Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Јанко]

Нема апсолутног (или како си рекао буквалног) непостојања. Из разлога јер је Син Божији постао човек и пројавио као своју створену природу у њеној целокупности. Ништа створено неће бити ван Христа.

Ово даље што питаш је питање апокатастазе. Ту су мишљења подељена. Има доста отаца који говоре да ће тако нешто, као што ти претпостављаш, бити могуће. Покојни патријарх Павле је говорио о три вида богопознања: савест, Мојсијев Закон и Јеванђеље.

Небиће је апсолутно ништавило у које би се творевина вратила, када би била остављена сама себи. Међутим, тако нешто није могуће јер, како рекох. Син Божији је постао човек. То је небиће, а смрт (ако то мислиш), вечна смрт, то је одвојенсот, немање позитивног односа са Богом, те сходно томе губитак властите посебности, властитог идентитета и обитавање у потпуној анонимности. Природа и таквих људи опстаје, јер више неће бити могуће цепкање природе, постојање индивидуа које немају везе једна са другом (где свака индивидуа оваплоћује део природе). Личност Христова пројавиће створену природу у њеној свеукупности. Оно што вечно умире је личност, конкретни идентитет, конкретно "ја" које није утемељено на односу са Богом. Будући да личност не може постојати сама по себи.

Јасно.

Није ми баш најјасније, како ће такви људи који су за вечну смрт-бити ипак у Христу? И они су створени...

Такође јасно. И апостол Павле у посланицама говори о неписаном закону у срцу сваког човека. Но, питање је било о избору апсолутног непостојања, а на то је већ одговорено.

Нисам сигуран да сам разумео. Зашто мислиш да би се творевина препуштена сама себи вратила у апсолутно ништавило, кад је одатле "изашла" на Божију иницијативу? Да би стигла до неког хаотичног стања разумем, али у апсолутно ништавило...? Неки цитат, навод?

Делимично разумем. Постојаће својом природом, а изгубиће свој идентитет, тј личност. Али како то да уклопим са "Ништа створено неће бити ван Христа." ?

Опрости на дављењу, али желим ове појмове да што боље разграничим у својој глави. И хвала на стрпљењу.

[Александар Милојков]

Јасно.

Није ми баш најјасније, како ће такви људи који су за вечну смрт-бити ипак у Христу? И они су створени...

Такође јасно. И апостол Павле у посланицама говори о неписаном закону у срцу сваког човека. Но, питање је било о избору апсолутног непостојања, а на то је већ одговорено.

Нисам сигуран да сам разумео. Зашто мислиш да би се творевина препуштена сама себи вратила у апсолутно ништавило, кад је одатле "изашла" на Божију иницијативу? Да би стигла до неког хаотичног стања разумем, али у апсолутно ништавило...? Неки цитат, навод?

Делимично разумем. Постојаће својом природом, а изгубиће свој идентитет, тј личност. Али како то да уклопим са "Ништа створено неће бити ван Христа." ?

Опрости на дављењу, али желим ове појмове да што боље разграничим у својој глави. И хвала на стрпљењу.

Биће све у Христу јер ће Христос возглавити целу створену природу. У томе и јесте поента "пакла", што ће ти људи постојати само као природа.

Рекао сам да би се вратила и ништавило онда када би била препуштена сама себи - управо зато што своје постојање не дугије самој себи (створена је ни из чега) већ Другом, односно Б огу. Зато, то што неће отићи у небиће, творевина треба да захвали не неком властитом својству (јер је никакво њено свопјство није привело у биће) већ искључиво и само вољи Божијој, односно чињеници да је Бог постао човек, да је страдао и васкрсао и тиме смрти одузео делотворност, учинио апсолутно небиће немогућом опцијом.

[Александар Милојков]

Делимично разумем. Постојаће својом природом, а изгубиће свој идентитет, тј личност. Али како то да уклопим са "Ништа створено неће бити ван Христа." ?

Већ сам одговорио - природа у својој целокупности биће возглављена у Христу, у његовом човештву. Из тог разлога, биће и "пакла". Ваљда ти је сада јасно и зашто.

Свети Максим то овако објашњава: сви ће имати биће, али неће сви имати добробиће. Исто то говори и митрополит, само са другачијом терминологојом: сва ће природа постојати, али неће свака личност преживети.

[Александар Милојков]

"Ја сам чокот а ви лозе."

Ове Христове речи говоре о онтологији коју сам покушао да објасним.

[Јанко]

138999 .hvala.

[Александар Милојков]

Ево и другог дела критике о.Николе Лудовикоса:

1. „Наметнута другост“

И друга примедба митрополитовој теологији у поменутом чланку професора Лудовикоса заснива се на ставу да митрополит раздваја личност од њене суштине. Како смо у претходном поднаслову то разјаснили, нећемо се поново освртати на ту очигледно неосновану оптужбу. Постоји нешто друго што нам је интересантно у овој примедби професора Лудовикоса. Наиме, ова примедба се заснива на погрешном схватању самог појма личности и на њеном поистовећењу са индивидуом. А то је управо суштинско питање у онтологији личности, које смо хтели да, кроз теологију митрополита Зизиуласа, појаснимо. Тог појашњења нема све док личност поистовећујемо са индивидуом. И у томе се огледа, по нашем мишљењу, проблем неразумвања митрополитове онтологије личности, од стране његових критичара – они поистовећују личност и индивидуу, утемељују постојање једнинке пре њеног односа.

Кроз синтагму „наметнута другост“ професор Лудовикос критикује митрополитову Тријадологију, а самим тим и темељни образац личности, односно личносну онтологију. Лудовикос ову критику почиње једном заиста чудном констатацијом када каже да је „за Зизиуласа Отац један Бог Символа вере.“[1] Па зар није и за све нас хришћане тако, питамо се? Није ли један Бог кога у првом члану Символа вере исповедамо, управо Отац?[2] Зар „Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа“ није један Бог о коме је проповедао апостол Павле?[3] Заиста чудно становиште професора Лудовикоса, за које не знамо разлог, осим да можда представља скривену схоластичку усиологију и погрешно схватање онтологије личности. Но, кренимо даље. Поред „не-усијанског карактера“, митрополитовој теологији Лудовикос замера наметање другости, „одбацивање било какве узајамности“[4] између међусобног давања другости, односно идентитета сваке од личности.

Под „не-усијанским карактером“ Лудовикос критикује митрополитово тумачење никео-цариградске Тријадологије. Познато је да је Цариградски сабор (381. године) кориговао Символ вере у делу о рађању Сина. У овом раду смо се већ дотакли детаља да је у односу на Никејски сабор (325. године) где је речено да је Син рођен „из суштине Оца“, на Цариградском сабору то кориговано тако што је „реч суштина прецртана“[5] и остало је да се чита де је Син рођен „од Оца“ (види II, 2.1.4). Лудовикос овде разумева да митрополит тумачи кападокијске оце као да они теже напуштању „суштине“ или „једносуштности“, те на основу тога критикује митрополитов „персонализам“.[6] Међутим, нема ни говора да митрополит говори о некаквом напуштању суштине или да негира јединосуштност. Не треба заиста више понављати много пута већ поновљене митрополитове речи да се личност не замишља без суштине, нити суштина без личности. Не, митрополит овде не говори о напуштању суштине, већ о божанском узроковању на плану личности које је лишено, самим тим јер је лично, принуде или нижности. Такође, говори о личности (Оца) као последњој онтолошкој реалности у Богу. Отац узрокује Сина и Духа јер то слободно жели, а не под присилом своје суштине. Односно, узроковање Сина и Духа није „нехотично“, како то каже свети григорије Богослов.[7] Овим су кападокијски оци желели да Тријадологију ослободе могућег неоплатонског разумевања:

Иако кападокијски свети оци говоре о једној суштини Бога мислећи на његово јединство, они никада нису радили оно што је радио Августин, наиме нису издизали једну божанску суштину изнад или испред личности Оца: природа може бити показатељ једности, али темељ јединства остаје Отац... нема принуде или нужности у овој врсти узрокованости, а како би то био случај да се рађање Сина и исхођење Духа одигравало на плану суштине... Кападокисјки оци су упорно истрајавали на томе да је Отац, пре него божанска οὐσία, ἀρχή личног божанског постојања управо зато што су хтели избећи нужност у онтолошкој узрокованости, нужност коју је Григорије препознао и одбацио у платонској слици Бога као чаше која се прелива од љубави.[8]

Погледајмо даље Лудивикосову критику митрополитовог тумачења монархије Оца. У даљој критици, под синтагмом „наметнута другост“, јасно видимо оно што митрополит Зизиулас назива онтолошким индивидуализмом. Пре него што кренемо у даље разматрање подсетимо се шта митрополит под том синтагмом подразумева, јер ће нам тако бити јаснија инспирација (и промашај) Лудовикосове критике која следи:

Онтолошки индивидуализам тачно представља утемељење јединке пре њених односа. Опоненент онтолошком индивидуализму јесте утемељење јединке кроз саме односе који утемељују њено постојање.[9]

Сада погледајмо шта каже Лудовикос. Под „наметнутом другошћу“ он критикује митрополитово тумачење Тријадологије где је личност Оца представљена као Узрок постојања и друге две личности, односно саме Свете Тројице. Лудовикос ту види проблем јер је у таквој монархији „само једна личност делатна – Отац.“[10] Лудовикос се даље ишчуђава митрополитовом објашњењу да ту нема ни говора о Очевом „наметању другости“ јер личности Сина и Духа нису засновани као бића пре свог односа са Оцем.[11] И, ни мање ни више, Лудовикос закључује

овај текст каже да су две личности постојале након што их је Отац родио те тако није било потребе да се од њих тражи сагласност, јер они нису постојали пре; другим речима „било је када их није било“, како је Арије веровао.[12] (!?)

Заиста, невероватан закључак, али професор Лудовикос управо до њега долази. Наравно, закључак је поптупно промашен. Шта, заправо, митрополит Зизиулас пише у наведеном тексту? Он говори да „наметнута другост“ може бити примедба само ако личност утемељујемо пре њених односа. Однос се може наметати само јединки чије се биће заснива на њој самој, односно као самосвесној индивидуи. Међутим, поновимо још једном, личност није исто што и индивидуа. Личност значи односни идентитет јединке – утемељење јединке у самом односу. За личност је немогуће говорити да она јесте пре њених односа са другом личношћу. Зато Отац не намеће себе Сину и Духу, јер он није пре њих, будући да је и сам несхватљив без односа са Сином и Духом. Управо из разлога јер је Отац личност. Он јесте Отац, зато што рађа Сина и исходи Духа Светога. Не постоји друго јестаство Оца. Не може се тврдити његово биће без односа са Сином и Духом (види фусноту 99., стр. 31-32). Исто важи и за личности Сина и Духа. Немогуће је говорити о њиховом бићу без односа са Оцем – управо из разлога јер су Син и Дух Свети личности. То митрополит веома јасно каже, поготово у првој реченици у наводу који следи, а коју је професор Лудовикос случајно или намерно превидео у својој критици „наметнуте другости“:

Отац као односна јединка несхватљив је без Сина и Духа. Његова слобода у привођењу поменуте двојице у постојање не намеће себе њима будући да њих још нема ту, а њихова сопствена слобода не захтева да буде питана за њихов пристанак будући да они нису утемељени као јединке пре свог односа са Оцем.[13]

Потребно је заиста изићи из онтолошког индивидуализма па разумети ово што митрополит говори. Уколико се личност не схвати као постојање које се као такво утемељује у односу са дугом личношћу, онда ћемо имати примедбе сличне овој професора Лудовикоса. С обзиром на важност овог питања, још једном подвуцимо и закључимо речено: нема Оца пре односа са Сином и Духом. Нема Сина и Духа пре односа са Оцем. Зато нема говора ни о каквом наметању другости. Однос се може наметати само када он није утемељујући за постојање и то је управо случај са индивидуалношћу и моралном слободом. Ако је другост онтолошка категорија, ако је давање другости утемељење бића као личности, онда нема говора о наметању. Отац, као личност, је последње онтолошко начело Свете Тројице. Ако личност схватимо како треба, онда је јасно да вечни Отац вечно рађа Сина и вечно исходи Духа Светога. Подсетимо се још једном речи светог Григорија Боголсова које смо већ наводили у овом раду: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Има ли лепше и јасније дефиниције личности? Ово исто говори и митрополит Зизиулас када каже:

Према патристичком учењу о Светој Тројици, личности се никада не схватају одвојене једна од друге, него увек сједињене. Уколико уклонимо једну од ових личности, тада укидамо и друге, јер свака од њих представља потврду идентитета друге (Отац је Отац зато што има Сина, и обратно, итд.).[14]

Јасно је да личности нема саме по себи, већ да она постоји зато „што воли и што је вољена.“[15] Све ово је требало да види и професор Лудовикос. Нису нам познати разлози његовог превиђања. Можда је и овде као и у претходној примедби ипак у њему превладао „бивши психолог“. Заправо, једино тако нам постаје јасан сав овај онтолошки индивидуализам кроз чију призму тумачи и критикује митрополитову онтологију личности (=Тријадологију). Очигледно га је захтев таквог схаватања бића одвео да личности Свете Тројице заштити од „наметања другости“, те да уведе неку врсту демократије и поштовања индивидуалних права и слобода сваке од личности Свете Тројице. Јер, како другачије разумети његове теолошке вратоломије да су Син и Дух, као узроковани од Оца, „у истом моменту“ његови (Очеви) „узроци“? Односно, прецизира професор Лудовикос, да су Син и Дух „узроци Очеве узрочности“. [16] (sic!)

[1] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 29.

[2] Символ вере, први план: Верујем у једнога Бога Оца...

[3] Уп. 2.Кор 1, 3; 11, 31; Еф 1, 3; 1, 17; 4, 6; 1.Сол 33, 11

[4] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 29.

[5] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 120.

[6] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 30.

[7] уп. John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 130., фуснота 54.

[8] Ibid., стр. 118-119.

[9] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 122.

[10] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 38.

[11] Ibid., уп. John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 122.

[12] Ibid., стр. 38-39.

[13] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 122.

[14] Јован Зизиулас, Болест и лечење у православној теологији, Предавање на симпосиону „Теологија и психијатрија у дијалогу“, одржаном у Митрополији Тебе и Ливадије, Грчка, 8. октобра 1994. Објављено у зборнику Praktika imeridas, Atina: Apostoliki diakonia (1999), стр. 133-156. Ово у фусноти број 268.

[15] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 49. Ово место би био јасан одговор на Лудовикосову примедбу „наметнуте другости“, односно одсуства „било какве узајамности“, које је (одуство) он видео у митрополитовој Тријадологији.

[16] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 39.

[timjančica]

pomaže Bog! evo još jednog teksta na temu.

drugi dio, mogu postaviti dok sredim komp : /

Riječi o djelu Nikolaosa Ludovikosa „Ličnost umjesto blagodati i nametnuta drugost“ (1)

O. Nikolaos Ludovikos, je grčki teolog koji se koji se bavio profesionalno i psihologijom.

Napisao je između ostaloga i interesantan uvid u djelo mitropolita Zizijulasa nazvavši ga „Ličnost umjesto blagodati i nametnuta drugost - konačno bogoslovsko stanovište Jovana Zizjulasa. “ [1]

Od ostalih djela protoprezvitera Ludovikosa prevedenih na naš jezik, možemo spomenuti “Problem zla: Od Augustina do savremene genetike“ [2], „Strahovi ličnosti i muke erosa“, „Evharistijska ontologija“, „Psihoanaliza i pravoslavna teologija.„ Ovo Ludovikosovo djelo je svojevrstan doprinos komparaciji svetootačke dogmatike pravoslavne Crkve i pisanju modernih teologa, čiji radovi nerijetko sadrže i filozofske komponente, a na par mjesta data je paralela pravoslavnog učenja i viđenja psihoanalitičara.

Monarhija Oca - jednonačelnost koja nije ograničena jednom Ipostasi

Nikolaos Ludovikos u ovom svom djelu nudi interesantnu i čini se prilično uspješnu analizu par bitnih aspekata misli mitropolita Jovana Zizijulasa. Počevši od tumačenja sv. Grigorija iz Nise, sv. Grigorija Palame, sv. Maksima Ispovjednika, sv. Jovana Damaskina, nastavlja analizu sa teolozima novog doba: Florovskim (koji je po navodima Ludovikosa bio mentor Zizjulasu), Loskim, Janrasom i Berđajevim. Ludovikos se dotiče i njemačkih filozofa Hajdegera, Šelinga, Huserla, filozofa pojma transcendentnog, Ničea i mistika Bubera. Kao bivši psiholog Ludovikos spominje Frojdovu školu i psihoanalitičara i filozofa Lakana.

U svom kritičkom osvrtu na bogoslovlje Zizijulasa on govori o odnosu Ličnosti (Ipostasi) i Božje prirode (suštine), kritikuje mitropolitovo shvatanje jednosušnosti, kao i njegovo viđenje interakcije samih Ipostasi. Po Ludvikosu, bitno je uzajamno, relacijsko i sinergijsko odnošenje, kao odraz koherentnosti Ličnosti i prirode, inače bi, kako kaže, "ousia /suština bila ostavljena izvan uzajamnog davanja.“

Ovo je samo jedna od misli koje Ludovikos prezentuje kako bi objasnio neslaganje sa mitropolitovim davanjem centralne i vodeće pozicije Ipostasi(ma) koja narušava odnošenje sa nadstuštastvenom suštinom, previđa ga ili poistovjećuje prirodu (suštinu) sa nužnošću, nudeći „izlaz u nuždi“ kroz Ličnost Hrista.

U nastavku on podvlači viđenje Monarhije i Ipostasi mitropolita J. Zizijulasa, i tvrdi ispravno da je netačno bilo kakvo usko poistovjećenje jedne Ličnosti (Oca) sa Monarhijom pozivajući se na spise sv. Vasilija Velikog, koji govore o povezanosti Monarhije sa jedinstvom Božje suštine: „Još izričitije, u svojoj Besedi 24 (par. 3) da bi predupredio bilo kakvo poistovećenje Monarhije sa samo jednom Ličnošću (Ocem) koja bi mogla delovati nezavisno, on piše: „Jedan je Bog koji je Otac; takođe, jedan je Bog koji je Sin, ali nisu dva Boga, zato što postoji istovetnost između Oca i Sina. Zato što nije jedno božanstvo u Ocu, a drugo u Sinu niti je druga suština (priroda) u svakom od njih. “ U prilog ovome jasno govori i sv. Justin u djelu „Dogmatika pravoslavne Crkve“, navodeći riječi sv. Grigorja Bogoslova: "Ocu se ne može pripisivati početak, uči sveti Grigorije Bogoslov, da ne bismo uveli nešto prvobitnije od Prvobitnog.“ [3]

“ I odmah zatim sv. Justin dodaje: „Objašnjavajući pravoslavno učenje o Svetoj Trojici, sveti Grigorije Bogoslov veli: mi poštujemo jedno načelo (μοναρχίαν), ali ne jednonačelnost (μοναρχίαν) koje se ograničava na jedno Lice, već jednonačelnost koja se sastoji iz jedinstva prirode, jednodušnosti volje, istovetnosti pokreta i ustremljenosti ka Jednome Onih koji su od Njega (to što je nemoguće u stvorenoj prirodi), tako da Oni, iako se razlikuju po broju, suštinom se ne razdeljuju.“ [4]

J. Zizijulas u u svom radu “Doprinos Kapodikije hrišćanskoj misli“, navodi međutim nešto sasvim suprotno tome: “ Brižljivo i postojano praveći razliku između prirode Božije i Boga kao Oca, oni su učili da ono što uzrokuje da Bog postoji jeste Ličnost Oca, a ne jedna Božanska priroda ili Suština. Na taj način oni su Ličnosti dali ontološko prvenstvo nad Suštinom, i postupajući tako oni su oslobodili egzistenciju od nužnosti.“ [5]

Ako ovo što tvrdi mitropolit J. Zizijulas uporedimo sa navedenim iznad sv. Grigorja Bogoslova, kapadokijskog Oca, uvidjet ćemo da tu postoje suštinska mimoilaženja. Sv. Grigorije Bogoslov jasno govori o jednonačelnosti koja se sastoji iz jedinstva sa prirodom Božanstva, što Zizijulas odbacuje, zastupajući navodno, mišljenje Kapadokijaca koje izoluje Božansku prirodu kao suvišnu. Ovo potvrđuje još jednom i N. Ludovikos: “Dve karakteristike Zizijulasove trijadologije jesu sledeće: prvo, njen (prevashodno) ne-usijanski karakter, i drugo, odbacivanje bilo kakve uzajamnosti (reciprocity). Kao što ćemo videti, Kapadokijci kao ni sv. Maksim, nikada nisu podržavali takva gledišta.“ [6]

[1] Person Instead of Grace and Dictated Otherness: John Zizioulas’ Final Theological Position, objavljeno u Heythrop Journal, XLVIII (2009), (prevod o. Dejan Nikolić, objavljeno u časopisu Vidoslov, Eparhije Zahmsko – Hercegovačke, бр. 51-2010.).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Kritika_Zizijulasa.htm

[2] N. Ludovikos, Problem zla: Od Augustina do savremene genetike Izvor: http://www.manastirbn.com/component/content/article/4-novosti/23-protoprezviter-nikola-ludovikos.html

[3] Sv. Justin Popović, Dogmatika pravoslavne Crkve, Tom I, Bog u Suštini, 25. Lična svojstva Božanskih Lica Presvete Trojice

[4] Ibid

[5] J. Zizjuls, Synasos in Cappadocia, Agra Publication, London, 1986, 23-27. Preveo: Vladan Perišić.

[6] N. Ludovikos, Ličnost umjesto blagodati, стр. 1–16, Person Instead of Grace and Dictated Otherness: John Zizioulas’ Final Theological Position, objavljeno u Heythrop Journal, XLVIII (2009), (prevod o. Dejan Nikolić, objavljeno u časopisu Vidoslov, Eparhije Zahmsko – Hercegovačke, бр. 51-2010.). http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Kritika_Zizijulasa.htm

[Milan Nikolic]

Тај текст је потпуни промашај. Да ли уопште сме да се зна ко је аутор?

[timjančica]

Ријечи о дјелу Николаоса Лудовикоса „Личност умјесто благодати и наметнута другост“ (2)

Од катафатике до апофатике

"А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте.

И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама." 2. Мој. 3,14.

По православним Оцима, не можемо спознати шта Божја Суштина јесте [1], већ само да Он Јесте, али имамо увида у неке особености начина којима постоје Света Тројица, и поред тога што нам Божија Суштина није приступачна. Бог нам се показује у својим дјелима, односно путем својих нестворених енергија. Размишљајући о Богу, Његовој свеприсутности, Свети Оци следећи православну догматику, препознали су апофатички и катафатички начин познања и приступа, тј. одношења са Богом, нашим Извором сваког добра.

Ако потражимо дефиниције ових појмова у “Рјечнику православне теологије“, пронаћи ћемо да “катафатички пут јесте познање помоћу интелектуалне, аналитичке и сукцесивне рефлексије, која се ограничава само на законе узрочности, а апофатички пут јесте искуствено познање, кад субјекат стоји "пред" Богом и има очигледност Његовога присуства.” [2]

У тријадолошкој терминологији постоји и израз начин постојања Лица Свете Тројице, тј. “како постоје”.

То „како постоји“ Бог као Тројица, дакле начин постојања Лица Свете Тројице, представља недостижну и непојмљиву Тајну и не открива се у Икономији. Оно што се открива у Икономији јесте особитост постојања лица Свете Тројице и лични карактер њихових енергија; не и начин њиховог постојања. [3]

Начин постојања повезује се са Ипостасима, са овим ће се сљедбеници Зизијуласа сложити, ипак, за Зизијуласа се тврди да он заступа поистовјећење Ипостаси и начина постојања, што православни Оци одбацују. У зборнику радова Патролошког симпозијума у Грчкој, можемо прочитати: „Вероватно супротстављеност Високопреосвећеног (митрополита Зизијуласа – нап. аутора) спрам апофатичког схватања начина постојања трију Божанских Лица (одбијање непосредног искуства духовног познања као теолошког појма, по "Рјечнику православне теологије" Ј. Брије), дугује се управо овоме поистовећењу, које чини између начина постојања и Ипостаси или Лица Свете Тројице. Једно такво, међутим, поистовећивање не темељи се на отачком предању.“ [4]

Односно, не ради се о огољеној Суштини и поистовјећењу са Њом, кад говоримо о начину постојања, али нити о Ипостасима засебно (којe би чиниле начине постојања и које треба поистовјетити са начином постојања), имајући на уму њихово пуко међусобно одношење!

Шта на ову тему каже митрополитЈ. Зизијулас?!

„Личносно постојање значи превазилажење граница сопствене природе у покрету заједничарења са другима. С обзиром да је ипостас идентична са природом, биће јесте ако и само ако је у заједничарењу“, [5] тврди митрополит у свом раду „О људској способности и неспособности“.

Очигледно се ради о томе да митрополит гради Ипостас на односу, и на њиховој односности као јединој градивној конституцији Божанства. По овој теорији ради се искључиво о предавању другости унутар тог односа, а по Светим Оцима и православној догматици, Свету Тројицу не треба замишљати као три дијела једне цјелине, “већ неразлучно сапостојање Трију бестјелесних”. [6]

Читајући његова даља размишљања у овом правцу наилазимо на назнаке поимања онтолошког постојања независних Бића! Конкретно, митрополит Зизијулас каже следеће: "Јер, карактеристика учења кападокијских Отаца била је у следећем: три Лица Свете Тројице не представљају енергије једнога Бога, него представљају три потпуне Ипостаси. Стога, да би се представила та пуноћа трију Ипостаси, аналогија се мора односити на три човека (три сунца, три упаљене свеће), а не на једнога. Треба да буду три целовита, потпуна бића; према томе, овде је присутна прва темељна разлика." [7]

По предању Светих Отаца, такво једно постојање независних Бића унутар Божанства не постоји, самим тим што је Оно по својој битној особини несложено.

“Кад год размишљам о једној од Ипостаси, вели свети Дамаскин, ја је сазнајем као савршеног Бога (τέλειον Θεόν) и савршено биће; а када сједињујем и збрајам три Ипостаси, ја сазнајем једног савршеног Бога, јер Божанство није сложено него је у трима савршеним Лицима једно, савршено и несложено.” [8]

У супротном би по Cветим Oцима овакав принцип засебних Бића значио и многоначелност, а по њима је то исто што и безначелност, односно лишавнање једнинствености и онтолошког постулата постојања Божанства којг познајемо као „Тројица у Јединици и Једниница у Тројици”.

Уипостазирани Логос како га митрополит замишља је уипостазиран искључиво у односности и предању другости унутар тог односа, и Лудовикос то са правом критикује као „ослобађање од Природе“ или бјекство од Ње. [9]

[1] Св. Василије Велики, Писмо 234. Светоме Амфилохију Иконијском :

„Ја дакле знам да Он јесте; међутим, шта је Његова суштина – то сматрам нечим што превазилази ум.“

http://www.earthisno...hiju-ikonijskom

[2] Јован Брија, Речник Православне Теологије, Превео с румунског Епископ Митрофан (Кодић) Београд,1999.

[3] проф. Георгијe Марцелос, Апофатички карактер начина постојања Лица свете Тројице (по светом Василију Великом). Предавање изговорено 7.7.1992. у току 11. Патролошког Симпозијума одржаног у Макри – Александруполи . Превод, Протосинђел Симеон.

[4] Ибид

[5] О људској способности и несопособности, Богословски факултет, Београд, 1998.

Изворник: " Human Capacity and Human Incapacity: A Theological Exploration of Personhood", Scotish Journal of Theology, 28 (1975) 401-448.

Саопштење прочитано током редовне конференције Британског удружења за истраживања богословља, у Оксфорду, 6. априла 1972. Касније су унесене извесне измене и напомене. Превод, Богдан Лубардић.

[6] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, Том I,

http://www.svetosavl...avneCrkve26.htm

[7] Митрополит Јован Зизјулас, Догм. теме, Нови Сад, 2001., стр. 227.

[8] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, Том I,

http://www.svetosavl...avneCrkve26.htm

[9] Н. Лудовикос, Личност умјесто благодати и наметнута другост, стр. 1–16, Person Instead of Grace and Dictated Otherness: John Zizioulas’ Final Theological Position, објављено у Heythrop Journal, XLVIII (2009).

У наставку:

Појам трансцендентног субјекта и екстасиса

[N.Petrovic]

"Јер, карактеристика учења кападокијских Отаца била је у следећем: три Лица Свете Тројице не представљају енергије једнога Бога, него представљају три потпуне Ипостаси. Стога, да би се представила та пуноћа трију Ипостаси, аналогија се мора односити на три човека (три сунца, три упаљене свеће), а не на једнога. Треба да буду три целовита, потпуна бића; према томе, овде је присутна прва темељна разлика." [

Ako se ovakav nacin sagledavanja Svete Trojice ne slaze sa svetootackom istinom, kao sto se navodi u daljem tekstu, zar to ne znaci da je ovakvo ucenje jeres?

I to jeres najgore vrste jer ulazi duboko u dogmatiku?

Negde procitah da katolici ovako kako +Zizioulas sozercava, objasnjavaju Svetu Trojicu.

Kao sto vidimo sv.Damaskin kaze;

“Кад год размишљам о једној од Ипостаси, вели свети Дамаскин, ја је сазнајем као савршеног Бога (τέλειον Θεόν) и савршено биће; а када сједињујем и збрајам три Ипостаси, ја сазнајем једног савршеног Бога, јер Божанство није сложено него је у трима савршеним Лицима једно, савршено и несложено.”

Sv.Maksim Ispovednik recimo, govori o nerazdeljivosti Ipostasi.

Говорећи: Ја и Отац смо једно (Јн.10,30), Господ означава истоветност суштине. Када опет каже: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,И), Он указује на нераздељивост Ипостаси. Према томе, раздељујући Сина од Оца тритеисти падају у двоструку провалију. Говорећи да је Син савечан Оцу и раздељујући га [истовременој од Њега, они су принуђени да говоре да није рођен од Оца, те падају [у јерес] која признаје три Бога и три начела. Или, опет, говорећи да је Син рођен од Оца и раздељујући га од Њега, они су принуђени да говоре да му није савечан, те Господара времена потчињавају времену. Треба, дакле, по великом Григорију [Богослову] сачувати и [веру] у Једног Бога и исповедати Три Ипостаси, сваку са Њеним [личним] својствима. Јер, по њему, [Света Тројица] се "дели", премда "нераздељиво" и "сједињује", премда "раздељиво". Стога је чудесно и раздељење и сједињење. Јер, у чему би се састојала чудесност кад би се Син са Оцем сједињавао и раздељивао као човек са човеком и ништа више?

Dakle, pitam kao laik i sa zeljom da naucim. Ako je deljivost Ipostasi, kao sto uci mitropolit, jeres, da li to znaci da je i celo njegovo ucenje prozeto jeresju?

I drugo pitanje, ako nije jeres bez obzira sto nije pravoslavno ucenje, zbog cega nije?

Postoji i ta mogucnost, da sam ja samo pobrkao loncice.

[Ђорђе Р]

Већ је неко рекао да је текст потпуни промашај, и било би добро да се зна ко је аутор.

Није ми било тешко да погледам цитат одакле је узета то митрополитово објашњење да бих видео у ком контексту је то причао, и да ли може да се схвати како је аутор схватио, да митрополит исповеда раздељивост ипостаси.

У том делу митрополит критикује западну мисао, пре свега св Августина, из које је РКЦ градила своје учење, које се разликовало од православног. Наравно да се троипостасни Бог не може представити ни као један човек, ни као три човека. Али да је ближа представа три личности, него једна, како је то било код св Августина. По мени је јако подмикло, и погрешно због тога оптуживати митрополита за јерес, и то јерес која је осуђена и добро образложена. То пре свега значи да се подцењује интелект митрополита. Његова једина кривица је што покушава истине (догмате) православне цркве да објасни савременом човеку, његовим језиком. И због тога је принуђен да када се фокусира да објасни једну страну Божанске личности занемари неку другу, коју ће опет касније нагласити и објаснити. И било који део када се узме појединачно, представља јерес. Ако би тако гледали, не би било ни једног светитеља који је причао о Богу, о догматима, да не би могло да се неколико реченица извади из контекста и представи као јерес.

То је оно што раде православни протестанти, узму фотографију (део фотографије), део текста, говора, и од тога направе (монтирају) шта год они хоће по својој жељи. Што нема везе са стварношћу и реалности.

[Ламех]

Поготово што тај који је писао појашњава или шта ли већ чланак Лудовикоса где онај ни на какав начин не подстиче мисао да је митрополит у јереси, већ говори о богословско-језичким финесама и детаљима и њиховој амбивалентности. И наравно свом ставу и корекцији појединих митроплолитових исказа.

Овај што је писао нема никакве везе и тешко да може да примирише Лудовикосу, а тек Зизјуласу.

Да не говорим о томе да Лудовикос као извор за критику појединих Зизјуласових ставова уопште не користи Догматске теме које је издала Беседа, јер је то збирка са предавања које је митрополит држао, мислим у Атини.

А о тумачењу Зизјуласових речи као увођењу посебних божанстава у Тројицу, могу речи следеће sHa_sarcasticlol

[Александар Милојков]

Уипостазирани Логос како га митрополит замишља је уипостазиран искључиво у односности и предању другости унутар тог односа, и Лудовикос то са правом критикује као „ослобађање од Природе“ или бјекство од Ње

Митрополит Зизијулас на међународном симпосиону у Београду: "Треба не да се ослободимо природе, већ да ослободимо природу саму." Такође: "Природа је у поседу ипостаси (личности)". Што ће рећи, у контексту односа природе и личности, личност има, садржи природу, а не природа личност. Такође: "Онтологије нема без "шта" питања (без природе или суштине) и без "ко" питања (без личности, ипостаси). О бивству можемо говорити само када имамо заједно ово двоје (незамисливост личности без суштине, као и незамисливост безличне суштине)."

А о.Лудовикос.... прича напамет.... Бојим се да његов мотив, у овом случају, није теологија. Више су ту, изгледа, неки лични, сујетни разлози.

[Milan Nikolic]

@@N.Petrovic,

Нема разлога да будеш збуњен, само ако доследно прочиташ Максима у том твом цитату. Зизјулас је то беспрекорно описао и протумачио.

@@Ђорђе Р,

Ја сам оценио да је тај текст анонимног аутора потпуни промашај. Још мало па ће пола године од како се ћути о идентитету аутора - мада је и раније било питања о томе.

@@timjančica,

Ко год да је аутор тог текста, он мора да види своју неупућеност и нестручност - да ли то као намерни или ненамерни чин не знам. Само знам да је аутор озбиљно супротстављен православљу.

Било би добро да тај аутор ступи у дијалог овде са нама. Није потребно много труда да би се објаснило о каквим заблудама је ту реч, јер већ смо имали чланове са таквим теолошким ставом који се показао као средњовековно учење Рима.

[Ламех]

Лудовикос је овде у овом чланку представљен погрешно, јер онај који жели да га узме као основ за своју критику пола ствари не схвата. Дакле, малициозност која се приписује Лудовикосу не стоји гледе овог чланка. Исто тако, сам Лудовикос не оспорава православност Зизјуласа него сматра да нешто у његовом богословљу може да буде и двосмислено. То што је он био Зизјуласов ученик, тј. овај му био ментор на факсу, не значи да мора да буде његов епигон као поједини наши епископи.

Друго, ја изузетно ценим, а верујем и већина људи са којима сам студирао, митр. Јована и заиста је за мене био откривење у богословљу и даље то јесте. Заиста човек који ме привукао да наслутим(не бих рекоа увидим) дубине православног богословља.

ТРеће, не мање битно: треба да буде срамота организаторе симпозијума о Максиму Исповеднику што бивше студенте нису обавестили, питали да ли су вољни да посећују дискусије, као и то да понуде вероучитељима СПЦ. Него су показали на делу оно што је бољка нашег факса- патолошки елитизам и сељанија.

Ја на сајту факса нисам могао да сазнам кад, где и ко држи предавање а да је то апсолутно валидно. Нпр. Зизјулас је држао своје предавање у ректорату а на сајту је писало у амфитеатру факса...