Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Александар Милојков]

Борис је јасно показао нелогичност својих тврдњи. Он каже да суштина даје идентитет, а не личносни односи:

биће којим Света Тројица живе, није условљено Њиховим односом, него напротив, супротно од тога, Личности успостављају односе идентитетом свог божанског бића

Дакле, по њему личност није нешто што извире из односа, већ личност успоставља односе. То је оно што +Зизиулас и критикује као "првенство суштине над ипостасима": прво јеси па се тек онда односиш. Ово "прво јеси па се тек онда односиш" се јасно види из горње Борисове реченице. Јасно је да он није изашао из средњовековне схоластичке онтологије. Напротив, још ју је више и дубље афирмисао од самих средњовековних схоластичара.

Личност, идентитет не може утемељивати суштина. Таква изјава је нонсенс. Како суштина може бити идентитет када Отац, Син и Свети Дух имају ИСТУ суштину, а ипак су различите личности? Личност утемељује однос према другој личности. Тај однос је један и непоновљив, зато је и личност, идентитет један и непоновљив. Други није ту да према њему имамо психолошку љубав. Други је ту да нас утемељује као конкретне и непоновљиве. Такође, да у односу са нама буде и сам утемељен. Једном речју, онтологија личности која нам се открива кроз Тријадологију је: Волим и вољен сам, дакле постојим. У том екстатичном (=иступајућем) односу ка другом, постојимо као конкретне личности. У том односу и наша суштина бива идентификована као постојећа. Живот није "својство суштине", већ догађај, покрет иступања ка другом - љубав. Зато је живот незамислив без заједнице, без односа. Такав начин постојања нам је управо откривен кроз догмат о Светој Тројици. Свети Василије Велики Бога назива "Кинониом" (кинониа=заједница). Свети Оци јасно кажу да је Отац име за однос (схесис), а не за "идентитет суштине". Они који су Очинство доводили у везу са суштином били су јеретици аномијци (ектремно крило аријанства). Бог је "Кинониа", "Сабор". Истинити живот, саобразно томе, је "Кинониа", "Сабрање" на једно место ("епи то авто"). У томе је тајна спасења човека и света - у том истинитом животу који је "Сабрање на једно место". То је Црква, Евхаристија. А живот Евхаристије је живот самога Бога, како то каже митрополит Зизиулас. Живот не као божанска суштина, већ као начин постојања Бога - као "Кинониа", ка Сабрање, где ЈЕДНОГ нема без МНОГИХ, где се "Један" и "Многи" поклапају, где је сваки индивидуализам искључен. Биће је живот, а живот је заједница, однос, иступање ка другима.

[Sir Oliver]

Све је ово ок, али морам признати да ме Борис изненадио са оном мишљу о лепоти Божијег бића које ваљда том лепотом еманира створене личности (које су лепе јер је он леп).

Оно што је он говорио је природно стање ствари, јер у нашем свету природа претходи личностима, обратно је тешко разумљиво.

Интересује ме одакле су кападокијци надошли на идеју (претходио им је ваљда Атанасије В.) да личност претходи природи?

Како се десио тај обрат у спознаји света? За грке, индијце... свет је био вечан.

Има један проблем. Обични људи могу и основе постулате теологије личности тек тако одбацити јер не морају да верују у све то?

Мислиш ли да овде негде у свету постоји доказ са основаност те теологије, или је као у сваком случају све само на вери?

[Oglo]

Aleksandre,

gdje se može više pročitati o ovome što ste napisali,

a da je pristupačno

[Milan Nikolic]

Сада ћу поставити оно што сам успео да издвојим од М.Ј.Зизјуласа везано за нашу расправу:

Митрополит Јован Зизјулас

Ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?

Да је Црква прихватила ,,модалистички'' монархијанизам, односно савелијанство, могла је да избегне такве проблеме. Међутим, она је радије прихватила да има проблеме, него да порекне учење да три Лица Свете Тројице јесу три Бића. Управо зато што није желела да се удаљи од овога начела и што је истовремено желела да нађе одговор, а не да каже: То је тајна, дакле, о томе се не говори. Због тога је настало целокупно богословље кападокијских Отаца, које је представљало основу за хришћанску догму (= учење) и за хришћанско богословље. Том богословљу морамо приступити врло пажљиво, спремни да нешто научимо. Догматски проблем Свете Тројице веома је тежак.

Али онај мрачњачки став, који се данас може приметити код многих који, у име некакве једноставности вере и у име благочешћа, не желе да се интелектуално напрежу, сматрам веома опасним. Богословље није непријатељ благочешћа; према томе, ако нас ови догматски проблеми истински занимају, видећемо да нам Бог постаје у већој мери егзистенцијално познат него да се таквим проблемима нисмо бавили.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 126)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Бог јесте Један, али није сâм

Посматрано и са философског и са егзистенцијалног становишта, ово доноси потпуно нове токове у онтологији. Треба имати на уму то да је Црква веома рано одлучила да прихвати такав монотеизам који Једнога Бога неће поистовећивати са самим Богом (= са Богом који је сам). Бог не представља самоћу, односно није усамљен. Никад није био сам. Одувек је број три представљао истинска бића која се налазе у личном односу. Дакле, Бог није монада (= индивидуа) која је узимала на себе различите маске (= ликове) или играла различите улоге.

Према томе, ово разликовање битија свакога Лица Свете Тројице довело је до веома израженог проблема тумачења, ако ништа друго оно до проблема философског тумачења и поимања. Наиме, шта хришћани имају на уму кад говоре о тим стварима; или можда говоре бесмислице које само они између себе разумеју? Свети Оци, дакле, ову тему нису могли да оставе у овако магловитом и нејасном стању.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 132)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Личност и ипостас задобијају истоветно значење

Разлог за то јесте потреба Отаца да изразу личност дају онтолошки садржај, односно да покажу како три Лица (= личности) нису ликови (= маске), као што је израз лице до тада подразумевао, него да су то три Бића. Израз личност (persona) дотад је имао значење (позоришног) лика и маске, због чега је увек била присутна сумња у савелијанство.

И тако, после Кападокијаца, можемо рећи да је Бог једна суштина а три Лица, а да при том не будемо у опасности да западнемо у савелијанство. Јер, личности означавају ипостаси, а ипостаси означавају потпуна бића.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 148)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Богословски допринос кападокијских Отаца

Светоотачко поимање личности

Богословље Првог васељенског сабора и Символ вере користи слику светлости („светлост од светлости“) да би се њоме показало јединство између Оца и Сина. Светлост, наиме, одашиље зраке који не могу бити одвојени од свога извора, нити извор може бити одвојен од зрака; ово представља веома корисну слику којом се може показати да је Син нераздељиво сједињен са Оцем. То значе речи: „светлост од светлости“.

Кападокијски Оци сматрају да је ова слика недовољна, јер може бити схваћена и у смислу пројекције једног тела, односно може се схватити да Син представља енергију једнога Бога. Отуда, уместо израза „светлост од светлости“, они радије користе појам три сунца. Другим речима, овде није у питању напросто „светлост“ која происходи од „светлости“, него три сунца, три упаљене бакље. То су пригодне слике којима се показује да су у питању три самосталне, потпуне личности које се, опет, уз помоћ те слике приказују и сједињене. Но, овде се налазимо пред критичном тачком. Шта је то што је заједничко, што сједињује три сунца? То је заједничка суштина, заједничка енергија коју поседују; јер, сва три сунца одашиљу исту топлоту и исту светлост. Према томе, заједничка им је енергија и заједничка им је суштина, која иде укорак са енергијом. На тај начин, истовремено се изражава ипостасност, односно потпуност свакога лица, а исто тако и јединство трију Лица Свете Тројице.

Да би показали три Лица Свете Тројице, Кападокијци су за пример узимали и човека. Наиме, као што Петар, Павле и Јован представљају три личности три човека, сједињена истом природом, истом суштином – а то је човечанска природа – тако се и три Лица Свете Тројице могу показати сликом тројице људи. Но, кад је Бог у питању, ова слика захтева извесно прилагођавање. Оно што је потребно нагласити као некакву уводну напомену, јесте чињеница да Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност, и да би слике које користимо морале да показују исту такву потпуну битијност, а не пројекцију тела. Треба, дакле, да буду три сунца, три бакље, три човека. На овај начин показује се потпуна ипостасност свакога Лица Свете Тројице.

То доводи свете Оце до једног посебног начина исказивања односа трију божанских Лица, којим се истовремено указује и на јединство и на особеност и пуноћу свакога од њих. Реч је, наиме, о ономе што је догматика назвала узајамним прожимањем. Три Лица се узајамно прожимају; у потпуности се налазе једно у другоме. На овај начин Оци су очували независност и пуноћу свакога Лица, а истовремено и њихово јединство.

У свом 38. Писму свети Василије Велики пише у вези са темом прожимања: „Оно што је Отац, то се налази и у Сину. И све оно што је Син, налази се у Оцу. Син се у Својој целокупности налази у Оцу, а исто тако и Отац се у Својој целокупности налази у Њему. Тако ипостас Сина бива икона и обличје у коме се Отац може сагледати. А ипостас Оца може се видети у икони Сина“. Овде се могу применити речи из Јеванђеља по Јовану: „Ко је видео мене, видео је Оца. Јер, ја сам у Оцу и Отац је у мени“ (14,9-10). Онај ко види Сина, тај види и Оца. Отац је у пуноћи присутан у Сину, и Син је у пуноћи присутан у Оцу. На тај начин свака ипостас, свака Личност постаје носилац целокупне суштине. Божанство се не може делити и не може се комадати; свако Лице Свете Тројице носи га недељиво и потпуно.

Управо то представља чињеницу која свакоме од Лица (Свете Тројице) допушта да пребива у другоме Лицу. Свети Григорије Богослов каже: „Нераздвојиво божанство присутно је у одвојеним Лицима“. Јер, божанство, односно природа или суштина јесте недељива. Међутим, божанство у својој пуноћи почива у одвојеним Личностима, у различитим Личностима, односно у Личностима које се међусобно разликују.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 210-212)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Садржај Августиновог тријадолошког богословља

Покушавајући да пронађе аналогије у човековом постојању, Августин од сâмога почетка прави крупну грешку која жигоше целокупни каснији ток богословља о Светој Тројици на Западу. Грешка је у томе што аналогију, или модел, тражи само у једном човеку - док кападокијски Оци никад нису могли да виде аналогију Тројице посматрајући једног човека. Да би се таква аналогија могла извести, увек су била потребна три човека.

Наиме, док је за Кападокијце свака божанска Личност представљала потпуну ипостас, потпуно биће (према томе, уколико бисмо тражили потпуну сличност са човечанским искуством, требало би да узмемо Петра, Павла и Косту да бисмо образовали тројицу), Августин је управо овде чинио грешку мислећи да Тројицу може пронаћи само у Петру, односно изучавајући само једног човека. Погледајте у ком правцу иде његова мисао: посматрајући само једног човека, чини му се - под утицајем неоплатонизма - да ум представља оно суштинско у човеку, и то у оном платоновском смислу да је ум тај који чини да ја будем ја.

Овакво учење, које је започео Августин, касније су развили Картезије (Декарт) и целокупна западна мисао, којом доминира ова интровертованост: сâм испитујем своју савест; сâм могу да пронађем себе (= своје ја), немајући потребе да се обазирем на онога ко је поред мене; сâм поседујем могућност да размишљам; поседујем свест о себи, што представља кључ за разумевање мога бића (= постојања). Cogito ergo sum, „мислим, дакле постојим“. Према томе, довољно је да кажеш да постојиш, довољно је да си сâм, да изучаваш своје биће; и због тога није потребно да гледаш око себе. Дакле, посматрајући једног човека, тражимо да пронађемо у њему и аналогије које ће нам пружити појам тројичног постојања. Ту проналазимо елементе које Августин издваја и на којима гради своју тријадолошку теологију.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 152)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Начело беспочетности Божије

Када је Бог у питању, хипотеза о непостојању простора и времена у Њему, постаје стварност. А шта то значи? Значи да множина (= мноштво) није у супротности са јединственошћу (= једнином). У томе је тајна Свете Тројице. То је тајна за наше искуство, јер је по нашем поимању множина увек у супротности са једнином. Ово, дакле, представља тајну за наше искуство; међутим, од часа кад Бога прихватимо као нествореног (= нетварног) Бога, који не подлеже простору и времену, то престаје да буде тајна.

Догмат о Светој Тројици представља најбогатију егзистенцијалну поруку коју нека религија или нека философија може да има. Кападокијски Оци, дакле, кажу да пример, односно аналогија између једне човечанске природе и множине (= многих) људи може бити примењена на Бога - под условом да у Божије постојање не уводимо категорије простора и времена. На тај начин аутоматски нестаје проблем трију Богова унутар Свете Тројице.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 139-140)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Основно објашњење кападокијских Отаца о Светој Тројици

Кападокијци су, говорећи о Светој Тројици, користили одређене примере и слике, које су увек биле карактеристичне по томе што су садржавале потпуна бића. На Првом васељенском сабору, кроз богословље светог Атанасија Великог, истакнуто је да се Син рађа из природе или из суштине Очеве. Ово је могло бити схваћено и тако да се Син рађа као пројекција суштине Очеве, а не као потпуно и самостално биће. Уколико имамо три пројекције суштине Божије, тада се веома приближавамо савелијанству. Због тога су се ,,једносуштности'' оштро успротивили они који су се уплашили да никејски израз ,,једносуштан'' носи у себи опасност од савелијанства.

Савелије је сматрао да је Бог монада која се проширује и поприма те три улоге, а на концу ће се та група (од три Лица) опет сабрати и опет ће постати једно. Сматрао је Бога једним бићем, које се шири и задобија три обличја једне те исте суштине. Кападокијци су желели да искључе такво учење и због тога су упорно тврдили да та три Лица не представљају три пројекције једне те исте суштине, него да су то три самостална, потпуна бића; због тога су и истицали појам ,,ипостас''.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 209)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Јављање тројичних образаца вере у Бога у Новоме Завету

Тројични образац (= тројична formula) јасно се јавља у Новоме Завету и има три вида, од којих су два потпуно егзистенцијални. Први од њих је крштењски вид тројичног обрасца. Вера у Бога, која је предуслов Крштења, садржи веровање или обраћање Богу не као јединки, него као самој Светој Тројици. На крају Јеванђеља по Матеју (28,19) налазимо јасно позивање на Христове заповести: ,,...крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа''.

Други вид у коме се јавља тројични образац јесте евхаристијски вид. И овај вид је веома значајан и јасно га налазимо на крају Павлових посланица, а нарочито на завршетку Друге Коринћанима (13,13), у оном познатом исказу: ,,Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама''. Као што су истраживачи доказали, овај вид тројичног обрасца, којим се завршавају посланице апостола Павла, представљао је почетак евхаристијске Литургије у првим Црквама; према томе, морамо га сматрати евхаристијским обрасцем. Другим речима, света Евхаристија је од самог почетка била повезана са тројичним обрасцем.

Трећи вид јављања тројичног обрасца јесте богословски вид, у оном најширем смислу који можемо видети у Јовановом Јеванђељу и код апостола Павла. Јасно је да истовремено позивање на Оца и Сина и Светога Духа, и код апостола Павла и у Јовановом Јеванђељу заузима средишње место. Према томе, овде већ започиње ново богословље, које се односи на ова три Лица. Међутим, богословље о три Лица се не појављује као проблем све док не доспемо до светоотачког периода. А светоотачки период, што се тиче црквене књижевности, почиње са апостолским Оцима, а што се тиче богословске и догматске стране, у суштини почиње са апологетама 2. века, јер тек тада, у вези са вером у Бога, почињу да се појављују грчка питања, односно питања у духу грчког предања.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 121)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Кападокијски Оци као ауторитети богословља

Са појавом кападокијских Отаца учење о Светој Тројици на Истоку достиже свој врхунац. У каснијим временима овом учењу скоро да ништа није придодато нити је било икакве потребе за накнадним објашњењима. Ако неко прочита свете Оце који су се појавили после Кападокијаца, као што су свети Максим Исповедник или свети Јован Дамаскин, видеће да после кападокијских Отаца нико није дао неки суштински допринос учењу о Светој Тројици. Када је у питању догмат о Светој Тројици, источно, односно светоотачко богословље престаје са Кападокијцима.

Ко не познаје учење Кападокијаца, не познаје ни учење о Светој Тројици. Не може о њему научити ни од кога другога, осим од Кападокијаца. Пре њихове појаве доста се говорило о овој теми, но било је неопходно да они дају свој пуни допринос. Другим речима, у источном богословљу, учење о Богу је са Кападокијцима доживело свој врхунац.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 215)

[свештеник Александар]

Све је ово ок, али морам признати да ме Борис изненадио са оном мишљу о лепоти Божијег бића које ваљда том лепотом еманира створене личности (које су лепе јер је он леп).

Оно што је он говорио је природно стање ствари, јер у нашем свету природа претходи личностима, обратно је тешко разумљиво.

Интересује ме одакле су кападокијци надошли на идеју (претходио им је ваљда Атанасије В.) да личност претходи природи?

Како се десио тај обрат у спознаји света? За грке, индијце... свет је био вечан.

Има један проблем. Обични људи могу и основе постулате теологије личности тек тако одбацити јер не морају да верују у све то?

Мислиш ли да овде негде у свету постоји доказ са основаност те теологије, или је као у сваком случају све само на вери?

[свештеник Александар]

О Божијој лепоти писао је још Платон,а о еманацијама "Ипостаси" Плотин,што је све далеко од хришћанског Бога.Наравно да је Бог леп и да има лепоту,али то није једина новина коју је хришћанство донело свету.

Веома је непрактично (за мене) да укратко кажем како су Кападокијци дошли до "учења" о личности.То је све у вези са претходном историјом Цркве.Постоји једна златна нит вере још од самог Христа,која се чувала у Литургији,у тајни Крштења и у етосу којим су живели хришћани.У почетку вера у Тројицу није била "логички" формулисана али се њоме живело из генерације у генерацију.Сами Оци Цркве су били "испровоцирани" изазовима које су пред њих постављали писци попут Арија,Савелија,Павла Самосатског ,Маркела,Евномија,Аеција,Македонија,Несторија...Њихова схватања(поменутих писаца) о Богу су разјединила Цркву и довела у опасност њено јединство.Подвиг богослова је био у формулисању учења Цркве о Богу у богодоличним речима ,ради очувања јединства Цркве које је било спасоносно за "обичног" човека.Дакле,није била у питању "академска" или "аристотеловска"полемика већ "рибарска" (јеванђелска) тј.полемика која је имала последице по спасење људи и Цркве не само те ,већ и сваке наредне епохе и генерације."Докази" експлицитни и позитивистички не постоје за "теологију личности",али ако хоћете ,можете их(само не као доказе) пронаћи у формули Крштења,у Литургијским возгласима,у Св.Писму, и у мучној историји Цркве.

[Александар Милојков]

Интересује ме одакле су кападокијци надошли на идеју (претходио им је ваљда Атанасије В.) да личност претходи природи?

Како се десио тај обрат у спознаји света? За грке, индијце... свет је био вечан.

Не претходи личност природи. "Истовремене" су. Оно што су Кападокијци рекли (а то је очогледна ствар) да суштина не постоји без свог начина. Односно, не постоји неипостазирана суштина, као ни ипостас без суштине. Зато, када говоримо о Богу, говориомо о ипостасима: Оцу, Сину и Светоме Духу. Само треба да ослушнемо Символ вере и све ће доћи на своје место.