Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Milan Nikolic]

Занимљиво је то што ти Борисе тврдиш да је православно учење јерес, док занемарујеш чињеницу да си заправо ти у заблуди.

Разлика између нестворене и створене суштине је у томе што је створена суштина датост постојања и нужност створеном, док нестворена суштина није датост постојања и нужност нествореном захваљујући личности која је (вечно) над суштином.

Створени човек је позван ,,да преобрази створеност у рођеност'', и нико ко се не роди ,,одозго'', од Бога, и не постане усиновљен, рођени од Бога, дете Божије, неће имати вечни живот.

Суштина (у смислу материје) је увек нужност јер она претходи личности - коју нико није питао да ли хоће да постоји -, дакле, природа је изнад личности, и то је реч о створеном, о датом постојању. Ако суштину и код Бога поставимо као првоначалну категорију, као да и Бог постоји у суштини (смештен у суштину), онда је и Бог принуђен да постоји, тј. и Њему је (као и створеном) то постојање дато.

Првоначално постојање Божије, оно врхунско које обухвата све у Себе, је Личност Божија. У личности Божијој садржана је суштина Божија, зато се избегава апсолутизација Божије суштине и открива слободан начин постојања, тј. личносни однос, љубав и заједница.

Човек је добио слободу коју има и Бог, да путем личносних односа има вечно постојање. Док су суштине, како Божија тако и човекова, садржане у Прворођеном, Исусу Христу.

[Борис Михаил]

Схвати, постоји отачко РАЗЛИКОВАЊЕ ипостаси и суштине. Ти си то разликовање потпуно елиминисао. Зато твој говор личи на савелијанизам. Осети мало како ипак постоји дијалкетика између моћи и начина испољавања моћи (природе и личносне слободе). То јако лепо имаш представљено код Дмаскина. Природи припада воља, моћ да се хоће. Личност, пак, пројављује начин тог природног хтења, његов садржај. Дакле, човек не може да негира особину своје природе = да има вољу. Међутим, садржај свог хтења може слободно да обликује. Као таква и сама особина природе (у овом случају воља) бива постојећа - не као огољена, већ као конкретна, ипостазирана.

Никада нисам помешао ипостаси са суштином, уосталом разликовање не значи супротстављеност. Личности није потребна слобода, јер слобода долази од пуномоћног бића које она потпуно поседује. Само гномичкој, т.ј., неодлучној, непотпуној и немоћној волји огреховљене природе, биће представља тегобна и принудна датост која спутава слободу особитости непоновљивог ипостасног идентитета, непомирљивом дијалектиком постојања. Ентитети гномичке воље су несретне индивидуе, које, да би постали личности, морају да усагласе своју вољу са природним бићем које је хришћанима крштално запећаћено савешћу њихових срца.

[Борис Михаил]

То је жива вера и свако ко има Светог Духа у себи, осетиће озарење истином и блаженство доброте којима се она објављује својима!

[Александар Милојков]

Никада нисам помешао ипостаси са суштином, уосталом разликовање не значи супротстављеност. Личности није потребна слобода, јер слобода долази од пуномоћног бића које она потпуно поседује. Само гномичкој, т.ј., неодлучној, непотпуној и немоћној волји огреховљене природе, биће представља тегобна и принудна датост која спутава слободу особитости непоновљивог ипостасног идентитета, непомирљивом дијалектиком постојања. Ентитети гномичке воље су несретне индивидуе, које, да би постали личности, морају да усагласе своју вољу са природним бићем које је хришћанима крштално запећаћено савешћу њихових срца.

Толико конфузно излажеш, пун си контрадикторносто и неконзистентности, да је стварно тешко разумети те. Погледај, на пример, ово:

Личности није потребна слобода, јер слобода долази од пуномоћног бића које она потпуно поседује.

Није јој потребна слобода, коју иначе поседује???

Остало што си рекао су психологизми који су страни отачком, православном предању. Личност посматраш психолошки, као индивидуу, која се оставрује сама у себи, у својој савести, тако што

да би постали личности, морају да усагласе своју вољу са природним бићем које је хришћанима крштално запећаћено савешћу њихових срца.

Је си ли читао о слободи која се не своди на избор (=пали начин постојања), већ на покрет, на екстазу, где се љубав поистовећује са слободо, а ово двоје чини биће бићем? Не разумеш православну личносну онтологију, то је очигледно. Но добро. Нема смисла да се даље убеђујемо.

[Александар Милојков]

То је жива вера и свако ко има Светог Духа у себи, осетиће озарење истином и блаженство доброте којима се она објављује својима!

Пиетизам?

[Борис Михаил]

Пиетизам?

Љубав

[Александар Милојков]

Љубав

Како љубав? Као психолошко осећање?

[Борис Михаил]

Толико конфузно излажеш, пун си контрадикторносто и неконзистентности, да је стварно тешко разумети те. Погледај, на пример, ово:

Није јој потребна слобода, коју иначе поседује???

Ономе ко поседује сву моћ божанства, слобода је безпредметна.

[Борис Михаил]

Како љубав? Као психолошко осећање?

Као свебиће

[Milan Nikolic]

То је жива вера и свако ко има Светог Духа у себи, осетиће озарење истином и блаженство доброте којима се она објављује својима!

Само није најбоље да ствараш сопствену веру, сопствену теологију, без усаглашења са Црквом. А тек није добро да намећеш све то насупрот учењу Цркве.

Ја веома пажљиво читам сваку твоју реч, верујем да си искрен, али често не желиш да признаш ни очигледне своје пропусте. Једина разлика међу нама је што ти сматраш да је суштина првоначална, док предање наглашава да је личност првоначална, тј. да из личности долази све, а кроз суштину добија дејство.

То ипак није мала разлика. Ти очекујеш од суштине све, као да са њом имаш однос (личност је само механизам суштинске воље), док свети Оци наглашавају да је личност та која је првоначална и која из себе све даје, иако је суштина у томе незаобилазна.

[Борис Михаил]

Је си ли читао о слободи која се не своди на избор (=пали начин постојања), већ на покрет, на екстазу, где се љубав поистовећује са слободо, а ово двоје чини биће бићем? Не разумеш православну личносну онтологију, то је очигледно.

Читао сам, али, управо то и тврдим, да таква онтологија личности нипошто није православна!

Разуми и прихвати да разумем али не прихватам, не из ината, него, једино због тога што није исправно и није добро.

[Борис Михаил]

Само није најбоље да ствараш сопствену веру, сопствену теологију, без усаглашења са Црквом. А тек није добро да намећеш све то насупрот учењу Цркве.

Ја веома пажљиво читам сваку твоју реч, верујем да си искрен, али често не желиш да признаш ни очигледне своје пропусте. Једина разлика међу нама је што ти сматраш да је суштина првоначална, док предање наглашава да је личност првоначална, тј. да из личности долази све, а кроз суштину добија дејство.

То ипак није мала разлика. Ти очекујеш од суштине све, као да са њом имаш однос (личност је само механизам суштинске воље), док свети Оци наглашавају да је личност та која је првоначална и која из себе све даје, иако је суштина у томе незаобилазна.

Није тачно Милане. Разговарамо о судбоносним питањима и не приличи да то радимо дисквалификацијама и подметањем другима, наравно, ако нам је циљ светиња истине.

[Александар Милојков]

Као свебиће

Шта ти је "свебиће"?

[Борис Михаил]

Сутра ћу Ти рећи. Поздрав

[Александар Милојков]

Сутра ћу Ти рећи. Поздрав

Што сутра? Док смислиш "шта је песник хтео да каже"? :rolleyes:

Све ми се више чини да је ова твоја прича једна обична флоскула, празно псеудофилософско издрндавање које је шупље, не значи ништа, нити чему може човека да поучи. Изгледа да иза свега стоји егоцентрична жеља да се буде оригиналан, да се добије на одјеку. Нажалост, вараш се. Флоскуле никада никога нису прославиле.

Ајде, кад осмислиш израз "свебиће" (таквог израза нема у православном Предању), јави се.