Физичко кажњавање деце из угла православне психологије

[JESSY]

 

Средином априла текуће године (2019) донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.

Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код  деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.

Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.

[JESSY]

Са друге стране, критичари овог закона имају своје аргументе. Први, можда најслабији, јесте аргумент политичке природе, по коме је овај закон наметнут „одозго“, у пакету свих осталих закона које држава Србија мора да усвоји како би, можда, једног дана, постала чланица Европске уније. Дакле, овај закон није донет „изнутра“ као разултат препознате и дефинисане унутрашње потребе српског друштва у решавању проблема васпитања деце, него има, пре свега, политички карактер у законодавном приближавању Европској унији.

Други аргумент је, чини се, нешто јачи. Увид и доказивање да се у породици примењује физичко кажњавање за многе има орвеловски призвук. Постављају се различита питања: Одакле држави право да се меша у породичне односе? Да ли се тиме нарушава приватност породичног живота? Због чега држава мисли да има већа права и одговорност у васпитавању деце од самих родитеља?

Трећи аргумент је усмерен на формулацију да је свако физичко кажњавање деце забрањено. То значи да се искључује могућност да у васпитавању деце родитељи могу, ретко или понекад, користити и најблажи облик физичког кажњавања. Да се ова забрана односи на перманентно, систематско и грубо (брутално) физичко кажњавање, вероватно је да би за већину људи она била прихватљива и оправдана. Међутим, њена једнострана и искључива формулација указује на једну другу крајност, а свака крајност је потенцијални извор проблема.

[JESSY]

То нас доводи до четвртог аргумента који из угла православне психологије има посебну тежину. Искључивост у забрани сваког облика физичког кажњавања може имати за последицу то да дете неће успети да формира ни елементарни вид страха као корективног механизма у свом мишљењу и понашању. Верницима три монотеистичке религија добро је позната реченица из Старог Завета: „Почетак мудрости је страх Божији“. Мудар човек има страх у себи да не учини нешто погрешно. То није ни животињски ни неуротични страх, већ опомињући страх да се не учини нешто супротно закону Божијем или моралном закону друштва. До тог страха долази се правовременом, одмереном и образложеном казном, укључујући и физичку казну.

Инсистирање заговорника овог закона да се примењује само модел васпитања који се заснива на објашњавању, награђивању или вербалном укору као највећој казни, неће постићи онај тренутни и дубински, помало драматични и болни ефекат физичке казне, односно, онај ефекат који доприноси трајном и дубинском изграђивању васпитног страха као корективног механизма.

[JESSY]

Православни духовници, попут св. Пајсија Светогорца или оца Тадеја, нису имали негативно мишљење о физичком кажњавању деце. Отац Тадеј је дозвољавао да се деца у извесним ситуацијама благо физички казне али, то је посебно наглашавао, увек из љубави и са објашњењем, због чега се кажњава. Дакле, у породицама где има љубави и поштовања, где постоји здрава породична атмосфера, повремено и благо физичко кажњавање не може довести до проблема у васпитавању деце.

Провуцимо све претходно речено кроз филтер једне реалне животне ситуације. Ако дете, узраста између 3 и 4 године, стално покушава да се попне на отворени прозор и погледа доле, да види шта се дешава, у стану на седмом спрату. Да ли ће родитељи тог детета, заговорници ненасилног васпитања, и даље покушавати да му објасне, зашто то није добро или ће предузети неке друге мере?

 

http://www.pravoslavni-psiholog.rs/fizicko-kaznjavanje-dece/

 

[Milica Bajic]

Хвала ти @JESSY, нисам знала за став о. Тадеја или о. Пајсија по овом питању, које је за нас родитеље, у ова ужасна времена, јако тешко и утом још теже што више нема дискусије, закон је ту. Не знам какве су санкције прописане код нас ( а ужасне приче сам чула, граниче се са оним о крађама беба по тежини), само знам да нам је потребно много милости Божије да сачувамо мир, везано за било шта што се тиче детета.

Баш вечерас ми се Душан жалио како га другар чупао за косу и огребао

Дође ми да, онако дипломатски :), сутра ишамарам његовог тату испред вртића, чик после да неког пипне његов клинац. Вероватно су оваква размишљања хтели да подстакну овим законом 

[JESSY]

пре 1 минут, Milica Bajic рече

Баш вечерас ми се Душан жалио како га другар чупао за косу и огребао

[sanja84]

пре 17 часа, JESSY рече

Са друге стране, критичари овог закона имају своје аргументе. Први, можда најслабији, јесте аргумент политичке природе, по коме је овај закон наметнут „одозго“, у пакету свих осталих закона које држава Србија мора да усвоји како би, можда, једног дана, постала чланица Европске уније. Дакле, овај закон није донет „изнутра“ као разултат препознате и дефинисане унутрашње потребе српског друштва у решавању проблема васпитања деце, него има, пре свега, политички карактер у законодавном приближавању Европској унији.

Други аргумент је, чини се, нешто јачи. Увид и доказивање да се у породици примењује физичко кажњавање за многе има орвеловски призвук. Постављају се различита питања: Одакле држави право да се меша у породичне односе? Да ли се тиме нарушава приватност породичног живота? Због чега држава мисли да има већа права и одговорност у васпитавању деце од самих родитеља?

Трећи аргумент је усмерен на формулацију да је свако физичко кажњавање деце забрањено. То значи да се искључује могућност да у васпитавању деце родитељи могу, ретко или понекад, користити и најблажи облик физичког кажњавања. Да се ова забрана односи на перманентно, систематско и грубо (брутално) физичко кажњавање, вероватно је да би за већину људи она била прихватљива и оправдана. Међутим, њена једнострана и искључива формулација указује на једну другу крајност, а свака крајност је потенцијални извор проблема.

Ne znam, meni je kažnjavanje dece nezamislivo. NIti fizičko, niti bilo kakvo. Verovatno sve zavisi od karaktera deteta ali ja sam više za spodbujajući a ne restriktivni način vaspitanja...tako barem uspeva kod nas tetaka i strina.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 17 часа, JESSY рече

Провуцимо све претходно речено кроз филтер једне реалне животне ситуације. Ако дете, узраста између 3 и 4 године, стално покушава да се попне на отворени прозор и погледа доле, да види шта се дешава, у стану на седмом спрату. Да ли ће родитељи тог детета, заговорници ненасилног васпитања, и даље покушавати да му објасне, зашто то није добро или ће предузети неке друге мере?

Mašu je interesovala utičnica od struje, dok još nije ni napunila 3godine. Uspeo sam bez batina da joj objasnim.