Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Justin Waters]

Po jednom Bozanskom Bicu olicenom u Trojici Licnosti koje cine jedno Svesavrseno Bice Saborno u Ljubavi.

Шта значу оличити у овом конретном случају? Јер овдје долази до антропоморфирања Божанских личности са нашим људским.

[Александар Милојков]

Премијерно, показујем део моје критике Лудовикосовог богословља (његове критике митрополита Зизиуласа):

1. „Личност уместо благодати“

Једна од интересантнијих критика митрополитове теологије која се скоро у преводу појавила пред српску читалачку публику јесте чланак Николе Лудовикоса Личност уместо благодати и наметнута другост – коначно богословско становиште Јована Зизиуласа.[1] Свакако, била би потребна једна посебна студија која би се бавила евидентном променом мишљења професора Лудовикоса. Наиме, постоји супротстављеност Лудовиковисових ставова у поменутом чланку са онима које је некада износио у својој докторској тези Евхаристијска онтологија.[2] Ми се нећемо детаљно бавити феноменом и разлозима промене мишљења професора Лудовикоса, већ ћемо се на његову докторску тезу позивати да бисмо управо објаснили потоње, по нашем мишљењу, погрешно разумевање теологије митрополита Зизиуласа.

У чему се састоји Лудовикосов приговор „личност уместо благодати“? У овој примедби професор Лудовикос митрополиту замера неколико детаља који су везани за оно што смо у овом раду назвали онтологијом личности. Прво што професор замера јесте „поистовећење природе са нужношћу, док је личност поистовећена са слободом.“[3] За разлику од своје докторске тезе када је биће видео као личносну заједницу, која свој архетип има у Светој Тројици[4] и када је такво становиште, по властитом сведочењу, дуговао митрополиту Зизиуласу[5], професор Лудовикос сада говори нешто друго. Управо онтолошке ставове митрополита Зизиуласа које је некада хвалио, он сада назива „сенком гностицизма“ и оригенистичким поистовећењем природе и пада.[6] Даље, Лудовикос критикује „раздвајање“ природе и личности[7], приписујући то утицајем западног идеализма на митрополитову мисао.[8] Лудовикос у митрополитовој теологији види

не само потпуну онтолгизацију личности, као јединог лика Божијег у творевини, насупрот природи, већ такође и неизбежно поистовећење личности са благодаћу...[9]

Потом професор закључује да

немамо личност уколико немамо трансцедентну повезаност, или да једну такву повезаност имамо кад год имамо личност – у оба случаја личност је једноставно друго име за благодат... Зизиулас нигде експлицитно не каже да би ова издвојена личност, као уосталом и природа у целини, требало да буде спашена благодаћу, а да она сама није благодат...[10]

Кренимо редом. Да ли митрополит Зизиулас супротставља личност природи и да ли их раздваја? Заиста, тешко је открити на основу чега професор Лудовикос долази до оваквог закључка. У многим својим студијама митрополит јасно говори да нема личности без природе, нити природе без личности (неипостазиране природе), истичући то као онтолошку поставку у богословљу грчких отаца.[11] У једној од својих студија, осврћући се на сличан приговор, митрополит веома експлицитно одговара:

Наглашавао сам више пута да се без суштине не замишља личност и без личности не замишља суштина Божија, „гола“. Према томе, оптужба за „усиомаха“ не тиче ме се...[12]

Ово што је речено везано за питање односа личности и суштине Бога, важи и за људску личност. Будући да је, како смо то у раду јасно и показали, Света Тројица образац личносног постојања. Појам личности црпимо из Тријадологије. Дакле, никако не стоји ова оптужба професора Лудовикоса о „раздвајању“ личности и суштине. Таквог нечег нема у делима митрополита Зизиуласа.

Још чуднија је критика да је искључиво личност та за коју се везује иконичност човека са Богом, а да се не дозвољава да то буде и људска природа!? Да ли је могуће да професор Лудовикос превиђа апсолутну другост божанске природе у односу на људску? Да превиђа, у равни суштине, непремеостиву разлику, онтолошку провалију између створеног и нествореног? Погледајмо како митрополит Зизиулас одговара на сличну примедбу Филипа Шерарда:

Рећи да својства нестворенога могу постати део „природе“ створенога једнако је тврђењу највеће могуће противречности. Термин „природа“ у старојелинској мисли и у патристичкој употреби увек значи границе које разликују једну ствар од друге... Божанска природа има својства која, с једне стране, могу бити удељена створењима, али с друге, не могу постати део природе створења. Природна својства божанске природе, нпр. у христологији, никада не могу постати природна својства људске природе – јер би тада разликовање природе било укинуто... Природа створеног и нествореног чак и у христологији (да не помињемо творевину) сједињене су „несливено“, што значи да својства једне природе никада не постају природна својства друге... Закључак: створено узима на себе својства нествореног, не као део своје природе, већ као део односа који је створила личност.[13]

Управо нам халкидоснки догмат и христологија говоре да нема мешања, нема сличности између створеног и нествореног. Једина спона створеног и несвореног, где је могућа communicatio idiomatum, јесте у равни личности. Божанска природа остаје заувек недокучива и непричасна човеку, а свако одређивање њених својстава била би антропоморфизација Бога. Стога, не може бити ни говора о некаквој иконичности Бога и човека у равни природе, већ само у равни личности. Човек је „по икони“ Божијој управо зато што постоји као личност. Овде сада долазимо до следеће примедбе која се односи на поистовећење личности са благодаћу, односно до замене благодати личношћу, како професор Лудовикос појашњава. Да ли се из митрополитовог писања може извући закључак да „немамо личност када немамо трансцедентну повезаност“? Нарадвно да не. Довољно је само прочитати митрополитове студије Од маске до личности и О људској способности и неспособности и видети да личност у палом стању, дакле без „трансцедентне повезанисти“, постаје изопачена але не и потпуно угашена.[14] Човек има власт да личност изопачи, тако што ће свој ек-стасис усмерити само ка створеној природи, али не и да потпуно уништи личност[15]. У том смислу, митрополит прави јасну разлику између биолошке и еклисијалне ипостаси (II, 3.2). Ту се јасно види да не стоји Лудовикосова тврдња да имамо спасење онда када имамо личност. Биолошка ипостас јесте личност, али не значи спасење. За спасење је непходна не просто личност („по икони“) већ истинита личност („по подобију“), бесмртна, нестворена личност – поистовећење са Сином Божијим, што митрополит подразумева под појмом еклисијална личност (види II, 3.3). У том дару истините личности (=догађај Христа) се и огледа Божија благодат човеку и свету. Да је даровани живот од Бога човеку спознаја „личносног тројичног постојања Бога“ и да је тај истинити живот могућ „једино као заједница са Тројичним Богом“, било је некада јесно и професору Лудовикосу.[16] И, наравно, тада је сматрао „изузетно важним то што је и митрополит Зизиулас дошао до истог закључка.“[17]

Дакле, закључимо ову примедбу. Имамо личност и без „трансцеденталне повезаности“ – то је биолошка личност (ипостас). Даље, постојање биолошкε личности говори да личност не значи аутоматски и спасење, каκо је то професор приговорио. Поновимо, спасење значи досезање истините личности (еклисијалнα ипостас), поистовећење са личношћу Сина Божијег – оно што се у отачкој терминологији назива θέωσις (обожење). Тај догађај, свакако, не може се другачије назвати него даром, благодаћу Божијом:

Христологија је радосна вест човеку да његова природа може бити „примљена“ и ипостазирана на начин слободан од онтолошке нужности биолошке ипостаси која, као што смо видели, одводи у трагику индивидулаизма и смрти. Благодарећи Христу човек може сада и сам да „постоји“, да потврђује постојање себе као личности не више непремостивих закона природе, него на основу односа са Богом какав има слободно и из љубави Христос као Син Божији са Оцем.[18]

Не, ово не значи одбацивање или презрење створене природе од стране човека, како би то професор Лудовикос желео да представи. Ово значи одбацивање самодовољности природе, одбацивање личносне ек-статичности која се зауставља и налази покој само и једино у створеном. Такав начин постојања води у „изопачење личности“, у индивидуализацију и смрт. Бивање истинитом личношћу не значи презрење властите природе или некакав бег од исте. Не, већ значи њено принишење Богу у заједници слободе и љубави. Човек је призван да буде, као истинита личност, „свештеник творевине.“[19] У таквом једном призиву и остварењу човека не може бити говора о бегу од природе, што Лудовикос покушава да представи. Са овим је у вези и погрешно тумачење митрополитовог израза „смрт сопства.“[20] Професор Лудовикос и то покушава да протумачи као некакав бег личности од властите природе. Али, овде се, како смо то показали у поглављу о етици, не ради о томе. „Смрт сопства“ не значи негирање властите природе, већ борбу против палог начина постојања. То је борба против начина живљења који се разумева као задовољење властите „хемије“ – једном речју, против индивидуализма који води у смрт. „Смрт сопства“ је суштина аскетског етоса – што и одређује еклисијалну ипостас као борбу не против своје природе[21] као такве, већ против самољубља, против самодовољности света, против ек-статичности која се зауставља на створеном и као таква завршава у индивидуалности и смрти. (види III, 3.).

Не желећи, како смо на почетку овог поглавља рекли, да улазимо у разлоге промене мишљења професора Лудовикоса, овде бисмо ипак у том правцу само наслутили да је „бивши психолог“[22] ипак превагнуо у његовом разумевању личности и онтологије. Инспирисани његовим насловом чланка, где критикује теологију митрополита Зизиуласа, могли бисмо дати један наслов за будућу анализу Лудовикосове теологије: Од личности до индивидуе – коначно богословско становуште Николе Лудовикоса.

[1] Превод се први пут појавио у часопису Видослов (51/2010), стр. 59-81. Затим, појавио се у књизи-зборнику Николе Лудовикоса, Страхови личности и муке ероса, Цетиње (2011), стр. 13-57. Ми ћемо се у овом раду користити овим другим издањем.

[2] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија – евхаристијски темељи бића, као настајања у заједници, у есхатолошкој онтологији светог Максима Исповедника, Београд – Карловац: Мартириа (2011).

[3] Никола Лудовикос, Личност уместо благодати и наметнута другост, у : Страхови личности и муке ероса, Цетиње: Свештени манастир цетињски (2011), стр. 19. У даљем навођењу у фуснотама користићемо само наслов књиге.

[4] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија, стр. 42-43.

[5] У својој докторској дисертацији Никола Лудовикос писао је следеће: „Иако се ради о једном личном покушају, аутор овог дела, међутим, није био сам у њему. Заиста, писац ове књиге је имао ретку радост богословског надахнућа услед студирања и духовног и академског повезивања са Високопреосвећеним митрополитом пергамским господином Зизиуласом... Реч је о вероватно првом богослову новијег времена који је говорио, толико уверљиво, о могућности повраћаја и примене еклисиологије на онтологију, о црквеном εινε као аутентично начину постојања.“ Евхаристијска онтологија, стр. 26.

[6] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 19.

[7] Ibid., стр. 24-25.

[8] Ibid., стр. 21.

[9] Ibid.

[10] Ibid., стр. 22-23.

[11] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 41. фуснота 37.

[12] John D. Zizioulas, The Being of God and the Being of Man, у: The One an the Many, стр. 22.

[13] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 277.

[14] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 232.

[15] Ibid. стр. 228.

[16] Никола Лудовикос, Евхаристијска онтологија, стр. 57.

Између осталог, Лудовикос на овом месту каже: „Која је то евхаристијска мудрост или знање кој бисмо могли оправдавајући истрајност светог Максима да назовемо „евхаристијским просветљењем“ верних?.. Ради се о евхаристијској по благодати спознаји начина личносног тројичног постојања Бога, доживљај тројичног јединства као благодатног живота верника... Живот је, дакле, пуноћа бића, његова потврда, напослетку биће за светог Максима значи живети поптпуно, дакле бесмртно. А овај бесмртни живот је могућ једино као заједница са Тројичним Богом у црквеном евхаристијском искуству.“

Остаје нејасно зашто сада професор Лудовикос не види личносну заједницу, „трансцеденталну повезаност“, као благодат? Шта уопште, за њега, сада представља благодат Божију која је дата човеку?

[17] Ibid., фуснота 53.

[18] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 56.

[19] John D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 229.

[20] Ibid., стр. 88.

[21] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 63.

[22] Никола Лудовикос, Страхови личности и муке ероса, стр. 27.

[Apis]

ne znam sta ti je tu zapadno.sta je za tebe sustina?

[Apis]

evo ako ja gresim evo sta kaze katihizis Vladike Nikolaja:

OSMI ČLAN SIMVOLA VERE Kako glasi osmi član Simvola vere?

„I u Duha Svetoga, Gospoda Životvornog, koji od Oca ishodi, kome se sa Ocem i Sinom zajedno klanja, i zajedno se slavi, koji je govorio kroz proroke". Zašto se Duh Sveti naziva Gospodom? On se naziva tako s istim pravom kao što se Gospodom naziva Otac i Sin. Da li je onda Sveti Duh Bog? Zaista jeste, Istiniti Bog od Istinitog Boga, a ne rađa se od Oca kao Sin već od Oca ishodi. Kako onda možemo reći da verujemo u jednoga Boga? Mi stvarno verujemo u jednoga Boga o kome nam je najveću tajnu otkrio Hristos, a TO je tajna o apsolutnoj harmoniji tri božanska lica jednog istog božanskog bića. Stoga mi govorimo o Trojičnom Bogu ili o Trojici u jedinici, o — JEDNOM B0GU

[Александар Милојков]

ne znam sta ti je tu zapadno.sta je za tebe sustina?

Западна је та супстанцијалистичка онтологија, примат суштине над личностима.

[Apis]

ja ne govorim da je sustina nad licnostima jer upravo te licnosti cine sustinu Bozjeg bica.Oni su sustina jednog bica

[Александар Милојков]

ja ne govorim da je sustina nad licnostima jer upravo te licnosti cine sustinu Bozjeg bica.Oni su sustina jednog bica

Мораш прво да овладаш отачким појмовима (ипостас, просопон, усиа, фисис, еине), јер овако се не можемо разумети. О појмовној револуцији кападокијских отаца митрополиз је пуно писао. Препоручујем ти његову студију Од маске до личности.

.

[Milan Nikolic]

Ето тај део Николајевих речи може бити поистовећен са оним заблудама које је изнео свети Јустин Ћелијски у почетку своје догматике. Морамо да разумемо да не смемо свете Оце посматрати као непогрешиве шта год рекли, него постоје одређени периоди у њиховом теолошком узрастању, када може доћи до одређених неправилности.

Све то што сада разјашњавамо јесу последице западне теологије која је упливала у Православље. Зато није тешко да се то без проблема препозна.

[Guest - . . .-]

ево има неке ствари код нас на сајту

https://www.pouke.org/library.php?cid=59&id=1335&do=view

https://www.pouke.org/library.php?cid=59&id=1098&do=view

Има на сајту и књига од маске до личности али не знам где је

[Apis]

au mile Ava Justin je bio u zabludi !!! Strasno!!!!!.Verovatno ce da ispadne i da Vladika nikolaj nije imao pojma ni Atanasije Veliki ...

Strasno sta moze jedan ekumenisticki teolog da napravi.Samo se vi drzite zizijulasa a ja cu Svetih Otaca kao temelja istine Bozje.Pravoslavlje ne poznaje vreme kad je u pitanju dogma.Ucenja Crkve Hristove su vecna kao sto je i Sam Gospod Bog vecan.Nek vam je Bog u pomoci sa modernistickom teologijom

[Александар Милојков]

Ето тај део Николајевих речи може бити поистовећен са оним заблудама које је изнео свети Јустин Ћелијски у почетку своје догматике. Морамо да разумемо да не смемо свете Оце посматрати као непогрешиве шта год рекли, него постоје одређени периоди у њиховом теолошком узрастању, када може доћи до одређених неправилности.

Све то што сада разјашњавамо јесу последице западне теологије која је упливала у Православље. Зато није тешко да се то без проблема препозна.

Ава Јустин је ту само цитирао оце, источне и западне. Нема у ту неке његове разраде. Његова догматика је добра управо због чињенице што на једном месту имамо сабрана мишљења најутицајних отаца Цркве.

[Александар Милојков]

au mile Ava Justin je bio u zabludi !!! Strasno!!!!!.Verovatno ce da ispadne i da Vladika nikolaj nije imao pojma ni Atanasije Veliki ...

Strasno sta moze jedan ekumenisticki teolog da napravi.Samo se vi drzite zizijulasa a ja cu Svetih Otaca kao temelja istine Bozje.Pravoslavlje ne poznaje vreme kad je u pitanju dogma.Ucenja Crkve Hristove su vecna kao sto je i Sam Gospod Bog vecan.Nek vam je Bog u pomoci sa modernistickom teologijom

Причтај ону студију и биће ти јасније. Није тако црно као што ти се чини. Атанасије Велики није, на пример, разликовао изразе ипостас и усиа, а Кападокијци су касније разлучили то двоје, а видећеш и зашто.

[Guest - . . .-]

au mile Ava Justin je bio u zabludi !!! Strasno!!!!!.Verovatno ce da ispadne i da Vladika nikolaj nije imao pojma ni Atanasije Veliki ...

Strasno sta moze jedan ekumenisticki teolog da napravi.Samo se vi drzite zizijulasa a ja cu Svetih Otaca kao temelja istine Bozje.Pravoslavlje ne poznaje vreme kad je u pitanju dogma.Ucenja Crkve Hristove su vecna kao sto je i Sam Gospod Bog vecan.Nek vam je Bog u pomoci sa modernistickom teologijom

Одмори мало па књигу у шаке...

не измишљај нешто што нико није ни помислио...

[DYNABLASTER]

au mile Ava Justin je bio u zabludi !!! Strasno!!!!!.Verovatno ce da ispadne i da Vladika nikolaj nije imao pojma ni Atanasije Veliki ...

Strasno sta moze jedan ekumenisticki teolog da napravi.Samo se vi drzite zizijulasa a ja cu Svetih Otaca kao temelja istine Bozje.Pravoslavlje ne poznaje vreme kad je u pitanju dogma.Ucenja Crkve Hristove su vecna kao sto je i Sam Gospod Bog vecan.Nek vam je Bog u pomoci sa modernistickom teologijom

glede, cesto se desava da dvojica naizgled tvrde suprotno, a ustvari obijica tvrde isto(samo na svoj nacin), fora je da treba razumeti, a to mozes samo ako si oslobodjen predrasuda(sto ti nisi), poenta je u razumevanju, to je najbitnije

[Apis]

Ok.procitacu ali Zizujulas je jedini koji je poistovetio licnost sa bicem.Bilo bi dobro da mi date citate Svetih Otaca koji us to tvrdili.