Sta vas cini srecnim?

[jelena_jelena]

Srecnom me cine srecni ljudi oko mene, ako oni nisu srecni ne mogu ni ja da budem winter

Ah da, jedna bijela cokolada moze da mi produzi zivot ponekad mislim :cheesy:

[Анастасија]

Ljudi,deca i čokolada.Danas i sneg.

[w.a.mozart]

ono što me ne ubija-čini me srećnim...

[мирођија]

Пише: Јасмина Лековић 

петак, 22 април 2011 14:37

Да ли баш све треба да буде онако како ми то хоћемо, желимо и замишљамо? Колико год да о томе сањамо, ствари се не дешавају увек по нашој вољи. Зашто је то тако? Зато што смо ми само људи, нисмо врховно биће које може у потпуности да контролише догадјаје и друге људе. Често се нађемо у ситуацији која је у супротности са нашим жељама. А онда се свашта дешава у нашим главама, права бура, чека нас прави мали унутрашњи пакао. Почињемо да мислимо како оно што желимо морамо и да имамо, а ако се којим случајем наша заповест не оствари тешко нама тада. Еј, мора да се оствари! А ако се жеље не испуне почиње наша кукњава и самосажаљевање, мислећи да све што желимо и заслужујемо, и да је страшно што то и немамо. И ништа ово није необично јер смо ми само људска бића са својим слабостима и ирационалностима које нам је природа даривала. Можемо се похвалити и оном јачом страном која је довољно снажна да се супротстави нашој огреховљеној природи и да је победи. Међутим, она често спава. Успавана као успавана лепотица која сто година чека лепог принца да је пољупцем врати у реалност. Шта треба да се деси да се пробудимо?

Тачно је да смо поднели многе фрустрације и непријатности и да их и даље подносимо, али не морамо због њих постати несрећни, помирени са судбином мислећи како не можемо ништа исправити. Оно што је неизбежно прихватићемо трпељиво, али нећемо дозволити да нас неизбежно порази. Ако је сада тешко неће бити довека. Нема потребе кукати над својим животом већ треба засукати рукаве и преузети ствари у своје руке. Нема вајде од седења скрштених руку и чекања да дух самоокривљавања и самосажаљења обузима нашу душу.

У нама самима је моћ да сагледавамо свет из позитивније перспективе и моћ да се мењамо. У том смислу учините све што је у вашој моћи да будете срећни људи, а што није до вас препустите Богу.

Шта је то што баца у депресију, што удаљује од мира у нама? Гордост. Гордост је у корену самоокривљавања. Приписујемо себи веће моћи него што их имамо, одбацујемо Божију помоћ и уздамо се само у своје сопствене снаге. Тамо где је предходила гордост долази кривица, самосажаљење када смо мислили да нисмо смели погрешити, да се нама никаква непријатност није смела догодити. У унижењу, невољама и напастима гордељив нема трпљења, већ негодује и гунђа. Овоме паду сведочи и стих из Јеванђеља по Луки ''Сваки који себе узвишује понизиће се''. А врлина противна гордости јесте смирење и смиреноумље. Гордост и смирење су супротности као светлост и тама.

Бог нам је у исто време и близу и далеко. Да би Бог био с нама, да би дошли себи треба да се смиримо и искрено покајемо за своје грешке. Покајање има велику моћ јер нас враћа самима себи, свом природном стању. О моћи покајања говори Јеванђељска прича о блудном сину који је наслеђено имање потрошио живећи развратно. А када је схватио да је погрешио решио је да се покаје и врати своме оцу. У Јеванђељу по Луки о блудном сину пише ''А кад додје себи рече: ...отићи ћу оцу својему...''. Подарен нам је разум да би могли да промишљамо о својим грешкама, да се кајемо и тразимо опроштај.

Сви они који желе унутрашњи мир треба, пре свега, да буду захвални на ономе што имају. Тек када бисмо били лишени онога што имамо тад бисмо схватили вредност тога. Увек ћемо се осећати несрећно, депресивно, забринуто, уплашено кад год се удаљимо од свог природног стања, стања среће, радости, смирености. Тешкоће, муке, патње, сви кроз то пролазимо, у томе смо сви исти. А оно што нас разликује јесте снага у нама, снага коју користимо или не користимо у борби с непријатностима и проблемима. Ту нисмо сви једнаки. Зато треба пробудити успаваног џина у нама. Човек не сме никада да губи наду. Ако човек поступа с поверењем и надом у Бога, у његов живот улази покајање и смирење. Највеће умеће је победити самог себе, уједно, то је и најтежа лекција.

Извор: Блиц Жена

[Ратко :(]

Лепушкаста ауторка.

[Зосима]

Нема крстић око врата  eheeeej

[JESSY]

врло леп текст...једноставан и прихватљив smajlizakojisuzamolilezene

[Александра В.]

Мој живот ситнице чине срећним, када се пробудим и видим мужа крај себе, када видим осмјех моје бебе, када направим неко добро дјело и сл.

[JESSY]

љубав у свим видовима, а од ње долазе све најлепше ствари које могу да усреће човека... srcee

[anajrim]

srecnom me cini sreca mojih bliznjih,i samo kad su oni srecni i ja sam istinski srecna :group111:

[dusha]

Ко верује да је срећан, он то заиста и јесте.(Јован Дучић)

[мирођија]

“Срећа није нешто готово. Она долази из твојих дела.”

Далај Лама

[Зорица екс Милева]

Mirođija me čini srećnom

[мирођија]

НАЈВАЖНИЈЕ ПИТАЊЕ

Током мог другог мјесеца на медицинском факултету професор нам је задао кратак тест. Била сам штребер, тако да сам без великих проблема одговорила на сва питања, осим на посљедње. Док сам читала посљедње питање: ‘Како се зове чистачица на факултету?‘, помислила сам да се ради о некој шали.

Ту сам жену додуше видјела неколико пута. Била је висока, црнокоса и 50-ак година стара отприлике, али како сам могла знати њено име?

Предала сам папир, оставивши последње питање неодговорено. Прије самог краја часа, један студент упита професора да ли и посљедње питање улази у оцјену.

“Апсолутно”, рекао је професор.

“У својој каријери ћете срести многе људе Сви ће бити важни. И свако од њих ће заслуживати вашу пажњу и бригу, па макар им се само насмијали и рекли им ‘Добар дан‘.“

Никада нисам заборавила ту лекцију.

Исто тако сам и научила да се чистачица звала Вера.

http://www.mudremisli.com/2010/04/najvaznije-pitanje/

[Зорица екс Милева]

Svaka čast na tekstu