Не трудите се да нешта докажете родитељима

[JESSY]

                   

 

Психолог Лариса Трутаева

Практично сви људи имају проблеме у односима са родитељима. Ви радите са децом код којих су ти проблеми најизраженији. То су деца која су на ивици одлуке да напусте кућу, често долазе из непотпуних породица. Како на децу утичу проблеми које имају у односу са родитељима? Родитељска љубав је веома важна сваком детету, а „нељубав“ родитеља, рецимо, када су родитељи неверни једно другом или се разводе, одражава се на децу. Дете почиње лоше да се понаша и сл. На који начин било какво сипољавање нељубави утичу на дететову личност и на његову судбину у будућности?

[JESSY]

Родитељска нељубав се најпре испољава као – одбацивање. То може да буде физичко одбацивање, насиље, агресија према детету или игнорисање детета. У таквим случајевима, дете ће покушати да привуче пажњу на било који начине, нпр. кроз испољавање креативности, позитивних навика или пак испољавање агресивности, све до кршења закона, бежања од куће или покушаја самоубиства. За дете је најважније да привуче пажњу.

Ако родитељи испољавају нељубав од најранијег узраста, код детета ће се неминовно формирати неповерење према свету, уопште. То дете неће имати поверења у људе, увек ће осећати опасност која долази из окружења у којем се налази. Оно једноставно не може никоме да верује. А ако оно не верује свом окружењу, онда не може ни истински да воли.

Нису га научили да буде отворено за комуникацију. Као последица тога, његова комуникација и адаптација у свету су нарушени. У суштини, код њега се култивише унутрашња окрутност, агресивност и злоба према свему што га окружује. По правилу, такви адолесценти себе не вреднују адекватно. Они себе или нереално прецењују, или нереално подцењују, у зависности од тога ко је у близини. То је прва манифестација нељубави.

Друга манифестација „нељубави“ је када родитељи захтевају од детета нешто чега се ни сами не држе. Дете обично воли онај образ родитеља који је само креирало. Улазећи у адолесцентно доба, одједном почиње да схвата: „Како можеш од мене да тражиш нешто што ни сам не радиш?!“ И сви идеали се руше…

За адолесцента је карактеристично да се преиспитује, да доводи у питање све вредности и принципе које су одрасли заложили у њега. Ове сумње су до те мере критичке, да то преиспитивање вредности не води ничему добром. Долази до фалсификовања истинских вредности и моралних норми. Јер оно што су родитељи проповедали није било у сагласности са оним како су се понашали. Иако су то можда били исправни савети.

Али образ родитеља остаје онакав каквим га је дете себи креирало. Оно ће волети ту своју представу, а не правог родитеља и због тога се однос између родитеља и детета нарушава. И када дете буде ступало у контакт са вршњацима, оно ће се све време плашити исте такве „издаје“ какву је доживело од стране родитеља.

У периоду адолесценције или још раније (9 – 10 година), детету је посебно потребна помоћ и подршка, јер оно не схвата шта се са њим догађа. Ако се у том периоду и његови родитељи разводе, то је двострука траума. Уз то, родитељи чак могу да поклањају и већу пажњу детету (да би га привукли на своју страну), али они на тај начин само решавају своје проблеме, док се дететови проблеми игноришу.

 

[JESSY]

Родитељска нељубав се најпре испољава као – одбацивање. То може да буде физичко одбацивање, насиље, агресија према детету или игнорисање детета. У таквим случајевима, дете ће покушати да привуче пажњу на било који начине, нпр. кроз испољавање креативности, позитивних навика или пак испољавање агресивности, све до кршења закона, бежања од куће или покушаја самоубиства. За дете је најважније да привуче пажњу.

Ако родитељи испољавају нељубав од најранијег узраста, код детета ће се неминовно формирати неповерење према свету, уопште. То дете неће имати поверења у људе, увек ће осећати опасност која долази из окружења у којем се налази. Оно једноставно не може никоме да верује. А ако оно не верује свом окружењу, онда не може ни истински да воли.

Нису га научили да буде отворено за комуникацију. Као последица тога, његова комуникација и адаптација у свету су нарушени. У суштини, код њега се култивише унутрашња окрутност, агресивност и злоба према свему што га окружује. По правилу, такви адолесценти себе не вреднују адекватно. Они себе или нереално прецењују, или нереално подцењују, у зависности од тога ко је у близини. То је прва манифестација нељубави.

Друга манифестација „нељубави“ је када родитељи захтевају од детета нешто чега се ни сами не држе. Дете обично воли онај образ родитеља који је само креирало. Улазећи у адолесцентно доба, одједном почиње да схвата: „Како можеш од мене да тражиш нешто што ни сам не радиш?!“ И сви идеали се руше…

За адолесцента је карактеристично да се преиспитује, да доводи у питање све вредности и принципе које су одрасли заложили у њега. Ове сумње су до те мере критичке, да то преиспитивање вредности не води ничему добром. Долази до фалсификовања истинских вредности и моралних норми. Јер оно што су родитељи проповедали није било у сагласности са оним како су се понашали. Иако су то можда били исправни савети.

Али образ родитеља остаје онакав каквим га је дете себи креирало. Оно ће волети ту своју представу, а не правог родитеља и због тога се однос између родитеља и детета нарушава. И када дете буде ступало у контакт са вршњацима, оно ће се све време плашити исте такве „издаје“ какву је доживело од стране родитеља.

У периоду адолесценције или још раније (9 – 10 година), детету је посебно потребна помоћ и подршка, јер оно не схвата шта се са њим догађа. Ако се у том периоду и његови родитељи разводе, то је двострука траума. Уз то, родитељи чак могу да поклањају и већу пажњу детету (да би га привукли на своју страну), али они на тај начин само решавају своје проблеме, док се дететови проблеми игноришу.

 

[JESSY]

Зашто је деци и родитељима тако тешко да се разумеју? Родитељи желе да заштите дете, зар то нису добре намере? Зашто ми, деца, то најчешће не ценимо?

Детету се чини да је оно већ одрасло, али његов психички и социјални развој заостаје за физичким, осећај зрелости није поткрепљен делима. Оно ка чему родитељи стреме и шта захтевају од њега, њему је просто несхватљиво. Са друге стране, родитељи забрањујући нешто детету, не умеју увек да разговарају на његовим језиком.

Ако нисте могли одмах да схватите шта мама изговара док виче у љутњи, и зашто уопште виче, треба да седнете и размислите – шта је желела да каже. Морате схватити, ако је нешто забрањено, онда постоји разлог због чега је забрањено, или је због тога што брину за вас, или је то некакав страх, али све су то манифестације љубави. Чини ми се да је Марк Твен овако рекао: „Када сам имао 15 година, моји родитељи су ми се чинили тако глупи. Када сам напунио 30 година, схватио сам колико су, мудри.“

Друга ствар, родитељи не испољавају увек осећања на прави начин. Када се изражавају на прави начин, родитељ може понекад бити разочаран дететовим поступцима, али ће дете и тада знати да га он воли.

 

[JESSY]

Шта дете може урадити ако дође до конфликта, ако је незадовољно због неких родитељских захтева?

Постоје две ствари – самосталност и одговорност. Што више одговорности преузмете, то вам се даје већа самосталност. И под условом да су родитељи „нормлани“, ова формула делује стопроцентно. Што више испуњавате захтеве родитеља (ако имате нормалне родитеље), то ћете лакше путем преговора доћи до жељеног компромиса: „Хоћу да останем у граду до 9-10, али да се ви не би бринули, зваћу вас свака два сата да вам кажем где сам, шта сам, и тачно у десет ћу бити кући.“ Да би избегли расправу, половина родитеља ће се сложити.

Недавно сам био сведок такве ситуације. Младић има 16 година, успешан је, бави се програмирањем, државни првак у балским плесовима. Живи са мајком. Кући се враћа доста касно, чак ни не говори мајци где је био. Зарађује новац, али не помаже породици, а истовремено захтева да га третирају као одраслу особу. Јасно је да код њега нема онога о чему Ви говорите, нема баланса између самосталности и одговорности. Самосталности је много, а одговорност – нула.

Да, на првом месту су самосталност и одговорност.

Друго, ако си у могућности нешто сам да урадиш – уради то и за себе и за друге. Односно: „Ја сам одрасла особа, бринућу се о себи, али ћу се бринути и о вама, о најближима.“ То веома ефикасно ублажава конфликт и неутралише стрес и умор твојих родитеља. Обезбеђивање финансија за породицу – то је велики проблем нашег времена на шта родитељи троше много снаге и умарају се, без обзира којим послом да се баве. Било да зарађују радећи неки физички посао, било да улажу интелектуални напор, проток информација је огроман. Мама се брине како да заради новац и да преживеи, а на то још и проблеми са дететом. Чак и са већ одраслим дететом…

Родитељи не желе ништа посебно. Они само жели да знају да је са дететом све у реду. Због тога је битно да информишете родитеље о томе где сте и да сте добро. А ако и ви покушате нечим да допринесете, да им живот буде мало лакши, тим боље.

Ова формула: „Ако можеш нешто да урадиш сам, уради то за себе и за друге „ – треба да функционише од десете године. Са 9 – 10 година, па и раније, дете може да неке ствари уради самостално, да буде одговорно пред свим члановима породице за  одређене обавезе које су искључиво његове. У адолесценцији се обавезе мало мењају, али остају, зато што је дете навикло да буде одговорно. А ако то нису пре захтевали од њих, него одједном почну на томе да инсистирају, онда тинејџер треба да објасни родитељима: „Извините, али ја то не могу. Помозите ми да научим како то да урадим!“

[JESSY]

Шта дете може урадити ако дође до конфликта, ако је незадовољно због неких родитељских захтева?

Постоје две ствари – самосталност и одговорност. Што више одговорности преузмете, то вам се даје већа самосталност. И под условом да су родитељи „нормлани“, ова формула делује стопроцентно. Што више испуњавате захтеве родитеља (ако имате нормалне родитеље), то ћете лакше путем преговора доћи до жељеног компромиса: „Хоћу да останем у граду до 9-10, али да се ви не би бринули, зваћу вас свака два сата да вам кажем где сам, шта сам, и тачно у десет ћу бити кући.“ Да би избегли расправу, половина родитеља ће се сложити.

Недавно сам био сведок такве ситуације. Младић има 16 година, успешан је, бави се програмирањем, државни првак у балским плесовима. Живи са мајком. Кући се враћа доста касно, чак ни не говори мајци где је био. Зарађује новац, али не помаже породици, а истовремено захтева да га третирају као одраслу особу. Јасно је да код њега нема онога о чему Ви говорите, нема баланса између самосталности и одговорности. Самосталности је много, а одговорност – нула.

Да, на првом месту су самосталност и одговорност.

Друго, ако си у могућности нешто сам да урадиш – уради то и за себе и за друге. Односно: „Ја сам одрасла особа, бринућу се о себи, али ћу се бринути и о вама, о најближима.“ То веома ефикасно ублажава конфликт и неутралише стрес и умор твојих родитеља. Обезбеђивање финансија за породицу – то је велики проблем нашег времена на шта родитељи троше много снаге и умарају се, без обзира којим послом да се баве. Било да зарађују радећи неки физички посао, било да улажу интелектуални напор, проток информација је огроман. Мама се брине како да заради новац и да преживеи, а на то још и проблеми са дететом. Чак и са већ одраслим дететом…

Родитељи не желе ништа посебно. Они само жели да знају да је са дететом све у реду. Због тога је битно да информишете родитеље о томе где сте и да сте добро. А ако и ви покушате нечим да допринесете, да им живот буде мало лакши, тим боље.

Ова формула: „Ако можеш нешто да урадиш сам, уради то за себе и за друге „ – треба да функционише од десете године. Са 9 – 10 година, па и раније, дете може да неке ствари уради самостално, да буде одговорно пред свим члановима породице за  одређене обавезе које су искључиво његове. У адолесценцији се обавезе мало мењају, али остају, зато што је дете навикло да буде одговорно. А ако то нису пре захтевали од њих, него одједном почну на томе да инсистирају, онда тинејџер треба да објасни родитељима: „Извините, али ја то не могу. Помозите ми да научим како то да урадим!“

[JESSY]

Деца ретко организују родитељима одлазак у позориште или биоскоп? Чешће је обратно?

У сваком случају, ако је реч о нормалном васпитању, спремни смо да чујемо мишљење једни других. Недавно смо ишли са децом да гледамо филм „Хипстери“. Њих је импресионирало како је приказана епоха СССР-а. И деца су питала: „Да ли је заиста било тако? Реците нам како сте се осећали?“ Ако искрено одговорите како сте се осећали, дете ће вам узвратити искреном реакцијом – како се оно осећало након филма и оног што је видело.

Дете још увек нема социјалну зрелост, зато желе да зна да ли његов поступак сматрате исправним, ако не, зашто није у праву? Ако о томе заједно дискутујете, онда нема повода за свађу. Ако дете осети да ће у тој кућу увек имати подршку и да му пружате самосталност, узвратиће вам истом мером.

То више зависи од родитеља.

Да, то зависи од родитеља. Стога адолеџдентједино преостаје да покуша да постигне дијалог, јер, у конфликтној ситуацији адолесцент је она страна која највише настрада. Он треба или да се склони у страну, да истрпи док прође, или да се у мислима преорјентише на нешто друго…

            При свакој свађи стране имају веома неравноправне позиције: родитељи себи дају за право да изражава своје емоције, док дете као да нема тог права. Родитељ заузима позицију свезнајућег. Апсолутно неравноправан мегдан. Како се дете осећа у том тренутку, многи од нас знају из искуства. Прво, свака критика снижава самопоштовање, губи се вера у себе, појављује се гнев… Како дете да сачува свој мир у таквој ситуацији, шта да уради да би сачувало себе, а затим некако све то преточило у дијалог?

            Када ситуација дође до усијања, до галаме, нити родитељ слуша дете, нити дете слуша родитеља. Ако је већ дошло до свађе, дете, да би мање испаштало, треба да ћутке саслуша и повуче се. Јер, дете није у стању да надвиче родитеља и ниједна његова реч неће допрети до оног коме је упућена.

Ако желиш да нешто допре до мајке, до родитеља, суздржи сву своју енергију, сву своју велику жељу да те та особа саслуша. За такав разговор вам је потребна мирна атмосфера. Говори тихо, смирено и обавезно у стању унутрашњег спокоја. То може да буде за време ручка, вечере, када је човек сит или негде у природи. То је прва ствар.

Друго. Писмено излагање својих мисли и осећања. Веома често родитељи нису у стању да чују дете за време свађе, али зато веома добро разумеју осећања исказана на папиру. Ако је адолесценту тешко да изрази своја осећања, онда је боље да проба да их пренесе на папир и да га преда родитељу. А ако нешто тражите од родитеља, онда морате нешто и понудити, то је, опет, одговорност и самосталност.

[JESSY]

Родитељи уопште не теже дијалогу, верују да је њихов задатак донети, „усадити“ детету одређена уверења. Они такве разговоре виде, првенствено, као једносмеран процес. Значи да је детету, док се не успоставе равноправније форме разговора, потребно да их некако заинтересује, да га саслушају.

Родитељ ће вас чути када будете имали нешто да му кажете, а да то није незадовољство због његовог става. Ако кажете: „Не желим да се тако понашаш према мени“, родитељ то неће чути. „Желим да будем самосталан“, ни то неће чути. Он ће рећи: „Ти не можеш да будеш самосталан, јер си ленштина, јер си неодговоран, зато што си ово, зато што си оно…“ Али када родитељ види да си показао одговорност ту, ту и ту, тада те неће моћи назвати ленштином. Млада особа, и не тако млада, не треба да галами и да захтева, већ да делује, родитељи ће то видети и односи ће се променити.

Хајде да размотримо ситуацију нељубави, када се ради о хиперпротекцији – презаштићености.

            Хиперпротекција – то је та „свемирска љубав“, када ми желимо да живимо као да су потребе и проблеми нашег вољеног чеда, лично наше, волимо га толико да постајемо једна целина, наступа симбиоза. Бринући дететове проблеме, родитељи се удаљавају од решења својих проблема (личних, породичних, материјалних итд).

Таква типична ситуација је када „мамин син“, ако не успе да нормализује однос са мајком, није у стању да води нормалан породичан живот…

            По правилу, ти момчићи – „мамини синови“, жене се веома рано, од седамнаесте до двадесет и прве године. Баш након неке свађе са мајком, он се ослобађа њеног туторства на неко време и успева да се ожени (најчешће у инат мајци). Али он не може да успостави нормалне, зреле односе и породица се руши… А ако, ипак, успе наизглед да сачува брак, такав мушкарац уноси у породицу образац понашања својих родитеља, а као резултат видимо симбиозу са својим дететом.

[JESSY]

Шта он треба да уради да би кориговао однос са мајком и минимализовао непријатне последице у својој будућности? Рецимо да је „синчићу“ петнаест година.

            Нека ради на себи. Нека учи да буде самосталан. Данас постоји много свакојаких тренинга, много књига које вам помажу да ојачате веру у себе и своје могућности. Треба да схватити да проблем симбиозе, која је проистекла из хиперпротекције, није његов проблем, већ проблем мајчиних нереализованих могућности, то је њен неуспели покушај изградње међуљудских односа, у конкретном случају са сином. Када он схвати да је то проблем родитеља, тада ће почети да тражи и своје преблеме и да их решава.

            Таква мајка обично игра игру: мајка умишља да је он њен мушкарац, али се и дете укључује у игру. Ако младић престане да учествује у тој игри, можда то може да допринесе нормлаизацији односа?

            Не. Ако он у адолесцентском узрасту престане да учествује у мајчиној игри, то ће да изазове још интезивнију конфликтну реакцију. У тој ситуацији је потребно или прекинути сасвим комуникацију, или наставити да учествујете у маминој игри, усмеравајући се при том на самореализацију. У томе је сав проблем. Односно, пратећи мамину игру, на неки начин чуваш свој мир, ограђујуеш свој простор у коме се ти развијаш.

Када дете почне да схвата да је хиперпротекција мајчин проблем, тада учествовање у игри постаје свесно, спољашње. И то спољашње подилажење мами на неки начин чува породицу, више-мање успешно, и служи као средство заштите.

Али истовремено дете мора да се самореализује, да се само развија. Када се оно формира као личност, са својим начелима, тада ће бити у стању да ову ситуацију разреши. Али то, по правилу, бива негде око двадесете године, када је већ мајци потребна помоћ. Људи често налазе компромисна решења, која им омогућавају да живе самостално. „Ја ћу испуњавати твоје прохтеве, али ти истовремено не допуштам да се мешаш у мој лични живот.“

[JESSY]

Али затим, веома често, следe уценe: „Ја сам сирота, здравље ми је лоше“ итд, и тиме покушавају да задрже дете покрај себе.

            Да, покушавају. И ако још као дете нисте схватили да је то мамин проблем, онда ћете јој цео живот испуњавати све жеље. При том ћете остати инфатилни, јер вам непрестано говоре шта треба да радите, како да ради, када, како да одреагујете, и све је програмирано, и све се ради с циљем да се добије жељена повратна реакција.

Како таква особа може да се оствари, ако јој се увек говори шта да ради и она се мора сложити с тим?

Какви су захтеви према петнаестогодишњем сину: мораш добро да учиш, мораш да идеш са мном у позориште, мораш да проводиш време са мном, и још понешто, слично овоме, је обавезан. Дете не би требало да се противи свему тоем, редом, већ да одабере моменат кад је мајчина будност ослабљена. Пронађите тачку компромиса због које ћете најмање испаштати. „Марљиво ћу да учим, као што и тражиш, али ћу сам да одлучим који факултет ћу да упишем, како бих наставио да се бавим оним што се мени свиђа.“

Односно, мајчини захтеви се обично односе на дететов однос са њом и не утичу на његову личност?

Да. Дете треба јасно да схвати да је то мамин проблем. Ако оно цео свој живот буде решавало мамине проблеме, онда ће се његови проблеми само гомилати.

До своје петнаесте године, дете које је живело под хиперпротекцијом мајке, већ има гомилу својих проблема. А први је – проблеми у међуљудским односима, зато што није навикло да гради односе. Оно је градило односе онако како му кажу и зато дете не влада таквом вештином. Данас постоји мноштво најразличитијих курсева, како се граде односи. Доста факултета чак факултативно изводи наставу, зато што постоји много случајева нарушене емоционално-вољне сфере код савремене омладине.

Да би решили своје проблеме, најпре их треба идентификовати. Најлакши начин да сагледате своје проблеме је да седнете и 15 – 20 минута размислите шта се се издешавало у вашем животу. И снимите то аудио записом. И тако, деси се нека ситуација, и ти испричаш шта се десило и како си се осећао, наглас. Затим се деси друга ситуација. И ти опет причаш како се осећаш. Затим преслушаш те снимке.

Обично видиш да је била присутна љутња, или афект, који ти нису дозвољавали да донесеш одлуку. За адолесценте није једноставно донети одлуку. Али, по правилу, адолесценти који посећују ваш сајт покушавају да пронађу излаз, а ако покушавају да пронађу излаз, то већ говори да су на неки начин анализирали ситуацију, схватили да је могуће променити је и можда су нашли начин како то да ураде.

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/09/12/ne_trudite_se_da_nesto_dokazete_roditeljima/#more-5105