji se neprestano sablaznjuju, sablaznjuju se o samog Svesavrsenog, o ocovecenog Boga; sablaznjuju se dotle da osudjuju Njega kao prestupnika, da ga predaju sramnoj smrti; Spasitelja raspinju na krstu, izmedju dvojice razbojnika! Iz ovoga prirodno sledi zakljucak da sklonost ka sablaznjavanju jeste teska bolest duse, osobina fariseja. Treba brizljivo paziti na srce i umrtvljavati u njemu osecanje sablaznjavanja o bliznjega duhovnim rasudjivanjem crpljenim iz Jevandjelja.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

http://ignjatije.wordpress.com/category/farisej/

[monah]

"'....у свијет не дођох да позовем праведне, него гресне..."

[Никола Ђоловић]

Колико непотребних јуридичких поимања код тебе. Управо је то фарисејство! Није сваки наркоман иста личност. Шта ако се неко скида са дроге па му је потребна Божија подршка кроз Причешће? Или, ако је неко алкохоличар па пожели себи исцељење - зар ће му Бог рећи: "Иди од Мене, ниси достојан!".

Ужасна прича са твоје стране...

Нисам чуо да се неко скида са дроге тако што се дрогира  isus-sinai

Бог ће сигурно многима рећи:"Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим" или можда неће?Многи ће се тада покајати,али да ли ће их Бог исцелити?Или ће им можда поновити "Иди од Мене, ниси достојан!"

Лоше ти иде синтеза аргумената и контекста...

Срећом, други су рекли довољно...

[ЛазарД]

Лоше ти иде синтеза аргумената и контекста...

Срећом, други су рекли довољно...

Мени лоше иде ,а теби уопште не иде!Брате,нећеш да се спасиш док не оставиш цигаре!А ти себе слободно теши колико хоћеш,фарисеју.Тебе ће знање да спаси  isus-sinai

[marija]

камо среће да су цигарете највећи човеков грех  0409_feel

зар није осуда,

... не суди да ти се  не би судило, јер каквим судом судиш таквим ће ти с еи судити

олако се користи реч фарисеј 0102_laugh

[Никола Ђоловић]

Лоше ти иде синтеза аргумената и контекста...

Срећом, други су рекли довољно...

Мени лоше иде ,а теби уопште не иде!Брате,нећеш да се спасиш док не оставиш цигаре!А ти себе слободно теши колико хоћеш,фарисеју.Тебе ће знање да спаси  0102_laugh

Дакле, ниси постао паметан након онога што су и други имали да кажу?

Зашто нисам изненађен?

Хвала на осуди (толико о синтези)...

[Искушеник]

[JESSY]

Oбо је сјајно! hvala

[Guest свештеник Иван]

На почетку решили смо да овде, у сарадњи са свима вама, ми свештеници (за сад ја, а надам се да ће се и остали што пре придружити), поделимо нека наша искуства на парохији. Надам се да ће вам бити занимљиво а и да ће вам бити на духовну радост и корист. Такође, врло је могуће да ће ове поруке многи копирати и на другим форумима и сајтовима, па ћемо се сви потрудити да остављамо што квалитетније поруке.

Дакле, питање је: Причешће болесника на постељи.

Морам да признам да је ово готово незаступљена пракса код нашег народа. Моје је мишљење да је проблем управо тај, да се Причешће схвата као нешто необавезно, небитно за наше истинско постојање. Дакле, црквено-литургијска свест, потпомогнута незаитересованошћу за истински живот у Цркви је родила и ово да данас када поменем некоме да би било добро да дожем и причестим болесника у кући, у 98% случајева добијем коментар: Јој немој, неће то он (она), неће то да му помогне, причешћивао се он док је могао (хм, шта год то значило)...

Иначе, осећам да ту влада један, наравно непојмљив за сваког православног и литургијски утемељеног хришћана, неразуман страх. Верујем да мисле: "Ево, поп хоће да га причести да би овај умро", чак сам и више пута чуо такве коментаре.

Иначе, о овоме бих имао много тога да вам пишем, а и писаћу, али волим да чујем и нека ваша искуства. Да ли сте имали прилику да се неки ваш пријатељ или рођак причешћује на болесничкој постељи? Која су искуства из ваших парохија? Да ли сте се ви који сте били болесни, причешћивали кући, тако што сте позвали свештеника да вас причешћује?

Иначе, честице Тела и Крви Христове за причешћивање болесника се припремају на Велики Четвртак.

Има и оних који мисле да је смрт далеко од нас, па ето, биће времена да се причести. Но, ми заиста не знамо како ће бити тог момента и да ли ћемо уопште мислити на Бога.

[Аљонка]

Divna tema.

Evo mog nedavnog iskustva.

Moja baka je u dubokoj starosti, kad je vec pocela da razmislja o smrti, ipak zelela da se pricesti. I to je izjavila dok je jos bila dobrog zdravlja. Moji roditelji, tetka i njena porodica, su zeleli da svestenik ne dolazi kod nje, nego da baku odvedemo u neku crkvu da se pricesti. Nije marilo sto sam objasnjavala da nije neophodno da ide ona, da svestenik lako moze doci do nje... Baka je vec bila stara i ja sam se plasila da ce joj pozliti od puta. Ali moje ubedjivanje nije vredelo, pa sam morala da pristanem na tu mogucnost.

A onda su se nalazili drugi razlozi za odlaganje... "sacekaj da budu lepsi dani", "sacekaj da joj dodju svi unuci da idu sa njom", "sacekaj da jos malo ozdravi" i sl. Vreme je prolazilo i baki je bivalo sve gore. U januaru joj je naglo pozlilo, vise nismo smeli da je ostavimo samu. Svestenika i dalje niko nije hteo u kuci (sem bake i mene, ali nas glas se najtise cuo). Jedne noci, baka je ustala iz kreveta, verovatno je gusilo srce, na sred sobe izgubila svest i pala. Lekar je rekao da su joj kosti od starosti skoro staklene, i da prelom koji je prilikom pada napravila nece moci tako lako da zaraste. Verovatno je i on hteo da nas upozori na bakin skori kraj...

Videla sam da vremena vise nema za gubljenje i svim silama se trudila da ubedim najpre tetku i oca da dozvole da dovedem svestenika da baku pricesti. Iako mi je otac crkven covek, kaze da se plasio da ce se baka uplasiti kad vidi svestenika, da ce se rastuziti i pomisliti da smo mi nju vec `otpisali` i slicno. Par mojih razgovora i ubedjivajna se zavrsavalo sa suzama, niko nije hteo svestenika u kuci u tom trenutku (sem bake i mene, ali njen glas je bio sve tisi, bila je vec na samrti). U suzama sam se obratila jednom monahu koga znam, pitavsi ga da dodje on da pricesti moju baku, iako zivi daleko, jer njega zna i baka i citava moja porodica, i niko ga se ne bi uplasio. Poruka koju mi je on tada poslao glasila je nesto slicno ovom: "Stvar je vrlo prosta- pitanje je samo da li je tvoja baka svesna i da li ZELI da se pricesti. Ako je to njena volja, ako je niko na to ne prisiljava, izmedju nje i Pricesca ne moze da stoji ni tetka, ni celo selo..." i da u tom slucaju mogu da pozovem njega, i on ce doci da je pricesti.

Istog trenutka sam se zaputila ka bakinoj kuci u selu. Zatekla sam je na samrti... tacnije, vec mi je izgledala mrtva. Tetka je nesto radila u sobi, a ja sam samo rekla "Imam nesto da pitam baku...". Tetka je klimnula glavom, ali mislim da joj nije bilo drago kad je cula pitanje. "Bako, jel bi htela da se pricestis?" pitam ja, a baka mi izgleda toliko slaba da sam mislila da ce bilo kakav odgovor biti pravo cudo. Baka se istog trenutka okrene i kaze "Da, za Vaskrs". Ja, u neverici, pitam je opet "Jel bi stvarno htela? Da ne cekamo Vaskrs nego da dovedem svestenika da te pricesti sad?". Baka kaze "Da, hocu da se pricestim!" Posle ovih reci odjurila sam do prvog grada, iste veceri dovela najblizeg svestenika, i sve vreme puta molila Boga da baka pozivi da se pricesti.

Par sati kasnije, ulazimo ja, moj brat i svestenik u bakinu sobu. A baka... ona ista koja je samo par sati ranije izgledala kao vostana sveca, koja je jedva disala i govorila, u trenutku kad je ugledala svestenika uspravi se u krevetu i namesti maramu. Pozdravi se sa svestenikom. Moj tata sedi pored nje i gleda, jos uvek pomalo ljut na mene sto sam bila tako uporna, i jos uvek zabrinut sta li ce baka pomisliti... Svestenik sede pored nje na krevet, uze njenu ruku, i sve vreme drzeci je poce da prica sa njom. Moj Baki (kako sam je zvala), svesteniku poce o celom svom zivotu. I o smrti... "Ja znam da cu umreti... svi moramo umreti..." Svestenik upali svecicu, i poce da cita molitvu. Baka i dalje sedi na krevetu, iako nesposobna da ustane, opet pita svestenika "Da li ja smem sedeci da se prekrstim, sedeci da se molim?" Svestenik kaze "Naravno da smete" i nastavi sa molitvom. Moj tata osta pored bake da sedi, da nju drzi, a ona ga munu rukom u rebra i kaze "Ti ustaj! Ti si zdrav!". I primi baka Sveto Pricesce. Tata je stajao pored nje i plakao sve vreme, jer nije mogao da veruje da se zena koja je samo malo pre toga umirala, takvim cudom oporavila. Bila je u boljem stanju i tako dobrom raspolozenju i narednih dana.

A onda je naglo pocela da se gasi, potpuno svesna do poslednjeg momenta, i upokojila se onako kako je uvek i zelela- u rukama svoje dece, okruzena onima koje je najvise volela. Pred smrt je trazila i svecu da upali. Sve do sahrane, dok nisu zatvorili kovceg, na njenom licu nisam videla ni trag bolesti, vec lepotu i spokoj.

Eto, tako se moja baka pricestila i upokojila...

[Млађо]

            Без икакве сумње житијски пример! Немам много искуства са тим, више сам имао прилике да слушам чудесне приче попут ове Аљонкине. Био сам једном присутан када се покојни деда причешћивао код куће, само то није било на самрти. Ректор нам је причао једно своје пастирско искуство из Новог Сада. Једна његова благочестива парохијанка се разболела и завршила у болници. Ректор кад је дошао, у кревету је затекао авет на коме су се једино очи, дубоко упале у очне јабучице, померале. Уплашивши се да неће успети да је причести, чини ми се да је прескочио читање молитава, одмах ју је упитао да ли може да гута. Уз њен потврдан одговор причестио је стару баку... После пар месеци дошло је време васкршних водица. Прошао је поред њене куће и одлучио да сврати иако му је било готово јасно да никога ту неће затећи. Покуцао је на врата и након пар тренутака чуо да друге стране: "Изволите оче Душко, уђите..." Упокојила се неколико година касније...

           Многи су можда чули за нашу покојну колегиницу Сару. Један наш студент је готово свакодневно по благослову доносио Сари причешће. Последњих дана она већ више није могла да гута... Студент је и тог последњег дана донео причешће и ипак питао Сару да ли хоће да се причести. Није могла да говори, само је потврдно климнула главом. Питао ју је да ли може да гута и била је иста реакција. Предао јој је честицу у уста али је она имала муке са гутањем. Да не би било непријатности студент је мало прстом померио честицу, Сара је прогутала и после мало времена се упокојила...

            Тачно је да је наш народ у страху од тзв. последњег причешћа, али ми се чини да ревносни и упорни свештеници могу такав приступ да промене. Рекао бих да данас има примера и парохија где је таква пракса заживела само је проблем што је таквих примера јако мало, па народ више из незнања и недостатка позитивних примера и даље живи у предрасудама у погледу тога.

            Ми се на свакој литургији молимо "за наше грехе и народна незнања". Наша одговорност је већа и нама се незнање не прашта и ми смо ти чија би служба требала да буде дидактичка. То што народ нешто не зна више је крив свештеник који их није научио и који им није објаснио, него што је можда реч и о њиховој незаинтересованости (у шта мало верујем, јер ме моје искуство учи да је велика већина народа веома заинтересована - можда грешим, али тако ми делује из примера са којима сам се сусретао).

            Да не ширим сад причу конкретним примерима који и нису уско везани за тему, у општим цртама сам изнео из своје перспективе шта би била основна суштина проблема. Упорно објашњавати народу шта је свето причешће и што више буде позитивних примера то ће и пракса прићешћа у постељи бити учесталија.

[Зорица екс Милева]

Слажем се Ђомла у потпуности. Што се тиче мојих некаквих искустава, немам их, моја фамилија није побожна у правом смислу те ријечи, кад бих то поменула или било шта што је везано за вјеру исмијали би ме, па сам одустала од приче, мислим да молитва за њих има више ефекта. Али заиста требало би више да се говори о томе послије Литургије. Многи вјерници заиста успјешно шире своју вјеру и помажу онима који ће то ако Бог да тек постати, али и они од некога морају да науче.