Свето причешће

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

 

 

 

Јеросхимонах Симеон Желњин (1869-1960) више од шездесет година подвизавао се у Псковско-Печерском манастиру. Он је био један од оснивача псковско-печерског стараштва двадесетог столећа. Старац је саветовао својим духовним чедима да се причешћују што је могуће чешће. Кад је сматрао за корисно, он је понекад благосиљао да се човек причешћује чак и два дана узастопно. При том је отац Симеон наглашавао да причасник пред примање Господњег Тела и Крви треба јасно да увиђа своју недостојност.

Једном приликом старцу Симеону дошла је на исповест његова духовна кћи монахиња Архелаја. После исповести старац је неочекивано рекао:

- Сутра ћеш се причестити!

- Не могу никако, - одговорила је матушка, - нисам спремна, јуче сам јела мрсно - чорбу са млеком, и недостојна сам.

Види ти, - недостојна. Ето, добро је што ти је макар сада синуло да си "недостојна". Знајте да се она свагда причешћује "достојно"! Е па, сутра ћеш се причестити "недостојно".

Старац Симеон је својим прозорљивим духовним оком видео стање човекове душе. Он је свагда знао ко и када може да се причести, а ко треба да причешћивање одложи.

Свест о светости Тајне Евхаристије и сопственој грешности неминовно доводи сваког од нас до питања: јесам ли достојан да се причестим и не причешћујем ли се на осуду? Кад тачно држимо правила припремања за причешће то нам у извесној мери даје за право да сматрамо да се заиста припремамо за примање Светих Дарова. Али спољашња правила служе само као оријентири за унутрашњу духовну припрему за Тајну. А ми им каткад придајемо пресудан значај и тада почињемо да идемо лажним путем.

Једном је свети праведни Јован Кронштатски пред причешће упитао нека своја духовна чеда:

- Па, како сте?

- Спремни смо, баћушка, - одговорили су једни.

- А ви?

- А ми нисмо добро, - признали су скрушено други, - нисмо се припремили јер смо били заокупљени пословним бригама, опростите!

- Ево шта, - расудио је свети, - ви, неспремни, - приступите, а ви спремни, приђите Чаши Христових Тајни другом приликом.

Тако је отац Јован Кронштатски ободрио смирене и уразумио самоуверене.

Ни један човек због својих заслуга, труда или чак подвига није достојан да се причести Христовим Телом и Крвљу. Зато припрема за причешће, као што је рекао један богослов, није у срачунавању и анализи своје "припремљености" и "неприпремљености", него у одговору љубављу на љубав. А људи, заборавивши на љубав према Христу, често приступају светој Чаши само са жељом да одрже редовност причешћивања. Сматра се да је најподеснија припрема за причешће за време дугих постова. Зато у том периоду у храмовима можемо видети велики број причасника. Међутим, да ли сви они, изабравши благопријатно време, достојно примају Христове Тајне?

Једном је у време Великог поста један парохијанин цркве у којој је служио преподобни Севастијан Карагандински (1884-1966), радосно рекао:

- Колико је много причасника било данас у храму!

- Причасника је било много, али оних који су се причестили заиста мало, - приметио је преподобни Севастијан. - Не треба да се горде они који се причешћују у право време, и не треба да очајавају они који због одређених околности то не могу да чине. Догађа се да се тек пред саму смрт човек удостојава причешћа на спасење душе.

Пред Свето Причешће треба да постимо, да читамо молитвено правило и да очистимо савест у Тајни покајања. Ипак, чак нам ни тачно испуњавање захтева које Црква поставља онима који желе да се причесте не гарантује достојно примање Христових Тајни. Зашто? Зато што, испуњавајући те захтеве, често заборављамо на циљ ради кога су они установљени. Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.

Треба такође да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо"[1].

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе "достојном" тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се"[2].

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: "Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши". Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова.

Кад човек схвати дубину своје огреховљености и сматра себе недостојним било какве Божије милости, она га неочекивано посећује.

Старац Јосиф Исихаста (+l959) имао је велики духовни углед међу атонским подвижницима, од којих су многи били његови ученици. Неко време старац Јосиф се налазио у затворништву и није излазио из своје испоснице чак ни на Литургију. Једном је уочи великог црквеног празника пребивао у својој келији у осами и безметежности. Током целе вечери старац Јосиф је непрестано мислио да ће се на тај празник други иноци причестити, а да је он због својих грехова тога недостојан. Старац је затворио очи и са горчином погрузио свој ум у самоосуђивање, али при том је у њему жеља да окуси Хлеб Живота све више расла. Изненада је осетио нечије присуство. Подвижник је отворио очи и пред собом угледао анђела од чије појаве се тамна келија испунила светлошћу не од овога света. Анђео је држао у руци красан сасуд, приближио се старцу Јосифу и са великим страхом Божијим и пажњом ставио му у уста частицу Христовог Тела. Затим је анђео са осмехом погледао на причасника, покрио сасуд и кроз кров се узнео тамо одакле је дошао. У току дана и ноћи после чудесног причешћа старчево срце је било испуњено неизрецивом љубављу према Христу и он није помишљао ни о чему земаљском.

Свако од нас треба да зна: ништа не скрушава наш дух и не смирује наше срце као истинско покајање и плач због грехова. Али постоји пет узрока који нам сметају да се чистосрдачно кајемо због почињених грехова. Које су то сметње?

Можемо се причестити на осуду ако [се]:

1) уместо искреног покајања бавимо самооправдањем;

2) опраштамо својим увредиоцима и саблазнитељима на речима, а у свом срцу настављамо да се гневимо на њих;

3) кајемо за грех, али при том не осећамо одвратност према њему, него чак остајемо и привезани за њега;

4) приликом покајања не дајемо обећање да ћемо се убудуће клонити грехова, искорењивати страсти и исправљати свој начин живљења;

5) приступамо Тајни покајања формално, само зато да би нам било допуштено Свето Причешће.

Због своје грешности сви смо ми недостојни Христових Тајни и удостојавамо се да их примимо само по великој милости Божијој. Безгранично Господње човекољубље покрива наше грехе и допушта нам да приступимо светој Чаши. Али, кад човек прима Свете Дарове без самоосуђивања, скрушености и смирења, лишава се милости Божије и причешћује се на осуду. Који су знаци таквог причешћа?

Од човека одступа благодат Светога Духа, и он:

а) губи љубав према Богу и људима;

б) лишава се ревности за славу Божију;

в) више нема страха Божијег;

г) постаје небрижљив и равнодушан према свом спасењу.

Свети Анастасије Антиохијски писао је: "Они који приступају Светим Тајнама са страхом, трепетом, исповешћу и умилењем, добијају опроштај, а они који приступају без страха и са потцењивањем, добијају казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поврх тога, ђаво још лакше приступа. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају опроштај грехова, него и ђавола од себе прогоне"[3].

Дакле, за којег причасника се може рећи да се причестио достојно? За оног ко је, не видећи своје духовне врлине, приступио светој Чаши са свешћу о својој ништавности, са смиреним срцем и скрушеним духом.

 

svetosavlje.org

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dostojan je samo onaj koji zna da se pred Bogom nista ne moze sakriti.

[Jakov Edeski]

Trenutno je na ruskoj teoloskoj sceni diskusija o Sv.Pricescu i svim njegovim propratnim elementima (sa dozom ironije pisem ovo zadnje).Mnogi su i za,a mnogi su protiv stalnog pricescivanja.Pisu razni doktori teoloskih nauka,ovi,oni,sve neka gospoda.Sve kad ih sastavis,malo jace odeljenje isturene Becke skole u Kijevu,kraj 17,pocetak 18 veka,cast izuzecima.Ovde vam prenosim komentar na neko piskaralo jednog obicnog ruskog svestenika,u mom prevodu (koji oprosticete nije bas sjajan).Cilj teme i prevoda je dozivljaj Sv.Liturgije jednog svestenika.Nema floskula,fora i fazona,nego je sve onakom kako jeste:Hristos i mi.

 

Ruski tekst:

 

Удивляет, с каким упорством некоторые христиане отстаивают право не причащаться. Похоже на страшный сон. В древности императоры-гонители законы издавали, запрещающие христианам причащаться, христиане на смерть шли, чтобы принять участие в Евхаристии. А современные - бьются за право не причащаться. И это право выставляют самой правильной и верной благочестивой традицией. Это чудовищная традиция. Это говорит о том, что христианство перестало быть христоцентричным. Христиане перестали жаждать Христа. Они боятся Христа, не хотят, чтобы Он приходил. Заказывают молебны об отсрочке пришествия антихриста. А на самом деле - Христа. Отстаивают право как можно реже со Христом встречаться и соединяться. И всё это говорит не о каком-то особенном благочестии, а глубинном искажении религиозной жизни. Когда обычаи и традиции становятся ценнее Христа.

Христос зовёт верных каждую Литургию на пир веры. Но все как один отговариваются: я волов купил, я женился, я поле приобрёл, я каноны не вычитал, я три дня не постился, я "в нечистоте", а чаще 4-х раз в году не положено ... Страшные слова произносит Господин в ответ на эти отговорки, свидетельствующие только о нелюбви и пренебрежительном отношении к Господину: "...никто из тех званых не вкусит моего ужина, ибо много званых, но мало избранных".
Одной из причин, почему я стал священником, являлось то, что священник получает возможность причащаться за каждой Литургией. Для меня причастие как воздух, как вода. Без него начинаешь задыхаться, засыхать. И, наверное, у многих христиан именно такое отношение к этому Великому Таинству. Если кто-то не чувствует предельной необходимости причащаться часто, это его право, не причащайтесь, но зачем это запрещать тем, кто действительно жаждет Христа, кто без Него угасает как лампада без масла. Об этом же и Христос говорил: "Сами не входите и другим не даёте войти...".
И не надо думать, что если разрешить ежевоскресное причащение, сразу все ринутся к Чаше. Не ринутся. Я никому не запрещаю причащаться ежевоскресно. Единицы только обрадовались этой возможности, а большинство как не причащались, так и не причащаются. Не нужен Христос. Дела у людей.
Я глубоко уверен, что именно в таком пренебрежительном отношении к Евхаристии - причина революции и гонений на веру в России. Количество храмов в России осталось соответственно количеству причащающихся.
Да, история учит тому, что она никого ничему не учит.

 

Moj prevod:

 

Изненађујућa је упорност са којом неки хришћани заступају право да се не причешћују.То личи на ружан сан... У давна времена ,цареви гонитељи издавали су законе којима су забрањивали  хришћанима да се причешћују,те су хришћани у сусрет смрти ишли само да би учествовали у Евхаристији . А савремени (хришћани) - боре за право да не причешћују . И то право приписују најправилнијој и највјернијој благочестивој традицији .То је монструозна  традиција.То само говори о томе, да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа . Они се плаше Христа, не желе да он дође. Држе молитве и моле се да одложе долазак Антихриста . А у ствари – да одложе долазак Христа. Бране право да што је могуће ређе са Христом се срећу и сједињују . Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота,када  обичаји и традиција постају вреднији од Христа .

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере . Али сви до једног обесхрабрени изговарају се: купио сам волове , оженио сам се , ја сам купио поље , нисам каноне прочитао ,ја нисам постио три дана , ја сам "у  нечистоти ", више од 4 пута годишње не би требало да ... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре , који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере , јер су многи звани али је мало изабраних . "

Један од разлога зашто сам постао свештеник , била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији .За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се  гушиш , венеш . И, вероватно, многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се причешћује често, то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља .О томе је и Христос говорио , "сами не улазе,и другима не дају да уђу... " .

И немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће, да ће сви одједном да пожуре Чаши. Неће . Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности,а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос.Њихова ствар .

Дубоко сам убеђен да је разлог таквог презривог односа према Евхаристији -узрок револуције и прогона вере у Русији . Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да , историја нас учи томе, да она никог ничему не учи.

[Guest - . . .-]

Одличан текст, може на насловну страну, само да се још једном провери превод.

[Guest - . . .-]

Да ли имаш извор овог текста? Ко је ово говорио?

[Jakov Edeski]

http://www.bogoslov.ru/text/3480916.html Autor komentara je  Иерей Николай, Тюмень/ 

[Jakov Edeski]

Ko je pratio komentare datog teksta,kao i ostalih na tom forumu,moze da zakljuci o cemu se,i sta se radi trenutno po ovom pitanju u RPC.Dobro je da ima ovakvih ljudi i svestenika kao sto je otac Nikolaj,i slicni njemu,koji negde na maloj parohiji u nekom zaseoku grade zivu zajednicu susreta Boga i covjeka.I zaista celo bogosluzenje jeste to iskustvo iscekivanja, susreta i vidjenja Boga sa covjekom,po recima arh.Emilijana.Nadam se da ce se ova diskusija uskoro pokrenuti i kod nas (kao i diskusija oko jos nekih pitanja),te da neke teoloske kace ispraznimo i razbijemo do dna i posaljemo tamo odakle su i dosle pune duhovnog trunja,mulja i zasljepljujuce prasine koju i danas prosipaju gde god stignu.Duhovna tiranija koja apsolutisticki vlada u duhovnosti pravoslavlja u pojedinim predelima nase pomesne crkve,nije briga oca za sinom,nego udarac tupim macem poniznog roba od strane gospodara.Tome jednom mora doci kraj,jer ovako vise ne ide.Narod nije svestan sluzbe koja mu u Liturgiji pripada,tako da i ne zna u kakvu duhovnu pogibao hrabro i neznaveno koraca.Pastirima na dusu!Sapienti sat! 

 

PS.Oce Ivane,bilo bi mi jako drago da se tekst malo ispravi i neke recenice dorade,pa da to postavite na naslovnu.Ja na zalost nisam u mogucnosti da to uradim,jer mi je vreme ograniceno zbog mojih obaveza.Koliko sam pratio na ovom forumu imate nekoliko izvrsnih poznavalaca ruskog jezika,pa dajte bilo kome od njih.Mislim da ce bilo ko to da uradi izuzetno dobro i kvalitetno.Licno predlazem g.Nedica,ili Oliveru.

[свештеник Александар]

Аплауз за текст 8086.gif

[Баба]

Текст немојте преводити буквално него по смислу и у складу са језиком на који преводите.

[Баба]

У Русији се примећује помак по овом питању. Мада још није јасно у ком правцу.

Но претходно колико сам пратио на руским форумима ова тема је готово била табу.

Ја сам пар пута био покретао сличне теме, али нису наилазиле на неку занимацију код публике.

 

Међутим чујем у последње време да ни код нас по неким епартијама за које сам мислио да је овај проблем решен и да је готова ствар да се уствари није помакло с места.

[-Владимир-]

Мени само није јасна та фама о причешћивању и некој забрани. Свугде је став исти, кога год да питам. Ко пости све постове и среду и петак може да се причешћује кад год хоће, ко не, мора да се припреми, да пости на води недељу дана пред причешће. И то је тако у свакој цркви у Србији,нико не забрањује причешће, бар колико сам ја чуо.

[Jakov Edeski]

  On 22. 9. 2013. at 20:51, -Владимир- рече

Мени само није јасна та фама о причешћивању и некој забрани. Свугде је став исти, кога год да питам. Ко пости све постове и среду и петак може да се причешћује кад год хоће, ко не, мора да се припреми, да пости на води недељу дана пред причешће. И то је тако у свакој цркви у Србији,нико не забрањује причешће, бар колико сам ја чуо.

E moj brate....Nedelja dana na vodi ko ne posti sve poste....To je fol dodatni stimulans formalnog pokajanja,uz praksu:Jeste gresili?Oni:Jesmo....Jel` se kajete?Oni:Kajemo se!..Prota:Naval`te!..Pomenutom dogadjaju sam prisustvov`o licno.....Jel` te uz to i obavezan post subotom,da se fala Bogu svako slovo zakona ispuni do kraja.....?....Bez obzira sto se krse isti kanoni na koje se oni i pozivaju.Luda kuca.Ili ko ono,kanoni Jovana Posnika,koji sa doticnim imaju dodirnih tacaka samo u naslovu istih.To ti je kad pojedini kaludjeri pustaju u glavi filmove iz bajkastih istorija Vizantijske duhovnosti,ili posledujusego Kijevskog ropstva kod nas dostavljenog u njegovom najcrnjem vec po/odmaklom stadijumu izumiranja.

Cuti i probati na svojoj kozi nije isto.U ostalom nije rec o tome,koliko i sta,zakoni i proceje.Ovde je rec o medjusobnom odnosu pastira prema tom pitanju.Nemoj da krenem sa nabrajanjem eparhija,nece biti dovoljno mesta na forumu.Razlog takvog ophodjenja je jasan-neznanje i neinteresovanje(doticnih servis majstora).Prevescu ovih dana, ako budem imao vremena jos jedan tekst podjednako dobar,o duhovnoj tiraniji i ropostvu u ovom nasem formalistickom pravoslavlju,cisto da se vidi slika i prilika stanja u kome se nalazimo. 8086.gif

[Jakov Edeski]

  On 22. 9. 2013. at 19:16, Жељко рече

У Русији се примећује помак по овом питању. Мада још није јасно у ком правцу.

Но претходно колико сам пратио на руским форумима ова тема је готово била табу.

Ја сам пар пута био покретао сличне теме, али нису наилазиле на неку занимацију код публике.

 

Међутим чујем у последње време да ни код нас по неким епартијама за које сам мислио да је овај проблем решен и да је готова ствар да се уствари није помакло с места.

Ona je i dan danas tabu kod njih.To je tako zbog Administracije.Medjutim,kad covek apsolutno kompetentan izadje sa dobrim i cvrstim argumentima,i uz to ima debelu podrsku iza ledja,to se vise ne moze zaustaviti.Nasu saku jada ne bi ni komentaris`o.

[-Владимир-]

  On 23. 9. 2013. at 9:13, Jakov Edeski рече

E moj brate...

 

А шта кажу канони ? Ово што сам горе навео кажу сви, кога год да сам питао од свештеника или монаха. Баш ме интересује.

[Биљана]

  On 22. 9. 2013. at 10:09, Jakov Edeski рече

За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се  гушиш , венеш .

 

А каква тек радост обузме човјека кад се причести. Просто, предивно.

"Бкусите и видите"