Свето причешће

[МилошБГ]

Bice onda da je do toga. Onda znaci u tom slucaju je to ok?

[lab_man]

Bice onda da je do toga. Onda znaci u tom slucaju je to ok?

 

ako postiš samo za pričešće, mislim da moraš da otpostiš svih 6 dana na vodi (ili 5, ukoliko se pričešćuješ u subotu)...Nisam teolog, ali tako je vazda bilo, a tako je i u svim hramovima koje posećujem...

[Volim_Sina_Bozjeg]

odes pitas svestenika nemas pojma sto ti je tako blagoslovio ali imas barem poslusanje i tacka:)

[Guest]

После причешћа

 

 

 

 

 

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа,како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

 

 

 

 

 

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.

 

Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.

 

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

 

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

 

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

 

 

***

 

 

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

 

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

 

Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

 

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

29 / 05 / 2013

 

Извор: Православије.ру

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Баба]

Уф добра тема.

 

Виђао сам две врсте, екипе ришћана.

Једни после причешћа беже од људи а други после причешћа не могу да се одвежу од људи.

Једино сам то запазио као нешто опречно.

 

Код млађих годинама и у црквеном искуству сам приметио да се мало или мало више откачињу по причешћу као да су се урадили нечим.

А код старијих годинама а нових у цркви сам приметио да се често свађају по причешћу нарочито они које живот везује на неки начин.

 

Највећи проценат причасника које познајем имају неодољиву потребу да иду спавати по причешћу. И иако сам то покушавао да објасним јутарњим сатима молитве ипак виђам то и код оних који су буквално спавали претходно 12 сати.

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B0-r1687

[Јаков.]

Моја искуства су да је проблем пре свега јер се сви у Цркви не причешћују, и због тога се не може радост причешћивања ни у људима толико огледати, као када би сви у Цркви прилазили Светом Путиру. 

 

Углавном наша "ревнитељска" екипица је стално испред Светог Путира, а "недостојни" који се сматрају не прилазе, и ако су редовни. Има и међу једнима и другима и млађих и старијих, и жена и мушкараца, образованих и необразованих...

Пред Светим Путиром су сви једино када је који од већих празника (Васкрс, Божић...) и тада се заиста сви у храму и осмехују и заједничаре, и просто осетиш милину.

 

Овако када је Литургија свакодневна онда је разједињеност и због тога што се једни мрште, мрште се и други и из храма излазе не као они који су примили Бога, него они који су у шкрињу закључали неку лепту, па уместо да је умноже, они је крију и чувају, док не дође Господар. 

 

Наравно ту су и непрестани покушаји слугу ђаволових да нас и у часу највеће радости, оборе и нарпаве нам белај. 

 

Без обзира на све то, увек, увек, увек, прилазити Чаши. Наравно уз све потребно пре тога. 

[Sara"]

"Нико и никада није био „достојан“ Причешћа и нико и никада га није „заслужио“, није био „готов“ за њега. „Један Свет“ је само један – сам Христос. Причешће је дар, дар Божије љубави и старања… Стога права припрема за причешћивање није „провера своје спремности“, него схватање своје „неприпремљености“. Причешће се прима у смирењу и послушању, и што је главно – у простоти срца. „Пошто хоћеш да живиш у мени, ја се усуђујем да приступим“… И колико је само такав приступ „духовнији“ од „одрицања од причешћивања“ због „неприпремљености“, које се увукло у Цркву и већину Литургија учинило Евхаристијом без причесника…" Aleksandar Šmeman

 

"Onaj ko je našao ljubav,jede i pije Hrista svakog dana i svakog časa i tako postaje besmrtan." Sveti Isak Sirijski

 

ne mogu ja da delim dane na one kad sam se pričestila i one kad nisam

svaki dan se trudim isto,  da mi ceo život bude priprema za sjedinjenje da Gospodom

[Срђан Ранђеловић]

У уторак 11. јуна о.г. одржана је и 271. духовна трибина у организацији Храма Св. Трифуна са Топчидерског гробља. О Светој тајни причешћа беседио је јеромонах Серафим (Петковић), настојатељ манастира св. Тројице у Бијелој Води код Љубовије. Сала Општине Вождовац била је препуна, а госта је као и увек најавио и у једном делу разговора са вернима и сам учествовао, протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму св. Трифуна. Благодаримо Зорици Ковачев за тонски запис ове вечери, а за вас смо припремили најинтересантније и најсадржајније делове.

 

Трајање: 01:06:13

 

 

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/06/12.06.13_zbor_-_sveta_tajna_pricesca_-_o._serafim_so_vozdovac_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-jeromonah-serafim-petkovic-o-svetoj-tajni-pricesca

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

...била и уживала..... bliss jeeee

[Bokisha]

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/61856.htm

[Драган άσημος :)]

Да ли сте некад доживјели да вам је причешће било на суд или осуду или да сте то примјетили на некоме?

 

Како у ствари знати да је тако или ће се тај суд пројавити након смрти или нешто треће? 

[feeble]

Ја углавном не осетим ништа након причешћа. А доста се редовно причешћујем.

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

 

 

 

Јеросхимонах Симеон Желњин (1869-1960) више од шездесет година подвизавао се у Псковско-Печерском манастиру. Он је био један од оснивача псковско-печерског стараштва двадесетог столећа. Старац је саветовао својим духовним чедима да се причешћују што је могуће чешће. Кад је сматрао за корисно, он је понекад благосиљао да се човек причешћује чак и два дана узастопно. При том је отац Симеон наглашавао да причасник пред примање Господњег Тела и Крви треба јасно да увиђа своју недостојност.

Једном приликом старцу Симеону дошла је на исповест његова духовна кћи монахиња Архелаја. После исповести старац је неочекивано рекао:

- Сутра ћеш се причестити!

- Не могу никако, - одговорила је матушка, - нисам спремна, јуче сам јела мрсно - чорбу са млеком, и недостојна сам.

Види ти, - недостојна. Ето, добро је што ти је макар сада синуло да си "недостојна". Знајте да се она свагда причешћује "достојно"! Е па, сутра ћеш се причестити "недостојно".

Старац Симеон је својим прозорљивим духовним оком видео стање човекове душе. Он је свагда знао ко и када може да се причести, а ко треба да причешћивање одложи.

Свест о светости Тајне Евхаристије и сопственој грешности неминовно доводи сваког од нас до питања: јесам ли достојан да се причестим и не причешћујем ли се на осуду? Кад тачно држимо правила припремања за причешће то нам у извесној мери даје за право да сматрамо да се заиста припремамо за примање Светих Дарова. Али спољашња правила служе само као оријентири за унутрашњу духовну припрему за Тајну. А ми им каткад придајемо пресудан значај и тада почињемо да идемо лажним путем.

Једном је свети праведни Јован Кронштатски пред причешће упитао нека своја духовна чеда:

- Па, како сте?

- Спремни смо, баћушка, - одговорили су једни.

- А ви?

- А ми нисмо добро, - признали су скрушено други, - нисмо се припремили јер смо били заокупљени пословним бригама, опростите!

- Ево шта, - расудио је свети, - ви, неспремни, - приступите, а ви спремни, приђите Чаши Христових Тајни другом приликом.

Тако је отац Јован Кронштатски ободрио смирене и уразумио самоуверене.

Ни један човек због својих заслуга, труда или чак подвига није достојан да се причести Христовим Телом и Крвљу. Зато припрема за причешће, као што је рекао један богослов, није у срачунавању и анализи своје "припремљености" и "неприпремљености", него у одговору љубављу на љубав. А људи, заборавивши на љубав према Христу, често приступају светој Чаши само са жељом да одрже редовност причешћивања. Сматра се да је најподеснија припрема за причешће за време дугих постова. Зато у том периоду у храмовима можемо видети велики број причасника. Међутим, да ли сви они, изабравши благопријатно време, достојно примају Христове Тајне?

Једном је у време Великог поста један парохијанин цркве у којој је служио преподобни Севастијан Карагандински (1884-1966), радосно рекао:

- Колико је много причасника било данас у храму!

- Причасника је било много, али оних који су се причестили заиста мало, - приметио је преподобни Севастијан. - Не треба да се горде они који се причешћују у право време, и не треба да очајавају они који због одређених околности то не могу да чине. Догађа се да се тек пред саму смрт човек удостојава причешћа на спасење душе.

Пред Свето Причешће треба да постимо, да читамо молитвено правило и да очистимо савест у Тајни покајања. Ипак, чак нам ни тачно испуњавање захтева које Црква поставља онима који желе да се причесте не гарантује достојно примање Христових Тајни. Зашто? Зато што, испуњавајући те захтеве, често заборављамо на циљ ради кога су они установљени. Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.

Треба такође да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо"[1].

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе "достојном" тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се"[2].

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: "Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши". Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова.

Кад човек схвати дубину своје огреховљености и сматра себе недостојним било какве Божије милости, она га неочекивано посећује.

Старац Јосиф Исихаста (+l959) имао је велики духовни углед међу атонским подвижницима, од којих су многи били његови ученици. Неко време старац Јосиф се налазио у затворништву и није излазио из своје испоснице чак ни на Литургију. Једном је уочи великог црквеног празника пребивао у својој келији у осами и безметежности. Током целе вечери старац Јосиф је непрестано мислио да ће се на тај празник други иноци причестити, а да је он због својих грехова тога недостојан. Старац је затворио очи и са горчином погрузио свој ум у самоосуђивање, али при том је у њему жеља да окуси Хлеб Живота све више расла. Изненада је осетио нечије присуство. Подвижник је отворио очи и пред собом угледао анђела од чије појаве се тамна келија испунила светлошћу не од овога света. Анђео је држао у руци красан сасуд, приближио се старцу Јосифу и са великим страхом Божијим и пажњом ставио му у уста частицу Христовог Тела. Затим је анђео са осмехом погледао на причасника, покрио сасуд и кроз кров се узнео тамо одакле је дошао. У току дана и ноћи после чудесног причешћа старчево срце је било испуњено неизрецивом љубављу према Христу и он није помишљао ни о чему земаљском.

Свако од нас треба да зна: ништа не скрушава наш дух и не смирује наше срце као истинско покајање и плач због грехова. Али постоји пет узрока који нам сметају да се чистосрдачно кајемо због почињених грехова. Које су то сметње?

Можемо се причестити на осуду ако [се]:

1) уместо искреног покајања бавимо самооправдањем;

2) опраштамо својим увредиоцима и саблазнитељима на речима, а у свом срцу настављамо да се гневимо на њих;

3) кајемо за грех, али при том не осећамо одвратност према њему, него чак остајемо и привезани за њега;

4) приликом покајања не дајемо обећање да ћемо се убудуће клонити грехова, искорењивати страсти и исправљати свој начин живљења;

5) приступамо Тајни покајања формално, само зато да би нам било допуштено Свето Причешће.

Због своје грешности сви смо ми недостојни Христових Тајни и удостојавамо се да их примимо само по великој милости Божијој. Безгранично Господње човекољубље покрива наше грехе и допушта нам да приступимо светој Чаши. Али, кад човек прима Свете Дарове без самоосуђивања, скрушености и смирења, лишава се милости Божије и причешћује се на осуду. Који су знаци таквог причешћа?

Од човека одступа благодат Светога Духа, и он:

а) губи љубав према Богу и људима;

б) лишава се ревности за славу Божију;

в) више нема страха Божијег;

г) постаје небрижљив и равнодушан према свом спасењу.

Свети Анастасије Антиохијски писао је: "Они који приступају Светим Тајнама са страхом, трепетом, исповешћу и умилењем, добијају опроштај, а они који приступају без страха и са потцењивањем, добијају казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поврх тога, ђаво још лакше приступа. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају опроштај грехова, него и ђавола од себе прогоне"[3].

Дакле, за којег причасника се може рећи да се причестио достојно? За оног ко је, не видећи своје духовне врлине, приступио светој Чаши са свешћу о својој ништавности, са смиреним срцем и скрушеним духом.

 

svetosavlje.org

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dostojan je samo onaj koji zna da se pred Bogom nista ne moze sakriti.