Монаси мирјани; Бело монаштво

[LISA]

  On 2. 5. 2014. at 16:50, мирођија рече

 Одакле вам идеја да провоцирате?

 Баш лепо што сте са нама поделили мишљење о овом тексту.

 Моје је мишљење да је овај текст можда писан нешто између. Ни светоотачки, ни лично, помало романсирано.

 Но, то је само текст са нета.

 Имали смо и у књижевности невеште хагиографије.

 

 А да ли ви познајете некога ко би по вашем опису био монах мирјанин?

 И вама свако добро од Бога.

 

Poznavala sam jednu osobu - moju baku koja se upokojila pre vise godina. Kazu da nije bila tako krotka dok je bila mladja. Svoju decu je znala i da istuce, kazu da je bila stroga. Ja u to nisam mogla da poverujem!  

 

Ovako, "uzivo" ne poznajem nikoga ko bi priblizno odgovarao

. 

Mozda se ne krecem u pravom drustvu!

[Gordana .]

светаца мирјана је изгледа идеја. 

[Trifke]

Ono sto sam ih ja upoznao bolje da ih nema, na zalost. 

 

 

  On 2. 5. 2014. at 16:03, LISA рече

 

Moram da priznam da ne mogu da prihvatim navedeni opis izgleda i ponasanja "monaha mirjana". Ne poricem nihovo postojanje niti istinitost predvidjanja njihovog postojanja, ali ne mogu da prihvatim ovaj sladunjavi opis. Nerealan je i neistinit, po meni. Lice mi na neke protestante (neka se ne nadju uvredjeni). Umiveni, ocesljani, okupani, ljubazni... 

 

Vladika Atanasije cesto koristi izraz "mutavi" za koji smatram da bi odgovarao ovom opisu. Nisu hriscani "mutavci" koji se kao blede senke provlace kroz zivot. Hriscani su pozvani da budu "so" svetu, da mu daju jasan ukus, miris, boju, jasan pravac, a ne bljutavost. Svetitelji se nisu provlacili kroz zivot kao aveti da se ne slucajno ne dodirnu profanog, nego su se borili. Padali i dizali se. Bili aktivni, u aktivnom odnosu sa ljudima i svetom, zivi vise nego iko! I svojom pojavom su "zuljali" svet! Ne moze se ziveti u svetu bez trvenja, borbe, "deljanja" iz dana u dan... Nije zivot sladunjavi, romanticni film. Zivot je borba, svakodnevna, utoliko vise sto si hriscanin, a to podrazumeva, u najmanju ruku, "izborano celo"!  

 

Nemam nameru da provociram, drago mi je da ste objavili ovaj post, ali ne mogah da ne iskazem svoj utisak. Svako dobro!

 

Sestro draga svaka ti je od zlata i na mestu.

[Trifke]

  On 2. 5. 2014. at 17:50, Gordana . рече

светаца мирјана је изгледа идеја. 

Na zalost zbog uticaja zitija tesko je zamisliti mirjanina sveca a da ne zivi kao monah.

[Жедни]

Ја мислим да постоје!! Наравно има их мало али постоје!! Ови људи, иду кроз живот борбено, тешко као и сви, али увићају лепоту Христову и његов спас. Чувај их боже и дај им мир!!!!

[Grizzly Adams]

  On 2. 5. 2014. at 15:33, мирођија рече

(Више Православних духовних Отаца – Св. Антоније Велики, Отац Стратоник са Кавказа и др. - говорило је и писало да ће у последњим временима бити монаха, који ће живети у свету…).

 

То се и остварило. На пример, за време комунистичког терора у СССР су неки монаси тајно живели у свету правећи се да су мирјани.

 

Проблем настаје када то прочита успаљени неофит па крене "аха, сад ћу ја то!" И онда добијемо оне комичне чупавце које мораш да заобилазиш на улици јер се нису купали месец дана и још се са тим хвале...

[Trifke]

  On 2. 5. 2014. at 18:27, Grizzly Adams рече

То се и остварило. На пример, за време комунистичког терора у СССР су неки монаси тајно живели у свету правећи се да су мирјани.

 

Проблем настаје када то прочита успаљени неофит па крене "аха, сад ћу ја то!" И онда добијемо оне комичне чупавце које мораш да заобилазиш на улици јер се нису купали месец дана и још се са тим хвале...

ili npr sestrice koje se ne razlikuju spolja od Iranskih bula ismrknuto posmatraju svakoga koji im se priblizi. Uz put su vrlo histericne i napete da je dovoljno da im se ma u cemu suprostavis i da pocnu da vriste....

[Manastir Bradaca]

a srpski manastiri prazni..

[Trifke]

  On 2. 5. 2014. at 18:49, Manastir Bradaca рече

a srpski manastiri prazni..

:good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:  :good2:

[ИгорМ]

Читам текст и препознајем неке људе слава Богу. Ретки су, можда не на начин како је дословно изнето али свакако ме текст асоцирао на одређене личности које својим делима подсећају. Не истичу се ни у парохијској цркви, увек су последњи у реду када је причест, тихи су, дају милостињу иако знам да је једном од њих она можда и више потребна али када он удели милостињу мени је увек 'кнедла у грлу'. Ту не могу а да се не сетим Христових речи када сирота жена даје најмањи прилог али и то је све што има, да даје највише од свих.

Не би их ни ја могао назвати монасима мирјанима и слично, већ само најједноставније браћом и сестрама, хришћанима, који се свим својим бићем труде да то буду и тако да живе. 

Можда их има и више у мом окружењу. Вероватно би видео ту скромност да више обраћам пажњу на друге, да сам смиренији и да сам свестан да можда могу нешто научити од њих. Замислио сам се...

[Дијана.]

  On 20. 3. 2010. at 17:06, sasluzitelj рече

nekak je zaista to moralo biti cak i u nase vreme u Rusiji

 

 

  On 20. 3. 2010. at 17:13, Цвеле1993 рече

Сад за тако нешто, нема разлога, иако то још увек постоји...

 

 

  On 14. 5. 2010. at 18:50, Искушеник рече

Да би неко био монах мора на себе узети тај чин. Бели монаси у доба Комунизма су били људи који нису били одевени у расе, али над њима јесте био извршен постриг.

 

 

 

  On 15. 5. 2010. at 0:47, Жаре рече

Тако је то било у комунистичкој Русији,а да ли данас међу нама има белих монаха?Сазнаћемо на дан када нам ништа тајно бити неће. 

 

 

Zna li neko nesto vise o ovome? Kaze se da i danas postoji u Rusiji, tj. uopsteno da postoji u PC - a kod nas? Ne u kolokvijalnom smislu, vec bukvalnom, monaski postrig i zivot u svijetu?

[Дијана.]

Da li iko moze da mi odgovori ili me uputi na neku literaturu na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl.  i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema na forumu i evo par reprezentativnih odgovora:

https://www.pouke.org...-4#entry1127011

[Дијана.]

  On 29. 12. 2014. at 15:44, Архимандрит Сава Јањић рече

Дијана., on 28 Dec 2014 - 22:26, said: Postovani oce Savo, molim Vas da, kad nadjete vremena, za sta Vam unapred zahvaljujem, odgovorite na temu belog (mirjanskog) monastva, da li postoji danas, ako postoji kakav mu je status u okviru PC, da li je regionalan pokret, uslovljen istorijsko-drustvenim okolnostima (recimo u Rusiji), ili nesto kao harizmatski pokret  poput bogomoljackog i sl. , i kod nas, ali i uopste i na nivou PC na vaseljenskom nivou. Bila je tema i evo par reprezentativnih odgovora: http://www.pouke.org...-4#entry1127011 

  On 29. 12. 2014. at 15:44, Архимандрит Сава Јањић рече

У дванаестој глави Коринћанима Апостол Павле говори о разним даровима у Цркви. Из његових речи, као и из целокупне традиције Цркве на Истоку и Западу јасно је да су вековима постојали различити начини служења, а све са циљем сведочења Христове благовести свим народима. Монашки живот само је један сегмент у традицији Цркве који је дао огроман допринос својим сведочанством, које је на Истоку највећим делом било молитвено-мисионарског карактера. Међутим, Дух дише где хоће (Јн 3, 8) и немогуће је мисију Цркве укалупити на један формалан начин. И само монаштво почело је као израз слободне иницијативе појединаца који су осетили духовни позив да се потпуније посевете Богу, било у пустињи или у општежитељним заједницама. На Истоку је монаштво већином контенплативног, молитвеног карактера и вековима је давало ритам црквеном животу, чувајући истину вере и развијајући лепоту богослужења. На Западу, где је преовладавао више менталитет практичног еванђелског живота нарочито су се развиле монашке заједнице посвећене бризи о болеснима и сиромашним. Наравно, ни на Истоку манастири ниакада нису престали да буду уточишта сиромашних, а и прве болнице (као на пример у манастиру Високи Дечани) израз су дубоке свести монаха да поред живота у духовном усавршавању и борби са својим слабостима треба посветити пажњу ближњима. Тога смо посебно свесни у времену у коме живимо када су манастири кључни елемент опстанка нашег верног народа, односно живе Цркве на Косову и Метохији.   Бело монаштво најпре асоцирамо са животом монаха и монахиња након Октобарске револуције у Русији, који су наставили да живе монашким животом прогнани из својих светиња, у градовима и селима, чувајући своје завете и служећи Богу и дајући охрабрење верном народу у времену великог страдања Цркве. Данас бисмо могли више говорити о лаичком апостолату. Један од значајних примера у нашој Цркви био је богомољачки покрет који спонтано настао али који је духовно водио и дубоко утврдио у црквеном предању и поретку Св. Владика Николај. И данас у нашој Цркви имамо мисионарска братства и заједнице које делују при појединим парохијама и које окупљају браћу и сестре који не осећају призив да се посвете класичном монашком животу, али ипак осећају да много више могу да дају Цркви у свету у коме живе. Мислим да је ово тема којој посебно треба посветити пажњу у нашој Цркви.   Обично чујемо да за хришћанина постоје само два пута, брак или монаштво, као да не постоје друге врсте служења. Наравно, хришћански брак и монашки живот дају данашњем човеку високи степен одговорности живота у заједницама које су свака на свој начин дубоко укорењени у евхаристијски начин живота. Ни хришћански брак ни монашки живот без евхаристије и евхаристијског живота нису спасоносни и не изграђују здраве и одговорне личности. Међутим, данас имамо хришћана који осећају да могу служити и на друге начине, чувајући безбрачни начин живота али остајући у свету и трудећи се са другима на пољу хришћанске мисије и помоћи другима. Лично сматрам да је ово сасвим благословено уколико је овај начин живота заснован на благослову надлежног Епископа, односно парохијског свештеника који треба да духовно бдију како би ове заједнице функционисале на корист Цркве, и како не би отишле у нездравом правцу псеудо-зилотизма, фанатизма и сл.   У западним хришћанским конфесијама имамо разних примера организовања лаика у Цркви који прихватају посебан начин живота и одређене обавезе служећи тако Богу и спасавајући своју душу. То могу бити мисионарске заједнице које би радиле на пољу издаваштва, организовања предавања, образовним активностима и проповедања или пак, харитативне заједнице које би радиле на пољу помагања сиромашнима. Живећи овде на Косову и Метохији сведоци смо да спонтано настају сличне организације младих хришћана који знатан део свог времена и снаге посвећују помоћи повратницима, сиромашнима, акцијама за прикупљање новца за лечење болесне деце и слично. Ова братства могуд а окупљају особе које живе у хришћанском браку или оне који су одлучили да живе безбрачно и које заједнички раде на корист Цркве. Парохије би требало да буду најбоље место где би се такви људи окупљали, редовно учествовали на богослужењима и радили заједно са својим пастирима. Сваки хришћанин без обзира у којој професији, у просвети, здравству, науци, војсци, разним фирмама може и треба да буде посвећен том циљу да буде живи сведок своје вере, пре свега својим животом, а потом и речју. Треба наравно водити рачуна да то сведочење не буде нападно, као што често видимо код секташа, који буквално врше насиље над човековом слободом, већ ненаметљиво, спонтано и дубоко људски. Људима не треба говорити одмах о учењима Цркве, а нарочито не критиковати друге као да смо ми савршени, а сви други лоши, већ треба да се темељи пре свега на једном људском односу према другом, искреној бризи за другога без обзира на његово етничко или верско порекло. Ми као хришћани нисмо позвани да служимо само хришћанима, а поготово не само онима који су припадници нашег етноса већ свим људима који желе да чују реч истине. Често су управо такви много пријемчивији за истину о Богу Човекољубцу. Бог и од камења може да начини децу Авраамову, а међу првим обраћеницима су често били они који нису били припадници јеврејског народа. Уосталом, видимо да је Црква врло брзо надрасла јеврејске етничке границе и постала глобална и апостоли хитају с краја на крај тадашње васељене сведочечи истину Христову. Да су остали само у оквирима свог народа, хришћанство би била само једна од бројних локалних религија.   Нажалост сведочење вере, нарочито код новообраћених, често је претерано ревнитељско у тој мери да изазива озбиљан отпор. Ми свој хришћански православни идентитет не смемо да градимо на оптуживању других, већ тако што ћемо препознати све оно што је добро код других и оно што је лоше исправљати љубављу, праштањем и трпљењем.  Хришћани који наступају као строге судије свега онога што није хришћанско, који свуда око себе виде зло и грех, сведоче Бога кога Православна Црква не познаје и управо такво сведочење Бога многе одвраћа од Христа Човекољубца. Господ није ишао „праведним“ фарисејима већ простим рибарима и грешницима, није их презирао већ их је грлио својом љубављу која је у њима стварала духовни препород и духовно буђење. Данас, слушајући неке проповеднике хришћанства не можемо да се отмемо утиску да они говоре у име једног гневног и нетрпељивог Бога који с правом ствара отпор и нажалост многе душе које траже утеху и љубав, одводи у секте или источњачке мистерије.   Дакле, бело монаштво, ако већ морамо да користимо ту реч, иако бих радије остао на лаичком апостолату (то нису латинске већ грчке речи - λαός, απόστολος - па се не требамо плашити овог израза) треба да интензивније заживи у нашој Цркви и да буде мотор који ће покренути парохије које су нам често паралисане административним духом, требама, одсуством иницијативе и сл. Не треба да заборавимо да су највећи примери светости у Цркви засијали не као резултат неке формалне административне одлуке црквених тела, већ управо у тим личним иницијативама људи који свој хришћански живот не желе да оставе на нивоу бесплодног формализма и уљуљкивања у чињеници да смо ето ми православни једини у праву, а сви други иду у пакао. Треба да учимо од других и да будемо спремни да у сваком човеку препознамо лик Божији, а не да стално осуђујемо, клевећемо, ширимо црквене трачеве о архијерејима, износимо разне теорије као да смо ми позвани да све проблеме решимо. У Црки ће увек бити проблема јер смо као људи несавршени, али пут преображаја, нашег личног, парохије, Епархије треба да пође од сваког појединца који око себе гради круг истомишљеника и који тихо, без много галаме и медијске помпе једноставно живе еванђелским животом.   Данас живимо у једном пост-хришћанском и дубоко секуларизованом свету. Идеја хришћанског етноса је готово потпуни анахронизам и грчевити покушаји да се очува привид симфоније Цркве и државе у традиционално православним земљама најчешће водe конформизму и још већој секуларизацији или, још горе, нездравој теократији која неодољиво подсећа на ситуацију у јеврејском народу у Христово време са тадашњим садукејима и фарисејима. Наш пример треба да буде Црква пред-константиновског периода, Црква која је живела и делала у једном сличном глобализованом и паганском друштву и зато су еванђелске поуке, апостолске посланице и дела раних Светих Отаца и те како актуелни у времену у коме живимо. Реч Цркве треба да буде еванђелска реч, а не политичке поруке које свакодневно слушамо на телевизији, разне приче о теоријама завера и слично. Ратови и сукоби моћних у свету у коме живимо нису наши ратови, јер православна Црква је данас како на Истоку тако и на Западу, од Америке, Европе, Африке, Аустралије, Русије и Кине. Иако живимо у овом свету не смемо да заборавимо да нисмо од овога света и ако прихватимо логику моћника овог света губимо ону со коју једино Црква има и треба да чува. 

[Rev.]

Не могу да говорим о белом монаштву у православљу, али оно није толико непознато у католичкој традицији где поједини редови (нпр. бенедиктанци, фрањевци итд.) имају такозване "трећередце". У питању су мирјани који живе по правилу одређеног реда али нису у манастирима (самостанима) већ раде световне послове а на службе одлазе у своје манастире и потчињенису су поглаварима тих манастира. Они нису свештенослужитељи, могу да буду у браку и сл. али у свом свакодневном животу живе према правилима одређеног реда.

[Bokisd]

Moje misljenje, pravo da kazem, sav se prepadnem oko price o belom monastvu u svetu.

Ja ne znam da takva institucija uopste i postoji u nasoj crkvi, belo monastvo je nesto sto je bilo u Rusiji u doba komunizma usled odredjenih  okolnosti kada su monasi morali da beze od progona po svetu i da zive u tom svetu, kako bi spasili zive glave. Bilo je nesto slicno belom monastvu i takvom zivotu i u prvim vekovima hriscanstva i kasnije, ali po narocitom daru i blagodacu Bozijom kod pojedinaca koji su imali veliku veru i revnost za Boga i Crkvu. Recimo, u nase vreme najpoznatiji je sv.Jovan Kronstanski veliki svetitelj i revnitelj za uzviseni duhovni zivot,koji je ziveo kao brat i sestra sa svojom zakonitom suprugom,..... ali on je izabrani sasud Boziji koji se radja jednom u sto godina.

Covek vernik da zivi danas u ovakvom danasnjem svetu kao neki beli monah , uhhh, pa to se granici sa fantazijom, to je tesko ispunjiva misija i delo,..... ako  neko hoce da bude monah , pa, ono,  lepo put po noge i pronadji neki manastir u kojem mozes da zivis kao monah. Imao sam  iskustva da vidim sta znaci monastvo i monaski zivot boraveci mnogo puta na Svetoj Gori, cak i minimum monaskih stvari je tesko ispunjivo u svetu.

Zlatno je pravilo hriscanskog zivota , ne primenjivati monaska pravila u svetu.  

Sto ne znaci da ne treba, da ne tezimo da zivimo sto blagocestivije i po idealu hriscanskog zivota, ali pazeci da ne prekoracimo svoje duhovne snage,.... belo monastvo u svetu je po meni prakticno nemoguce, pa najveci od podviznika svetitelji nisu hteli i na jedan dan da napuste svoje pustinje i odu' u svet, jer su se plasili da nece moci da ocuvaju svoj monaski zivot u svetu. 

Polako zivis hriscanski i napredujes duhovno, pa, ako imas neku zelju za nekim visim i duhovnijim zivotom mozes probati u nekom manastiru.