Данко Страхинић: „Материца и џихад“ - отмице и трговина коптским женама и девојкама у Египту

[александар живаљев]

Нови-стари проблеми египатских хришћана

О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају.

Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад.

Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир.

Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда.

Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина.

Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми.

Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања.  

Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу.

Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина.

Непрестана ноћна мора

Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња.

Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара).

Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини.

Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“.

Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба.

„Kултурa срамотe“

Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице.

Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. 

Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство.

У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност.

Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу.

Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам.

Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“.

текст и фото: Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.

View full Странице

[Smaragdni kamičak]

Mučenice.  Zlotvorima Bog će suditi. 😡