Џон О’Доноху о сродним душама

[JESSY]

Чудно је бити овде. Тајна те никад не оставља самог. Иза твоје слике, испод твојих речи, изнад твојих мисли, тишина једног другог света чека. 

               

 

Свет живи у теби. Нико, осим тебе сâма, не може ти донети вести из твог унутрашњег света. (...) Уколико постанеш овисан о спољашност, прогониће те твоја унутрашњост. Постаћеш толико гладан, глађу коју ниједна слика, особа или потреба неће моћи утолити. Да би био здрав, мораш остати искрен према својој рањивој сложености. Да би очувао равнотежу, мораш се неподељено старати о унутрашњости и спољашњости, видљивом и невидљивом, познатом и непознатом, временском и вечном, старом и новом. Нико не може ово урадити уместо тебе. Ти си јединствени праг свог унутрашњег света. Ова крепкост је светост. Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу. Иза фасаде слике или непажње, свака особа је уметник у оном првобитном и непатвореном смислу. Свако од нас назначен је и има част да буде уметник који у себи носи и обликује јединствен унутрашњи свет.  

[JESSY]

Пријатељство је креативна и превратничка сила. (...) Људски живот је непрестано преображење. Уколико се он сагледа кроз призму пријатељства, онда оно што је било непознато, страно, негативно, претеће временом постаје тајинствена блискост. Попут каквог уметника, личност човекова не посустаје у процесу оваквог једног разоткривања. Машта је у том смислу близак пријатељ непознатог. Незасито призива и ослобађа снагу могућности. Пријатељство, тада, не може бити сведено на какву ексклузивну и сентименталну везу; реч је о далеко дубљој и интензивнијој сили.

Свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав, у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија. Површне и функционалне лажи као и полуистине својствене друштвеним познанствима, овде се распршују. Овде сте оно што заиста јесте. Љубав омогућава разумевању да се устали, а такво једно разумевање више је него драгоцено. Тамо где вас други разуме, тамо сте код куће. Разумевање потхрањује припадање. Онда када заиста доживите да вас је неко разумео, осетите слободу отварања и препуштања души другога. (...) Овакво умеће љубави једино је кадро да разоткрије јединствену и свету посебност другог људског бића. Љубав је једино светло које заиста може растумачити тајинствени потпис другог човека и његове душе.

[JESSY]

У љубави растеш и долазиш кући. Када научиш да волиш и да будеш вољен, долазиш до самог средишта духа који је у теби. У топлом си и ушушканом. (...) Тај тихи и тајанствени вечни свет у теби јесте твоја душа. Љубав је природа душе. Када волимо и допустимо себи да будемо вољени, постепено почнемо да настањујемо царство вечности. Страх се претвара у храброст, празнина у пуноћу, а удаљеност у блискост.

Мораш бити великодушан најпре према себи како би могао да примиш љубав која те окружује. Можеш патити од неутољене глади за љубављу. Годинама можеш тражити на усамљеним местима, местима изван себе. Иако је све време љубав коју тражиш на свега неколико центиметара удаљености од тебе. Она све то време почива на ободима твоје властите душе, али си ти био слеп да је уочиш. Можда је некаква преживљена бол учинила да ти се врата срца са праском затворе те да сада стојиш беспомоћан и не успеваш да их отвориш како би примио љубав. Због тога буди пажљив према ономе што ти се даје. Борис Пастернак је једном рекао: ”Када велики догађај покуца на врата нашег живота то ретко бива гласније од откуцаја срца и веома га је лако пропустити.”

[JESSY]

Ироничним бива то како свет воли моћ и власт. Можеш бити веома успешан у свету; сви ти се могу дивити; можеш поседовати немерљиво богатство, љупку породицу, успех у послу и имати све оно што ти свет може дати, али иза свега тога, можеш остати изгубљен и мизеран. Уколико имаш све оно што ти свет може понудити, а љубави немаш, онда си сиромашнији и од оних најсиромашнијих. Свако људско срце жеђа за љубављу. Уколико у срцу немаш топлину коју само љубав пружа, онда у твом животу нема места ни правом слављу нити искреној радости. Није важно колико си моћан, компетентан, самоуверен, или поштован, није важно шта о себи или шта други о теби мисле, оно најдубље за чим чезнеш, на крају крајева, увек, јесте љубав. Није важно где смо, ко смо, шта смо или какав нам је животни пут, сви имамо потребу за љубављу.

 

Свако пријатељство с времена на време пролази кроз мрачне долине очаја. То искуство провери подвргава сваки делић љубави. Губи се привлачност и магија. Осећања која имамо једни према другима јењавају и присуство оног другог у устима оставља горак окус. Уколико успете да прођете кроз овај тешки период искушења, онда ваша љубав може бити само још додатно утврђена, док све оно што је лажно и неважно са ње отпада. То искуство ће вас извести на тло на којем се ваша љубав може још више разрасти. 

[JESSY]

Тамо где постоји љубав, постоји отвореност живота једног за друго. Све баријере су оборене. Дистанца којом се иначе штитимо је превазиђена. Другој особи је допуштено да ступи у најдубљи храм наше душе. Наше постојање и живот постају тлом на којем и онај други може обитавати. Потребна је велика храброст да би се другоме допустило да нам приђе тако близу. Будући да је тело у души, онда када другога пустимо тако близу себе, ми у ствари том другом допуштамо да постане део нас самих. У овом тајинственом сродству душе се уједињују.

У свету у којем компјутери замењују истински сусрет и где психологија замењује религију, уопште и не чуди што смо са толиким жаром опседнути односима. Нажалост, ”однос” је постао празним местом око којег се наша усамљена глад шуња тражећи топлину и припадност. Оно што се у јавности неретко може чути о блискости сасвим је испразно, а такво једно непрестано понављање једног те истог само још јасније указује на то да блискост изостаје. Истинска блискост је свето искуство. Оно никад не објављује тајну поверења и сродности воајеристичком оку неонске културе. Права блискост је ствар душе, а душа је дискретна.

 

http://sanjaonica.blogspot.com/2016/08/blog-post_22.html